УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СЕДАМ ОКОЛНОСТИ ГРЕХОВА

“Када когод нема осећање према стварима,
тада се остварује победа без борбе.”

(Свети Исак Сирин, Слово 4)
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Један од божанских Отаца учи овако: “Казивања Божанскога писма читај делима и не дужи их многим говорењем, надимајући се узалуд њиховим једноставним поимањем (Добротољубље, том 1, Свети Марко Подвижник, стр. 238). И заиста, тако су делали божански Оци, и делима частвовали Свето писмо или – иначе речено – својим делима су потврдили оно што су у њему прочитали. Писањем и делањем прочитанога проповедали су добра дела. А ја, грешник и ленивац, у целом досадашњем животу био сам стран од свеколикога доброделања и убог њиме, и хранио сам своје неосећање и леност у делању онога што је добро само утварама о поимању врлина, тешећи се надом да ће можда корист оних који ће слушати моја казивања помоћи и мени да поставим добар почетак и, по моћи, да идем за онима који са великом ревношћу делајући и тихујући, проповедају својим животом оно што је на спасење.
А ево о чему ће бити данашња беседа. Мислио сам да надаље укратко изложим о седам садржајнијих околности греха, пошто је наш живот на земљи борба и искушење, и пошто свеколика победа душе над грехом започиње пресецањем мамца и повода који му претходе.
Прва околност и догађање греха односи се на особу: Ко је учинио грех? И то: Ко је особа, било да је сама, било да је везана за другу особу, што је, обично, четвороврсно:
* по природи, као што је отац са својим сином;
* по случајности, као што је архијереј, цар, власник и укратко сваки часник или проистос према народу који му је подвлашћен;
* по вољи, као пријатељ са својим пријатељем;
* по занимању, као учитељ или мајстор са својим учеником.
Код ове околности – Ко – рачуна се још и чин, то јест философ, монах итд, затим узраст, то јест да ли је дете, младић или старац. Укратко, ово питање и околност односе се на целокупно стање које има било који човек: мудрости, силе телесне или душевне, духовне или световне итд. Исто код ове околности узима се у обзир и лице с којим је сагрешио онај што се исповеда, то јест да ли је то лице свештеник, мирјанин, учен или једноставан човек.
Када се грешник испитује по овој околности, грех се сматра већим или мањим по стању онога који је згрешио. Јер већи је грех архијереја, свештеника, цара или часника пред народом, него исти грех који је учинио обичан човек. Ово показује и Свети Исидор, говорећи: “Већи је грех свештеника него ли мирјанина, не по природи, него по власти”. Исто тако, више греши дете када кори своје родитеље, или ученик свога учитеља или свога мајстора, него када ће једнога од њих корети било који странац. Такође више греши монах, философ или старац ако се буде кинђурио, него ли који мирјанин, који неук или младић.
Ево једнога примера у том погледу. Једном је отишао неки цар неком духовнику да се исповеди. Овај духовник беше искусан, јер након што је цар исповедио све своје грехе, рекавши му на крају да нема више ништа за казивање, свештеник га је упитао: “Како то, царе? Баш си завршио исповест?” Цар је одговорио: “Да, оче”. Тада му је духовник одговорио: “Знај да си до сада изнео Алексијеве грехе – јер се тако зваше цар – а сада те молим да ми кажеш и цареве”, желећи да му овим речима покаже да не доликује оном који има власт да се исповеда као обичан човек или као неко из народа, него поред греха које је учинио као човек, треба да исповеди и колико је добра, као владар, могао учинити свом народу, а није их учинио, колико зала је учињено подвлашћенима из разлога што их он није исправио, с тим што ће за све то подробно одговарати пред Богом. Дакле, сваки духовник је дужан да сходно овој причи исповеда оне што имају духовну или световну власт.
Друга околност јесте: Какав је грех учинио? Испитујући се грех овим питањем, постаје већи или мањи. На пример смртни греси већи су од греха достојних опроштаја, а од оних смртних – убиство је веће од крађе. Од свих, међутим, веће је одрицање од Бога и паганство.
Исто код ове околности садржани су и испитују се и греси недостатка, то јест која је добра могао учинити, рећи или помислити, а није их учинио, није их рекао, или их није помислио, и колико је злобе могао спречити речју или делом, а није.
Овом речју се испитује начин грешења: који грех је учињен делом, који речју, поимањем или мишљу. Такође се испитује и на који начин је био учињен грех: да ли речју: ташта реч, кривоклетство или лажно сведочење. Или, ако је мишљу, каквом мишљу: гордости, јереси или хуле? Такође и у ком степену греха: харање (напад), пристанак или привола итд.
Трећа околност јесте: Зашто? Испитујући се зашто је човек згрешио, придодаје се или скида од тежине греха, то јест да ли је неко убио тиранина да би спасао град од његовога тиранства, крао да би давао милостињу сиромасима, или је ударио напасника да би избавио девојку коју овај примораваше на грех; тада мање кривице имају сви ови, него ли онај који буде убио или ударио кога за разне своје зле циљеве.
Укратко, свеколико делање и грех се просуђују према последицама, и особито у зависности од циља ради којег се чини. Божански Отац Максим Исповедник показује да “Бог прати циљ свега што смо учинили, да би видео чинимо ли то Њега ради или другог узрока ради” (Добротољубље, том 2, стр. 63). На другим местима показује, такође, да ђаволи не мрзе ни целокупну мудрост, нити се поста боје, нити раздавања новца сиромасима, нити гостољубља, нити певања псалама, нити свега осталог чиме се оличава богоугодни живот, све док је по њиховој вољи узрок или циљ за које се ово твори (Исто, гл. 34, 35, 37).
Оци и браћо хришћани,
Четврта околност греха јесте: Којим средством? Средство којим се изврши грех увећава или смањује његову тежину. На пример, ко буде згрешио са знањем или умујући унапред (са предоумишљајем) или с лукавством или са злом вољом, теже ће згрешити него ли ко учини грех из незнања, нехотично, из сумње, из случајности, из површности и из незлобивости. Испитујући се начин којим је учињен грех, узима се у обзир и оруђе којим је неко згрешио. На пример: убио је кога штапом или ножем, или посредовањем и помоћу које врсте људи је учинио грех?
Пета околност греха јесте: У које време? Време у које је неко згрешио умањује или умножава тежину греха. На пример, ако је неко у време нужде и глади крао хлеба или пшенице, мање греши него ли онај који је то крао без икакве нужде. У том смислу Свети Василије Велики у свом 86. канону вели: “Ко у време нужде и глади једе украденога хлеба – не греши”. Сви који греше по примању дара Јеванђеља, тежи грех чине од оних који су згрешили у Старом закону. Жене које узимају убиствене траве по зачећу детета греше теже него оне које узимају ове траве пре зачећа. И код осталих разматра се на сличан начин.
Шеста околност греха јесте: На којем месту? И ова околност такође умножава или умањује тежину греха у зависности од места на којем је учињен. На пример, теже греши ко буде убио или украо у цркви, него ли ко ће то учинити у некој кући; зато што онај који је то учинио у цркви греши двоструко, чинећи истовремено убиство или крађу Светиња и показујући према Богу паганство и безверје. Ко је згрешио у пустињи, у манастиру или јавно теже греши него ли онај који је згрешио у свету, у граду или тајно. Зато и божански Отац Јован Златоуст вели: “Ако ли велике грехе буде когод чинио, али их учини тајно, и никога не саблазни, мање ће се мучити него ли онај који буде чинио мање грехе, али јавно и саблажњавајући многе”.
Седма околност греха се односи на број грехова, то јест: Колико пута је сагрешио?, по чему такође расте или се умањује тежина греха у зависности од колико пута га је учинио. Зато што ће онај који је згрешио једном или двапут примити мањи кар, него ли онај који је учинио исти грех не једном, двапут или трипут, него више пута (Види 8. канон Анкирскога сабора). Још и божански Јован Златоуст у 38. Беседи на Јеванђеље по Јовану износи да ће веће мучење примити они који поново падну у исти грех, казујући: “Мада ће примити мучење и за пређашње грехе, али ако буду опет пали у исте грехе, много веће муке ће подносити”. Пошто људи пију грех као воду и забораве колико су чаша попили или као што каже Јов: Гадан је и нечист човек који пије неправду као воду (15, 16), због тога који су искусни у ономе што је духовно уче овако: да би лакше сазнао број грехова треба да пита онога који се исповеда најпре колико је времена творио грех, затим колико је пута пао седмично или месечно, и ово познајући, да утаначи колико је могуће број грехова. На овај начин и Господ је упитао оца бесомучнога детета: Колико времена има како му се то догодило?, а он рече: Из детињства (Мк 9, 21). И пошто само толико не беше довољно, показао је затим и старост болести, казујући: И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби.
Када духовник исповеда људе који од стида не желе да кажу колико су пута згрешили, треба да их пита да ли су учинили грех велики број пута, јер тако ће овај, чувши, добити смелост и исповедиће се искрено и са кајањем.
Поред пређепоказаних седам околности добро је да духовник испитује живот онога који се покаје, и пре греха, као и после греха, сходно 37. канону Анкирскога сабора и 2. Неокесаријском, пошто ће мањи кар имати имати који је пре греха имао живот с добрим делима, од онога који је проводио свој живот не обраћајући пажњу; такође, који буде престао са грехом пре исповести, у поређењу с оним који престаје после исповести, као и онај који је похитао на исповест, а да га нико није подстицао, од онога који је био разоткривен (сходно 7. канону Великога Василија), или онај што се покајао после греха, него онај што се уопште не покаје.
Због тога и Свети Исидор Пелусиот вели: “Код сагрешења се не испитује само врста греха, него и ум онога који греши, власт, време, начин и корен. Такође, да ли је након што је учинио грех имао бол у срцу, да ли се покајао, и да ли је учинио грех случајно или из обмане или са предоумишљајем, или из зле навике и уобичајено. Има и много другога по чему се ово испитивање врши”.
Оци и браћо,
Довде се укратко говорило о седам околности и збивања греха, којима оци духовници треба да испитују оне што се покају и дођу на исповест, да би могли извршити праву исповест, и да би сви што хитају к њима као каквим искусним лекарима могли исцелити своје ране грехова отиснуте у савест. Говорио сам само о седам важнијих околности грехова, које у суштини сажимају све.
Наравно, ви се сећате да сам вам много пута говорио о седам околности греха, као и о његових дванаест степена, после исповедне молитве сабора, која се чита код нас свакога петка ујутру по окончању дневнога акатиста. Говорило се у тим приликама и много друго у вези са тајном исповести.
Оци, сада као и тада, циљ ми је исти: да ви, чувши ова учења у погледу околности греха, која су нама предали Свети Оци и Свети Никодим Агиорит у својим књигама: Поука духовнику и Душеполезна књига, да их Божјом помоћу упамтите, да бисте знали како да поступате при тајни Свете исповести од случаја до случаја, на исправљање и исцељење душа које вам шаље Господ да их очистите исповешћу и да их озарите речју.
Закључујем ову смирени беседу и све вас молим да ми опростите, јер сам вам, можда, досађивао толиким говорењем.
Милост Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и дар силних молитава Његове Пресвете Мајке нека помогну мени грешном и свима који су слушали ову беседу, да је не заборавимо, и да је, по моћи, делотворимо.
Амин.

Comments are closed.