УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О ПРЕДОДРЕЂЕЊУ
Бог је од почетка створио човека
и препустио га његовој слободној вољи.
(Исус Сирахов 15, 14)
Љубљени верници,
Једна од јереси протестаната јесте предодређење. Они погрешно верују да је Бог одредио извесни број људи који ће се спасти, зато што су предодређени за живот вечни, и други, већи број људи, који ће се погубити.
Наша Православна црква не допушта такву јерес, према којој Бог има одређени број “изабраника” које ће спасти, а сви остали ће као житна плева бити одстрањени и осуђени на огањ вечни. То јеретичко мишљење сасвим је противно истини, јер по њему би значило да Бог више не узима у обзир човекову слободну вољу, него га, напротив, без његове воље, шаље или у вечну муку или у живот вечни.
Православна црква, као што је током векова бранила истину и одстрањивала све јереси, тако и данас тврдо поштује догме које су нам оставили Спаситељ Исус Христос, Свети апостоли и Свети Оци, исправљајући сва погрешна схватања и очишћујући од трња јереси пут душа које хоће да се спасу.
Браћо моја, велика је заблуда да слушамо те људе који хуле говорећи да “човек, чак и ако би творио вољу Божју и свако добро дело, ипак одлази у пакао!”. Да ли приличи да слушамо те хулнике или Христа Бога нашега, Који нам кроз уста Светога апостола Павла казује овако: Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим 2, 4). Хоћемо ли те заблуделе слушати или Бога, који нам кроз Свога пророка говори: Еда ли је мени мило да погине безбожник, а не да се одврати од путева својих и буде жив? (Језекиљ 18, 23).
Када се год зли буде одвратио од безакоња које је творио и буде чинио суд и правду, спашће душу, живеће и неће умрети (Језекиљ 18, 22-28). Свети пророк Исаија вели, као у име Божје: Погледајте у мене и спашћете се, сви крајеви земаљски! Ја сам Бог силни, и нема другога (Исаија 45, 22). Па и сaм Спаситељ наш Исус Христос каже: Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт 18, 14).
Божански Јован Јеванђелист, износећи да је Бог Отац из љубави према људском роду послао Јединороднога, Сина Свога, ради спасења свих који буду веровали у Христа, рекао је: Јер Бог тако заволе свет, да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16).
Значи, сви који буду веровали у Христа и буду творили и дела вере (Јак 2, 17-22) имаће живот вечни, а не само изабрани и предодређени за живот вечни. Такође, Свети апостол Петар, износећи да Бог хоће да се сви људи спасу, вели: Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне, но да се сви покају (2. Пт 3, 9).
Видели сте да не каже као јеретици протестанти да дуго трпи како би се спасли предодређени за живот вечни, него да се сви покају! Исти божански Јеванђелист Јован, у својој Првој посланици, вели: И ми смо видели и сведочимо да је Отац послао Сина Спаситеља света (1. Јн 4, 14). Чули сте да каже: “Спаситеља света”, а не предодређених у свету! Ако они кажу да су неки предодређени за муку вечну, и ми то велимо, али само за грешнике, који неће да дођу к покајању. Ако ли се ипак врате Христу и роде род достојан покајања (Мт 3, 8), онда не верујемо да ће грешници бити предодређени за муку вечну без права на покајање, јер Господ наш Исус Христос дође у свет да спасе грешнике (1. Тим 1, 15).
Ако Благи Бог љуби праведнике и грешницима указује милост, и ако је милост Господња од века и до века на онима који Га се боје, и правда Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов (Пс 102, 17-18), онда где још има места за предодређење, према којем ће Бог у Дан Суда имати милости само према једнима, а према другима, ма били и праведни, неће имати милости, да не би како премашио број отпре одређених за спасење? Зар се може такво што веровати, када Он неће да ико погине?! (Мт 18, 14). Јер ако дође у свет да спасе грешнике (1. Тим 1, 15), као што каже Свети апостол Павле, онда тим више и праведнике, које љуби (Пс 145, 8).
Зашто онда, о јеретиче, велиш да Бог има тачан број за оне који се спасавају, а да му остали нису потребни, пошто нису предодређени за живот вечни?! Бог нигде не говори као ти, него кроз уста Апостолова вели да Он хоће да се сви људи спасу (1. Тим 2, 4), а кроз уста Свога пророка вели да Му није мило да погине безбожник, него да се поврати и буде жив? (Језекиљ 18, 22-23).
Љубљени верници,
Нека они што подржавају предодређење појме да је човек предодређен за добро или за зло само по својој слободној вољи. Ако хоће да се спасе и да твори вољу Божју, предодређен је за спасење; а ако ли човек неће да се спасе и да твори вољу и заповести Божје, онда га ни Бог неће на силу спасти! Он је Свеправедан и Преблаг и неће да разваљује врата, јер вели: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном (Отк 3, 20). Дакле, Он не присиљава човекову вољу, али и не ниподаштава његову вољу. Ако човек хоће да твори добро и да се спасе, онда хоће и Он, јер “Бог не спасава човека без човека”. Он обећава да се обрати човеку, када се и човек обрати Њему, јер вели: Вратите се к Мени… и Ја ћу се вратити к вама (Захарија 1, 3). А Свети пророк Исаија вели: Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје, и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ; и к Богу нашему, јер прашта много (Исаија 55, 7).
Бог не каже: “Ако нисте предодређени за живот вечни, узалуд се враћате к Мени, јер ћете ионако пропасти”, него напротив, вели да ако човек буде веровао у Њега и буде творио Његове заповести, Он ће га одредити за живот вечни, јер је правда Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове да их извршују (Пс 102, 17-18). Ако човек добровољно одступи од заповести Божјих и неће да твори Његову вољу, онда се сaм добровољно предодређује за муку и казну, као што и Свети Дух казује: Оне који скрећу у поквареност одбациће Господ са делатељима безакоња (Пс 124, 5).
Да назначимо и аргументе протестаната, који се ослањају на следеће речи Светога апостола Павла: Бог кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим, 9, 18). Заиста, тако је, али Бог не жели то случајно, него разборито, мудро и неисказано праведно. Он, заиста, хоће да помилује, али оне који су достојни милости. А кога хоће отврдоглави, али кога? Онога који је достојан да буде отврдоглављен, који има и срце окамењено. Оне који имају чесно стање Бог твори судовима честним, а оне који се добровољно приклањају нечесним страстима твори судовима нечести. Бог унапред одређује, призива, оправдава и прославља (Рим 8, 29-30), али кога? Оне које је познао да су достојни призива, оправдања, прослављања и спасења.
Бог је отврднуо срце Фараону (Излазак 9, 12; 10, 1; 20, 27), али узрок његова отврднућа није од Бога, него од његовога одбијања да допусти народу Божјем да Богу принесе жртве у пустињи (Излазак 8, 15; 18, 32; 10, 20; Свети Григорије Ниски, Тумачење Мојсијевог житија). Јер шест је пута обећао Фараон да ће пустити народ и припао је к Мојсију и к Арону, молећи их: Сада згреших; Господ је праведан, а ја и мој народ јесмо безбожници. Молите се Господу за мене, па ћу вас пустити, и више вас неће нико устављати (Излазак 11, 27-28). Али потом се предомислио и није их више хтео пустити.
Дакле, није Господ отврднуо срце Фараона, него је Фараон добровољно одступао од Господњих заповести и није хтео да пусти народ, и то његово одступање од Божје заповести било је узрок његове отврднутости. То његово одступање и предомишљање било је по његовој слободној вољи, и није га Бог отврднуо (Свети Григорије Ниски, Тумачење Мијсијевог житија). Он се добровољно отврдоглавио, и због тога га је Бог напустио и казнио погибијом у Црвеном мору. Тако бива свима који се отврдоглаве и одступају од Божјих заповести, по сведочењу Духа Светога, Који вели: А оне који скрећу у поквареност одбациће Господ са делатељима безакоња (Пс 124, 5).
Значи, Бог кога хоће да помилује, помилује га; али Он, будући праведан, као Бог правде, указује милост ономе кога затиче достојним милости, и, такође чини да отврдне онај кога затиче достојног отврднућа, то јест оноај кога затиче добровољно отврдоглављеног и отврднутог. Бог неће да Га когод следи на силу, јер вели: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт 16, 24; Мк 8, 34). Он је од почетка створио човека и препустио га његовој слободној вољи (Исус Сирахов 15, 14). Дух Свети кроз Светога пророка Давида казује: Господе, благовољењем као оружјем венчао си нас (Пс 5, 13). То оружје благовољења, ако га човек користи зло и њиме дела што је противно Закону Божјем, постаје узроком његове пропасти; не кажњава Бог човека муком, него његова слободна воља да твори што је зло чини га да буде крив за муку вечну.
Који добровољно одбацују самилост Божју, достижу да их казни правда Његова, јер иако је Бог милостив и дуготрпељив, Он је и праведни Судија (Мт 16, 27). Ми треба да се више бојимо Божје милости него ли правде Његове – као што казују Свети Оци – јер ако будемо повредили Његову правду можемо похитати к Његовој милости, а ако ли будемо повредили Његову милост толико, да више не будемо достојни ње, онда немамо више камо да хитамо за спасење. То нам казује и Божанско писмо, када вели: Немој рећи: Милосрђе је Његово велико, очистиће мноштво мојих грехова, јер Он има милост и гнев, и на грешницима ће починути јарост Његова (Исус Сирахов 5, 6-7). Другим речима, не треба да злоупотребљавамо милост Божју, јер ако то чинимо, доћи ће на нас Његов праведни гнев!
Наведимо конкретни пример онога што ми православци називамо, то јест претходном одлуком Божјом, и како ми то схватамо за разлику од протестантскога предодређења. Реч је о причи о Самарјанки која се срела са Спаситељем код Јаковљевога студенца.
Преблаги наш Спаситељ стигао је једнога дана у подне на Јаковљев студенац, уморан од пута, бос, као што је ишао по стазама Свете Земље, да тражи изгубљене овце дома Израиљева (Мт 10, 6).
Пошто је био Бог, добровољно је узео на Себе непорочне страсти наше људске природе, то јест жеднео је као човек, гладнео је, умарао се, жалостио се, растуживао се, осећао болове (Мт 16, 38); укратко, имао је све што спада у људску природу, осим греха (Јн 8, 46). Дакле, окружен тим непорочним страстима, стигао је на Јаковљев студенац, и док је стојао на сунчевој подневној припеци, дошла је жена Самарјанка да захвати воде из студенца.
Божја Промисао и Његова претходна одлука одредили су да она жена Самарјанка дође онога часа на студенац, јер управо беше стигао тамо и Спаситељ наш Исус Христос, Бог наш. Али због чега је њу Бог довео управо тада тамо? Зато што је у својој души имала достојну припрему за тај позив. То можемо појмити из њенога разговора са Спаситељем света. Међутим, Господ, који је желео спасење њене душе као и душа осталих из града Самарије, започео је разговор рекавши јој: Дај ми да пијем (Јн 4, 7). Она, познавши по ношњи и по изгледу да је Јудејац, рекла Му је: Како Ти, који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? (Јер се Јудејци не друже са Самарјанима) (Јн 4, 9). То пошто је било велико непријатељство између Јудејаца и Самарјана, а Самарјани су били нека јудејска јерес. Тада јој је Спаситељ, са својом бескрајном мудрошћу, рекао: Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: Дај ми да пијем, ти би тражила од Њега, и дао би ти воду живу! (Јн 4, 10). Тада је Самарјанка рекла: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (Јн 4, 11).
Преблаги Бог, Спаситељ наш Исус Христос, видећи да она и даље мисли на обичну воду и не помишља на воду живу, која је Дух Свети, рекао јој је: Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн 4, 13-14). Тада је жена рекла: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам (Јн 4, 15). Тада јој је Спаситељ, Господ наш Исус Христос, рекао: Иди, зови мужа свога (Јн 4, 16). Она је одговорила: Немам мужа. Тада јој је Спаситељ поново рекао: Добро каза: Немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж (Јн 4, 17-18). Тада је она схватила да не говори с било којим Јудејцем, као што је на почетку сматрала Спаситеља, него са Светим човеком и пророком, и рекла је: Господе, видим да си пророк (Јн 4, 19). Затим, хотећи да покаже да и она познаје Свето писмо и да није сасвим у незнању, рекла Му је: Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Јн 4, 20).
Видите ли да је жена Самарјанка, колико год да је била заузета животним бригама, читала и Свето писмо? Видећи Спаситељ да она помиње речи Светога писма у погледу места за клањање, рекао јој је: Веруј Ми, жено, ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини… Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн 4, 21-24). Тада је она блажена жена, која беше и сама читала о доласку Месије, рекла: Знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође, објавиће нам све (Јн 4, 25).
Јесте ли видели припремљену душу која очекује да дође Месија? Таква каква је била, јер је имала толико мужева, али из њених речи може свако појмити да се блажена Самарјанка, поред извесних добрих дела, бавила и читањем Божанскога писма и зато је знала за долазак Месије. Видећи, дакле, Преблаги наш Спаситељ да њена душа очекује Месију, да би јој казао све што је на спасење, рекао јој је: Ја сам – који говори с тобом (Јн 4, 26).
Видите ли милосрђе и самилост Спаситеља нашег Исуса Христа? Што ни Својим апостолима и ученицима не беше отворено открио, да је Он Месија, ево сада казује жени Самарјанки. Али зашто? Зато што је њену душу затекао припремљену да прими то Свето посведочење. Спаситељ је дошао да тражи изгубљену овцу (Лк 15, 6), али и ова словесна овца чека да дође њен Пастир, да би јој показао све што је на спасење.
Видите како је њена душа, жедна спасења, најпре сматрала Господа за било којег Јудејца, затим видевши да јој је рекао грехе и тајну њенога живота, сматра Га пророком, а након што јој се Спаситељ открио да је Месија, та преблажена жена је оставила крчаг код кладенца и похитала у Самаријски град, кличући његовим становницима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? (Јн 4, 29). Тим речима она је постала први апостол који је објавио Месију у граду Самарији.
Та жена Самарјанка, колико год да је била грешна, била је изабрана и унапред одређена за живот вечни, и разговарала је с Месијом, Који је био Спаситељ света, зато што је њена душа била припремљена за то. Као што је поступио Спаситељ са Самарјанком може учинити са свима, и ако се која душа добровољно буде приклонила Богу и буде творила Његове заповести, по свом умећу, онда ће је и у ономе што јој није знано Бог поучити ка оном што води у живот вечни.
Као што се Преблаги Бог и Спаситељ, као Бог човекољубац, открио Самарјанкиној души, која је очекивала Месију, исто се тако увек открива и онима који Га траже и показује им пут спасења, као што нам потврђује и Свети пророк Давид, који је био надахнут Духом Светим, и који вели: Кажи ми, Господе, пут којим да пођем, јер Теби уздигох душу моју (Пс 142, 8).
Бог је Премудар, Свевишњи и Свеправедан и Виделац срца свакога од нас. Ако нека душа добровољно буде поверовала у Њега и буде творила Његове заповести, онда ће јој се Он открити као и жени Самарјанки и показаће јој што још не зна од Његових тајни, поучавајући је на спасење.
Та блажена жена, Фотинија Самарјанка, умрла је као мученица, заједно са својим кћерима и унукама, након веома много мучења за веру и љубав коју је имала према Господу нашем Исусу Христу. Када сам био на Светој Гори Атонској, целивао сам њене Свете мошти у Светом манастиру Ивиру. Дакле, знајмо да је истинско предодређење за спасење, према Православној цркви, ово: Када се човекова воља буде сјединила с вољом Божјом у творењу свих добрих дела, онда је човек изабран и предодређен за вечно спасење. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим 2, 4).
Дакле, ако хоће Бог, и ако хоћу и ја, онда сам предодређен за спасење; а ако Бог хоће да ме спасе а ја нећу, него добровољно хитам на зло и чиним га, онда узрок отврднућа мога срца, којим одбијам да творим вољу Божју и заповести Његове, не долази од Бога, него од злоће моје воље. У том се случају добровољно предодређујем за вечне муке пакла.
У закључку, у Православној цркви не постоји предодређење одозго надоле, него оно потпуно зависи од човекове добре воље. Речено је већ, и понављам: Бог не спасава човека без човека. Ту истину открива велики и божански пророк Исаија: Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Исаија 1, 18-20).
Ако на небу настаје велика радост када се један грешник враћа покајању, како се онда може поверовати да Преблаги Бог хоће да баци у вечну муку оне што се из свега срца враћају покајању и ишту од Њега милост и опроштај? Ко, имајући здрав ум, може помислити такво што?
Љубљени верници,
У закључку ове беседе казаћу речи Светога Јована Златоуста: “Бог нас је предодредио не само из љубави, него и по нашим добрим делима, јер када би то зависило само од љубави, онда би требало да се сви људи спасу, јер Бог све љуби и жели свима спасење. А ако би то зависило само од наших добрих дела, онда би долазак Спаситеља нашег био излишан”.
Блажени Јероним († 420 п. Хр.) вели: “За које је Бог знао да ће у овом животу бити подобни Његовом Сину, те је предодредио да у слави буду подобни Њему” (1. Римљанима 8, 9). А божански Отац Амвросије вели: “Бог није предодређивао, до само након што је спознао чију достојност; томе је предодредио и награду”.
Дакле, остаје јасно и поуздано оно што нам показује Свето писмо: Бог никога не спасава без његове воље (2. Кор 5, 10; 1. Кор 3, 8) и наградиће свакога по његовим делима (Пс 62, 11; Рим 2, 12-13; Лк 12, 47).
Амин.
