УСПОН КА ВАСКРСЕЊУ
БЕСЕДА О СТРАЖЕЊУ УМА (I)
“Без пажње и без стражења ума немогуће је да се спасемо”
(Добротољубље, том 5, Свети Петар Дамаскин, стр. 67).
Оци и браћо,
Од велике је потребе монаху и вернику ово делање трезвености, без којег је немогуће да се спасемо, јер непријатељ наш као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пт 5, 8). Када будемо гдегод слушали или читали код Светих Отаца, и будемо нашли реч трезвеност или трезвеност пажње, чување ума, мир срца, стражење ума и друго те врсте, добро је да знамо да сви ти називи показују једно исто. Као што бисмо рекли, на пример, хлеб, парче хлеба, кришка хлеба итд (Зборник, Свети Никифор из усамљеништва, О Исусовој молитви, стр. 459).
Међу осталим многим учењима о трезвености, Свети Симеон Нови Богослов вели: “Будите уверени да се свеколико спољашње делање сматра пред Богом као лишће бесплоднога дрвета, а душа која нема стражење ума труди се узалуд” (Исто, стр. 457). “Трезвеност ума је духовно мајсторство, које – помоћу Божјом – избавља човека од злих мисли, речи и дела” (Добротољубље, том 4, Свети Исихије Синаит, Прва стотина глава о трезвености и врлини, Гл. 1, стр. 41). По истом Светом Оцу “трезвеност је пут свеколике врлине и заповест Божија” (Исто, стр. 42).
Заиста, ко од срца љуби Бога труди се са великом пажњом да стражи свој ум и срце, по учењу Светога писма, које каже: Ви који љубите Господа, мрзите зло (Пс 96, 10). Зло пред Богом јесу све зле, страсне и скврне мисли, као и све зле похоте и зла дела која нас одвајају од љубави Божје. Све ове злобе, почињући од ума, пристанком ума на њих, и пролазећи кроз машту, стижу до чињења греха делом, ако се не будемо отрезнили на време и не будемо призвали у помоћ име Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.
Преблаги и Премилостиви Бог наш, знајући како ласно посрћемо умом и срцем ка греху, научио нас је овако: Свим стражењем стражи срце своје, јер из њега излази живот (Приче 4, 23). Знајући да “трезвеност јесте постојано утврђивање помисли и њено стајање на вратима срца, да би посматрала лукаве помисли које долазе, и слушала шта казују и шта чине убице, и који су лик направили и узвисили они који желе да прелесте ум утварама” (Свети Исихије Синаит, наведено дело, гл. 6, стр. 43), можемо рећи да “трезвеност или стражење ума може бити с правом названо родитељницом светлости и носитељком огња, јер она превазилази небројане телесне врлине” (Исто, гл. 69).
Буде ли когод творио било које телесно добро дело, као на пример: пост, бдење, милостињу, метаније, спавање на земљи, уздржање, много телеснога труда за свеколико добро дело, а не буде имао ово делање трезвености, ништа му неће користити. Јер од нас Бог најпре тражи да два владајућа дела душе, то јест ум и срце, буду чиста. Будемо ли их имали чисте, они ће бити унутрашњи украс наше душе, по речима Светога писма: Сва лепота цареве кћери је унутрашња (Пс 44, 13). Дакле, украс и плод наших душа јесте унутрашње делање, које се твори стражењем ума и срца, а лишће ових плодова јесу сва спољашња телесна добра дела. Божански отац Филотеј Синаит показује да трезвеност сједињена са Исусовом молитвом очишћује савест од таме греха, а “ова, будући очишћена, букне намах као велика светлост” (Филотеј Синаит, гл. 24, стр. 112).
Оци и браћо,
У наставку ћемо видети да је ово делање трезвености разноврсно, и то:
а). Прва врста трезвености јесте да веома брижљиво стражимо машту (умишљање);
б). Друга врста трезвености јесте стражење срца и молитва ума;
в). Трећа врста трезвености јесте призивање са смирењем у помоћ Пресветога имена Господа нашег Исуса Христа;
г). Четврта врста трезвености јесте имати непрестано у уму помињање смрти, Последњега суда и вечних мука пакла.
Сва ова делања трезвености, као какви вратари, спречавају да зле мисли уђу у нашу душу (Добротољубље, том 4, О трезвености и врлини, стр. 45).
“Пошто свака мисао улази у срце кроз умишљање нечега чувственог, блажена светлост Божанства озариће ум, када се овај буде одмарао од свега и напустио било који облик што долази из маште” (Добротољубље, Свети Исихије, гл. 87, стр. 63). Од велике је, дакле, користи стражење маште. Али шта је уобразиља или машта? На ово питање одговара божански Отац Григорије Солунски, који вели: “Машта или уобразиља јесте унутрашњи орган осећања наше душе. Ова машта је тананија од осећања, али мање танана од ума, и због тога се назива међом између ума и осећања”. Она се још назива и таблом цара ума; на тој дасци цара ума одражавају се добра и зла умишљања (Свети Никодим Агиорит, Стражење пет чула, гл. 9, стр. 215, Манастир Њамц, 1826). То је восак у који се отискује све што смо видели, што смо чули, што смо омирисали, што смо окусили и што смо додирнули. Због тога и Аристотел назива машту “општим осећајем”, јер она обухвата сва умишљања и стања која су ушла споља, кроз наших пет чула. Назива је “осећајем”, јер и умишљање чини у души исти покрет који чини спољашњи осећај неког органа чула (ушију итд).
Као доказ у овом смислу јесу многи примери које приводе метафизичари, лекари, физичари и педагози. Навешћемо један ради потврде. Један једе лимун и близу њега стоји други. Видећи првога, овом се чини да и он куса лимуна, те почиње да лучи пљувачку. Али ово се догађа како оном што види, тако и оном што не види онога који једе, него га само умишљањем својим уображава. Јер умишљајући онога који једе лимуна, чини му се да и сaм једе (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, гл. 9, стр. 198-201).
Исто показује у овом погледу и Свети Максим Исповедник, али другим речима, казујући: “Као што се уму гладнога привиђају врсте јела; љубитељу уживања – облици жена; љубитељу таште славе – частвовања од људи; среброљупцу – зараде; злопамтилу – освета над оним који га је повредио; завидљивцу – невоље над оним којем завиди и тако даље у свим осталим страстима, ум помућен страстима прима страсна умовања, било да тело бди, било да спава (Добротољубље, том 2, Свети Максим Исповедник, гл. 68, стр. 69). “Као што тело има као свој свет мисли, исто тако ум има као свет идеје. Као што се тело одаје разврату с телом жене, исто се тако ум одаје разврату с идејом жене кроз лик сопственога тела, јер види у мисли облик сопственога тела помешан са обликом жене. Такође се кроз лик сопственога тела свети у мисли лику онога који га је повредио. Исто се дешава и с другим гресима. Што тело чини делом у свету ствари, чини и ум у свету мисли” (Исто, стр. 87).
Довде се укратко видело шта је трезвеност (стражење ума), колико је врсти има, затим да је прва врста трезвености – стражење маште, и показан је начин како дела ово умишљање при разноврсним гресима и колико је оно обухваћено злом. Због тога божански Оци с правом кажу да нам доликује више марљивости показати у стражењу маште, него ли спољашњих органа чула. Велика трезвеност ума нам је потребна да бисмо надгледали унутрашње покрете маште и да јој не бисмо допустили да ступи у везу са памћењем како би се са сладошћу сећала ружних призора виђених очима, недоличних речи које смо чули својим ушима, уживања мириса које смо омирисали, мрсних јела која смо окусили, онога што смо опипали и најзад – уображавања било којег греха који је отпре био постављен у уму или који војује на нас (Свети Никодим Агиорит, наведено дело, гл. 9, стр. 201). Божански Отац Максим Исповедник потврђује пређеречено, говорећи: “Узвишено је да когод не буде обузет страшћу према стварима, али је много узвишеније да остане без страсти и без њихових уображавања. Јер је ратовање ђавoлa против нас кроз мисли ужасније од ратовања кроз ствари (Добротољубље, том 2, Прва стотина, гл. 91, стр. 52).
У наставку ћемо показати која су духовна оружја онога што се труди на трезвености ума, да би сачувао своје срце од навала страсних и нечистих мисли, које помрачују ум и скрнаве срце навалним уласком споља или изласком из срца ка спољашости. Ево шта о овом духовном оружју каже Свети Исихије Синаит: “Ко се унутра бори треба да има истовремено ово четири: потпуно смирење, потпуну пажњу, супротстављање и молитву. Смирење – зато што је борба против гордих ђавола, противника смирења, и да бисмо имали помоћ Христа, који мрзи гордљивце. Пажњу – да бисмо увек остављали срце без иједне мисли, чак и ако буде изгледало да је добра. Супротстављање – да би се, кад жустрином препозна лукавога, намах њему супротставио гневом. И одговорићу – вели – реч онима који ме вређају (Пс 118, 42). Зар се моја душа неће повиновати Богу? (Пс 61, 1). Молитву – како би намах након супротстављања с уздисањем завапио Христу, и тада ће онај који војује видети непријатеље како се расипају Светим и прослављеним именом Исуса Христа, као прах од ветра или као дим што ишчезава заједно са свим његовим умишљањима” (Добротољубље, том 4, Прва стотина, гл. 20, стр. 46).
Трезвеност наше пажње, колико год жустра била, ако није сједињена са призивањем имена Господњег у помоћ, ни у чему нам не користи. Ова два духовна делања – трезвености и молитве – треба да буду чврсто сједињена, као што је сједињено тело с нашом душом, јер – по сведочењу истога Светог Оца Исихија – “трезвеност и Исусова молитва подржавају једна другу. Јер савршена пажња долази од непрестане молитве, а молитва долази од трезвености и савршене пажње” (Добротољубље, том 4, Прва стотина, гл. 93, стр. 64). Исти Свети Отац каже да је “молитви потребна трезвеност као лампи светлост пламена” (Исто, Друга стотина, гл. 1, стр. 16), и “као што снег неће породити пламен, вода – ватру или трње – смокву, исто се тако нечије срце неће ослободити ђаволских мисли, речи и дела, ако није очистило своју унутрашњост и није сјединило трезвеност са Исусовом молитвом. Као што лађа неће пловити без воде, исто тако стражење ума неће узнапредовати без трезвености сједињене са смирењем и молитвом Исуса Христа” (Исто, Друга стотина, гл. 20, 66, стр. 71, 83). Затим поново вели: “Лако ће се утопити неискусни кормилар у време буре, ако је изагнао лађаре и бацио весла и једра у море, а сaм спава. Лакше ће потопити ђаволи душу која се није старала о трезвености и није призвала Исусово име када су започели напади” (Исто, гл. 67, стр. 84). Затим, показујући на други начин делање трезвености, вели: “Сједини трезвеност и Исусово име са дахом, или незаборавну мисао о смрти са смиреношћу, јер је обоје врло корисно” (Исто, гл. 8, стр. 89).
О свему овом вођаше рачуна један блажени старац о којем читамо у Отачнику следеће: “Рекла су нам нека браћа, која беху дошла код нас у Рајт, о неком старцу подвижнику што пребиваше у пећини повише места које се назива Израиљ, да беше тако трезвен умом, да било камо ишао, често застајаше те испитиваше своју мисао, говорећи у себи: “Шта је, брате, где ли смо сада? Обратимо пажњу!” Ако затицаше своју мисао у славословљу и молитви ка Богу – беше добро, а ако је затицаше заокупљену другим стварима, намах би почињао опадати себе, и казиваше: “Врати се, ниткове, брзо на своје место”. Тако увек говораше са собом, казујући: “Брате, близу је време твога путовања, и ништа добро у теби не видим”. Једном се овом старцу показао ђаво, рекавши му: “Старче, због чега се трудиш узалуд, јер ипак се нећеш спасти?” Одговорио му је старац: “Не води ту бригу. Било да ћу се спасти, било да се нећу спасти, али изнад твоје главе ћу бити, а ти ћеш горети у вечном огњу”. Чувши ђаво ово, постао је невидљив” (Отачник, гл. 2, О понизности, гл. 13, лист 86).
Оци и браћо,
Као што сте чули, привео сам овде више сведочења Светих Отаца која показују да трезвеност треба да буде увек сједињена са смирењем, с умовањем о смрти и с призивањем у сваком трену пресилнога имена Господа нашег Исуса Христа. Ово сам учинио да бисмо се ми грешници сетили како није довољно да се умом отрезнимо или да се супротставимо злим и страсним мислима, него поред тога, треба да у истом трену са уздахом свога срца призовемо пресладосно и пресилно име Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Јер никакву силу нема наша трезвеност без силне помоћи Господа нашег Исуса Христа. Такође, без њега нећемо имати никакав напредак у својој одбрани. Ову истину чујемо и у божанском Јеванђељу Господњем, где се вели: Останите у Мени, и ја ћу у вама…, јер без Мене не можете чинити ништа (Јн 15, 4-5).
Са ово мало речи завршићу беседу о трезвености ума. Молим све који буду кадгод сазнали о оном што је овде речено да се моле за мене грешног, да би Преблаги наш Спаситељ и мени дао сећање на ово Свето делање ума, да бих од Њега био помилован на дан Последњега суда, молитвама и посредовањима Пресвете и Пречисте Његове Мајке и свих Светих Његових.
Амин.
