УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О МОЛИТВИ И ЊЕНИМ ВРСТАМА
 
Оци, браћо и љубљени верници,
Пре но што ћу започети ову беседу, ревност ума ме нагони да тражим опроштај од вас који будете слушали оно што следи, пошто ја грешни, недостстојни и неделатни у погледу свакога доброг дела, а особито у погледу освештане молитве, имам смелост да говорим о ономе што нисам себи стекао кроз делање, будући сличан неискусном сликару, који покушава да живопише икону изнад својих могућности и умешности. Размишљајући, међутим, да и ћутати о оном што је добро јесте грех и да скривати позајмљено од Светих Отаца доноси штету ревнитељима за духовним знањем, намислио сам да говорим нешто у вези са молитвом. Најпре, и укратко, напоменућемо шта је молитва, затим колико врсти има, по делању, а на крају рећи ћу нешто о првом степену молитве, или о молитви твореној устима.
На питање “Шта је молитва?”, Свети Јован Лествичник одговара: “По својој каквоћи, молитва је сапостојање и јединство човека и Бога, а по своме дејству, она је укрепљење срца, помирење с Богом, мајка суза и истовремено њихова кћер, мост којим се прелази преко искушења; грудобран који нас штити од мука, разбијање напада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће весеље, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, уништавање туге, богатство монахa, ризница безмолвникa, кроћење гнева, огледало духовног напретка, откривач душевног стања, предсказивач будућих награда, знак славе” (Лествица, Поука 28, стр. 307).
По другом преподобном, молитва је разговор ума са Богом, ластар кротости, плод радости и благодарности, одагнавање растужености и обесхрабрења, успон ума ка Богу, делање достојно вредности ума, или његово најбоље и најчистије употребљавање (Добротољубље, том 1, Евагрије монах, гл. 3 и гл. 14, 15, 16, 36, стр 76-79). Божански Отац Марко Подвижник вели да је “молитва мајка свих врлина” (Добротољубље, том 1, О духовном закону, гл. 35, стр. 252).
Постоје следеће врсте молитава: изговарана молитва, молитва ума, молитва ума из срца, молитва срца или самоделатна, прозорљива или созерцатељна молитва, чиста молитва, духовна молитва, то јест молитва у заносу, која прелази међе спознавања (Зборник, 2, стр. 183).
Ове врсте молитве нико не може одвојити једну од друге, јер прелазак с једне на другу бива неосетно, органски, као што дете временом постаје младић, затим млад човек, затим одрастао и тако даље, а да човек и не зна када је прешао ове своје узрасте.
Оци и браћо,
Пошто је прва врста молитве најнижа молитва, то јест изговорена молитва или молитва уста, језика и усана, у наставку ћемо укратко говорити о овој врсти молитве, коју можемо назвати почетком молитве. Изговорена молитва, ако је ступила у поимање ума, јесте и остаје најнижи степен молитве или, боље рећи, по Светом Григорију Нисијском, она је најудаљенија међа молитве (Види Тумачење Мојсијевог житија). Пошто се, ипак, назива молитвом, она има своје темеље у Светом писму. Тако, Свети Дух казује: Гласом мојим ка Господу виках (Пс 141, 1); и на другом месту: Принесите Господу плод усана својих (Рим 10,13; 8,15; Гал 4,6; Пс 16,1 и др.).
Ова сведочења Светога писма говоре нам о молитви уста или гласа. Ако бисмо се задовољили да останемо у животу само са овом молитвом, то би значило да одлучујемо да пребивамо на најнижем степену молитве и да имамо помињање Бога само у устима и на свом језику, а умом и срцем да се налазимо далеко од Њега, као што казује пророк: Овај Ми се народ приближује устима, и уснама својим поштује Ме, а срце је њихово далеко од Мене (Исаија 29, 13). Ипак ни ову молитву усана и уста не треба напуштати, пошто се најпре њом учимо да се молимо и да славимо Бога, јер је она почетак молитве. Као што ништа није без почетка, сем Онога који је све створио, исто тако и молитва има почетак. Ова врста молитве усана и језика[1] јесте славословље и молитва Богу која се твори певањем псалама, тропара, канона или других молитава што су написане у Часнослову, Акатистнику и другим богослужбеним књигама.
По сведочењу Светих Отаца, ове молитве јесу одређени поредак и почетак молитве који доликује почетницима. Због тога, остати на овом поретку молитве која се твори само устима, језиком и уснама, и не трудити се да научимо молити се умом и срцем – велика је грешка и велика духовна штета за наше душе и, истовремено, одступање од истинског делања молитве.
Заиста, божански Оци, водећи рачуна о немоћима оних који ступају у монаштво, одређују овима да, уједно са делањем Христових заповести, учествују у дуготрајном певању псалама, канона и тропара установљених Духом Светим на славословље Богу у Цркви и као келијно правило.
Овај поредак спољашње молитве оставили су нам Свети Оци само за одређено време, због наше немоћи и младенства у ономе што је духовно, а затим, постепено, да пређемо на степен делања ума, а не да пребудемо до краја у певаној молитви. Свети Григорије Синаит вели: “Шта је горе детињасто од чињенице да изговарамо молитве устима, препуштамо се обмањивању мишљењем пуним радости, мислећи о себи да чинимо нешто велико, заваравајући се само количином и хранећи тиме свога унутарњег фарисеја?”. Свети Макарије Велики, Египатски, удаљивши се од ове телесне немоћи и показујући недостатак овога делања, казује: “По нашем начину живота нека и наше певање буде анђеоско, а не телесно” (Гл. 67). Јер, казује у наставку Свети Григорије, “ако нам је допуштено да певамо гласом, ово допуштење је учињено због наше лењости и непознавања, са циљем да се уздигнемо до истинске молитве” (Зборник, 2, стр. 186).
Само ово спољашње певање гласом и устима не може ослободити човека од унутарњих страсти, као што видимо у Отачнику, где старац један казује неком брату: “Ако унутарње делање, по Богу, не буде помогло човеку, онда се он узалуд труди у ономе што је спољашње”. Исто то показује и Свети Исихије Синаит, говорећи: “Ако човек не твори унутар своје утробе, то јест унутар свога срца, вољу Божју и закон Његов, онда их ни споља неће с лакоћом испунити” (Добротољубље, том 4, Гл. 71, стр. 85).
Истинита је и чињеница да свако дело које човек буде творио на славу Божију јесте хвала Бога и има силу те хвале, као што казује Велики Василије у тумачењу псалма 118, код стиха: Уста своја отворих, и привукох дух (стих 131). Говорећи о устима унутарњег човека, којима човек прима животворну реч Божју као хлеб који силази с неба, он вели овако: “Чак и само једна мисао о Богу, изникла и утврђена у нашем уму, увек долази од Бога у душе”. Затим казује: “Ко има Свето старање може, по Апостолу, да чини све на славу Божју, пошто свако дело, свака реч и сваки покрет ума има силу хвале. Због тога, праведник било да једе или пије, или друго што чини, све то чини на славу Божју” (Навод из Житија и дела старешине Пајсија, издање 1847, стр. 214).
Божански отац Исак Сиријски, говорећи о овоме, казује: “Свети Оци су имали обичај да све добре покрете и духовна делања називају именом молитве. И не само то, него су сви озарени спознајом такође имали обичај да и добра делања сматрају молитвом (Беседа 32, Манастир Њамц, 1819, стр. 168). На ином месту исти Свети Исак вели: “Достојно је да спознамо, љубљени моји, да се свеколико старање доброга ума у Богу и свеколико размишљање о оном што је духовно сматра молитвом, и унутар тога назива је садржано, било да је реч о разговорима, о читаним речима, било о гласовима уста на славословље Богу, било старање о спасењу у Господу, било поклони телом, било певање псалама казивањем псалама и казивањем стихова, било друго што такво, кроз које се твори учење чисте молитве” (Беседа 35, стр. 188).
Значи, оци и браћо, видимо јасно, из учења – како Великога Василија, тако и Светога Исака Сиријског, да постоји и молитва кроз дела, или, савременим изразом, кроз делатност, када човек пребива радећи било умом, било устима, било телом, ма које добро дело на славу и угодност Богу. Сва та поменута дела сматрају се више спољашњом и мање унутарњом молитвом, којом човек слави умом и срцем Бога, и којом се ревноснији и они што љубе Бога у већој мери труде да достигну да се чвршће и савршеније сједине с Њим. Свети Серафим Саровски, показујући да у спољашње делотворење добрих дела спада и изговарана молитва, казује овако: “Пут делатног живота сачињавају: пост, уздржање, бдење, коленопреклањање, молитва уста и остали телесни подвизи. Они сачињавају пут уски и са мукама, које, по речи Божјој, воде човека у живот вечни” (Мт 7, 14; Зборник 2, стр. 179). Показујући затим да од тога живота спољашњега делања, добрих дела и најниже молитве, човек крочи на степен созерцатељнога и узвишенога живота, вели: “Сваки човек који жели да води духовни живот треба да почне од делатног живота и затим да достигне созерцатељни живот умом” (Зборник 2, стр. 179).
Дакле, делатни живот нам помаже да се очистимо од грешних страсти[2] и да се уздигнемо на степен делатног савршенства, а тиме нам отвара пут ка созерцатељном животу умом. То потврђује и божански Отац Григорије Богослов, казујући: “Созерцању се могу приближити без опасности само савршени услед опробавања” (Беседа на Васкрс, стр. 122-123).
Оци и браћо,
У овој беседи хтео сам да изнесем пређе изложена сведочења Светих Отаца о делатном животу, у који спада и молитва гласа и језика, како бих показао да нам достоји да се, од спољашњег делотворења добрих дела и од почетничке молитве усана и језика постепено уздигнемо ка молитви ума и срца, која је саставни део созерцатељнога живота. Треба да не заборављамо да нико не може достићи узвишене степене молитве, ако не започне с молитвом уста и језика. Мада је ова молитва количинска, не и молитва каквоће, по сведочењу Светога Јована Лествичника, ова количинска молитва јесте узрок молитви каквоће и не обрнуто. Свети Апостол Павле казује: Волим рећи пет речи умом (1. Кор 14, 19), али за младенце у делању немогуће је. Због тога ми, као несавршени, трудимо се, по својој моћи, да сјединимо каквоћу молитве са количином, зато што је ова узрок каквоће (Лествица, Поука 28).
Исто нам овај Свети Отац саветује да се на почетку боримо с помислима и с расплинутошћу ума изговореном и најнижом молитвом, казујући нам: “Бори се непрестано с расплинутошћу својих мисли, и када ти је ум расплинут, сабери га; јер од почетника Бог не тражи молитву без расплинутости. Зато се немој жалостити када ти се мисли расплињују, него осмели се и непрестано сабири свој ум, јер нерасплинуте мисли имају само анђели” (Лествица, Поука 4).
Једном је дошао к мени неки брат почетник и рекао ми: “Оче духовниче, дошао сам да ми даш благослов да од сада спавам на поду, не на постељи, и само два сата на ноћ. Хоћу да једем само једном на дан и да творим пет стотина метанија у току двадесет и четири сата и затим да се молим само умом и срцем Богу, да сасвим одустанем од читања Псалтира, Часослова, Акатистника и Молитвеника, јер, то, као што сам схватио, нису молитве, него само привид да се молим”. Видевши ту нерасудну ревност брата, упитао сам га: “Слушај, брате, какво послушање имаш у братству?” Он ми је рекао: “До сада сам био у кухињи и у трпезарији, а сада сам на заједничким послушањима, на сечењу дрва, у башти, или камо ме пошаљу”. Онда сам му рекао: “Слушај брате! Ти, као што видим, хоћеш да пребрзо узлетиш на небо и да оставиш нас грешнике овде на земљи. Свети Оци казују да онога што хоће да превремено узлети на небо повучемо за ногу натраг надоле (Отачник, гл. 25, стр. 154). Тако да ти нећу дозволити да чиниш ништа од онога што си тражио. Твори послушање с љубављу и без роптања, казуј што чешће молитву: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”, и нека ти не остану вечерње и јутарње молитве неочитане; једи са оцима и братијом у трпезарији све оброке, не насићујући се, спавај до јутрења око два часа и више, а после јутрења отприлике исто толико; колико можеш, иди и на богослужења у цркви, не реметећи послушање. Метанија немој творити пет стотина, већ само сто великих поклона и сто педесет малих са Исусовом молитвом, током двадесет и четири сата; спавај на постељи, а не на поду, само обрати пажњу да постеља не буде сувише мека, јер ће те омлитавити. Читај чешће Четврту поуку из Лествице, и ма које помисли будеш видео да ти више сметају, дођи да их исповедаш”. Чувши то, он ме је упитао: “А ако будем тако чинио, хоћу ли се спасти?” И одговорио сам му: “Верујем у милост Божју и Богомајчину да ћеш се спасти!” Чувши брат, учинио је поклон и, тражећи опроштај, отишао је у своју келију.
Након одласка брата, сетио сам се учења божанског Оца Јована Лествичника, који, показујући нерасудну ревност неких новопочетника, казује: “Код послушника ђаво изазива жељу да стекну врлине које не могу достићи”. А затим придодаје: “Завири у ум неискусних послушника, и наћи ћеш тамо заблудне мисли, жељу за безмолвијем, за прекомерним постом, за сабраном молитвом, за одсуством таште славе, за непрестаним сећањем на смрт, за непрестаним умиљењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за савршеном чистотом. Пошто им те врлине, по промислу Божјем, недостају у почетку, они непромишљено прескачу ступњеве што су пред њима, будући преварени од стране непријатеља, који их подстрекава да пре времена траже ове савршене врлине, с циљем да их, пошто немају трпљења, не смогну добити ни када би иначе био тренутак за то” (Лествица, Поука 4).
Тако чини непријатељ с нама, оци и браћо, подстичући нас да напустимо оно што је по нашој мери и да се латимо онога што је изнад наших моћи. Због тога сам записао ово искушење тога брата, пошто сам сматрао да доликује овој беседи, у којој смо се бавили првим степеном молитве, који је веома подесан за новопочетнике. Мада је на почетку само количина, даром Божјим, оне који се често моле она уздиже на највише степене Свете молитве, којих се ја, грешник и лењивац, никада нисам удостојио кроз делање, због моје лењости и немара; али молим све који ће даром Божјим узнапредовати, да ми помогну својим Светим молитвама, да се и ја пренем бар у једанаестом часу, како бих их следио.
Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ту молитву усана и језика Свети Оци називају “ратарством душе” (Отачник, гл. 22, стр. 151).
  2. Грешне страсти су супротне негрешним или непорочним страстима, то јест онима за које човек не може бити окривљен што их има, јер је такве, као што су: глад, сан, бол, невоља итд имао и Спаситељ као човек, пошто су оне својствене и природне за човекову природу.

Comments are closed.