УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА

 

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН
 

Предговор
 
Старац јеросхимонах Сампсон (1898-1979) представља једну од најсјајнијих звезда на духовном небеском своду друге половине ХХ-ог века, и исповедника новог времена. Он је био непоколебљив стуб исповедања вере Христове, кога нису могла да поколебају многобројна животна искушења.
 
Живот оца Сампсона је био пун величанствених подвига; три пута је био пред самим вратима смрти, али је сваки пут васкрсавао; преживео је стрељање, дављење у Ферганском каналу (када се на чудесан начин спасао од смрти) и избегао смрт од гладних пацова којима је био остављен као храна (скоро да га нису ни додирнула). Старац Сампсон је прошао Соловке, логоре Сибира и Далеког Истока, трпео је гоњења, мучења, митарства, клевете… Сваке године је трпео небројено много болести и патњи. Његов живот је, такође, лекција савременом човеку о томе, да је могуће живети духовним животом и спасавати душу и у наше тешко време.
Проповеди старца Сампсона су ватрене и упечатљиве, испуњене дубоком, несумњивом вером и, уједно, очинском бригом и нежношћу. Његова љубав према Богу је била безмерна.
Старац има на хиљаде духовних чеда и број његових нових поштовалаца се повећава из дана у дан.
Поуке оца Сампсона, његова писма и дневници, представљају богату ризницу Православља. Нова издања старчевог наслеђа која се продају у Русији и иностранству, омогућавају многима који искрено желе спасење и корист својој души, да се приближе том благу духовне мудрости. Баћушка (отац, прим. прев.) је писао: “Зашто безбожници мрзе аскете?… Па, Православно Хришћанство и јесте религија аскета! Човечанство, које више наликује дресираној животињи, ми не можемо да поштујемо, већ треба систематски да га из себе истискујемо.<…> Ми треба да будемо Христови заробљеници!”
А, како је тек отац Сампсон умео да оживи умирућу ревност! Када би нека његова чеда падала у чамотињу, отац би се свим средствима трудио да им поврати духовни мир : “Како треба да чувамо сваки дан! Како треба да сагоревамо у себи гордост! Како треба да пазимо на своју ревност и савест! Како ваља себе довести у ред, себе подићи, да би били спремни за вечност; знати да је довољна и најмања гордост – и бићемо задржани! Колико треба да будемо брижљиви и како не смемо да заостајемо, иначе ће демони да нас оборе. Пример су – војни заробљеници. Када их спроводе, они прелазе и до 100км дневно, а ако неки заостане, њега убијају: “убијен због покушаја бекства.” Исто тако и демони поступају.”
Баћушка је увек тражио пут ка савршенству. Он је емпиријски достизао покајање; тежио је да његове проповеди буду разумљиве народу, спроводио опште исповести… До краја свог живота, отац Сампсон је сачувао тежњу ка савршенству. Чак и лежећи на реанимацији, он је тражио да му доносе књиге, часописе, питао за своја духовна чеда. Лекари су били запањени његовом чврстином и издржљивошћу. Као слабим људима, тешко им је било да разумеју понашање старца и они су, на свој начин, изражавали то дивљење, речима : “Ово није човек, већ полубог!”
Старац Сампсон је увек растапао своје речи Божанском љубављу, топлином и саосећањем. Саветујући грешника, он га је подстицао на чињење добрих дела и учио таквом поступању, које би га одвраћало од зла: “Ваља гајити у себи врлине, да би се очистило наше срце. Али, и у спољашњем изгледу, у цртама лица, у очима, такође остаје траг греха – мрља, некаква сенка. Грех остаје и на срцу и на лицу.”
Речи старца, изречене у беседама и на исповестима, заувек су остајале у сећању и срцима људи. Зар је могуће то заборавити: “Буди робиња Христа – срцем, језиком, мишљу, делима љубави, мржњом према сваком греху”? Очеве беседе су, заиста, освећивале и чистиле човека, терале га да гледа на ствари другачијим, духовним погледом. Временом се све више разјашњавало то, о чему ти је говорио Баћушка на исповести. Отац Сампсон је тачно и јасно објашњавао како се из овог палог света прелази у други свет – Бога и светих анђела. И тако би човек, постепено, почео да открива сву пуноћу, припремљеног за праведнике, Царства Небеског.
Духовна чеда су откривала оцу Сампсону сав свој живот, до најситнијих појединости. Баћушка је умео да успостави контролу над осећањима; временом би се лакше запажале сопствене грешке, долазило би умеће записивања свих својих грехова и омашки за исповест. Таква исповест би, у потпуности, чистила покајника од прљавштине греха. Људи су на исповести хватали, буквално, сваку његову реч и урезивали је у памћење и срце, као поуку за спасење.
Од исповести до исповести, покајник би постепено стицао навике истинског духовног живота, а неке детаље, који нису схваћени правилно или не у потпуности, он би поново себи разјашњавао, са више дубине и разумевања. Неки су духовне поуке Баћушке одмах записивали у свеску и затим их често ишчитавали.
Колико је дубоко отац Сампсон умео да делује на срца и душе људи! Како је радосно било општење с њим! Како су се само људи дивили његовим енциклопедијским знањима! Баћушка је поседовао огромно духовно богатство, он је, заиста, садржавао у себи океан духовне мудрости, у коме је свако могао наћи одговор на питање које га узнемирава. Често су га искушавали, постављали интригантна или крајње једноставна питања; шта ли ће рећи старац о овом безначајном питању? Међутим, за оца Сампсона нису постојала безначајна питања. На свако је одговарао озбиљно и са духовном коришћу за оног који пита.
Многима је отац Сампсон својом личношћу заменио цео свет; у свету је тешко видети или чути нешто слично. У свету је празно, неозбиљно, ускомешано. Свет земаљски је врло ограничен у односу на свет Божански, чију је суштину Баћушка откривао у свој својој лепоти и пуноћи.
Лик оца Сампсона није могуће описати речима. Он није био само богослов, аскета, духовник, већ и – песник. Поетичност је приметна у свим његовим поукама: “Бројанице (Исусову молитву – прим. ред.) треба да волиш као чист, свеж ваздух, као пролеће, као сијање пролећног сунца, као дисање радости, као непресушно богатство.”
Старац је помагао да се осети лепота Православља у стању тишине, спокоја, унутрашње радости и мира. То је била пуноћа среће!
Баћушка је био усрдни прегалац на попришту покајања; он је призивао на покајање пред Богом и спољашњим изгледом, и својим унутрашњим садржајем, и начином понашања према онима око њега, као и молитвом и уздисањем за сваког човека, било о коме да је реч. А, ништа се не цени више од пастирске помоћи духовника у покајању.
Сада, када је отац Сампсон отишао од нас у “Вечну Вечност”, посебно је важно сабрати и предати следећим генерацијама све оно што је говорио и писао, учећи и саветујући своја духовна чеда и руководећи их ка спасењу. То нису само белешке из дневника, писма и размишљања, то је и култура православне традиције чији корени сежу дубоко у прошлост, али, која остаје вечно жива и савремена. Пажљиви и благочестиви читалац ће, обавезно, наћи у текстовима старца духовне вредности за себе, осетиће јак утицај личности Баћушке; пуног љубави, строгог, праведног, необесхрабреног у најразличитијим јадима и искушењима и ватреног исповедника вере Христове. Тај огањ ревности, пламен неуништиве вере у Промисао Божју над сваким од нас, обавезно ће дотаћи чак и најокорелију душу, обремењену гресима и искушењима нашег тешког живота. И, тада ће се открити човеку пут покајања; увидеће он сву своју неистину пред Богом и пред ближњим. И његова молитва ће постати другачија – смирена, са сузама покајања.
Навешћемо, у закључку, део из писма старца Сампсона једном духовном чеду. Те речи се, наравно, односе и на сваког од нас: “Непрестана молитва, непрестана кротост, непрестано послушање са дуготрпљењем, безусловно сиромаштво срца и ума – привешће те ка вечној радости.”
Молитвама приснопамјатног оца Сампсона да нас све удостоји Господ те радости Небеске!