УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О ВРЕДНОСТИ ДУШЕ

Каква је корист човеку ако сав свет добије
а души својој науди?

(Мт 16, 26).
 
Љубљени верни,
Чули сте Спаситеља, у Јеванђељу, где каже: Какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк 8, 37). Зар тако велику вредност има наша душа, да се не може откупити целим овим светом? Јер такође Спаситељ даље вели: Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк 8, 36). Видите ли како велику вредност има човечија душа? А ако је на тако велику вредност и чест уздиже сам Христос, Бог наш, ко ли ће још моћи да каже да човекова душа није од велике вредности, с обзиром да је скупоценија од целога света?
Божанско писмо назива човека душом, као што пише у Постању: А свега душа што дођоше с Јаковом у Мисир а изађоше од бедара његових, осим жена синова Јаковљевих, свега душа беше шездесет и шест (46, 26). Свето писмо не каже да је толико људи изашло од Јакова, него толико душа.
Зашто на више места назива човека душом?
Због веће и неупоредиве вредности коју душа има у поређењу с телом.
Може ли се души рећи човек? Не! Човек се може назвати душом, али душа се не може назвати човеком, зато што душа има једну ипостас, а тело има своју посебну ипостас, то јест свој лик. Те две ипостаси, душе и тела, када се сједине у једно, образују човека. Нити се душа може назвати човеком немајући тела, нити се тело може назвати човеком немајући душе, него је човек ипостас у двема сједињеним природама: једној видљивој и једној невидљивој.
Ако је ипак, на неколико места у Светом писму човек назван душом, то је, као што је речено, због веће чести која се указује души у поређењу с телом.
Али шта је човек? Човек је језгро и средиште свеколикога света који је Благи Бог саздао на небу и на земљи. Човек је то језгро у тесној вези са четири врсте света које је Бог створио у васељени. Он општи са свим што постоји а нема душу живу, то јест са минералним светом, са биљним светом, са животињским светом и са светом који је изнад свега што осећају анђели, то јест с мисленим светом.
Дакле, он је средиште видљивога и невидљивога света.
Човека, узетог у целини, с телом и душом, Свето писмо назива великим (Исус Сираховов 3, 18).
Ево шта каже Соломон: Велик је човек и цењен милостиви муж. Али зашто га назива великим? Понављам: зато што човек сједињује све светове: минерални, биљни, животињски и духовни у један једини, и он је изнад свих њих, будући лик и подобије Бога, свога Саздатеља.
Погледајмо како човек одржава везу са две врсте света: са мисленим и са оним што подлеже чулима, који чине целину света (Свети Григорије Назијанзин, Беседа 38 на Богојављење). У ипостаси тела човек има од минералнога света, то јест од света без душе живе: гвожђа, соли, фосфора, камена, воде, земље итд. Укратко има скоро све материје које је хемија открила у минералном свету, и оне се налазе у човеку у малим количинама.
У свом саставу човек има, такође, и много од биљнога света, од онога што расте и опада, рађа се и умире. У њему се налазе саднице, траве и семена по врстама које се налазе на целој земљи.
Човек одржава везу са животињским светом кроз четири телесна сока која се налазе у њему и називају се још и влагама, то јест: црна жуч, жута жуч, крв и вода (Свети Јован Дамаскин, Догматика, гл. 12). Имајући те четири врсте телесних сокова, од којих је саздано тело животиња, он одржава везу са несловеснима, то јест са животињама.
Дакле, човек чини везу између три света: минералног, биљног и животињског.
Браћо хришћани,
Зар човек остаје само на томе? Никако! Рекао сам вам на почетку: човек је у вези и са умним светом разумних или рационалних бића с небеса. Он је изнад минералнога и биљнога, као и изнад животињскога света, будући у заједници и са мисленим светом анђела (Свети Јован Дамаскин, Догматика, Књига 1, гл. 12).
Пошто обједињује та четири света у суженом простору, човек се назива “микрокосмосом”. Међутим, према Светоме Григорију Богослову и према иним великим философима Цркве, човек се назива и “макрокосмосом”. Он није само мали свет у великом, микрокосмос у макрокосмосу, обједињујући од свих светова понешто, него је и макрокосмос у микрокосмосу, то јест велики свет у малом, пошто не обједињује у себи само видљиви и невидљиви свет, него више од тога: саздан је и по лику и подобију Божјем (Постање 1, 26). Зато је човек и макрокосмос у микрокосмосу, пошто има у суштини од свега, и надмашује све, надилазећи донекле и анђеле.
У наставку ћемо говорити о високим способностима наше душе, које се, као што сам рекао, напајају и својствима мисленога света. Мислени свет анђела састављен је од девет чета, хијерархизованих у три тријаде. Прву тријаду сачињавају анђели, арханђели и начела; друга тријада укључује власти, силе и господства; трећа тријада је састављена од блажених престола или столица, херувима и серафима (Свети Дионисије Ареопагит, Небеска јерархија, гл. 3, стр. 14).
Погледајмо сада како су у човеку саздане силе сличне онима које се налазе у ових девет анђеоских чета.
Анђели[1], што значи служитељи, као што каже Свето писмо: Који чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 5), помажу нам у невољама и искушењима, радујући се увек онима што узрастају у врлини и, такође, жалосте се због палих и помажу им да се подигну из грехова и тешкоћа. Анђели служе спасењу света и никада нас не напуштају, док не испустимо душу у време наше кончине.
Наша душа има исто делање као и анђео. Анђео има веру и љубав према Богу, и вером и љубављу служи Богу са страхом и трепетом. Људска душа има и сама силу да помаже својој браћи, да их теши у искушењима, да их крепи, да им служи и да им увек хита у помоћ, било саветом, било делом, помажући им разним средствима. Зато је, дакле, човек нека врста анђела који двојако слави Бога, како га назива Свети Јован Дамаскин, то јест анђео у телу.
Анђео лети као муња, за трен силази у пакао и за трен опкољава земљу, и не спречава га ни атмосфера, ни стратосфера. Ништа га не спутава (Свети Јован Дамаскин, Догматика, Књига 2, гл. 3). Исто таква је и душа човекова са умом. Душа, својим гледајућим делом, који је ум, за трен ока прокрстари небом, силази у пакао, опкољава земљу, ствара себи представу о вечним мукама, мисли шта хоће, хита камо хоће. Нашу мисао и ум нико не може зауставити, јер камо желе онамо оду.
Ето сличности душе с анђелом. Што анђео има у телу човек једва својим умом има. Зато велики духовни философ Свети Григорије Ниски каже да је “човек, по словесном делу, брат с анђелом” (Тумачење Мојсијевог житија). Што је човеков ум, то је и анђео у телу[2], те може да продире кроз сва четири елемента, кроз небеса, кроз пакао и свуда. Душа умом продире брзином којом се анђео креће заједно с телом.
Арханђели јесу друга чета најниже јерархије. Они имају задатак да, примајући Божје заповести, откривају Божја пророштва и благовесте Његове тајне људима на земљи (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, 9).
Тако су арханђео Гаврило и други анђели које је Благи Бог послао, објавили рођење Светога Јована Крститеља, Рођење нашег Спаситеља – на Благовести Богомајке, рођење Богомајке итд. Дакле, арханђели примају поједине заповести, од Бога, које им се откривају посредством виших чета, и чувају их до трена када мислено приме заповест да их однесу на земљу, свакој души понаособ.
Разуме се, човечијој души није страно арханђеоско делање. Она има памћење, све памти, и има ум очишћен Духом Божјим. Она свуда шири и благовести Јеванђеље, то јест реч Божју и добру науку, као што је Свети апостол Петар проповедао у Јерусалиму, и у један дан поверовало је 3.000 душа, а инога дана 2.000, тако да је број нарастао на 5.000 душа; затим, апостоли су проповедали до крајева васељене, тако да се испунило што је написано у Светом писму: По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Пс 18, 4).
Апостоли и благовесници Христовога Јеванђеља јесу арханђели с телом, јер, као и арханђели, људи који благовесте имају дар пророштва. Многи Светитељи су имали дар да унапред знају шта ће се догодити и пророковали су; такви су били патријарси, Свети пророци и многи од апостолa, мученикa и преподобних.
Ето, дакле, како наша душа причасник и дар арханђелa, благовествовањем речи Божје, пророковањем и умножавањем Свете вере међу људима, јер Свети Григорије Двојеслов вели да тај задатак имају и арханђели, али и човечија душа. Јер човек може да благовести, да проповеда, да учи, да разјашњава неупућенима, да умножава веру по целој земљи.
Начeла имају задатак да чувају све границе светских царстава. Све земље, сви предели, сви светски градови и области, имају по једног анђела, којег је Бог поставио да чува да не бивају ратови. Они чувају сваки народ и сваки језик под небом (Св. Дионисије Ареопагит, наведено дело, гл. 9, стр. 41).
По Светим Оцима, и људска душа има то својство. Човеку је Благи Бог дао умеће да саставља законе којима руководи великим царствима и јаким државама, да саставља војне, грађанске, здравствене и управне законе. Дакле, човек има у себи мноштво сила, слично четама Начeла. Човек влада градовима, земљама, царствима и пределима, јер му је Бог рекао: Растите и множите се и владајте земљом и птицама небеским, рибама морским (Постање 1, 28). Силу да влада и да царствује има и човечија душа.
Влaсти, будући изнад прве тријаде, имају задатак да владају над ђаволима. Веома много би вреда мрачни ђаволи наносили људима, када не би било ове чете која да их може спречити. Милијарди ђавола има у поднебесју, на земљи, у води и у ваздуху; они круже целом васељеном, како је речено у књизи о Јову: Обиђох земљу и свеколико поднебесје и ево ме ту (Јов 1, 7).
Свети апостол Павле, са своје стране, вели да ми ратујемо против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6, 12; Јн 13, 31; 14, 30; 16, 11). Свуда има ђаволa, и они би веома наносили вреда саздању Божјем, јер ђаво има ту силу, да би – ако би му Бог допустио – ноктом обрнуо земљу на другу страну, као што каже Свети Серафим Саровски. Али је њихова сила ограђена божанском силом кроз ову чету Влaсти, која им не допушта да творе човеку зло, до само колико им Благи Бог допусти. Тако срећемо у Светом писму да ни у свиње нису могли ући, нити су Јова могли кушати, док им Бог није допустио (Мт 8, 32; Јов 1, 12).
Дакле, Чета Влaсти има тај задатак: да влада над ђаволима и над свеколиком њиховом силом, када они хоће да нападну Божје саздање (Свети Дионисије Ареопагит, наведено дело, гл. 8, стр. 32).
Такође и човечија душа има ту силу. Даром Божјим човек влада и над ђаволима и над својим страстима, које су исто ђаволове, јер Свети Јефрем Сирин вели: “Колико страсти има човек, толико ђавола има у себи”.
Даром Благога Бога, чиста и делатна душа влада над овим ђаволима и не жели да твори њихову вољу, а особито не допушта да буде поражена страстима, јер има силу да се супротстави злим духовима који је нападају (Мт 10, 18; Мк 3, 15; 5, 7; 16, 20; Лк 9, 1).
Силе су изнад чете Влaсти, припадајући другој тријади. Та чета има силу од Бога да твори чудеса по свој земљи. Чета Сила, такође, управља и предводи свеколику Васељену, земљу, небеске планете и звезде, кретање свих небеских тела с великом прецизношћу и складом. Исто чета Сила управља поднебесјем, влада над дувањима ветрова и измењује их, мери њихову силину, да не би дошли с превеликим налетом на коју земљу и оштетили је, или – ако Бог допусти – упућује циклоне, тајфуне и урагане, те посредством ове чете Благи Бог кажњава људе грешнике из појединих крајева света.
Човек има и дар који има ова чета Сила, јер молећи се Богу, добија дар чудотворства. Сви Светитељи чудотворци примили су тај дар кроз ову чету небеских Сила. Слично Силама, човек управља, не небеским планетама, него удовима свога тела. Као што сам већ рекао, човек има у свом телу сабран свеколики свет, и човечија душа има силу да правилно управља удовима свога тела, по вољи Божјој: Нека твоје око право види И право чује (Приче 4, 25). Добри поредак телесних органа једна је од силa душе, која је слична чети небеских Сила.
Чета преблажених Господстава назива се тако, пошто господари над ђаволима и, такође, над земаљским царствима, над свим земљама које су јој поверене и над свим четама које су хијерархијски ниже од ње. Ова чета служи Господу не од страха, него добровољно, али особито из љубави, сасвим одбацујући ропски страх. Друге чете служе и од страха, имајући непорочни страх: Служите Господу са страхом (Пс 2,11); Страх Господњи који озарава очи (Рим 8, 15; 1. Јн 4, 18).
Са своје стране, Господства имају велику силу да владају над сатаниним силама, над силама земаљских народа, над силама стихија, као и над свим осталим силама које су ниже од њих.
Посредством чете Господстава Бог поставља цареве и руководиоце народa по свој земљи: Чујте који владате мноштвима и који се гордите међу језичничким народима да вам је силу и власт дао Он, Господ, Свевишњи(Премудрост Соломонова 6, 1-3). То потврђује и Свети апостол Павле када вели: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога (Рим 13, 1).
Човечија душа је и сама веома слична чети Господстава, јер даром Божјим може да влада над страстима. Чули сте за Светога Симеона, Христа ради јуродивог, који иђаше наг улицама града Емесе , покривајући само стидна места неким ловоровим листовима. Он је на глави носио ловоров венац и био сав блатњав, претварајући се да је луд, Христове љубави ради, и нико није знао тајну његовога живота, до само ђакон Јован из Световоскресенске цркве тога града. Свети Симеон је ишао улицама, ударајући штапом о стубове града Емесе и викао: “Празновање је цара победника и града његовога”. Сви су казивали: “Тај лудак, тај монах, као да он зна шта говори!” Али тај лудак беше мудрији од свега света, као што каже и Свети апостол Павле да је Лудост Божја мудрија од људи (1. Кор 1, 19-25).
Његове су речи, међутим, имале тајински смисао. Једнога дана ђакон Јован, узевши га на страну, рекао му је: “Оче, стид ме је да те видим нага и сасвим блатњава. Зашто стално удараш штапом и особито зашто вичеш да је празновање цара победиоца и града његовога?” Онда му је Свети Симеон одговорио: “Љубљени брате Јоване, теби ћу рећи ову тајну, јер сам ти открио и друге. Благодаћу Христовом, мене више не саблажњава овај грешни и варљиви свет. Не марим више што ме једни грде а други хвале, што ме деца гађају камењем и други ме одгоне као псе, што ме једни сматрају лудаком, а други кажу да сам Светац или бесомучан. Ништа ја за то не марим! Знаш шта је казао апостол Павле: Кад бих још људима угађао, не бих био слуга Божји, Христов (Гал 1, 10). Ако вичем да је празновање цара победиоца и његовога града, чиним то зато што је моја душа, даром Божјим, постала град Духа Светога, а мој ум царује над страстима. Сви који буду љубили Благога Бога могу постати цареви и господари над страстима, и бити цареви слично мени, и више од мене”.
Ето примера у којем видимо да човек може да постане господар и да царствује над страстима, царствујући тако над ђаволима и над свеколиким створењем, зато што се тада у њему васпоставља лик и подобије Бога нашега.
Чета блажених Престола или Столица назива се тако, пошто на овој чети почива Благи Бог, не бићем, него благодаћу. Божје биће не може бити обухваћено свеколиким Његовим саздањем, будући бескрајно; дакле, Бог благодаћу особито почива на чети небеских Престола. Зато се они и називају, по Светитељима богословима: “Божји починак и примање ШБогаЋ” (Св. Дионисије Ареопагит, наведено дело, гл. 7, стр. 31).
И човекова душа има тај дар, који има чета Преблажених небеских Престола. Она постаје Божја столица и Његов престо, и на њој може Бог да почива, јер Свети Јефрем Сиријски вели: “Два престола има Бог: Небо, јер је писано: Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, небо ми је престо и земља подножије (Исаија 66, 157, 15); а други престо Божји јесте срце смиренога”. Свети пророк Исаија вели: На кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога и који стрепи од мојих речи (Исаија 66, 27, 1-2). Бог погледа и почива у човеку као и на Престолима с небеса, срце смиренога човека Његов је Престо. Такође и Свети апостол Павле вели: Ви сте Црква Бога живога, и Дух Божији почива у вама (1. Кор 6, 15; 12, 27; Еф 5, 30). Дакле, ако очистимо своје душе од грехова, у нама почива Дух Свети.
Чета Херувима. Херувим на арамејском, Адамовом језику, значи “обиље познања и изливање мудрости” (Свети Дионисије Ареопагит, наведено дело, гл. 7, стр. 25). Човечија душа има у себи то својство, јер јој је Бог дао ум, помоћу којег може да сакупи врло много знања. Херувими имају најдубља духовна созерцања, и толико је мудрости у њиховом уму, да ниједан од рационалних умова анђелa који су ниже од њих не могу прећи преко њих, а да они не знају. Они имају дубок и неизрецив вид, због чега се још називају и бдитељима, то јест са много очију, имајући велику прозорљивост мудрости у свим правцима. Слично њима, човек има ум, којим може да бди над страстима, може га испунити божанским познањем, и може и сaм изливати мудрост. Од онога што је даром Божјим и трудом сабрао, излива своју мудрост у хиљаде душа проповеђу, поучавањем и саветовањем.
Херувими имају још једно својство, будући “као отроци”, то јест невини. Они имају највећу непорочност међу свим анђеоским четама.
Невиност се налази и у човечијој души, особито код мале деце. По речи Спаситељевој, ко буде имао мудрост змије и кротост голуба, постаће невин као дете. Тај може бити назван Херувимом у телу или земаљским Херувимом. Тако човек, сабирањем знања, поучавањем других и стицањем душевне невиности, бива сличан и Херувимима по речи Спаситеља нашег Исуса Христа, Који је рекао: Док се не обратите и не будете као деца, нећете наследити Царство небеско (Мт 18, 3; Мк 10, 11; Лк 16, 2-16).
Чета Серафима. Серафим на арамејском језику значи “ужарен”; друкчије речено назива се “пламеним” или “загревајућим”. Разлог што се тако називају јесте што они, више од осталих чета, удвојеним пламеном горе љубављу према Богу, будући ближе Његовом Престолу (Свети Јован Златоуст, Беседа о Серафиму, Кладенац). Они не само да горе несамерљивом љубављу према Благом Богу, него имају и силу да својом љубављу загревају и остале чете, како би служиле Богу са много љубави. То је задатак чете која се налази ближе од свих до Престола Божјег.
Такође и човек може бити Серафим у телу, служећи Богу духом који гори љубављу. У Светом Јеванђељу срећемо да су Лука и Клеопа, када су ишли ка Емаусу, и Спаситељ им тумачио Свето писмо, након што су га познали, рекли: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма? (Лк 24, 32). Дакле, горела су им срца, будући распламсана даром Бога, Који беше крај њих.
Исто и Свети Игњатије Богоносац, који је из љубави према Богу желео да буде поједен од звери и да претрпи највеће муке; исто такав је био и Свети мученик и архиђакон Стефан, коме је лице сјајило као у анђела и испунио се љубављу за Богом, када је исповедио Спаситеља; Свети апостол Павле се толико распламсао љубављу Божјом, да је повикао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35-39).
Свети апостол Павле није узимао у обзир ни ђаволе ни анђеле, никога, јер је био уверен да га више нико и ништа не може раставити од љубави Христове. Дакле, душа, када достигне да гори таквим пламеном и толиком љубављу према Богу, може се с правом назвати “Серафимом с телом” или “земаљским Серафимом”. Тако се много пута пева у црквеним светитељским канонима: “Свети јерарше, био си словесни Серафим на земљи…” (Канон Светога мученика Игњатија, 20. децембра). Значи, човечија душа има много сличности са анђеоским четама, и она је причасник сила и својстава словесних небеских чета. Те силе и својства може стално увећавати даром Божјим.
Та сличност, остварена између својстава наше душе и својстава девет анђеоских чета је делимична, јер је човечија душа, имајући у себи сва та својства, дарове и силе, променљива, све док је обучена у немоћ тела. Небеске Силе се много више напајају, од Благога Бога, пређе поменутим даровима него ли наша душа, пошто су оне нетелесне и, Даром Божјим, безгрешне. Свакако, биће да оне, сем овде поменутих, имају и друге духовне дарове и служења, која само Бог једини, Саздатељ њихов и наш зна.
То појашњава Свети Максим Исповедник, који, тумачећи из Светога Јеванђеља овај одељак: Међу рођенима од жeна није се појавио већи од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Небескоме већи је од њега (Мт 9, 11; Лк 7, 28), вели да је Свети Јован созерцањем стекао сво знање допуштено овде. “Најузвишенији богослов мањи је од последњега међу анђелима” (Добротољубље, том 2, стр. 231).
Најмањи у Царству небеском је анђео који се налази у најнижој чети небеске хијерархије. Он је ипак већи богослов од Јована Крститеља, који је највећи човек рођен од жене и највећи богослов међу земаљцима, као онај који је видео и чуо Три лица Свете Тројице приликом јављања Господовог на Јордану. Док је био у телу, знао је мање божанских тајни но анђео. Дакле, ако је анђео, који је најмањи у поретку небеске јерархије, већи од Јована Крститеља, колико ли ће већа бити различитост и разлика дарова и својстава између осталих људи и четa највише небеске јерархије.
Велики философи старога века: Питагора, Платон, Демокрит, Плотин, Методије Олимпијски и Филон, као и други учењаци из старине, казивали су да је човечија душа микрокосмос, да човек има укључено у себи помало од света који се види и који подлеже чулима, али нису знали да има тако много својстава и приасништво управо са рационалним силама с небеса. Зато је божански отац Григорије Богослов корео Демокрита и њему сличне, говорећи: “Који ограничавају човека само на свет што подлеже чулима удаљили су се од истине; јер човек је центар који повезује међе горњега, разумнога света, и доњега света – који подлеже чулима (Свети Јован Дамаскин, Догматика, гл. 12).
Браћо хришћани,
У наставку ћемо показати да наша душа није само поседник и сабирник свих светова, него је и изнад мисленога анђеоског света, имајући нешто више но што они имају, као што казују Свети Оци. Он не само да има од света који подлеже чулима и од мисленога света, него је и лик и подобије Божје, као што је речено у Постању: Да створимо човека по своме лику и подобију (Постање 1, 26).
Света Тројица се саветовала да створи човека узвишенијим од анђела. Нигде у Светом писму не стоји да су анђели створени по лику и подобију Божјем, него само човек. Али по чему је човек узвишенији од анђелa, те је непосредно по подобију свога Саздатеља? Човек је узвишенији од свих анђеоских чета, а човечија душа их надилази трима својствима, као што казује Свети Василије Велики.
Умом се човек уподобљава Оцу, јер је Отац у Светој Тројици ум Који је Рођењем пре свих векова изаврео Христа и Исхођењем пре ШсвихЋ векова, изаврео Духа Светога. Као што Отац извире Сина рођењем пре свих векова, исто тако ум извире реч; реч, која извире из човечијега ума или је “слуга ума” – као што је још називају Свети Оци – по подобију Сина.
Значи, ум је по подобију Оца, а реч, која исходи из ума, јесте по подобију Сина; а по подобију Духа Светога јесте човечија самовласна воља, која је у души корен свих добара које је Благи Бог поставио у човека.
Човечија душа је најскупоценије дело савета Божјег и жива икона Пресвете Тројице; она је са та триа својства изнад свих анђеоских чета, будући рационална, словесна, самовласна, имајући лик и подобије Пресвете Тројице (Илија Минијат, Беседа о души, у 3. недељу Светога и Великог поста, Букурешт, 1944, стр. 110-113).
Када је Бог саздавао нашу душу, створио ју је дахом, јер Свето писмо каже: А створи Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (Постање, 2, 7). Када је створио тело, било је нешто материјално, а када је саздавао душу, показује други начин саздавања, које се и не може назвати саздавањем, него дахом, јер није саздао душу као тело, узевши земљу која подлеже чулима и глину.
Значи, душа је била саздана дахом, Благи Бог дајући јој нематеријалну чест, јер Бог није сличан човеку по телу, као што хуле јеретици антропофити, него по души, пошто је душа икона лика и подобија Пресвете Тројице. Бог, будући нематеријалан, мислен и невидљиво биће, саздао је таквом и нашу душу: она је невидљива, нематеријална и мислена. Бог је саздао душу онда, на почетку, али и сада Благи Бог саздаје у сваком часу милионе душа у трену зачећа људскога бића. Тога трена се саздају и тело и душа, у веома малом облику.
Како се саздаје човекова душа у трену зачећа? Ево шта каже пророк Захарија: Господ који је разапео небеса и основао земљу, и створио човеку дух који је у њему (Захарија 12, 1; Језекиљ 18, 4). Међутим, Бог једини зна како дела при саздању душе свакога трена када се зачиње душа и тело, узимамући од обе природе, од женине и од човекове, тамо где осени Дух Божји.
Након што је саздао човеку тело и душу, Бог му је дао да влада целим светом, заповедивши му: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи (Постање 1, 28). Он је поставио човека да влада целим овим светом или, како каже Свети Никодим Агиорит, “Бог је саздао другог бога. Саздао је човека и поставио га другим богом над свим што је Он саздао”. Значи, Благи Бог, Јединобитни, поставио је човека, бога по дару, да влада свим што је Он створио. Зато је Он казао људима: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега (Пс 81, 6).
Када га је Бог поставио да влада свим што је Он створио, дао му је и одговарајуће силе, којима човек да може владати свим што је Он саздао. Телу је дао семенски део, семе, затим раститељни део; дакле, својства да се размножава, да расте и да напуни земљу. А души, саобразно њеној природи, дао је друге веће силе: да влада над рибама морским и птицама небеским и над свим што је Благи Бог створио.
Свакога трена видимо како се испољавају силе које је Бог, Творац свих, дао људској души. Човек се, својим умом, за трен уздиже на небо, силази на оно што је на земаљско и у дубину мора. Човек својом душом и умом који му је Благи Бог дао, вади из свакојагога биља лекове или из других материја налази лековитост. Зашто је дао човеку све то? Благи Бог га је поставио за владаоца и дао му умеће и ум, знајући да ће му то бити потребно када се разболи. Човек је својим умом направио уређаје да би видео на великој раздаљини и откривао небеска тела. Човеку је Благи Бог дао умеће да направи мерне уређаје, којима мери раздаљину између планета, између звезда, између месеца и земље; мери дубину мора и океана; изумео је уређаје којима слуша и види шта се догађа на једном или другом крају земље.
Бог је дао човеку умеће да гради сваковрсне машине и апарате, како би летео по ваздуху, као што је рекао велики Пророк Исаија: Ко су оно што лете као облаци и као голубови на прозоре своје? (60, 8). Чудили су се људи када су се појавили први авиони, али пророк је говорио о њима, упоређујући их са облацима и са голубовима, две хиљаде пет стотина педесет година раније, и видео их је где лете, јер је Дух Божји био у њему.
А Свети пророк Данило вели: До последњега времена многи ће претраживати, и знање ће се умножити (Данило 12, 4). Има у природи милијарде тајни које се још нису откриле човеку. Човек се горди да много зна, али он је тек на почетку, јер је захватио само кашику из океана познања и тајни.
Када дете пође у школу, почиње од најједноставнијих речи, а временом стиже на универзитет. Исто тако и Благи Бог подучава људски род. Он му је дао ум и дар стварања, али ипак Бог остаје истински творац! Човек гради авионе, возове, трамваје, бродове и све што је на овом свету, али од чега? Од материје коју му је ставио на располагање Бог, Творац свих нас.
Као родитељ који љуби децу, када је стварао свет, ставио је у земљу све што је било потребно, јер Бог је одраније знао потребе људи.
Али ко је створио милионе књига написаних из свих области и на свим језицима под небом? Створио их је човеков ум, озарен од Бога, створила их је човекова душа силом, мудрошћу и умећем које јој је дао Благи Бог, Творац свију. Он је направио штампарију, открио људима математику, хемију, физику, географију, историју, астрономију и толико других грана науке. Зато је с правом казивао Николаје Јорга у једном говору одржаном у Румунској академији, да би свеколико знање света требало да се улива у велику Божју мисао, пошто све потиче од Бога и Њему треба да се врати.
Све силе које је Бог дао човеку да би изучавао разне гране науке, да би добро живео на земљи и помагао својим ближњима, треба да се излију у велику Божју мисао, то јест у безгранични океан Његове мудрости.
Бог је излио мудрост и умеће у умове људи, саобразно вери и жељи да користи другима. Све што је човек створио на земљи треба да нас одведе умом нашем Саздатељу, Који нам је из Своје неизрециве доброте дао ум, мудрост, разум и искусност да стварамо то на корист своју и свога ближњег. А ако се човек њима горди, биће мрзак Богу, јер све што имамо није наше, него Онога Који нам је дао.
Свети апостол Павле вели: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? (1. Кор 4, 7). Вид, чуло мириса, укуса, додира, слух, памћење, ум, вољу, разум, мисао, избор, одлуку, све то имамо од Оца Који нас је створио. Све имамо од Њега. Шта би било да одем у земљу неког богатог вође, моћника овога света, и он да ми дарује златни накит, скупоцена одела и дарове велике вредности, с којима ја да одем а да му не заблагодарим, а после тога да се почнем њима гордити, говорећи: “Заслужио сам их, ја сам их направио, моје су”. Не би ли то била велика лудост, с обзиром да знам да сам све то примио у дар?
Исто тако не заборавимо да и дар мудрости, поимања, вере, писања, говорења, као и све душевне и телесне дарове и својства, имамо од Извора безграничне мудрости, од Благога Бога, Саздатеља наше душе, Који нас је украсио и снабдео толиким знањем. Бог је с великом мудрошћу разделио Своје дарове сваком различито. Различни су дарови, али је дух исти (1. Кор 12, 4), вели Апостол. Свети Дух је дао једном човеку да постане механичар, другом – пољопривредник, авијатичар, морнар, лекар или апотекар, писац, професор, агроном или монах, и сви треба да служимо један другоме. Сви ти дарови требаће да служе добру свију, јер нам нису дати само за нас, него на општу корист људскога рода.
Сви дарови потичу од Духа Светога и треба да буду усмерени ка божанској доброти и мудрости. Увек када видимо да у нечему напредујемо, благодаримо од срца Благоме Богу, јер од Њега потиче свеколика мудрост, знање и блаженство наших душа и тела, као што каже и Свети апостол Павле: Ево стављам у Сиону камен спотицања и стену саблазни; и сваки који у Њега верује неће се постидети (Рим 9, 33).
Љубљени верници,
Када је сатана кушао Јова, зашто ли му је Бог допустио да му узме седам хиљада оваца, седам хиљада камила, пет стотина пари магараца, пет стотина јармова волова, десет синова, сва имања и дворове, али му није допустио да се дотакне његове душе? А када је сатана предузео други напад, иштући од Бога допуштење да се дотакне његових костију и меса, добио је и ту дозволу, али му је Бог рекао: Ево ти га у руке, али му душу чувај (Јов 2, 4-6). Седам и по година јели су црви Јова на ђубришту, пошто га је, као што нам казује Свето писмо, сатана ранио крастама и ранама од главе до пете, али му није било допуштено да се дотакне душе. Благи Бог је знао да је највеће благо које беше у Јова била његова душа, правоверна и Богољубива, и зато није допустио ђаволу да је се дотакне.
Душа је непроцењиво човеково благо, које сви носимо, и биће тешко нама ако га будемо изгубили. Чули сте шта каже Господ наш Исус Христос у данашњем Јеванђељу: Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк 8, 36-37). Ако бисмо заиста знали какво благо носимо у себи, какву живу икону Божју као сјајно огледало Духа Светога, какво се богатство дарова и каква слава налази у нашој души, били бисмо увек са страхом и трепетом и оплакивали бисмо своје грехе којима свакога трена жалостимо Бога.
Међутим, ми смо окамењени, умртвљени, и не знамо одакле долазимо и камо идемо, не знамо шта носимо у себи, то јест какво се благо и каква се веселост налазе у нама!
Браћо моја, нека нас Благи Бог сачува да се наша душа веже за нешто од овога света, то јест за злато, сребро, новац, наките, аутомобиле, виле, палате, власт, чест и било што друго, што прижељкују љубитељи овога света, јер је све то прах и пепео. Душа је бесмртна, јер је она жива икона Благога Бога, она је непроцењиво благо, скупоценије од целога овог света; душа коју је Спаситељ откупио Својом Крсном Жртвом и Васкрсењем.
Старајмо се веома о души и о страху Божјем, јер ако бисмо изгубили цели свет, чак и свој живот, а ако своју душу будемо положили за Бога и задобијемо је за Њега, то ће бити права добит, то ће бити вечно блаженство наших душа.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Анђели сачињавају нама најближу чету; њима је дата на чување ова земља и они служе спасењу људи у већој близини у односу на остале чете.
  2. Једино Бог је савршено бестелесан, јер сви анђели имају своја тела, која су неисказано танана, од огња небеског, и називају се у Црквеним списима “нетелесним”.

Comments are closed.