УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ЋУТАЊУ

Смрт је и живот у власти језику,
и ко га милује јешће плод његов.

(Приче 18, 21)
“Од монаха, више од свега
Благи Бог је одабрао ћутање”

(Отачник, гл. 5, стр. 81).
 
Браћо, оци и љубљени верници,
Мене грешног и недостојног, у целом мом животу страног овој блаженој врлини ћутања, мисао кори због моје кривице и нерасудности, што покушавам да говорим о оном што сaм не творим. Али пошто ме Свети Јован Лествичник подстрекава на проповед, говорећи: “Немој нерасудно бити ћутљив да не би другима проузроковао помутње И огорчења” (Лествица, Поука 6, стр. 21), и пошто ми је, без мога хтења, поверено да се старам и о душама других, невоља ме присиљава да изађем из пристаништа ћутања, да бих речју пробудио словесне овце Христове, за чије ћу душе одговарати на дан Последњега суда.
Исти Светитељ, Јован Лествичник, подстрекава ме на поучавање оних што су у стаду, говорећи: “Док овце пасу, пастир не треба да престане употребљавати свиралу поуке, нарочито кад крену на спавање. Курјак се ничег толико не боји као јеке фруле пастирске” (Лествица, Поука пастиру, стр. 200). Значи, мада је ћутање плодоносније него реч без плода, ипак ћу се осмелити да кажем мало речи о тој чудесној врлини, која доноси велику ползу ономе који је има.
Чујмо најпре речи Божанскога писма, које о ползи ћутања вели да ко чува уста своја и језик свој, чува и душу своју од невоља (Приче, 21, 23). Затим: Блажен је муж који не посрну својим устима (Исус Сирахов 14, 1). И опет: У многим речима не бива без греха, али ко задржава усне своје разуман је (Приче 10, 9). Такође: Везао си се речима уста својих, ухватио си се речима уста својих (Приче 6, 2).
Из учења Светих Отаца дознајемо да је ћутање “тајна будућега века” (Свети Исак Сиријски, гл. 8, стр. 416). Она је утројена, пошто “неки од људи ћуте ради људске славе, неки ради пламене ревности ка добрим делима, а неки ћуте зато што у својој унутрашњости имају одређени скривени разговор с Благим Богом, и ум је њихов привучен к том тајинском говорењу” (Свети Исак Сиријски, Беседа 26, стр. 146). Свети Арсеније Велики, показујући да је ко ћути Бога ради већи од онога који говори Њега ради, вели: “Неко Бога ради целога дана говори и све странце који му долазе прима, а неко је, уместо тога, изабрао ћутање и тиховање, јер граница тиховања јесте ћутање у свему” (Отачник, Беседа 79, стр. 350).
Свети Јован Лествичник вели: “Многоговорљивост је престо таште славе” а “Разборито ћутање је мајка молитве”; и: “Онај који је упознао своје грехе загосподарио је и својим језиком” (Лествица, Поука 11, стр. 77-78). Затим, износећи да страх од смрти и плач душе помажу човеку да сачува и стекне ћутање, вели: “Ко мисли на смрт пресекао је причање. И ко је стекао душевни плач бежи од многоговорљивости као од ватре” (Лествица, Поука 11, стр. 77-78).
Неки старац Отачника, износећи да из разборитости и из разумнога ћутања човек стиче мудрост, вели: “Ћутање је мајка мудрих мисли” (Отачник, гл. 10, стр. 82). Други, када га је ученик упитао шта је ћутање и која је полза човеку који га упражњава, одговорио је: “Сине, ћутање значи да неко седи сaм у келији, с мудрошћу и страхом Божјим, клонећи свој ум од непристојних мисли и размишљања. Такво ћутање рађа многоврсна добра и чува монаха од запаљених ђаволових стрела, не допуштајући да га оне улове”.
Затим, показујући који су плодови спокоја и ћутања, додао је: “О спокоју без свађе, лествицо небеска! О безбрижни светилниче душе! О ћутање сабеседовању с анђелима! О ћутање, сијање срца! О спокоју без свађе, породиљо свих добара, укрепљење поста, уздо језика, уздржање стомака! О спокоје с ћутањем, подстрек на молитву и читање Светога писма! О ћутање које се стараш само за своје, свагдашњи саговорниче Христов, непрестани видеоче смрти и чувару неугасне светлости! Ко то (тј. ћутање) непрестано чува, пева говорећи: Спремно је моје срце, Боже, спремно је моје срце, јер Теби доликује хвала и слава у векове. Амин!” (Свети Јефрем Сиријски, О безбрижности и спокоју с ћутањем, гл. 1, стр. 82).
Љубљени хришћани,
На оно што је довде речено додајмо и причицу из које ћемо видети да је ћутање цењено још од древности, и то не само од стране праведникa и Светитељa, него чак и од појединих световних философа, као што нам казује Свети Исак Сиријски. Он каже да је један од философа у време римских царева поставио себи правило да ћути неколико година. Цар тадашњега Рима зачудио се и задивио његовој одлуци и хтео је да му испита чврстину.
Дакле, заповедио је да доведу философа пред њега. Видећи га да заиста ћути, не одговарајући ни на једно питање, разгневио се и заповедио да га убију, зато што се није постидео и није се уплашио његовога престола и круне. Љубитељ ћутања није се уплашио цареве заповести, него је остао непоколебан, чувајући своје правило и одлуку, спремајући се у тишини за смрт. Међутим, цар беше скривено дао заповест: у случају да се уплаши сабље и одустане од своје одлуке, онда нека буде убијен, а ако остане непоколебан, да га врате живог.
Када се философ приближио месту за одсецање главе, они којима беше заповеђено да га посеку жалостили су га и присиљавали да одреши свој језик, да не би како, говорили су, умро. Он је међутим намислио да му је боље умрети, држећи своју одлуку за коју се подвизавао толико, него ли да, поражен страхом од смрти, преступи своју мудрост и одлуку. Имајући ту одлуку, приклонио је без помутње главу да би био сабљом посечен. Када је то јављено цару, он се задивио и намах је ослободио философа с великом чешћу (Беседа 26, стр. 136).
Ако је циљ тога философа био само да не преступи своју одлуку и правило које је себи поставио, показујући тиме много мужевности, онда би тим већом ревношћу и одлучношћу требало чувати ту свету врлину ћутања, када би когод био присиљен да каже неку реч којом би повредио коју догму праве вере или који канон Цркве, или би кога саблазнио или ожалостио својим речима; и напротив, како ће велик грех учинити, ако буде ћутао када буде требало да пред људима исповеди истину и правилност вере у Благога Бога.
Свети Андреј Критски Исповедник симболично показује да две жене патријарха Јакова, Рахиља и Лија, представљају размишљање и делање (Триод, Велики канон, Песма 4). Слично тумачење изводи и Свети Василије, односећи се на Лазареве сестре Марту и Марију. Свети Андреј Критски каже да Лија, која је имала више деце, представља делање, а Рахиља размишљање. Слично Свети Василије Велики каже да Марта представља делање, а Марија, која је добри део себи изабрала, представља ћутање и размишљање о Богу (Шестоднев, Монашка правила).
Многи Свети Оци су живели имајући различита делања. Док су се неки бавили само размишљањем о Богу, као што је био Ава Мојсије, који је служио странцима, гостећи и поучавајући браћу, неки, као Свети Арсеније Велики, као што је пређе показано, молио се у ћутању, пазећи на себе и, живећи у самоћи. Зато је неки брат странац више хвалио Аву Мојсија него Аву Арсенија Великог.
Чувши то један од отаца, молио се Богу говорећи: “Господе, покажи ми ово: један бежи од људи имена Твога ради, а други прима људе имена Твога ради. Дакле, који је од њих савршенији и достојнији Твога дара?” И видео је тај Свети Отац у виђењу две лађе где плове по великој реци. У једној беше Ава Арсеније Велики, и Дух Божји је управљао његовом лађом у великој тишини; у другој лађи беше Ава Мојсије, а анђели Божји су управљали његовом лађом, стављајући му у уста саће у меду. Старац је објавио то виђење узнапредованим оцима, и сви су рекли да је савршенији Ава Арсеније, ћутећи, него ли Мојсије странопримац, пошто је са Светим Арсенијем сaм Бог, а с Мојсијем анђели Његови (Хронограф, Манастир Њамц, 1837, стр. 839).
Оци, браћо и љубљени верници,
Стидећи се да хвалим ћутање са више речи но што сам до сада изнео, у закључку ћу навести сведочење и о говорењу и о ћутању – не од себе, јер ја сам болестан необузданим говорењем и никада нећу моћи да право стојим између ћутања и говорења, него, као печат до сада изнетог, навешћу сведочење Светога Пимена Великог, Египћанина, који је, следећи царски пут, рекао: “Ко говори Бога ради, добро чини; и ко ћути Бога ради, такође” (Отачник, стр. 62). Из овога казивања извлачи се поука: и у говорењу и у ћутању имајмо добри циљ, да би и једно и друго било на славу Божју.
Амин.

Comments are closed.