УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ

 

УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
 

БЕСЕДА О СТРАЖЕЊУ УМА И ЧИСТОТИ СРЦА

Ко може рећи: Очистио сам срце своје,
чист сам од греха свога?

(Приче, 20, 9).
 
Оци и браћо,
Преблаги и Премилостиви Бог, у божанском Светом писму, учи нас да чувамо срце чисто, казујући: Чувај се да не буде у твом срцу безакона мисао… (Поновљени закони 15, 9). На ово слово Божанскога писма Велики Василије је саставио сјајно тумачење на свеопшту ползу. Такође нас и Премудри Соломон учи о стражењу ума и стражењу срца, казујући: Свим стражењем стражи срце своје, јер из њега излази живот (Приче 4, 23).
Који је разлог због којег нам Бог заповеда да чувамо срце с потпуним стражењем? Ђаволи који су код срца војују на нас злим мислима и похотама. Ово показује божански Отац Дијадох Фотикијски, казујући: “Зли дуси пребивају у пределу удова, што ђаволи никада не желе да људи поверују, да се не би како, знајући ово као поуздано, наоружали против њих помињањем Бога” (Добротољубље, том 1, Гл. 33, стр. 347). Исто се овде казује да треба да чувамо срце, с обзиром да је оно центар осећаја: “Јер иако се наши осећаји споља деле на пет и различити су, унутра, у срцу, једно су и једнообразни” (Исто, Гл. 29), као што су и кругови: када су гледани изван центра, више их је, а у центру – једно су.
Спаситељ наш Исус Христос назива блаженим чисте срцем: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5, 8). Немогуће је да очистимо срце, ако не будемо најпре очистили све остале осећаје наше душе и тела. Ако се и само један осећај или само једна сила душе буде оскврнила, намах ће се прљавштина ширити и хитати к срцу. Као што се полупречник свакога круга пружа и хита из његовога центра са средине, и центар порађа полупречнике који истичу из њега, исто тако, када се срце оскврни, намах удељује и раздаје прљавштину и свим осталим осећањија и силама душе. Ово показује божански Отац Григорије Солунски у трећој глави о молитви, говорећи: “Делање ума, састављено од мисли и поимања – по онима који су се упражњавали у молитви, и особито у једномисленој – смешта се у њих, очишћујући их с лакоћом. А сила која ово порађа – срце – не очишћује се, ако се не очисте и остале силе душе. Јер душа има много сила и оскврњује се када било која од њих, унутар ње, чини какво зло, узимајући удела сви у једном, на основу јединства душе” (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, Гл. 10, стр. 255).
Затим, Свети Исак Сиријски нас учи да се ум лакше очишћује, али се лакше и скврни. А срце се тешко очишћује, и такође тешко скврни. Он вели: “Једно је чишћење ума и друго срца. Јер ум је једно од осећаја душе, и ако се когод буде мало старао у читању Божанскога писма или се мало буде трудио у постовима и бдењима, очистиће се; али као што се брзо очисти, тако се брзо и оскврњује. Срце је оно што обухвата и држи осећаје изнутра, и то је корен. Ако је корен Свет, и гране су Свете, то јест ако се буде очистило срце, тада се сви осећаји очишћују. Пошто се очисти од малих ствари, не скврни се више његова чистота” (Слово 53). Ето колико је потребно да чувамо своје срце да се не би оскврнило злим мислима и душуозлеђујућим похотама, које проваљују било кроз спољашња чула, било кроз унутрашње мисли.
Говорећи о стражењу ума и срца, ради њиховога очишћења, да покажемо која су средства и духовна оружја која треба користити у ту сврху. По Светом Исихију Синајиту прво средство да стражимо своје срце јесте трезвеност ума “кроз постојано утврђивање мисли у вратима срца, да би посматрала лукаве помисли које долазе и да би слушала шта оне говоре и чине, и који су лик саздали и уздигли ђаволи, који покушавају да прелесте ум утварама” (Добротољубље, том 4, Гл. 6, стр. 43). Свети Серафим Саровски, показујући да се од стражења ума рађа чистота срца, вели: “Од свагдашњег стражења срца рађа се његова чистота, у којој се види Господ, као што нас уверава вечна Истина, говорећи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт 5, 8; Зборник 2, стр. 174).
Није довољно да стражимо ум и да га очишћујемо само трезвеношћу и стражењем ума, ако не будемо са смиреношћу и из срца призивали име Господа нашег Исуса Христа, јер знамо из Божанскога писма да без њега не можемо ништа учинити (Јн 15, 5). Света Синглитикија, показујући да тамјан мислене молитве чува срце од прљавих мисли и од страсти, вели: “Треба да непрестано очишћујемо своје срце и да настојимо да ништа од душекварних мисли не уђе крадом унутра у клети душе. Такође треба да кадимо божанским тамјаном молитве. Јер као што се отровна бића изгоне најљућим лековима, тако и молитва с постом изгони прљаву мисао” (Види Житије Светитељке).
Чим будемо видели да се лукаве и страсне мисли множе у нашем уму и срцу, бацимо сред њих име Господа нашег Исуса Христа, и намах ће се као дим разићи у ваздуху, као што нас и искуство учи. “Јер као што без лађе није могуће препловити море, исто тако без призивања имена Исуса Христа није могуће изагнати из срца и из ума мамац зле мисли” (Добротољубље, том 4, Свети Исихије Синајит, Друга стотина, стр. 76). “Као што је сунцу немогуће да сјаји без светлости, исто је тако немогуће да се очистимо од прљавштине погубљујућих помисли без честог призивања имена Господа нашег Исуса Христа” (Исто, Гл. 68, стр. 84). Затим вели: “Ко чува чистоту срца са свом марљивошћу имаће за учитеља законодавца Христа, који му тајно шапуће своју вољу, и тако ће се на њему испунити Свето писмо које вели: Саслушаћу шта ће ми Господ рећи (Пс 84, 8).
Исти Светитељ Исихије Синајит, пишући о чистоти срца, вели: “Као што није могуће да се Црвено море види на небу посред звезда, и као што човек не може да ходи по земљи а да не дише овај ваздух, исто тако није могуће да очистимо своје срце од страсних мисли и да изагнамо невидљиве непријатеље, без честог призивања Исуса Христа” (Исто, Прва стотина, Гл. 28, стр. 48). Божански Отац Јован Златоуст, показујући да се наше срце само смиреном молитвом Богу очишћује од страсти и од сваке душевне опасности, вели: “Ништа не очишћује наше срце као молитва са скрушеношћу срца, када ћемо мишљу хитати к Лекару душа. Јер само Он може исцелити наше срце оболело грехом, Он који је саздао срца и познаје сва наша делања. Када нам Он буде укрепио срца, нико их више неће моћи смутити” (Зборник 2, стр. 114).
Божански Отац Јефрем Сиријски, показујући да ће наше срце, док буде имало помињање Бога, постајати извор живота, а ако се буде удаљило од помињања и призивања Бога у помоћ, постаће извор смрти, јер тада из њега излазе само зла – по речи Господњој – вели овако: “Док наше срце проводи у молитви и добрим делима, оно је извор живота. А чим се буде удаљило од Бога и буде делало безакоње, постаће извор смрти” (Зборник 2, стр. 118). “Небо је мало за Његов длан, а срце му је клет…” (Исто). “Душа је Његов храм, а срце је Његов Свети олтар, на којем се приносе жртве захвалне и славословне. А ум који стоји и служи Светиње – свештеник је…” (Исто). “По виноградима, по маслињацима и по засејаним њивама постављаш чуваре, а Божије наследство остављаш без страже. Привремено богатство чуваш чврсто и с пажњом, а душу, наследство Божје, скупоценије од целога света, остављаш да га ђаволи отимају и пљачкају” (Исто, стр. 119).
Преподобни Теофан Затворник вели: “Ако унутрашње делање по Богу не буде помогло човеку, онда се узалуд труди у спољашњем. Унутрашње делање с болом срца рађа смирење, а смирење чини човека стаништем Божјим” (Зборник 2, стр. 147). Свети Варсануфије, показујући да Бог не тражи само стражење тела у време молитве, него још више – бдење и молитву из срца, вели: “Стојиш ли, седиш ли, па ако и лежиш, нека твоје срце бде у служби Божјој” (Исто, стр. 173), а Преподобни Теофан Затворник вели: “Ко стражи своје срце од страсти, свакога трена види Господа. Ко у сваком трену надгледа своју душу, срце ће му се веселити откровењима. Ко усредсреди поглед ума унутар себе, тај види у себи духовне зоре. Ко мрзи свако расипање свога ума види Владику унутар свога срца” (Зборник 2, стр. 154).
Исти Преподобни, будући упитан који је знак почетка настањења чистоте у срцу, одговорио је: “Када се когод буде удостојио дара суза, које да теку непрестано из његових очију, без икаквог напора” (Исто, стр. 156). И затим додаје, казујући: “Живљење ума је непрестано усредсређено делање срца, са брижном мишљу како да буде угодно Богу, Који је свуда присутан и све види у нашим осећајима. Такође је непрестана молитва срца и његово чување од скривених страсти, да се не би нашло ништа страсно у њеном скривеном и духовном деEлу. Све су то делања срца, због тога се и зову живљењима ума” (Зборник 2, стр. 165). Као печат онога што је до сада речено о стражењу ума и чистоти срца јесте слово великога бдитеља синајског Исихија, који вели: “Ако унутар свога срца човек не буде делао вољу Божју, и не буде стражио његове заповести, тада ни споља неће моћи то урадити” (Добротољубље, том 4, Гл. 71, стр. 85).
Довде је показано доказима из више Светих Отаца да се ни стражење срца, ни очишћење од страсти не може остварити другим начином, до само трезвеношћу ума, сједињеном са честим призивањем имена Господа нашег Исуса Христа.
Пошто се у овој беседи говорило о нечем великом и тешко стицљивом у животу, то јест о очишћењу срца од страсти што га скврне споља и изнутра, мислио сам да додам још нешто у овом погледу.
Зашто ли је Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос бивао милостив према блудницама, цариницима и разбојницима, и спасавао их, а књижевнике, фарисеје и законике толико је пута тако строго корио? Ево зашто: Онај што их је корио беше сaм Бог који испитује људска срца и утробе (Мт 9, 2-5). Као Бог познавалац тајни људских срца (Јев 4, 12; 1. Кор 14, 24) виђао је код цариника, разбојника и блудница да имају тешке грехе. Виђао је, међутим, у њиховом срцу и кајање, и бол због онога што беху сагрешили, и уједно знао њихову намисао да се обрате свим срцем од греха, као и жељу да дођу к Њему.
Сагледајмо коју су врсту грехова имали они које је Господ помиловао и примио. Код цариника – неправде; код разбојника – отимачине, а код жене блуднице – телесне грехе. Код књижевника, међутим, код фарисеја и законика, Срцевиделац је виђао друге, много теже грехе, које је отворено укоревао, пошто није виђао код њих никакво кајање или знак исправљања. Који беху греси фарисеја и књижевника? Да ли блуд, стомакоугађање, пијанство, разбојништво или неправедност цариника? Можда ни тих не беху лишени, али Спаситељ их није корио због тих, јер да су то били њихови најтежи греси, Господ би рекао: “Тешко вама разблудним и пијанству оданим фарисејима” или друго слично. Али Он није рекао тако, него: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде (Мт 23, 25). Други пут им је рекао да су као споља окречени гробови, а изнутра – пуни сваке нечистоте, лицемерства и безакоња (Мт 23, 27-30), затим – да су пуни грабежа и лукавства (Лк 11, 39). Други пут им каже: Безумници и слепци (Лк 11, 41; Мт 23, 17-19). Понекад их кори због гордости и таште славе, и што воле да се шетају у дугим хаљинама и да седе на првим местима у синагогама (Мк 12, 38-39).
Из свега се овог, браћо моја, види да је Спаситељ виђао у њиховим срцима гордост, поноситост, завистљивост, лукавство и лицемерство. Спаситељ им је много пута разоткривао ова зла дела која је код њих виђао и, корећи их, претио им паклом (Мт 23, 33). Али какве су то страсти које Спаситељ разоткрива и укорава код књижевника, фарисеја и законика? То су душевне страсти, и оне су пред Богом много теже и гадније од телесних страсти што их имађаху цариници, разбојници и блуднице, које је Господ помиловао (Добротољубље, том 4, Свети Јован Дамаскин, стр. 188-195). Спаситељ је помиловао грешнике, јер је тога ради дошао у свет (Мт 9, 13), али које грешнике? Оне који су спознали своје грехе, исповедали се пред Њим с болом у срцу и плакали су због њих са много суза (Мт 26, 75). А књижевнике и фарисеје, који беху пуни гордости, завистљивости, неправде, лукавства и мржње, и који не само да нису спознали своје злобе, него су на сваки начин тражили да Га погубе, корио је и разобличавао (Мт 23, 23-30).
Оци и браћо,
Обратимо пажњу на себе и на своје овдашње живљење. Старајмо се да спознамо себе и скривене страсти које нас поробљавају, особито душевне страсти, које су пређе поменуте. Нека не мисли когод да је чист пред Богом ако телом није пао у какав телесни грех, јер ако је и само погледао неку жену са жељом за њом, прељубочинац је (Мт 5, 28), и ако само буде мрзео браћу своју, биће сматран човекоубицом (1. Јн 3, 15). Стари закон био је као коса што је посекла грех само на површини, као онај што сасеца траву, а њен корен оставља у земљи. Спаситељ Христос није дошао у свет да поквари Закон, него да га усаврши. У Старом закону се вели: Не убиј (Излазак, 20, 13), а у Новом се вели: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јн 3, 15). Тамо се вели: Не чини прељубе (Излазак, 20, 13), а овде – да и не погледаш жену са жељом за њом (Мт 5, 28).
Ако будемо имали сва добра дела, и душевна и телесна, а не будемо имали смирења и љубави, то је ругоба пред Богом, по речи: Нечист је пред Господом ко је год поносита срца (Приче 16, 5). Значи, узалуд ћемо се старати о телесној чистоти и о свим телесним добрим делима, ако срце не будемо очистили од гордости, мржње, лукавства, безверја и лецемерства. Ако се не будемо трудили да тражимо помоћ Преблагога Бога да бисмо очистили срца од душевних страсти, поносићемо се само лишћем добрих дела, то јест постом, уздржањем, девственошћу, бдењем, метанијама, али нећемо стећи плодове Духа, који су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, доброделање, вера, кротост, уздржање, чистота и остало (Гал 5, 22-23). А на крају ћемо, као неплодна смоква, бити проклети од Бога, који нам тражи срце, казујући нам: Сине мој, дај ми срце своје (Приче 23, 26).
Амин.

Comments are closed.