УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О БЕЗМОЛВИЈУ И УСАМЉЕНИШТВУ

Ако љубиш покајање, љуби и безмолвије,
јер без безмолвија не бива покајање”
(Свети Исак Сиријски, Пустињачке беседе,
Беседа 34, стр. 183).
 
Оци и браћо,
Као што сви знамо, највећи број Светих Отаца је живео у безмолвију; хвалили су га са много речи и побожно га ценили.
Свети Василије Велики, након што је заједно са својим љубљеним пријатељем Светим Григоријем Назијанзином живео у Понтијској пустињи више од 13 година, рекао је: “Безмолвије је почетак очишћења душе” (Прва посланица извесном Нилу). Исти Свети Григорије рекао је да је “безмолвије без брига у већој чести него исказивање у делима” (Посланица Олимпу). Такође, Отац Исидор Пелусиот је рекао о безмолвију: “Ко се врти усред распри и хоће да спозна што је небеско, заборавио је да је оно као у трњу посејано, и због тога уједно и бива угушено. И ко се није удаљио од света, не може спознати Бога” (45. Посланица Таласију).
Преподобни и Богоносни Отац наш Исак Сиријски, велики философ и учитељ безмолвија и усамљеништва, учи нас: “Озари лепоту своје чистоте сузама, постовима и усамљеничким безмолвијем” (Беседа 16, стр. 13); затим: “Ако ли љубиш покајање, љуби и безмолвије, бер без безмолвија се не твори покајање” (Беседа 34, стр. 185); и опет: “Човек са много брига не може постати кротак и миран” (Беседа 13, стр. 177). Затим, показујући колико је неопходно безмолвије оном ко се бори за обестрашћење, казује: “Али љубимо, браћо, безмолвије, док не буде погубљен свет у нашем срцу” (Беседа 34, стр. 186); и показујући да безмолвије веома помаже скрушености, наводи ову причу једнога од Светих Стараца, који казује: “У дане када пребивам с ким заједно, поједем три или четири двопека на дан. И будем ли се трудио на молитву, мој ум нема смелости пред Богом, нити Га могу погледати. Када бих се од ових раставио, предајући се безмолвију, првога дана се трудим да поједем двопек и по, а другога дана један. Када се мој ум зарије у безмолвије, трудим се да поједем један цели, и не могу, а ум непрестано смело беседи с Богом, без мога приморавања, и Његово сијање непрестано ме озарује и вуче да видим и да се веселим у лепоти божанске светлости. Ако се буде догодило у време безмолвија да когод дође и разговара са мном, чак и само један сат, немогуће ми је да не увећам храну и не скратим правило, и улењи ми се ум за гледање те светлости.”
Као закључак ове приче, достојне памћења, казује: “Видите ли колико је добро и корисно трпљење у безмолвију и усамљеништву и какву силу и олакшање даје подвижницима? Блажен је који Бога ради трпи у безмолвију и сaм једе свој хлеб, јер увек с Богом беседи” (Беседа 43, стр. 229). Исто овај Светитељ, Исак, показујући које је стање душе онога што уистину прионе тиховати, казује: “Када у безмолвију видиш своје размишљање у твоме уму да може слободно делати у помислима с десна и није му напор да влада собом због нечега што је у њима, онда спознај да је твоје безмолвије истинско”. (Беседа 12, стр. 74); и затим, показујући да у безмолвију треба непрестано да се молимо, учи нас: “Ко жели да следи за Спаситељем, Кротким и Тихим, дужан је да љуби безмолвије и да често носи на уснама Његово пресвето име”.
После ово мало сведочења Светога Исака Сиријског о безмолвију, навешћемо, у наставку, и сведочења божанскога Оца Јефрема Сиријског, љубитеља безмолвија и поучитеља истинскога покајања. Он казује о полезности безмолвија и усамљеништва да “прво јесте безмолвије које пребива неразасуто, које удаљава човека од сваке световне бриге, како би се могао одвојити од среће људи и прилепити Богу” (Слово о томе да монах има седам делања, том 3, стр. 468). На ином месту вели: “Стеци себи безмолвије, брате, као снажан зид. Безмолвије те узвишује изнад страсти, јер ти с њима водиш борбу одозго, а оне с тобом одоздо. Дакле, пошто стекнеш безмолвије заједно са страхом Божјим, неће те повредити ниједна стрела непријатељева. Безмолвије, сједињено са страхом Божјим, јесте огњена кочија што уздиже на небо оне који га имају. Нека те увери Пророк Илија, који је љубио безмолвије са страхом Божјим, и узнео се на небо”. Исто Свети Јефрем, на ином месту, кличе с великом побожношћу, хвалећи безмолвије: “О безмолвије, лествицо небеска! О, безмолвије, мајко понизности! О, безмолвије, огледало грехова, које показује човеку његова сагрешења! О, безмолвије, које не спречаваш сузе! О, безмолвије, родитељко кротости! О, безмолвије, сажитељу и супружнику смиреноумља! О, безмолвије, сједињено са страхом Божјим, озарење ума! О, безмолвије, испитивање помисли и расуђивања! О, безмолвије, родитељницо свеколиког добра, укрепљење пошћења, препреко стомакоугађања! О, безмолвије, делотворење молитве и читања! О, безмолвије, утехо помисли и тихо пристаниште! О, безмолвије, старање о души! О, безмолвије, добри јарме и лако бреме, који одмараш и носиш оне што тебе носе! О, безмолвије, носиоче смелости и непријатељу дрскости! О, безмолвије, мајко побожности! О, безмолвије, тамницо страсти! О, безмолвије, весељу душе и срца! О, безмолвије, дизгину очију, слуха и језика! О, безмолвије, свеколиког доброг дела помоћниче! О, безмолвије, узроку нестицања! О, безмолвије, земљо Христова многородна, која рађа плодове спасења! О, безмолвије, зиде и оградо оних који хоће да се подвизавају за Царство Небеско!”; и опет придодаје: “Брате, овај добри део стеци, који је Марија изабрала. Јер је Марија постала пример безмолвија, седећи крај Господњих ногу, и прионула је Господу. Због тога је њу и похвалио Господ, говорећи: Марија је добри део изабрала, који се неће узети од ње (Лк 10, 42).
Видиш ли, брате, какво је безмолвије? Сaм Господ хвали оне који су га стекли. Дакле то стеци, брате мој, и наслађиваћеш се у Господу своме, седећи крај Његових ногу и Њему прионувши, да би и ти рекао са смелошћу: Прилепи се душа моја уз Тебе, а мене прихвати десница Твоја (Пс 62, 8); и боље је парче хлеба са сољу у безмолвију и без бриге, него обилно послужење храном, с бригама и тескобама. Слушај Онога који казује: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити (Мт 11, 28). Јер Господ хоће, брате, да те одмори од брига, гнева, тескоба и невоља овога века. Хоће да ти будеш безбрижан у погледу прављења египатских опека, хоће да те одведе у пустињу, то јест у безмолвије. Он ће светлозарити твоје путеве стубом од облака и храниће те маном, то јест хлебом безмолвија и бебрижности, да би наследио добру земљу, вишњи Јерусалим. Брате, то стеци да би се наслађивао на путу Божијих сведочења, као у свеколиком богатству. Стеци безмолвије сједињено са страхом Божјим, и Бог мира биће с тобом” (Беседа о трпљењу, о крају света и о Другом доласку, о размишљању о божанском Светом Писму и која је полза од безмолвија, том 3, стр. 134-135).
Оци и браћо,
У наставку погледајмо шта нас учи божански Отац Јован Лестсвичник у вези са безмолвијем. Показујући да је безмолвије двојако, телесно и духовно, вели: “Безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула; а безмолвије душе – познавање помисли и неукрадљива мисао” (Лествица, Поука 27, стр. 170). Затим, показујући разлику између почетника који се подвизава у безмолвију и савршенога у овом делању, казује: “Почетак безмолвија се састоји у одбијању од себе свих оних мисли које узнемиравају машту. Врхунац је безмолвија, не плашити се вреве демонске, па чак ни пажњу не обраћати на њу” (Исто); а показујући духовно напредовање и стасавање оних што истински безмолствују, вели: “Познавао сам безмолвнике који су безмолвијем ненасито задовољавали своју племениту богожудњу и рађали у огњу своме огањ, у чежњи чежњу” (Исто, стр. 171). А на другом месту, показујући како је танано делање онога који безмолствује, вели: “Мала длачица узнемирава око, и мала брига упропашћује безмолвије” (Исто, стр. 176), затим, износећи да не умеју сви да користе философију безмолвија на своје спасење, вели: “Ретки су људи који су светску философију изучили у највишем степену, а још мање је људи који савршено познају философију правог безмолвија” (Исто). Затим, као и Свети Исак и Свети Јефрем Сиријски, износећи да ономе који је у безмолвију доликује да се свагда моли, вели: “Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, па ћеш видети каква је корист од безмолвија” (Исто, стр. 177).
Послушајмо и учење једнога мудрог старца из Отачника, који је, размишљајући духовно о безмолвију, рекао: “О, безмолвије без распре, лествицо небеска! О, безбрижно, мати понизности! О, безбрижно, светлозарнице душе! О, ћутање, сабеседниче анђелa! О, ћутање, обасјавање срца! О, безмолвије без распре, родитељницо свих добара, укрепљење пошћења, уздржање стомака! О, безмолвије, подстреку на молитву и читање Светога писма! О, ћутање, које се стара само о своме, свагда сабеседниче Христов, непрестани посматраче смрти пред својим очима и чувару неугасиве светлости!” Затим, придодаје: “То ко чува, пева овако: “Готово је моје срце, Боже, готово је моје срце, јер Теби доликује хвала и слава у векове. Амин!”” (Отачник, Букурешт 1829, гл. 1, О безмолвију, стр. 82-83).
Свети Петар Дамаскин казује о безмолвију овако: “Свима је од велике користи безмолвије и бежање од многих ствари и појединих људи; али понајвише страственима и слабима”. Затим, показујући да немају само немоћни и слаби штету од помутње људи и од брига овога века, него чак и савршени, придодаје: “А животна брига и помутња уобичавају да наносе повреду и савршенима и нестраственицима” (Добротољубље, том 5, стр. 171). На ином месту, исти Светитељ, показујући полезност поста, бдења и безмолвија, казује: “Пост смирује тело, бдење зари ум, безмолвије доноси плач, плач крштава човека, спира душу и чини је безгрешном” (Добротољубље, том 5, стр. 175).”
Овај божански Отац Петар Дамаскин, у делу Корисно и прелепо излагање о седам делотворења тела, као и Свети Јефрем Сиријски у Беседи о седам монахових делања, ставља на прво место безмолвије (исихију) или нерасплинуто пребивање, заклоњено од сваке животне бриге, које помаже човеку против онога што као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пт 5, 8), и помаже му да има једно једино старање: како да буде угодан Богу и да учини да му душа не буде осуђена у часу смрти (Добротољубље, том 5, Корисно и прелепо излагање о седам делотворења тела, стр. 47-48). Исто Свети Петар Дамаскин казује на ином месту да “без безмолвија, без ћутања и сасецања сопствене воље не може неко да изучи духовно умеће спасења. Ко се удостојио да у потпуности и непрестано тихује, достигао је најузвишеније добро”; и опет: “Блажени који тихују у потпуности, било слушајући којег делатеља или исихасту, било безмолствујући и излазећи из свих брига, у послушности према божанској вољи, с ревношћу и саветом опробаних, у сваком делотворењу речима и значењима” (Добротољубље, том 5, стр. 65-66).
Свети Григорије Палама, архиепископ солунски, након што казује да безмолвнику доликује да сједини безмолвије с молитвом, показује и каква молитва одговара онима који упражњавају делотворење, и, такође, какву врсту молитве треба да користе који разумно безмолствују. Тако, он вели: “Много певање припада онима што се баве делотворењем, због непознавања и због труда; не припада онима што су у безмолвију, којима је довољно да се моле Богу само из срца и да се уздржавају од мисли. Јер ако ум усредсреди сву своју силу на много певање, слаби и не може се више молити крепко и марљиво” (Добротољубље, том 6, стр. 223).
Свети Теофан Затворник казује: “Ко се само спољашње удаљи од онога што се види, чује и говори, премало користи има” (Зборник, том 1, стр. 194). То јест, ко безмолствује само телом, клонећи се да не чује, да не види и да не говори, није истински безмолвник; истински делатељ безмолвија јесте који је и умом и срцем изашао из свега световног. То потврђује божански Отац Јован Лествичник који казује: “Безмолвије је одбацивање свих помишљаја на земаљско и одрицање чак и од оних брига које су саме по себи природне” (Лествица, Слово 27, стр. 176). А Свети Теофан Затворник казује да “истинско безмолвије твори само онај који пребива умом у срцу пред Господом, и пред лицем Божјим, без излажења, даноноћно, до краја живота” (Зборник, том 1, стр. 193).
Говорећи у овој беседи о безмолвију и усамљеништву, добро је да покажемо да постоји повремено безмолвије и осамљење, које одговара немоћнијима, па чак и онима што живе по градовима и селима. Ово безмолвије могу следити сви хришћани који имају страх Божји и желе спасење својих душа. О овом безмолвију и осамљењу у себе, које припада почетницима, Свети Теофан Затворник, учећи некога свог ученика, казује: “Рећићу ти само једно. Почни сада, у садашњем стању, да се усамљујеш у кући, и, пожељно, да часове усамљеништва посветиш молитви у којој да тражиш само једно: Кажи ми, Господе, пут којим да пођем (Пс 142, 8). То да не казујеш само речју или мишљу, него призивај Бога с болом срца. За то осамљење одреди одређене сате у току дана, што је боље, или одређене дане у седмици, и чврсто држи ово осамљење, више тражећи умудрење и откривање путева према Господу. С тим усамљеништвом спој и чулни пост за тело. То ће бити добра помоћ за молитву. И у то време упражњавај унутарње опите одрицања, кад од нечег, кад од другог чега, како би постао независан у погледу свега и удаљио се тако, да те ништа не вуче натраг. Циљ је да достигнеш да се твоја душа отцепи од садашњега поретка живљења као из каквих окова и као из тамнице.
Треба да се ползујемомо тренуцима осамљења, крепећи се само оним што је божанско, ка молитви и созерцању. Казујеш ми да би хтео да постанеш испосник. Рано је, нити се осећа потреба. Та живиш сaм, само те кадикад когод посећује. Чињеница да идеш у цркву не нарушава ти усамљеништво, него га крепи, даје ти снагу да и код куће пребиваш у молитви. После одређеног времена можеш да не излазиш дан или два, како би настојао да што више будеш с Господом, али то, колико схватам, чиниш и сaм од себе; тако да нема више никаквога смисла да помишљаш на испосништво. Када се твоја молитва буде укрепила толико, да стално одржавваш себе у срцу пред Богом, тада ћеш имати испосништво без испосништва. Јер то је испосништво (безмолвије): чињеница да ће се ум затворити у срцу и пребивати пред лицем Божјим са потпуном побожношћу, не излазећи, и неће хтети да изађе из срца, како би се бавио другим делањем”. Затим му саветује, казујући: “Тражи ово испосништво (безмолвије), а о оном другом не размишљај” (Зборник, 1, стр. 249-250).
Оци и браћо,
О повременом безмолвију и осамљењу говори Свети Петар Дамаскин, казујући: “А који смо људи световни и такозвани монаси, безмолвствујмо ма и делимично, као некадашњи праведници, да бисмо испитали своју грешну душу пре смрти, да бисмо јој проузроковали поправљање и смирење. Зато, као и мирјани, застанимо ма и само за извесно време дана или ноћи и сагледајмо шта ћемо одговорити Праведном Судији у страшни дан Суда; пошто старање о овом животу не оставља никога да се брине о својој души и да спозна у каквом се стању налази, јер то може учинити само ко се стара о себи” (Добротољубље, том 5, стр. 66). Исто он вели: “Ништа не одводи човека тако брзо до стицања врлине, као усамљење и сабраност ума” (Исто, стр. 134).
Моја љубљена браћо, монаси и хришћани, на крај ове беседе поставио сам ово учење Светитељa, Теофана Затворника и Петра Дамаскина, о повременом безмолвију, које је погодно и за нас монахе овога века, и за добре хришћане који ревнују за добрим делима и истинским покајањем, да бих показао да сви, ако будемо хтели, можемо безмолствовати и осамити се између зидова своје куће и келије, како бисмо бар извесно време дана или ноћи, напуштајући световне бриге, били сабрани и сјединили се с Богом кроз молитву, читање и Света созерцања.
Амин.

Comments are closed.