УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О СРЦУ КАО ТРОСТРУКОМ СРЕДИШТУ ЧОВЕКОВОМ
И О ДУХОВНОМ ДОМУ НАШЕ ДУШЕ
“Корен онога што тело твори има своје исходиште у савету срца”
(Свети Василије, Тумачење 1. Псалма).
Оци, браћо и љубљени верници,
Са свом недостојношћу усуђујем се поново говорити пред вама и подсетити вас на оно што су неки заборавили, а други, можда, још нису спознали. Подсећање ће донети извесну духовну ползу онима који ово познају, а онима који још нису спознали, новина неће проузроковати терет и досаду. У наставку ћу говорити особито о двема темама: о срцу као троструком средишту човековом и о мисленом дому душе.
Треба да знамо да је срце, по сведочењу Светога Василија и других Светих Отаца, прво рођено од свих органа нашега тела. Оно је, по истом, већ поменутом Светитељу, “корен живота”. Срце је престо, корен, почетак и источник свих природних сила тела и душе. Оно се саздаје силом Божјом, пре осталих органа тела, по сведочењу Светога Василија, који вели: “Срце не само да се прво саздаје, него и умире после свих органа” (Тумачење 1. Псалма).
У првом реду добро је да упамтимо да је срце, као средиште природних сила, средиште, корен и источник свих природних сила тела, то јест: семене силе, стваралачке силе, силе храњења, силе живљења, силе осећаја, силе привлачења, силе очувања, силе преображаја, силе искључења итд. Такође, срце је и средиште свих природних сила душе, то јест: силе хтења, силе разума, силе говора, силе поимања, силе размишљања, силе избора, силе одлучивања, силе гнева, силе хтења итд.
У другом реду, срце је натприродно средиште, јер се натприродна благодат Божја, коју смо примили на Светом Крштењу, налази у срцу, где пребива као на престолу. То нас учи сaм Спаситељ наш Исус Христос у Свом божанском Јеванђељу, говорећи: Царство је Божје унутра у вама (Лк 17, 21). И божански Павле вели: Посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! (Гал 4, 6). Љубав се Божја излила у срца ваша… да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом Његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша (Рим 5, 5; Еф 3, 16-17; Лк 7, 21). Заједно са Светим писмом то сведоче и божански Оци: “Срце влада целим телом, а када благодат буде завладала пољаном срца, владаће и над свим мислима душе” (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, стр. 218, 224). Свети Исак Сиријски вели: “Ево, небо је унутар тебе, будеш ли чист; и унутар себе ћеш видети анђеле и њихову светлост и Господара њиховога с њима”. А на другом месту исти Светитељ Исак вели: “Труди се да уђеш у своју небеску клет, јер иста је ова (небеска клет) и ова (клет срца)” (Беседа 43 и 30). Слично казују и Свети Дијадох Фотикијски, Григорије Солунски и многи други од Светитеља и божанских Отаца.
У трећем реду, срце је ванприродно средиште. Све хуле, мисли гордости, мржње, зависти, лукавства и све зле жеље, уживања, похоте, противљења и привољења на оно што је световно, све се то из срца рађа и у срцу налази. То је сaм Господ наш Исус Христос показао, говорећи: Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт 15, 19; Мк 7, 21). Као што пепео прекрива ватру, тако и те злоће прекривају и закопавају божанску благодат коју смо примили на Светом Крштењу, као што о томе вели божански Отац Калист: “У срцу су корени и почеци свих ванприродних грехова”. Свети Василије, слично изражавајући исто то, вели: “Корен свега што тело твори има своје порекло у савету срца” (Тумачење 1. псалма).
Оци и браћо,
Пошто је наше срце средиште свега доброг и свих зала, неизоставно нам је потребно велико старање и труд да га чувамо, по заповести Светога писма, које вели: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Приче 4, 23). Ако будемо поставили мисао за чувара на дверима срца и ако га будемо чували са свом пажњом и са страхом Божјим, оно ће достићи да постане источник вечнога живота; ако ли не, срце ће достићи да постане источник смрти. Јер по сведочењу Господовом видели смо да из њега излази сво зло, то јест сви греси и страсти, који су мртва дела и жалци смрти (1. Кор 15, 56; Рим 6, 2; 10, 11; Кол 2, 20; Јев 9, 14). Најбоље средство да сачувамо ум и срце од злих мисли и од душегубних страсти, које извиру из нашега срца, јесте молитва ума и срца, боље рећи мислена молитва срца, којом су се спасли и освештали небројани Преподобни Оци и хришћани ревнитељи за спасењем, не само у давним временима, него чак и у последњим вековима. Ко хоће да се труди Исусовом молитвом треба да пази на следеће:
а) да казује молитву “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога”, умом или језиком, ретко и с великом пажњом;
б) да направи мали застој за сваком молитвом;
в) да задржава дисање док умом или језиком не изговори једном ову молитву;
г) да затвори ум речима молитве, то јест да буде с великом пажњом само на речи Свете молитве и да се не расипа умом на друге речи, чак ако би оне биле и од добрих помисли. Да не прима никакво привиђење или утварање за време те Свете молитве, чак и да су та привиђења Света, јер колико год Света била, не треба да их примамо за време Свете молитве, пошто су изван срца и одвлаче ум на оно што је спољно, не дозвољавајући му да сиђе у клет срца, да би тамо беседио са Жеником Христом.
Кроз та четири поступка, која су укратко изложена, свако може да се удуби у молитву ума.
У наставку ћемо рећи понешто о “мисленом дому” наше душе, о којем сам напоменуо на почетку ове беседе. О том мисленом дому треба да размишљамо овако: као што нам је за зидање дома од материје која подлеже чулима потребно тврдо тло, темељ, камење или опеке, блато или малтер, зидови, кров и зидар, а по завршетку нам је потребан чувар и прозори, исто је тако све то потребно за мислени или духовни дом душе.
Тако је, уместо чврстога тла, потребно да когод има савршено трпљење у свакој невољи и искушењу од људи, од ђаволa или од искварене природе, као што казује Свети Василије. Уместо темеља треба да имамо праву и постојану веру. Под вером се подразумева не само она којом верујемо у Свету Тројицу и у ваплоћење Господње, него унутарња вера, којом смо уверени да је истинито све што је Бог рекао, то јест како обећање блага, тако и претња мукама пакла, као што вели Свети Симеон Нови Богослов. Уместо камења или опека том дому су потребна многоврсна добра дела. Уместо блата или малтера потрено му је смирење. Као што се блатом или малтером везује камење у зиду, исто се тако смирењем везују и држе сва добра дела.
Уместо четири зида мисленом дому су потребна ова четири добра дела: разумевање, које подучава шта да когод чини и шта да не чини; потпуна мудрост, која обуздава похотни део; мужевност, која управља гнев на ђавола и грех; правда, која даје сваком делу душе што му припада, као што нам саветује Свети Максим Исповедник: “Ако желиш да будеш праведан, подај сваком свом делу оно чега је достојан. Тако, словесном делу душе подај читање, духовне погледе, молитву; спаситељном делу подај духовну љубав уместо мржње, зависти, злобе и осталог; желатељном делу подај свеколику мудрост и уздржање, а телу подај храну и одело, колико му је потребно” (Добротољубље, том 2, стр. 105).
Кров тога дома је савршена љубав према Богу и према ближњем, која је конац и врх свих добрих дела.
Градитељ или уметник духовнога дома душе је разборитост и мудрост, као што је написано: Мудрошћу се зида кућа, и разумом утврђује се (Приче, 24, 3). А истински градитељ и обртник нашега духовног дома јесте сaм Господ и Спаситељ наш Исус Христос, без Којега не можемо ништа чинити, као што је написано: Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају (Пс 126, 1). Останите у Мени, и Ја ћу у вама… јер без Мене не можете чинити ништа (Јн 15, 4-5).
Вратар духовнога дома не треба да буде слаб осећај или немоћно поимање, него да буде мисао витешка и бдитељна, као што о томе казује Свети Нил Посник (Добротољубље, том 1, стр. 166). А под витешком мишљу подразумевајмо пажљиво владање умом и срцем, на које нас, као што смо видели, подстичу многи божански Оци.
Најзад, духовном дому наше душе потребне се решетке на прозорима, јер су прозори Соломонове цркве били оплетени жицом да у њу не би улазили нечисти инсекти (Излазак, 27, 4). То је тајна, и предочава да ко неће да у дом његове душе уђе гамад нечистих сладости, треба да има оплетене мреже на прозорима органа својих пет чула. Мреже тих прозора јесу: помињање смрти, одговарање на будућем Страшном суду и помињање вечних мука. Тим мрежама човек зауставља и не допушта да му у кућу душе уђу размаженост и греси. То потврђује и Свети Нил Посник, говорећи: “Који хоће да сачувају ум чист као цркву треба да ограде чула препонама изграђеним од мисли које се ужасавају Будућега суда. Њихова је намена да задрже улазак нечистих умишљања, која хоће да продру унутра” (Добротољубље, том 1, стр. 198).
Блажен је и треблажен онај мудри човек који ће са страхом Божјим и с љубављу сазидати мислени дом своје душе на изложени начин. Тај ће достићи бестрашће и савршенство, колико је човеку могуће у садашњем веку. Јер ако буде с великим стражењем затворио органе својих чула, ласно ће учинити да свену све страсти, које се скупа називају телеснима и спољнима. Али не само телесне, него ће и унутарњим и душевним страстима овладати, када буду престала да улазе размажености органа чула. Оне мало по мало вену и слабе, и по проласку дужег времена угину, као што о томе вели Преподобни Пимен Велики: “Као што змије затворене у суду, немајући хране, брзо угину, исто тако и страсти које су унутар нашега срца, када се буду затвориле и не буду узимале смрдљиву храну споља кроз органе телесних чула, временом слабе и угину”.
Оци и браћо,
Довде сам говорио о нашем срцу као троструком средишту, износећи да је оно средиште свих природних сила нашега тела и душе, и средиште свих натприродних сила; затим сам говорио о духовном дому наше душе, износећи од чега је саздан и чиме украшен.
У наставку ћу говорити о телесним и душевним делима, јер су то, као што је пређе изнето, каменови и опеке којима се саздаје духовно здање мисленога дома наше душе.
Од добрих дела нека су телесна, као уздржање, пошћење, бдење, коленопреклоњење, непрање, спавање на тлу, рукодеље и било која друга патња тела. Она се још називају и оруђем добрих дела, јер, када нису творена лицемерно и зарад славе људи, већ са вером и само Бога ради, одводе човека на душевна и права добра дела, на смирење и на бестрашће.
Добра дела душе јесу она четири пређе изнета, која образују зидове духовнога дома. Од њих се рађају сва остала душевна добра дела, то јест: вера, љубав, нада, молитва, смирење, Богопознање, духовна радост, благодарност, несреброљубље и остала.
Када је због немоћи, због старости или због друге околности и невоље, когод спречен и не може да твори добра телесна дела, добиће опроштај од Бога, Који зна разлоге што нас спречавају да их творимо. Међутим, ако не будемо творили добра дела душе, немамо никаквога опроштаја и оправдања, јер та добра дела не подлежу разним околностима, као она телесна, него ко хоће може да их дела, ма у каквој немоћи и невољи био, јер се творе само умом и срцем. На пример, ако не може когод да пости због немоћи, старости или болести, добро је да се макар умом и уснама моли и да благодари Богу за своју болест и немоћ. Преподобни Јован Карпатски, алегоришући речи Јеванђеља: А кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт 10, 23), вели: “Ако нас мисли немоћи буду потерале из града пошћења, бежимо у други, то јест у град молитве и благодарности. Ако не можемо творити телесна добра дела, макар се срцем растужимо што их не можемо творити”.
Тиме испуњавамо делање оних, као што каже и Свети Исак Сиријски: “Срце пуно растужености због немоћи и неспособности за делањем добрих дела надомешћује сва телесна делања, јер телесна дела без разборитости ума јесу као тело без душе” (Свети Никодим Агиорит, Стражење свих пет чула, стр. 309-314).
Закључујем ову једноставну и без икаквога доброг склопа беседу, која је довде говорена о срцу као троструком средишту, о мисленом дому наше душе, и у којој су поменута телесна и душевна добра дела. Све вас са свеколиким смирењем молим да посредујете пред Свемилостивим нашим Спаситељем и пред Његовом Пречистом Мајком да помогну и мени грешнику да се посрамим рeчи којима покушавам да учим друге и да пођем и ја, ма и најкасније, за вама, у творењу онога што је добро.
Амин.
