NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » UPUTSTVO ZA BESMRTNE, ILI ŠTA AKO STE IPAK UMRLI…

UPUTSTVO ZA BESMRTNE, ILI ŠTA AKO STE IPAK UMRLI…

<p claSVEŠTENOMUČENIK DANIL SISOJEV
UPUTSTVO ZA BESMRTNE, ILI ŠTA AKO STE IPAK UMRLI…
 
Uvod
Istorija grehovnog pada i pojava pakla
Nadzemlje
O duši
Razlozi smrti. Pravednici, grešnici i „srednji ljudi“.
Idealna smrt. Strašna smrt.
Priprema za smrt, iskušenja i vrline.
Približavanje smrti. Trenutak smrti.
Osećanja nakon smrti
Molitva za umrle, opelo, pomeni (40 dana)
Zagrobni svet, mitarstva, primeri Svetitelja
Značaj Tajni
Put na Nebo
Raj
Sveopšte vaskrsenje
 


 
Uvod
 
Ova tema je, kao što vidite, apsolutno aktuelna za svakoga. Jer hoćeš-nećeš, svejedno se mora umreti. Od vremena Adama i Eve, nažalost, smrt je postala udeo svih ljudi. Iako je ona udeo i žalostan, nenormalan, protivprirodan, iako neodgovarajuć Božijoj zamisli o čoveku, ipak, smrt je postala kao druga priroda, koju je Gospod pobedio Svojim Vaskrsenjem. Međutim, On nam nije dao besmrtni život sada, u truležnom telu, jer bi to bila surovost. Dao nam je Vaskrsenje u besmrtnom telu. U tom istom telu, ali besmrtnom. Shvatljivo je zašto nam sada Gospod nije dao besmrtni život. Zamislite, evo vi, bake, da li biste želele da ne umrete nikad i da sve vreme bolujete?
– Ne.
– Shvatate? Kada ljudi govore da žele zauvek da žive, ne misle o tome da je živeti uvek dobro, ali da bi veoma poželjno bilo živeti bez bolesti. Složićete se?
I naravno, govoreći sa vama o smrti, moramo da u početku pojasnimo uređenje Vaseljene, da bismo shvatili šta se sa nama događa u životu.
 
Istorija grehovnog pada i pojava pakla
 
Treba da shvatimo da se uređene Vaseljene neprestano menjalo radikalno. U početku Vaseljene nije bilo. Postojao je samo Gospod Bog. Gospod je stvorio dva sveta – dve vaseljene, koje su međusobno povezane – svet nevidljivi i vidljivi. O tome slušamo svaki dan na večernjem bogosluženju za vreme čitanja 103. psalma. I vidljivi i nevidljivi su razbijeni kao posledica grehovnog pada. Prvi – grehom Danice (Satane) i anđela koji su krenuli za njim. Drugi – kroz grehovni pad prvih ljudi, Adama i Eve. Zajedno sa grehom, u vidljivi svet su došle bolesti, truležnost i smrt. Gospod je rekao Adamu: „prah si, i u prah ćeš se vratiti“ (1 Mojs. 3:19), podrazumevajući pod tim ne samo da čovek telom odlazi u zemlju, već i to da ljudska duša odlazi u podzemne bezdane pakla.
Tako se nastavljalo do iskupljujućeg Vaskrsenja Sina Božijeg.
Biblija nam dovoljno jasno i podrobno opisuje uređenje ada. Ad je, saglasno reči Božijoj, neko ogromno podzemno mesto (Is. 14:15). Naravno ne u pravom smislu te reči. Iako su ga mnogi bivši u zabludi, i shvatajući reč Biblije bukvalno, tražili u nedrima zemlje.
Pre otprilike pet do sedam godina izlazili članci da su navodno rudari našli pakao pod zemljom. Međutim, interesantna je ta činjenica da ljudi koji su preštampavali te članke nisu obratili pažnju na datum izlaženja novina koje su i postavila početak zabludi. Novine su izdate prvog aprila, a ljudi su prosto poverovali toj šali. Zaista, podzemlje je na neki način povezano sa paklom. O tome se govori u Žitijama nekih Svetitelja i drugih izvora Crkvenog Predanja.[1] Ali ta veza nije geografska, ne označava da se pakao geografski nalazi ispod. Pakao i jeste u određenom smislu dole, ali u drugoj dimenziji. Naš svet ima još jednu dimenziju, osim tri prostorne dimenzije i vremena. Mislim da to svako od nas shvata iz razloga što možemo predvideti događaje, možemo biti svesni vremena kao takvog. Ako bismo živeli samo u tri dimenzije, mi, očigledno, ne bismo bili u stanju da to shvatimo i budemo svesni toga. I zaista, naša duša pripada još i svetu nevidljivom, koji se je u vezi sa ovim svetom kao određena dopunska dimenzija.
I, eto, saglasno sa reči Božijom, pakao, koji se pojavio kao posledica pobune prvih ljudi, jeste tamnica duša, kako govori Apostol Petar.
Dalje nekoliko reči o paklu. Pakao (ad) je određeno podzemlje, u koje upadaju ljudi nakon grehovnog pada. I do sada nekršteni ljudi tamo odlaze, bez izuzetka.
Pakao je mesto koje ima određenu strukturu. U zavisnosti od mere zla koju je činio čovek, nalazi se više ili niže u tom mestu. Do silaska Gospodnjeg u paklu je postojalo specijalno mesto za pravednike. Ono je bilo odvojeno od ostalog pakla određenom provalijom, ali se ipak nalazilo u paklu. Ono se nazivalo okriljem Avraamovim. Sećate se u priči o bogatašu i Lazaru, potpuno jasno se opisuje šeol, tj. nevidljivo mesto, upravo pakao i označava podzemno mesto (hades – na grčkom označava podzemno carstvo). Šeol je nevidljivo mesto jer je tamo tama.
Eto, u tom šeolu je postojalo posebno mesto za pravednike, koji su se nadali na Hrista, na dolazak Boga, na mešanje Boga u istoriju, koji su se susreli sa Hristom Bogom još za života. I to iskustvo je činilo njihov život ispunjenim, njihova nada je činila život lepšim, ako hoćete, od života ostalih stanovnika pakla.
Sada ih, međutim, tamo nema jer kada je Gospod naš Isus Hristos sišao u pakao, šta je učinio? On je sve pravednike oslobodio. Takođe, On je oslobodio one grešnike, koji su se za života kajali za svoj greh, služili jedinom Bogu i trudili se da Mu priđu. Gospod ih je oslobodio takođe i zato što su poverovali u Njega i prišli Njemu.
Nakon što je Gospod razorio vrata pakla, pojavila se mogućnost da se izađe iz njega, i tu mogućnost su iskoristili ljudi koji su to poželeli. A poželeli su oni koji su za života tražili Boga, jer ako za vreme života čovek nije tražio Boga, on i nema zašto da napusti pakao , jer nakon smrti nema pokajanja.
Mogućnost izlaska iz pakla sačuvala se za one ljude koji su primili Sveto Krštenje. Na tome je izgrađen, naprimer, predivan i tajanstven čin koji se vrši na svaki praznik Duhova (Pedesetnicu). Tada se mi za vreme druge molitve, obraćene Hristu Spasitelju, molimo za one duše koje se nalaze u paklu, nadajući da će im biti ukazana milost i pomoć, olakšanje njihovog stanja.
Pakao je bio razoren, i satana je bio lišen vlasti. Sada se on nalazi u paklu. Ranije nije bio tamo. Treba da znate da je satana ranije išao u pakao da se ruga zatvorenima, ali ni u kom slučaju nije živeo tamo. Vlast satane je bila na drugom mestu. Ona se nalazila u vazduhu, zato se on i naziva knezom oblasti vazduha. To nam je veoma važno da znamo. Zašto? Zato što je stav da demoni žive u paklu, krajnje opasna zbog praktičnih razloga.
Saglasno sa knjigom proroka Jezekilja, pakao je uređen tako da su obično duše ljudi bile pored duša svojih predaka sve do praoca određenog naroda. Tako su svi preci prvih naroda ležali kao u grobovima – razumne duše, sa svešću, ali nemoćne da izmene bilo šta. Oni su ležali u grobovima, a oko njih su ležali njihovi potomci. Odatle, uzgred rečeno, potiče kult predaka. Odatle, takođe, potiče i shvatanje da je na ovom svetu veoma važno gde su te sahranili, i sa kim su te sahranili. Upravo odatle se i javlja takav odnos prema grobljima koje postoji kod ruskog naroda, ali ne samo kod Rusa, već i drugih naroda na našoj planeti. Odnos kao prema nekim posebnim mestima, koji su na neki način povezani sa zagrobnim udelom. Oni su bili zaista povezani, ali ranije.
Sada je čoveku apsolutno svejedno za njegovu dušu gde će biti njegovo telo. Čak ako ljudsko telo bude spaljeno, ali ako sam čovek to nije želeo, greha neće biti nikakvog. Ni štete za njegovo telo i dušu neće biti. Kada su Svete Mučenike spaljivali, zar ih je to na neki način učinilo nesavršenim? Ne. Shvatate? To je veoma važno da pamtimo, jer ljudi to nekada shvataju kako ne treba.
Zemlja na kojoj živimo zajedno sa vama, umnogome je mesto privezanosti našeg srca. Kako je Gospod rekao: „Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše.“ (Mt. 6:21). I čovek biva povezan sa zemljom na najtešnji način. Eto čovek voli zemlju, voli neka dela na zemlji, voli neke materijalne predmete. Sve te stvari ne iščezavaju iz duše tek tako. Što čovek više voli zemlju, tim više se veže za nju, tim teže se rastaje sa njom. Govorićemo o prirodi umiranja duše, šta se događa kao umire čovek.
Gde idemo kada izađemo iz tela? Iz tela odlazimo ne u pakao, već u vazduh. I ovde se javlja pitanje: ko živi tamo? To treba jasno shvatiti.
 
Nadzemlje
 
Iznad zemlje se nalazi carstvo đavola. Iznad zemlje se nalazi oblast duhovna podnebeskih, to je mesto gde vlada đavo. O tome jasno govori Sveto Pismo. Ona se tako i naziva: „duh zlobe u podnebesju“ (Ef. 6:12). Po Božijoj zamisli, Zemlja je srce sveta. Lucifer (Danica) je bio prvi od anđela. Zato je najvišem od anđela bilo povereno da vlada nad srcem materijalne Vaseljene. Upravo je sa tim povezana činjenica da kada se pobunjeni heruvim pokrenuo protiv Boga i, kada ga je u toj pobuni podržao čovek, on je uspeo da stvori u podnebesju svoje sopstveno mračno carstvo – nadzemlje. Mračno je u smislu da kao da je tama, pošto tamo nema Božije svetlosti. Svako, i najnečistije, mesto na zemlji je oaza čistote u poređenju sa nečistoćom nadzemnog carstva. To mesto se često onima koji ga sagledaju čini ispunjenim lažnom svetlošću, jer se kako govori Apostol Pavle, „sam satana pretvara u anđela svjetlosti.“ (2 Kor. 11:12). Takođe on može da se javlja ljudima i u drugim oblicima, ali sve je to lažno, promenljivo, kao maska koju on stavlja. I on se svetli nekom sopstvenom svetlošću – đavolskom. Eto tu svetlost vide okultisti, čarobnjaci, magovi. I oni veoma jasno nazivaju to mesto gde živi đavo. Mesto se naziva astral, od reči „astrum“, tj. zvezda. To i jeste ponebesje. Još se to mesto naziva i kosmos. Imamo u vidu ne materijalni kosmos, jer je kosmos potčinjen Tvorcu, već onaj ukupni broj ljudi i anđela koji žive po zakonima zla. I eto nad njima vlada đavo. Zato kada pominju kosmički razum – govore o satani. Ako vam predlažu da stupite u kontakt sa kosmičkim razumom, morate da shvatite da vam se predlaže da se lično povežete sa Luciferom, a nikako sa Bogom. Nebesa su potčinjena Bogu sve do sada, ona su naseljena blaženim duhovima.
 
O duši
 
Sada, što se tiče naše duše. Šta je duša? Mnogi smatraju da u nama živi neki posebni „čovečuljak“, a u dušu ne žele da veruju. Ali pamtite da je duša – um, koji poseduje volju i osećanja. Očigledno je da ako čovek ne veruje da ima um, on se naziva bezumnim što je i logično. Sa takvim čovekom ne možeš razgovarati ni o čemu. O čemu da govoriš sa bezumnim, bezvoljnim balvanom? U stvarnosti duša je um koji poseduje volju i osećanja, koji pritom poseduje određenu životnu silu koja oživljava telo.
Sveti Jovan Damaskin razlikuje u našoj duši umni i nerazumni deo. Razumni deo je kao što rekoh, najviši deo duše. U duši je najviši um, koji se još naziva i duhom, jer upravo u njega ulazi Duh Sveti. Preko uma On osvećuje celog čoveka. Zato čovek dolazi u Crkvu po veri, koja u početku preobražava um, zatim pokorava volju i osećanja. I nerazumni deo naše duše se deli na ono što je pod vlašću razuma i ono što nije. Deo koji je pod vlašću razuma je, naprimer, gnev. On je stvoren od Boga i položen je u nas da bi uz pomoć njega odgonili grehe. Postoje i stvari koje jednostavno nisu pod vlašću našeg razuma, ali one su takođe u vezi sa našom dušom. To je, na primer, ona sila koja nam daje mogućnost da rastemo i da se razvijamo, koja podržava život u našem telu. Ta sila nije pod vlašću našeg tela, ali i ona predstavlja projavljivanje naše duše, koja poseduje volju i osećanja. Predstave kada se duša opisuje u vidu posebnog čovečuljka koji živi unutar nas, imaju neki smisao.[2]
Duša poseduje duhovni mehanizam upravljanja telom. Postoji pojava kao što je fantomski bol. Naprimer, čoveku amputiraju nogu, a ona ga boli. To je zato što najniži deo duše, koji nije pod vlašću razuma, nastavlja da traži nedostajući organ. Kako govori Sveti Grigorije Niski, duša na sebi nosi pečat svog voljenog tela, jer za čoveka nije normalno da bude bestelesna priroda. Upravo zato mi verujemo u vaskrsenje tela, a ne samo u vaskrsenje duša. Čovek koji veruje u besmrtnost duše i smatra da će nakon smrti odmah doći u Carstvo Nebesko i dobiti punoću blaženstva nije hrišćanin.
Smrt, kako se ranije govorilo, takođe nije normalno stanje, međutim, smrt hrišćanina se principijelno razlikuje od smrti čoveka koji ne zna za hrišćanstvo. U čemu se sastoji ta razlika u vezi sa ljudskom prirodom? Kod hrišćanina se ličnost ne razara, dok se kod nehrišćanina to događa, zato što u pojam „ličnosti čoveka“ ulazi ne samo duša, već i telo. „Bolestan sam“ govori čovek, iako boluje telo, a duša je potpuno zdrava. Kod hrišćanina nije tako. Kod njega se veza duše i telo svejedno čuva, jer je Bog svudaprisutan, a telo i duša su zapečaćeni od Boga prilikom Krštenja, kada čovek dobija pečat Miropomazanja – pečat Svetoga Duha. Pečat se stavlja na telo, a pritom se osvećuje i duša. Kada hrišćanin prima Telo i Krv Gospodnju (Pričešće) on postaje satelesnik Hristov, u njegovim venama, bukvalno, teče Hristova Krv. Telo čoveka postaje Telo Hristovo. Zato se mi i nazivamo članovima Hristovog Tela.
Na taj način, veza hrišćanskog tela sa dušom ne može da se razori. Duša se odvaja od tela, a kroz Boga veza se nastavlja. Upravo zato se molimo pred moštima Svetih, jer kod pravednika se ta veza takođe čuva. Ranije se nisu molili zato što do Iskupljujućeg podviga Hrista Spasitelja te veze nije bilo.
 
Razlozi smrti. Pravednici, grešnici i „srednji ljudi“.
 
Sada što se tiče umiranja. Veoma je važno pamtiti da se smrt nalazi u Božijim rukama. On govori: „Ja ubijam i oživljujem, ranim i isceljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke“ (5 Mojs. 32:39). I Hristos u Apokalipsi govori: „imam ključeve od smrti i od pakla“ (Apok. 1:18). Ključevi u rukama Spasitelja na ikoni su simbol toga da Gospod vlada nad paklom i smrti. Primetite da ključeve od Raja kod Njega nema. Oni se čuvaju kod apostola i njihovih naslednika, to jest kod sveštenika, koji otpuštaju grehe ljudima.
Iz kojih razloga Bog u jednom ili drugom trenutku poziva čoveka? Obično ne znamo sve sudove Božije, ali postoje neke predstave, opšta shvatanja koja traže posebna razjašnjenja. Često čovek umire onda kada je sazreo za večnost. Kako je rečeno u Jevanđelju: „Tako je Carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju; I spava i ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da on i ne zna. Jer zemlja sama od sebe donese najprije travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah pošalje srp: jer nasta žetva.“ (Mk. 4:26-29). Eto tako se Carstvo Božije razvija u čoveku. Kada čovek sazri za večnost, on se istog trenutka uzima, pri čemu brzina sazrevanja nikako nije povezana sa običnim vremenom. Evo kako o tome govori knjiga Premudrosti cara Solomona: “ Duše pravednika su u ruci Božjoj, i neće ih se dotaći nevolja. Izgledalo je u očima nerazumnih da su umrli, i smatran je za pogibao ishod njihov, a odlazak od nas – uništenje; oni, međutim, prebivaju u miru, jer ako su u očima ljudi i kažnjeni, nada je njihova puna besmrtnosti; i malo namučeni, veliko će dobro zadobiti, pošto ih Bog isproba i nađe ih dostojne sebe samoga; kao zlato u ognjenoj peći isproba ih, i kao sveplodnu žrtvu primi ih. I u vrijeme kada ih posjeti zasijaće, i kao iskra u strnjici planuće. Sudiće plemenima i zagospodariće narodima, i zacariće se nad njima Gospod vavijek. Koji se u Njega pouzdaju poznaće istinu, i vjerni će u ljubavi prebivati u Njemu, jer blagodat i milost je sa svetima Njegovim„. (Prem. Sol. 3:1-9) Dalje Gospod govori: „A pravednik dospije li da okonča, u pokoju će biti; jer časna starost nije u mnoštvu ljeta niti se mjeri brojem godina; sjedina ljudima je razboritost i zreo uzrast – život neuprljan. Ugodan Bogu postavši omilje Mu i živeći među grešnicima bi preseljen; primi ga sebi, da ne bi zlo izmijenilo razum njegov ili lukavstvo prevarilo dušu njegovu; jer zlobna zavist pomračuje dobra, i pohotljivo maštanje razvraća um nezlobiv. Ko se za kratko usavrši, napuni mnogo godina; jer je omilila Gospodu duša njegova, zato i pohita iz zle sredine; a svjetina vidje i ne shvati i na um joj ne dođe nešto tako da je blagodat i milost na izbranicima Njegovim, i promišljanje nad svetima Njegovim. Osudiće pravednik na umoru žive bezbožnike, i brzo preminula mladost – mnogogodišnju starost nepravednika.“ (Prem. Sol. 4:7-16)
Vidite šta predstavlja pitanje zrelosti u očima Božijim? Postoje ponekada takvi slučajevi da Gospod ostavlja već sazrelog pravednika neko vreme na zemlji. To se čini da na taj način čovek svedočio o večnosti pred očima ljudi. Čovek je već sazreo, on već živi u večnom životu ovde, na zemlji, ali Gospod ga čuva da bi kroz njega priveo nekoga Sebi. Ovde vidimo da Gospod sve čini po Svojoj volji.
Sada što se tiče grešnika. Gospod uzima grešnike, kada dostižu do mere zla. To nam je takođe poznato. Čovek je činio zločine i Gospoda ga je uzeo kada je sazreo za zlo. Ali i ovde ima izuzetaka. Naprimer, faraon, car egipatski je dostigao meru zla, a Gospod ga je ostavio. Zašto? Da bi nad njim pokazao Svoju silu i slavu, da bi ime Božije bilo strašno pred svim narodima. On kao da je javno pokazao šta ne treba raditi i šta će se dogoditi sa onim ko se bude ponašao loše. Gospod posebno govori da je u Njegovim očima to već bio mrtav čovek, ali je ostavljen da bi pokazao svu silu Božiju. Ako vam odgovara, očigledni eksperiment. Upravo sa tim bivaju povezani i slučajevi kada se krajnji bezakonici ostavljaju na zemlji. Gospod ih posebno ostavlja da bi na njima pokazao Svoju slavu i podsetio ljude da je nemoguće privezati se za zemlju. Zemlja nije Carstvo Božije, nije mesto gde će večno živeti ljudi. Čak blaženi Avgustin u svojim delima pokreće pitanje: zašto čak i pravedni narodi ponekada dobijaju zle vladare? Jer znamo da ih postavlja ne čovek, već Bog. On postavlja careve i obara ih, kako poželi. Bog čini tako da se ljudi ne bi opuštali, da ne bi mislili da sva njihova nada treba da bude povezana sa zemaljskim uspesima države. Zato On i šalje zle vladare, da bi se čovek odvojio od sujete sveta i iskao Božansko Carstvo, koje je netruležno. Mislim da za vreme Borisa Jeljcina nisi mogao da se baš vežeš za zemlju. Na taj način Gospod vrši Svoje delo.
Ali vratimo se temi. Na kraju, postoje i takozvani „srednji ljudi“ koje Gospod takođe uzima. To se događa jer Bog zna: kada čovek sazri, može da upadne u neki teški greh. On ga uzima pre toga. Eto to su ti osnovni događaji, koji se događaju kada nastupa smrt. Normalno taj rok nam nije poznat. Postoje slučajevi kada Gospod otkriva vreme smrti, ali to se događa retko. Zašto? Zato što bi čovek onda rekao: „Neću umirati još skoro, sada ću da se zabavim, a posle ću se pokajati“. Posle ne bi ni uspeo da se pokaješ, jer bi greh postao druga priroda, i čovek ne bi bio u stanju da uđe u večnost. Zato Gospod skriva vreme smrti i na nju treba misliti uvek. Kod Svetog Jovana Lestvičnika postoji genijalno pravilo, koje on govori svešteniku, pastiru: „Nikada ne propuštaj nijedan slučaj da napomeneš da će čovek umreti“. Kod nas je sada obrnuta kultura. Kod nas sve vreme tvrde: „Trudimo se da ne govorimo o smrti“. Naprimer, kako su se ranije nosili grobovi? u selu su uvaženog čoveka nosili na rukama. Jel tako? Zatim su išli kolima, kroz ceo grad su išli sa orkestrom. A sada u auto sakrili, zavese navukli“ da ne bi video niko i krenuli.
Često zbog svoje službe susrećem umiruće i one koji su umrli. Interesantno je kako se često ljudi trude da se odvoje od umrlih! To je povezano upravo sa tim što se čovek boji da razmišlja o smrti. U stvari, to je potpuno nepravilan prilaz. Normalan hrišćanin treba da stremi, kako govori car Solomon, da češće „ulazi u kuću gde je žalost nego gde je gozba“ (Propovednik 7:2). Zato je veoma korisno ići na groblje.
Kod nas su seminaristi veoma voleli da idu u mrtvačnicu. Sećam se, i ja sam išao. Veoma je otrezvljujuće osećanje, dolaziš brzo sebi. Neki Svetitelji su u svojim sobama imali lobanju, sanduke i druga podsećanja na smrt. Mnogi su još za života sebi kopali grob.
 
– Zašto deca umiru?
 
– Iz istog razloga. Gospod vidi da ako je dete kršteno, može odmah da uđe u Carstvo Božije, a ako ostane živo, postaće razbojnik. Postoji poznata priča: Anđeo je lišio života dete. Jedan monah je hteo da sazna sud Božiji i bilo mu je otkriveno da će dete kada poraste postati vođa razbojničke bande, a sada će ući u Carstvo Božije. Smrt dece se objašnjava još i time da čovek veoma brzo može dostiži visinu pravednosti. Evo mi imamo – Svetog Kirika. Koliko je on imao godina? Mučenik Kirik je imao tri godine. Veliki pravednik na Nebesima. A Vitlejemski mladenci? Gospod zna čovekov put. Gospod ume, kako se kaže, da pročita. On vidi čovekovu slobodnu volju, iako je ne određuje. On koristi slobodnu volju i ubica i drugih ljudi da bi ispunio Svoju odluku. Ubica greši, narušava zapovest Božiju, ali volju Božiju ne može da naruši. Razumete? Jer ako Gospodu nije ugodno da dozvoli neko ubistvo, On ga neće dopustiti: propašće pokušaj, pokvariće se oružje, itd. Mnogo ima primera.
Evo gledao sam u vestima, dogodio se teroristički napad u Indiji, poginulo je 65 ljudi, pritom dve eksplozivne naprave nisu eksplodirale. Gospod je odlučio da jedni poginu, a drugi ne. Statistika govori da u avionima koji se sruše tri puta više ima ljudi koji su zakasnili, ili koji su vratili karte. Shvatate, sve se događa po volji Božijoj. Iako se zlo time nikako ne opravdava. Zla čovekova volja se koristi da bi se ispunila dobra volja Gospoda. Nemoguće je međutim nikako opravdati zlo. Jednostavno Bog to koristi. To je to.
 
Idealna smrt. Strašna smrt.
 
Sada, koja je smrt najbolja? Najbolja smrt za hrišćanina je, naravno, mučenička za Hrista Spasitelja. To je najbolja smrt koja je moguća u principu za čoveka. Neki ljudi su slali saučešće u Optinu pustinju (manastir u Rusiji) nakon ubistva tri monaha. Za hrišćanina je u u stvarnosti najveća radost. U drevnoj Crkvi nikada nisu slala saučešća kada bi neko negde bio ubijen. Sve Crkve bi istog trenutka slale čestitke. Razumete, čestitali su jer se kod njih pojavio novi zaštitnik na Nebesima! Mučenička smrt pere sve grehe bez izuzetka, osim jeresi i raskola. Svi ostali gresi – blud, ubistvo, preljube – peru se. Jeres je iskrivljavanje učenja Crkve, ne iz neznanja, već upravo svesno, koje ide protiv volje Božije? A raskol je organizacija bunta protiv Crkve. Svi ostali gresi se peru. Setite se Mučenika Bonifacija! Nas sve vreme zavodi slovenski jezik. Svojevremeno su Sloveni nepravilno preveli reč „mučenik“. Od tada mi stalno to nepravilno shvatamo. Uopšte reč „mučenik“ se ne sme shvatati u značenju mučenik. U pitanju je „svedok“[3]. Kod muslimana je to – šahid. Samo kod njih je on svedok da je duh-Alah zao, a kod nas je svedočenje da je Hristos blag i da je pobedio smrt. Zato je mučenik onaj koji je svojim krajem posvedočio da je Hristos pobedio smrt, da je vaskrsao iz mrtvih. U tome je suština svedočenja, a ne u tome da muče čoveka. Kod nas postoje Mučenici, koji su umrli svojom smrću. Naprimer, Prvomučenica Tekla, koja je umrla sopstvenom smrću, ali je ona Mučenica. Ili naprimer, Mučenica Golinduha ili Sveta Šušanika. Poznato je da oni, iako su i prošli kroz mučenja, kroz ruganje, umrli su svojom smrću. Pri tom oni su – Mučenici, jer su posvedočili reč Božiju svojim životom, svojom smrću.
Sada se, naravno, uvek molimo. Mislim da svako od nas sa iskrenim srcem osenjuje sebe krsnim znakom i čini poklon, kada se molimo za „hrišćanski kraj našeg života, bez bola, nepostidan, miran i dobar odgovor na Strašnom Hristovom sudu molimo„. Nadam se da svako od nas to iskreno želi. Ako govorimo o kraju života, interesantno je da je od prirodnih smrti najbolja ona čije nastupanje možeš da pretpostaviš.
Zato se često smatra da su maligna oboljenja milost Božija, jer čovek zna da će kroz nekoliko meseci umreti. Čovek može da se pripremi, da se pomiri sa ljudima, na neki način može da se ispravi, pripremi za večnost.
Najužasnija smrt koja je moguća za hrišćanina je iznenadna smrt, jer takav čovek ulazi u večnost nepripremljen.
 
– Šta dakle, ne treba se lečiti?
 
– Treba se lečiti. Ko govori da ne treba? Po sadašnjem zakonu lekar koji krije dijagnozu, čini zločin i kažnjava se, mislim, do tri godine zatvora. I to je pravedno. Lekar je obavezan da kaže ne rođaku, već samom bolesniku. Taj član je bio uveden, čini mi se, 1995. godine, po ugledu na Zapad.
 
– Šta činiti ako rođaci ne govore?
 
– Oni su prestupnici. Ako čovek zna za približavanje smrti i krije to, on je prestupnik. To je strašan čovek. Nije dobro lagati, tim više u ovakvim slučajevima. SIDA je kazna Božija koja može dovesti do ispravljanja čoveka. U 90% slučajeva SIDA se dobija zbog čega? Zbog narkotika ili homoseksualizma. Inficirana deca predstavljaju samo 3% onih koji su se zarazili SIDOM. 90% a po nekim izvorima 95% su razvrat i narkomanija. To je očigledna kazna Božija. Ali vratimo se temi.
 
Priprema za smrt, iskušenja i vrline.
 
Na koji način se priprema za smrt? Šta treba raditi u bolesti? „Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vjere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se“ (Jak. 4:14-15). Mi pribegavamo Jeleosvećenju u vreme bolesti, ali do sada postoji mit koji potiče od rimokatolika, o tome da je Jeleosvećenje – poslednje pomazanje. To je zabluda. Jeleosvećenje se daje zbog isceljenja, i vrlo često postaje isceljujuća Tajna. Na moje oči se dogodilo mnogo isceljenja. Znam sveštenike koji su sami posvedočili stotine, hiljade isceljenja nakon Jeleosvećenja. Zašto? Zato što Gospod isceljujući bolesnog čoveka pokazuje mu da će i njegovo telo biti vaskrsnuto. Shvatate zašto se isceljenje daje? Da bi nas ubedilo u vaskrsenje tela, jer ako telo nema nikakvu vrednosti, ako će istruliti u grobnici, nema nikakvog smisla isceliti ga. Zato u svakoj bolesti treba pribegavati Tajni Jeleosvećenja.
Ako imate dijagnozu koja može izazvati smrt (onkološki ili drugi slučajevi) neophodno je pripremiti se na sledeći način. Prvo, neophodno je na minimum dovesti sve svoje obaveze u svetu, tj. neophodno je oprostiti se od zemnih dela. Treba vratiti dugove, da ne bi ležali na drugim ljudima. Obavezno se treba pomiriti sa bližnjima. Treba napraviti tako da imate mnogo slobodnog vremena. Đavo nas tera u iscrpljujući tempo života. On pokušava da nas iscrpi užurbanošću da ne bi mogli da predahnemo. O tome se govori još u Bibliji govori, kada je Mojsej prišao faraonu i rekao: „Pusti narod moj“ (2 Mojs. 5:1). Šta je faraon rekao? „Besposličite, besposličite, i zato govorite: Da idemo da prinesemo žrtvu Gospodu“ (2 Mojs. 5:17). Đavo upravo do sada tako i govori (zato ga zovu i duhovnim faraonom), da bi ljudi stalno negde žurili i zaboravili na sve.
Ako ste saznali za dijagnozu koja ne teši, treba se potruditi naći još više slobodnog vremena. Primetite, kod nas se događa obratno. Saznavši za dijagnozu, ljudi pokušavaju sebe da zaspu poslom, da ne bi mislili o smrti. To je glupo. O tome treba razmišljati. Treba gledati u svoju dušu i tražiti ono što nam nedostaje tamo. Treba činiti dobra dela na vreme, koliko je moguće sada. Suština je u tome da od vašeg predsmrtnog dela zavisi kojom ćete trajektorijom otići u večnosti. Imamo sledeći primer: koliko se jako avion zaleti, toliko će odleteti visoko. To jest, što više stremite božanskom životu pred smrti, toliko ćete se više podići u Carstvo Božije. Setite se da naš zadatak nije samo da odemo u Raj, već da što više budemo u njemu. Da što više darova zadobijemo. Bog želi Svojoj deci da bi ona želela više, a ne manje.
Iskušenje koje se događa pred smrt je iskušenje čamotinje. Na čoveka navaljuje strašna tuga, i on govori: „Kako, zašto ja umirem sada?“ To pitanje nema nikakvog smisla. Treba postaviti sledeće pitanje: šta da radim sada? Setite se da je tuga nerazumna. Ona nije od Boga. Hristos se naziva Bogom Slovom. „U početku bješe Slovo (Riječ), i Slovo bješe u Boga, i Slovo bješe Bog“ (Jn. 1:1). Naš Bog je Hristos, On je Logos, zato je hrišćanin potpuno logičan. Svaka nerazumna želja dolazi od neprijatelja Božijeg. Ko želi da nas liši razuma? Samo neprijatelj Božiji.
Svaka čamotinja, težina nisu od Boga. A kako se leče? Nadom. Očajanje se leči nadom. Kada čovek vidi da može umreti, šta treba da očekuje? U Simvolu Vere se kaže. „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka.“ To je najbolji lek za tugu i čamotinju. Vremena je malo, treba zahvaliti Gospodu što je otkrio kraj koji se približava. Sledi da treba pakovati kofere. Glupi ljudi govore: „Pred smrt ću se zabaviti“. A zašto? Bolje je stvarno pakovati kofere. Naprimer, kupili ste kartu i otputovali u drugu zemlju na odmor. Treba da kupite tamo nešto i menjate rublje za dolare i evre. I kod nas postoji menjačnica. Upravo tako, pripremajući se za onaj svet, treba na vreme menjati što je veću sumu, da bi tamo moglo da se živi.
Milostinjom, bukvalno, u riznici na nebu sebi sakupljamo bogatstvo. Gospod govori: „Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti, gdje se lopov ne približava, niti moljac kvari. Jer gdje je blago vaše ondje će biti i srce vaše„. (Lk. 12:33-34)
Kakav je vaš zadatak? Na vreme, koliko je god moguće više, sakupljati kapital. Ali ako ode u drugu zemlju sa dobrim kapitalom, ali bez odeće, takođe neće biti baš prijatno. Tamo se mogu pojaviti klimatski problemi, zar ne? Zato je neophodno videti kakvu odeću imam – da nije pocepana, da se ne bi osramotio pred strancima.
Isto tako je neophodno, kada odlazimo iz ovog sveta, da pogledamo kakvu odeću duše imamo. O Laodikijskoj Crkvi Gospod govori: „Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag. Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš„. (Otk. 3:17-18)
Eto, vaš zadatak i jeste – pogledati šta se dešava kod nas sa dušom, sa odećom duše. Čime se duša oblači? Vrlinom. I zato je neophodno videti šta nam nedostaje, da bi na vreme počeli da se ispravljamo. Pamtite, svaka strast sa kojom se ne borite će vas pojesti, jer posle smrti sve strasti izlaze na videlo. Samo to ne znači obavezno da je neophodno obavezno izaći na kraj sa njima[4]. To je naravno, veoma dobro – izaći na kraj i biti bestrasan.
Koji je najbolji vid smrti? Kada ti Duh Sveti direktno kaže da si spasen. Postoji takvo shvatanje, kao uverenje – posebno stanje visokog duhovnog života kada Duh Sveti Sam čoveku govori da će završiti u Carstvu Nebeskom. Apostol Pavle je tim povodom rekao: „Dobar rat ratovah, trku završih, vjeru održah. Sad me čeka vijenac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija: ali ne samo meni, nego i svima koji s ljubavlju očekuju Dolazak njegov“ (2 Tim. 4:7-8). To jest, apostol Pavle je čvrsto znao da će biti spasen. Isto tako je, na primer, što je interesantno, Sveti Antonije Veliki likovao pred smrt jer je bio uveren da će ga Gospod spasiti, jer mu je Sam Bog rekao. Sećate se da je Sveti Serafim Sarovski govorio: “ Dolazite kod mene na grob, ja ću se moliti Bogu za vas.“ I Blažena Matrona je tako govorila. Zašto? Zašto su oni bili tako samouvereni? Zato što su od Duha Svetoga dobili uverenje da će biti spaseni. Međutim, to je samom čoveku nemoguće da uradi. To je odluka Samoga Boga, kao što je On i rekao. Tome, međutim, treba stremiti, jer je u stvarnosti najbolje uverenje od Boga da si spasen.
 
– Da li demon može da zavede?
 
– Ne. Demon ne može da se umeša. Kada Bog govori, to već ne možeš da pomešaš ni sa čim. Ako postoje sumnje, najverovatnije onda to nije Bog. Božija Reč se neposredno ovako pokazuje: u početku dolaze plodovi Duha, a zatim već Bog govori sa čovekom. U Poslanici Galatima rečeno je: „A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje„. (Gal. 5:22-23). Ti plodovi Duha su svedočanstvo da se čovek približava Bogu, a zatim mu već i Bog govori o tome.
Znamo da će čovek, nakon izlaska iz tela, biti prinuđen da u početku dospe u veoma neprijatnu situaciju za sebe. To jest, moraće da se susretne sa zlim duhovima.
A sa njima, kao što znamo, imamo loše odnose. Nikako ne bi želeli da su ti odnosi dobri. Zato se prilikom susreta sa zlim duhovima treba boriti. Za to je neophodno ne samo proveriti odeću duše koju moramo da imamo, već i naoružanje, koje će nam biti neophodno za korišćenje u borbi sa njima. Kakvo treba da bude to naoružanje? Apostol Pavle u Poslanici Efescima u šestoj glavi detaljno opisuje tehnologiju pripreme za taj strašni dan. „Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Zato uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli oduprijeti u zli dan, i odoljevši svemu, održati se“ (Ef. 6:11-13).
Zli dan je dan smrti, dan susreta sa tamnim vladarima. Zato je neophodno uzeti svo oružje, proveriti kako stojimo sa njime. Kakvo sveoružje treba da bude? „Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom„, govori Sveti Teofan Zatvornik. Bedra uma treba da su opasana istinom. Prvo i prvo neophodno je čisto telo – da smo prekinuli sa bludom, razvratom i sličnim stvarima. Um mora da se udubi u sagledavanje Božijih dogmata. Neophodno je pred smrt proveriti se u dogmatskom bogoslovlju, jer čoveka koji ulazi u Raj pitaju za lozinku. Znate to? Bez lozinke nema ulaza. Simvol Vere – to je lozinka Carstva Božijeg. Bez njega je nemoguće. A sama reč „simvol“ i označava lozinku.
 
– Mi ga ne možemo zaboraviti?
 
– Ako se niste udubljivali, naravno da ćete ga zaboraviti. Ako vam je bio interesantan, naravno da nećete. Dakle, u početku treba proveriti sebe u veri. Dalje je neophodno „obući se u oklop pravde„, tj. Neophodno je proveriti da li u tom trenutku ispunjavamo sve zapovesti ili ne. Dalje – „obući noge u pripravnost za jevanđelje mira„. To jest neophodno je obući noge. Ali u šta? U spremnost da se ide po Jevanđelju prema miru Božijem. Spremni ste uvek da hodite po jevanđelski? U tom momentu treba proveriti sebe. „A iznad svega uzmite štit vjere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strijele nečastivoga„. Proverite koliko verujete Bogu. Proveru ćete uraditi uz pomoć očajanja ili čamotinje. Da li ih lako odbijate ili ne. Ako nije lako, molite Boga da vam umnoži veru.
Da. Dalje. „I kacigu spasenja uzmite„. Kaciga spasenja, to jest, tvrda nada na spasenje od Boga. Sada, što se tiče borbe. Setite se da vam je dato oružje za borbu: šlem je nada na spasenje, mač je slovo Božije da bi se borili sa demonima. Molitvom i rečima Božijim izgoniti ih napolje. Neophodno je da čvrsto znate dogmate, da vas ni jedan đavo ne bi skrenuo sa puta i da bi sve bilo spremno za pravednost.
I mač Duha, koji je riječ Božija„. Prvo, pročitajte reč Božiju. Smatram da ako se čovek razboleo, naprimer, od nekog teškog oboljenja, koje može da dovede do smrti, mora da potpuno, od početka do kraja, pročita celo Sveto Pismo ili bar da počne. Setite se, molim vas, da reč Božiju koristimo ne samo kao tekst, već i kao najviši oblik molitve. Jer u čemu se razlikuje pravoslavna molitva od molitve sektaša? Sektaši se mole svojim rečima, a pravoslavni se mole Biblijom. Zato, kada govore da Pravoslavlje nije biblijska vera, to je glupost. Sektaši nisu biblijski. Oni su izvukli delove iz Svetog Pisma i ubacuju ih bez tumačenja, ne znajući ništa. Sam sam lično imao polemiku sa protestantima. Oni uopšte ne poznaju Sveto Pismo. Pokazuješ im neko mesto, oni govore: „O, pa nismo znali“. Oni uče skupove citata. Oni Bibliju ne doživljavaju kao celinu. A mi, hrišćani, molimo se Rečju Božijom, njome živimo. Primetili ste koliko čitanja Svetog Pisma ima na službama? Da, skoro cela služba. Čak je i Kanon Svetog Andreja Kritskog ceo proniknut Biblijom. Zato pazimo na Reč Božiju, njome se molimo. Shvatate? Učimo sebe da se molimo neprestano. Zapovest Božija nas poziva da se molimo neprestano: „Bdite, dakle, u svako vrijeme moleći se“ (Lk. 21:36). Treba da se proverimo da li se neprestano molimo ili ne. To se posebno dobro pokazuje kada navaljuju napadi straha. Iza toga stoji knez tame i on se odagnava samo molitvom. Mi za to nismo spremni. Šta treba činiti? Treba odbiti sve misli. Učite sebe tome i obavezno zapamtite gorepomenutu tehnologiju. Isključite misli i svu pažnju usredsredite samo na reči molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Presveta Vladičice, Bogorodice, pomozi. Gospode, silom Časnog Krsta zaštiti me. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“ Odbaciti sva rezonovanja, iako će doći i najubedljivije misli. Te misli su od đavola, uz pomoć kojih želi da vas baci u očajanje i pogubi. To je probni napad i najjači će biti odmah nakon smrti. Zato je neophodno pripremiti sebe.
Sada što se tiče onoga čime nam mogu pomoći bližnji. Moramo ih moliti, ako sami ne možemo da idemo u hram Božiji, da bi nam što je moguće češće dovodili sveštenika kući. I posebno je važno potruditi se da se pričestimo u sam dan smrti, jer po najdrevnijem predanju, potvrđenom praksom, čovek, koji se dostojno pričesti Tela i Krvi Gospodnjih, nakon smrti nije dostupan napadu đavola. U njemu je Hristos.
Kako je rečeno kod apostola Pavla, onaj koji se pričešćuje Gospodom, postaje jedan duh sa Gospodom (1 Kor. 10:16-17). Shvatate? Zato đavo ima veoma velike probleme sa takvim hrišćaninom. Veoma je dobro moliti se svetoj Varvari, da ne bi bilo iznenadnog kraja. Ne zaboravljajte Svetu Varvaru.
 
Približavanje smrti. Trenutak smrti.
 
Sada ćemo govoriti o smrti. Kakve su etape? Saznavši za dijagnozu, čovek u početku ne veruje, zatim se buni, protestuje, zatim se uspokojava i počinje smirenje. To biva kod malovernih ljudi. Kod vernih treba da postoji vreme za sabranost, za to da se na vreme završe sva svoja dela. Shvatate da imate još malo vremena? Slava Bogu što znate da imate ograničeno vreme. Zato se i možete pripremiti. O dugovima sam već govorio. O reči Božijoj sam već govorio. O vrlinama koje treba vršiti, proveru koju treba izvršiti – govorio sam. Trudite se, ako možete da hodate, da budete u hramu Božijem, može čak i van službe. Možete sedeti sa knjigom. Sa rečju Božijom, sa delima Svetih Otaca. Učite svoj razum da više mislite o Bogu. Trudite se da što je manje moguće gledate televizor. On vas rasejava i nije vam potreban. Posebno vam u takvom trenutku zabave nisu uopšte potrebne. Porazgovarajte sa svojim rođacima, porazgovarajte sa njima. Obavezno dajte zaveštanje svojoj deci. Kakvo zaveštanje? Ne samo finansijsko, već i duhovno. Usmerite ih na svetlost Božiju, jer vi odgovarate za njih. Naši preci se nisu bojali smrti. Ranije su vladari pisali velika zaveštanja gde su opisivali finansije, zemlji i glavno je – davali su duhovno zaveštanje. Šta činiti a šta ne. Nisu imali paničnu histeriju, ona je počela tek u današnje vreme.
 
– Svi su se uvek bojali smrti.
 
– Nije tačno!
 
– Histerije nije bilo, ali su se bojali smrti.
 
– Nije tačno! Nisu se svi bojali smrti. Hrišćani se nisu bojali smrti, oni ljudi koji su ozbiljno prilazili veri nisu se bojali smrti.
 
Sada počinje da se približava smrt. Kako se to određuje? Prvo, treba pamtiti da pri malignim oboljenjima često dan pre smrti bolovi prestaju, jer se organizam predaje – to je poslednja velika milost Božija. Kako sam govorio, neophodno je pričestiti se Tela i Krvi Gospodnje. Neophodno je, naravno, okupiti svoje rođake, bližnje, da bi sa njima porazgovarali, a zatim ostati sami, da bi, prebivajući u molitvi, bili sa Bogom. Pri tom bližnji može da sedi sa vama u tišini. Tako. Možete ga zamoliti da čita naglas Sveto Jevanđelje, koje ima najmoćniju silu. Ono i dušu u vreme smrti dovodi u odgovarajući mir. Zato se trudite da ne ostavljate ljude u bolnici, nemojte ih isporučivati u bolnice. Bolje je umirati kući. Slava Bogu, postoji mnogo pravoslavnih bolnica[5], ali ipak je bolje ne raditi tako.
Često pred smrt čovekove oči počinju postepeno da se otvaraju. On počinje da vidi drugi svet. Dolaze često umrli rođaci, dolaze Anđeli Božiji ili obrnuto, zli duhovi – đavoli. Za to treba biti spreman, jer se kod čoveka postepeno tanji taj kožni pokrivač, koji je na ljudskim očima od trenutka grehovnog pada, i on se otvara za drugu realnost. Ovde treba pamtiti da je đavo – brbljivac. On ima mnogo manju silu nego što predstavlja. Kako je rečeno u Pismu „Neprijatelju nestade mačeva na kraju“ (Ps. 9:7). To jest neprijatelj se potpuno lišio oružja od trenutka raspeća Isusa Hrista. Zato ako se odjednom pojave neka priviđenja, ako demoni budu plašili, ne zaboravljajte da je to njihova zadatak – da vas uplaše. Oni nemaju sile. Setite se kako sam govorio jednom prilikom, kada je Svetom Antoniju Velikom došao demon. Ogromni džin, grmalj do oblaka sa crvenim očima, skroz crn. Antonije mu se prosto rugao:
 
– „Pa što si došao do mene“, govori Antonije Veliki“, ako hoćeš – evo mene, Antonija, ako si nada mnom dobio vlast od Boga – izvoli, molim. A ako nisi, zašto si došao? Zašto si došao? Jel ti treba nešto od mene? Evo ja ću te zakrstiti i beži odavde.
 
Antonije ga je zakrstio i đavo je pobegao.
Evo Anđeo Božiji kada ga je Bog poslao da ubije Asirce, nije pravio pred njima nikakve demonstracije. Krenuo je, pogubio ih i otišao. Kada je Bog poslao Anđele da ubiju egipatske prvence, šta, zar su pravili neke demonstracije? Ne, jednostavno su došli, izvršili delo i otišli. Shvatate, bez objašnjavanja. I tako je u stvarnosti bilo često, Svetitelji su se tako odnosili prema volji Božijoj, zato se i vi tako odnosite. Razumete? Krsni znak, molitveno obraćanje Bogu, ali samo bez gordosti. Shvatate sa nama je sila Krsta, ali uz uslov da se Bogu molimo. Zato i govorimo: „Ogradi nas Gospode silom Časnog i Životvornog Krsta i sačuvaj nas od svakog zla“. Prekrstimo se. Pri tim rečima, kako je govorio Sveti Jovan Zlatoust, nikakva đavolska sila nam ne može nauditi.
Ako vidimo da se približava vreme smrti, neophodno je čitati, naravno, 118 psalam „Blaženi neporočni“. To je 17 katizma. Zamoliti sveštenika da pročita, ako je tu, Kanon za ishod duše od tela, ili nekog bližnjeg. Bolje je da pročita sveštenik, jer postoje posebne svešteničke molitve, koje veoma pomažu. Ako počinje teška agonija, čita se posebna molitva. Kada čovek dugo strada, opet je neophodno pozvati sveštenika. Čak i ako ne može da dođe, može da pročita i kod svoje kuće tu molitvu. Gospod će uslišiti tu molitvu.
Jednom prilikom sam bio pozvan kod jedne žene, kada je umirala. Ispovedio sam je pre pola meseca, kada sam služio u Jasenjevu. Došao sam kod nje oko devet uveče, a znate da se pred smrt čovek pričešćuje nezavisno da li je jeo ili ne. To uopšte nije važno. Pred smrt pričestiti se u svakom slučaju. O tome govori pravilo prvog vaseljenskog Sabora. Jeo, ne jeo – potpuno je nevažno. Ako čovek čuva Pravoslavnu veru, neophodno je pričestiti ga. Dolazim i vidim tužnu sliku. Leži na krevetu, oči izbačene iz duplje u bukvalnom smislu, nikada nisam video tako nešto. Rukama se brani od nekoga, desno – levo i viče: „Bojim se, bojim se, bojim se“. Govorim: „Nadežda, da li želiš da se pričestiš?“ „Hoću“, govori i nestaje joj reči. To je bilo poslednje što je uopšte rekla. Pričestio sam je Krvlju i Telom Gospodnjim i ona se odmah smirila, osmehnula i umrla. Eto napada mitarstava, koje je bilo, i milosti Božije. Za to se treba moliti.
 
– A ako je čovek bez svesti?
 
– Kada je čovek bez svesti, neophodno je moliti se za njega, pročitati Kanon za ishod duše iz tela, ali Tajne se nad nesvesnim čovek ne vrše, sem Tajne Svetog Krštenja, ako je čovek izrazio želju za to. Ni Pričešće, ni Jeleosvećenje ne vrše se nad ljudima bez svesti. Pamtite, šlog ne znači gubitak svesti, može da znači gubitak reči, ali ako postoji svest može se pričestiti čovek. Uz uslov da pokaže saglasnost očima, čime god, ali opet, ako se trudio da živi po volji Božijoj, kako sam već rekao. Njega je Bog počastvovao što može da se pričesti. Ako je čovek živeo bez „kočnica“ Gospod obično takvom čoveku ne pruža mogućnost Pričešća.
 
– Žena je bila bez svesti, a sveštenik je odlučio da izvrši Jeleosvećenje. Počelo je Jeleosvećenje, čim su počeli da čitaju Jevanđelje, probudila se rekla: „Kajem se“, pričestila i – umrla sledećeg dana.
 
– Ovako znači: po pravilima Crkve ne sme se vršiti Jeleosvećenje nad takvim čovekom. Šta treba raditi u takvim slučajevima? Ja sam radio. Obično počneš da služiš moleban za zdravlje, takav moleban postoji, ako je Gospodu ugodno, čovek će doći u svest. Tajnama, osim Krštenju, ne treba puštati ljude u komatoznom stanju. Krštenje se ne vrši jednostavno u svakom slučaju, već samo u slučaju da je čovek još ranije izražavao želju da se krsti, ali iz nekih razloga nije uspeo. U takvom slučaju krste ga sa tri oblivanja.
Sada što se tiče trenutka smrti. Kada se čovek približava smrti, javlja se razlika između ljudi različitog duhovnog stanja. Kako govori Pismo: „smrt je grešnika zla“ (Ps. 33:22). i Gospod, sećate se, o bezumnom bogatašu je govorio: „Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe.“ (Lk. 12: 20). Bukvalno izgoniti uz kažnjavanje. „A ono što si pripremio čije će biti“ (Lk. 12:20) zaista ljudima realno dolazi neki duh u onom obliku u kome ga slikaju: u obliku smrti sa kosom, i sa drugim oruđima. To je duh – anđeo smrti, koji ubija ljude, lišava ih života. Zašto su neophodne ove stvari? Da bi odsekao privezanost za zemlju. Ako čovek nije privezan za zemlju, ako veruje u Hrista Spasitelja, on smrti neće videti u bukvalnom smislu te reči. Kada je Gospod rekao, da „ko moju riječ sluša i vjeruje Onome koji me je poslao, ima život vječni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život„, rekao je bukvalnu stvar, ne posrednu, ne alegorijsku. Shvatate? Zato i oni ljudi koji pravedno umiru, ne vide smrti. Oni vide Anđele Božije, pa i Samog Hrista Spasitelja. Znate za čuvenu priču kada je došao čovek u Aleksandriju i kada je tamo umirao monah, koga su ljudi smatrali za velikog podvižnika. Prišli su mu demoni i izgonili dušu iz tela uz muke. Glas Božiji je rekao da Mu taj čovek nije dao da se uspokoji ni na minut u njemu. Iako su ga spolja smatrali za pravednika. A u to isto vreme pored je umirao siromah. On leži u jarku. Bog šalje Arhanđela Mihaila da bi mu uzeo dušu. Arhanđeo Mihail dolazi, a siromah govori: „Neću“. Tada Arhanđeo ide Bogu i govori: „Gospode, on ne želi“. Gospod odgovara: „Dobro“, i zove Proroka Davida: „Idi i poj, i odmah će izaći“. David počinje da poje takvu anđelsku pesmu, da duša od ushićenja izlazi iz tela i uznosi se ka Nebesima. Upravo se za to molimo i molimo se. O tome je govorio Gospod. Sećate se? On je rekao: „Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći.“ (Jn. 10:9). Gde će ući? U Crkvu. I izaći će Hristom iz ovog sveta i pronaći večnu pašu u Raju. Zato čovek koji se pravilno pripremio zaista ne vidi smrti. Smrt mu je laka. Zato se čak i smrću ne naziva. Kako se naziva smrt u Pismu? Razrešenje. Apostol Pavle je govorio: „imam želju umrijeti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje; Ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi“ (Filip. 1:23-24). Normalno, mi maštamo da tako umremo. To jest umirati tako da čovek napušta ovaj svet kroz Hrista, u prisustvu Hristovom, da bi ga ljubav Božija ispunjavala u trenutku smrti, da bi ga molitva dovela tome, da bi umirao sa Bogom.
Pri čemu pred smrt mogu postojati različita stanja. Evo Sveti Sisoje Veliki kada su mu došli Anđeli, molio je da mu daju vreme da se pokaje, iako su mu govorili da je već savršen. On je smatrao da još nije ni počeo da se kaje. A zatim je odjednom zasijao i rekao: „Evo ide Hristos i govori: „Prinesite mi izabrani sasud pustinje““. Jedan podvižnik, Apolonije, veselio se i likovao pred smrt. Njegovi drugovi ga pitaju: „Zašto se raduješ?“, a on odgovara: „Bio sam krotak kao Mojsej, revnostan kao Aaron, hrabar kao Isus Navin, pobožan kao David,premudar kao Solomon. Ako mi je Gospod Bog dao sve to, zar će me lišiti Nebeskog Carstva?“
Veoma interesantno, zar ne? Može se reći da je neskromno rekao. Ali ipak to je – smirenje. Gospod je dao to, Gospod je sve dao zato – zar mi neće dati Nebesko Carstvo? Setite se da je naša nada (i to je posebno važno ne zaboraviti u trenutku smrti) nije zasnovana na našim dobrim delima, već na smrti i Vaskrsenju Gospoda Isusa Hrista. Zato se trudite da držite ruke krstoobrazno prekrštene, stavite krst na sebe. Zamolite da vam pred očima okače Hristovo raspeće da bi vas sećanje na Njega pratilo prilikom izlaska iz ovog sveta, da bi iz ovog sveta prešli u život. I čovek koji se pravilno pripremio može da računa na to. Znam primere kada su ljudi tako spokojno odlazili. Telesni bol pritom uopšte nije važan. Prepodobni Sveti Grigorije Palama je umirao od raka creva. Jaki bolovi. Ali pritom, bez obzira na bol, znate li šta je govorio? Čovek koji je sedeo pored njega – budući patrijarh Filotej – čuo je ove reči: „Gore, gore, ka svetlosti“. On se osmehnuo i sa osmehom izašao iz tela. U tom trenutku cela soba se ispunila predivnim mirisom i svetlošću, iako su bolovi bili telesni ali oni su – kao mučenje za Mučenike. Telo Mučenika muče, a njemu je svejedno. Shvatate? Duša je zahvaćena nezemaljskom radošću, koja uopšte nije povezana sa telom. To je stanje koje je dostupno i za nas danas: kada je hrišćanin toliko zahvaćen nebeskom čežnjom da mu telesne muke nisu važne.
Ako čovek nije pripremljen kako umire? Obično postepeno počinje da se odseca život, kao da otpada. Smrt počinje od krajeva palaca nogu i ruku. Pri čemu ona ide u početku od palaca, a zatim jasno po zglobovima. Blažena Teodora je, kao što znate, videla, kako je smrt odrezala zglob po zglob. Često čak i prost čovek vidi to. Zatim se život fokusira u dve tačke: srce i čelo. A dalje ako čovek vidi smrt, on kao da oseća da ispija napitak ili da smrt preseca poslednju nit. Ili samo jak bezbolni udarac. Postoje različita osećanja. Na trenutak gubi svest, kao da propada, a zatim mnogi vide tunel. Šta je to? To je vraćanje svesti. Ponekada biva i bez tunela, i čovek se odmah nalazi sa druge strane. Dešava se da čovek nije odmah svestan da je umro. To se događa prilično često, posebno kada se nije pripremio pred smrt. Pri čemu je ovde veoma važno znati da i nakon smrti ljudi ostaju pri svojim ubeđenjima. Nigde u Svetom Pismu nije rečeno da se ljudi menjaju nakon smrti.
Obrnuto, rečeno je da u paklu ne ispovedaju Boga: „Jer nema ko bi Te u smrti spominjao; i u adu ko će Te slaviti?“ (Ps. 6:6), jer se čovek nalazi još uvek u vlasti svojih sujeverja. Štaviše, kako sam govorio, nakon smrti strasti sa kojima se nismo borili izlaze na videlo.
 
Osećanja nakon smrti
 
I eto, čovek se našao u drugom svetu. Njemu je u početku veoma lako, ako je bolovao pre toga. Pa čak i ako nije bolovao, njemu svejedno postaje veoma lako. Zašto? Zato što, kako je govorio Sveti Grigorije Bogoslov, naša duša je nakon pada postala nosilac tela, to jest ona koja nosi telo. Telo smeta duši. Ali to ste vi sigurno i sami primetili. Želiš da razmisliš – zaboli te glava, želudac krči, srce preskače, želiš da spavaš. Zar ne? Koliko ima takvih slučajeva. Svako delovanje duše povezano je sa telom.
U večnosti duša oseća, kao da se nalazi u prirodnijem stanju. Ona još ne zna da jedan od glavnih zadataka – oduševljenje tela – ona više ne može da ispuni. Zatim obično ima nekoliko minuta u kojima čovek ne može da stupi u kontakt sa bližnjima, dok se ne ubedi da je umro. Ali ako se čovek pripremao za smrt, to mu je prirodno. On već čeka taj trenutak. I tada, šta je neophodno raditi? U tom trenutku ne treba pokušavati otimati se tamo-vamo, nego treba umirati sa molitvom na usnama. Koja molitva?
„U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh tvoj“, kako je Gospod rekao na Krstu. Kako govorimo pred spavanje tako je potrebno i, izlazeći iz tela, proslavljati Svetu Trojicu, da bi se to proslavljanje produžilo i nadalje.
Sećate se kako je umirala Blažena Makrina? O tome volim da govorim uvek. Ona je pred smrti teško bolovala i toliko je oslabila da su mislili da već umire. Nastupilo je veče, uneli su lampe, upaljene fenjere u sobu. Ona, kao i svaki normalni hrišćanin… Šta rade uveče, kada unose svetiljke? Počela je da peva crkvenu pesmu „Svete tihi“. I zapevala je tiho večernju himnu ovako: „Svetlosti tiha, svete slave Besmrtnog Oca Nebeskog, Svetog Blaženog, Isuse Hriste! Došavši na zapad sunca, videvši svetlost večernju, pojemo Oca i Sina i Svetoga, Boga. Dostojan si u sva vremena da pevan budeš glasima svetih“. Sa tim rečima ona je izašla iz tela i zatim nastavila dalje: „Sine Božiji, koji život daješ zato Te svet slavi“. Eto, to je predivna smrt. Zar ne? Zaista dobra smrt. Zato je dobro pred smrt početi sa pesmama Bogu, pesme zahvalnosti za to što nas Bog izvodi iz tela, da bi nas vratio u tela opet.
Pamtite pred smrt da ćemo se sa telom ponovo susresti u dan Vaskrsenja. Upravo sa ovim telom koje će Bog očistiti. I čovek koji odlazi uz zahvalnost Bogu, obično odmah pokušava da se uzdigne do Boga. Kako je rečeno u knjizi Propovednika, „duh se vrati Bogu, koji ga je dao“ (Propovednik 12:7).
Po raširenom predanju, čovek koji je živeo običnim životom hodi po zemlji tri dana. Može ići na ona mesta koja su mu bila najbliža. Eto preporučujem vam da idete do Groba Gospodnjeg u Jerusalim. Po pravoslavnom učenju za duše umrlih nema nikakvog rastojanja. Bilo je mnogobrojnih slučajeva kada su se u trenutku smrti duše javljale raznim ljudima, rođacima, govorile o smrti, dolazili da se oproste. Preporučujem vam da odete na Grob Gospodnji ili na najbližu Liturgiju. Setite se da na njoj možemo učestvovati u molitvama, jer se žrtva prinosi i za žive i za umrle. Zato je i rečeno „molimo Te, Gospode, da bi žrtva koja se prinosi za umrle, bila iskupljenje za njih, očišćenje, da bi ih Tvoja Životvorna Krv nasitila“, govori se u molitvi Svetog Amvrosija Milanskog. Čemu mi onda treba da stremimo? Živom izvoru blagodati Božije – Svetim Hristovim Tajnama. Nažalost, mnogi ljudi streme nekakvim zemnim stvarima. Svako naravno čini svoj izbor. Na silu nećeš biti dobar.
Neki lutaju po zemlji obično u toku prva tri dana, ali ne više. Dalje im niko ne dozvoljava. Čime je čovek živeo pred smrt, tome i stremi. Zato je rečeno: u čemu te nađe, u tome ću ti suditi. Ako čovek ima mnogo navika za zemlju, gde će stremiti? Zemlji. Razumete?
 
– U tom trenutku treba da se molimo?
 
– Ako ste naučili da se molite, doći će molitva, ako niste, neće. Razumete?
 
Neprijatelj odmah grabi i – gotovo.
 
– Oče, a onaj monah za koga je Bog rekao: „Ni dana mi nije dao da se upokojim u njemu“ – kako to?
 
– Veoma jednostavno. Nije mu dao da se uspokoji uopšte. Svi njegovi podvizi su bili radi sujete i gordosti. On se pričešćivao, a duši nije dao pokoja. Bogu nije da se uspokoji.
 
Dakle, moj savet: treba izlaziti iz tela sa molitvom. Ako želite da malo budete na zemlji, ako vas nešto ipak vuče ka njoj, onda idite u hram. Setite se da za vas tu pojavljuje velika mogućnost: možete otići u svaki hram na planeti Zemlji, u svako sveto mesto. Zato, naravno, normalni hrišćanin, ipak, ako poželi, može da ode ili na Golgotu, ili na Grob Gospodnji, da bi se poklonio pre nego što napusti zemlju. Ali tri dana je dovoljno dugo vreme. Već za to vreme često napadaju đavoli, i u tom istom danu počinju prvi napadi neprijatelja. Đavo deluje različito: on može da plaši, a može i da zavodi.
 
Molitva za umrle, opelo, pomeni (40 dana)
 
Kada čovek obično dolazi poslednji put na zemlju? Kada ga sahranjuju. Zato je svako opelo bez pokojnika – potpuno nenormalno. Razumete? Čoveku je potrebno da bi telo, osvećeno Svetim Tajnama, bilo u hramu Božijem, da bi mogao poslednji put da se pomoli. Pri čemu je najbolje dovesti telo do Liturgije, da bi duša umrlog mogla da stoji na poslednjoj Liturgiji, da sluša kako se praštaju sa njim, jer duša sve čuje. Jer oproštaj je neophodan zato što čovek stvarno čuje. Razumete?
Mi celivamo telo, a duša stoji tu pored tela, sluša, i mora da oprosti. Pamtite da, ako umrete ne oprostivši, put je direktno u pakao, bez izuzetka. Zato se za vreme života učite da praštate.
 
– A i mi treba takođe da tražimo oproštaj od pokojnika?
 
– Treba, i pritom iskreno. To je poslednji trenutak kada se možeš pomiriti sa njim, zato postupaju bezobrazno oni koji pokušavaju da telo spale, da ga ne bi otpojali i tako dalje. Obavezno molite da bi opelo bilo na vreme. Opelo bez tela pokojnika je prihvatljivo samo za one kod kojih je nemoguća sahrana. Udavio se čovek u moru, poginuo za vreme rata, ne zna se gde. Za ostalo je to prosto nenormalna pojava. To je veoma bitno. Pobrinite se za života da tamo gde budu služili opelo za vas ne skraćuju službu. Nemojte se ustručavati da odete do sveštenika, i ako sami zamolite, smelo tvrdim da nijedan sveštenik neće skratiti službu, sem u izuzetnim situacijama, naprimer ako je opelo na Veliki Petak.
– Koji dan se služi opelo?
 
– Treći dan. Kao što znate opelo je različito: za decu, monahe, mirjane, (hrišćane koji žive u svetu), sveštenike, episkope, đakone. A postoji i posebni čin opela na Pashu, kada postoji samo jektenija. Samo Pashalna služba.
 
– Gde čovek treba da se nalazi tri dana?
 
– Na različitim mestima, kako sam već govorio.
 
– A telo, gde se ostavlja?
 
– Gde ga daju.
 
– Može u kući?
 
– Naravno.
 
Hrišćani, bližnji, naravno treba samo da pomognu u kupanju. Najbolje je da bližnji na taj način oda svoje počast pokojnom. Pamtite da mirjane kupaju, sveštenike mažu svetim uljem, a monasima brišu usne, ruke i noge. Monahe ne kupaju. Pamtite da je poštovanje ukazano pokojniku vrlina za hrišćanina, za koju će dobiti nagradu na Nebesima. A o velikoj nagradi koja se daje za sahranjivanje ljudi, posebno ako nema nikog da ih sahrani, govori se u knjizi Davida. To je zaista velika nagrada, koju će dati Gospod kada telo bude vaskrsnuto u poslednji dan.
Šta činiti bližnjima nakon smrti? Odmah zakažite koliko god je moguće više da se pominje u periodu od 40 dana, da se na što više različitih mesta mole ljudi. Veoma je dobro dati ime na Svetu Goru. Od prvog dan treba davati ime. Može i u sveti grad Jerusalim. Rođake treba zamoliti da obavezno u roku od 40 dana čitaju Psaltir, makar katizmu. Ako imate bliske drugove zamolite da se oni mole za vas, da se uspostave dnevne molitve. Postoje slučajevi kada posebno unajmljuju ljude koji čitaju Psaltir ceo dan. To takođe ima veliku korist jer Psaltir štiti od napada demona. Ta molitva kao da okružuje čoveka. Zašto je neophodno opelo? Da bi čovek u treći dan, kada krene na Nebesa, bio zaštićen, umotan molitvama Crkve. Da bi se taj dan služila Liturgija, ako dozvoljava Ustav Crkve (pred post se naprimer ne dozvoljava).
 
Zagrobni svet, mitarstva, primeri Svetitelja
 
Anđeo čuvar, naravno, susreće čoveka nakon smrti. Hrišćanina susreću dva Anđela: Anđeo čuvar i Anđeo koji ga vodi. Oni vode čoveka po zagrobnim mestima. Takođe ga susreću, kao minimum, dva zla duha – demona: demon kušač i demon koji ga vodi dole – u pakao. To se događa obično u treći dan ili u sami prvi dan ako čovek veoma želi da dođe na Nebesa. Svetitelji se obično nisu zadržavali, nisu čekali ništa, odmah su išli na nebesa. „Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše“ (Mt. 6:21). Ako čovek ima veliko blago na nebesima, šta da čeka? Kada se podiže u vazduhu, susreće se sa stražama gospodara tame, koje se obično nazivaju mitarstva. Čak je i Bogomajka, kada je odlazila Svom Sinu, pred Uspenije, molila da je On zaštiti od vazdušnih mitarstava. I Sveti Mučenik Evstratije čiju molitvu čitamo u subotu, takođe je molio Boga da ga udostoji da prođe pored mitarstava. I zato i mi takođe moramo da se molimo Bog da nas zaštiti.
Mitarstva predstavljaju poslednji pokušaj iskušavanja čoveka. Ona su poslednji pokušaj da se čovek sablazni i pogubi. Oni su neizbežni za ljude, jer treba proći kroz tu oblast. Pitanje: koliko su neizbežna? Kako sam govorio onaj ko se pričestio, odmah se podiže na nebesa, i prolazi mitarstva, a demoni beže na sve strane.
Pročitajte u knjizi „Trojicom okrilaćeni“ oca Tihona Agrikova – svima je preporučujem, predivna knjiga o savremenim podvižnicima. Otac Tihon Agrikov, u shimi shiarhimandrit Pantelejmon, bio je neko vreme duhovnik Lavre, zatim kavkaski starac, zatim u vreme rata u Čečeniji živeo u Karpatima, zatim je skončao i otišao Gospodu u Malahovci. Eto to je poznati starac naših dana! Ja sam ga čak pomalo i lično znao. On je zaista bio podvižnik Božiji, pominjite ga: „shiarhimandrit Pantelejmon“.
Knjiga se i sada prodaje. Njegov rođak je sada vikar kod Patrijarha u Moskvi, Episkop dmitrovski Aleksandar, koji služi u Čerkizovu.
Bio je jedan poznati đakon u Trojice-Sergijevoj lavri. Umro je 1960. godine. O.Tihon je govorio da je taj jerođakon odslužio Liturgiju i pričestio se, upotrebio Svete Darove i otišao u svoju sobu da odmori. Zaspao je i nije se probudio. I tada, u njegovoj keliji (monaškoj sobi) otac Tihon se molio Bogu da bi mu otkrio gde je on sada.Đakon mu se javio nakon 40 dana, srećan, sija od radosti. I tada o.Tihon pita: „Kako si prošao mitarstva?“. On govori: „Znaš, zbog sile Svetog Pričešća – proleteo sam“, a demoni su se razbežali na sve strane jer se pričestio Telom i Krvlju Gospodnjom. Shvatate? To je najbolja zaštita.
U to isto vreme pojačana molitva izaziva demonske napade. Podvižnici koji vode duhovni život, neprestano bivaju izloženi demonskim napadima. A oni koji ne vode – on ih ne plaše. Ako ne želite da vas demoni ne plaše na mitarstvima, ponašajte se loše. Tada će vas demoni prosto obmanjivati.
Kako je govorio Sveti Teofan Zatvornik, demoni će obmanjivati čoveka koji je navikao na ugađanje stomaku. Ako je duša izašla iz tela, a čovek je navikao da živi radi želuca, šta će ona videti? Teofan Zatvornik govori da će videti raskošni sto, a tamo – crnu ikru, kečigu, kavijar, tortu, vino i tako dalje. Šta će duša raditi? Gde će krenuti? A tamo je i hvataju – sama je pošla, razumete? Odatle potiču i sve te priče o astralnim svetovima, astralnim blaženim obiteljima – to je i jeste opis samih tih sataninih zamki, koje on postavlja na zagrobnom putu. To što sada opisuju je odlično organizovana realnost. Realnost zamki koje su napravili za ljude. I štaviše, ubeđen sam da muslimani čak i vide muslimanski raj. Razumete zar ne? Zatim, istina, njima uopšte nije drago što su tamo otišli.
Ljudi obavezno upadaju u te zamke. Svi. Sem onih koji se ispovedaju. Na mitarstvima blažene Teodore opisano je dvadeset mitarstava, u drugim izvorima – postoji unekoliko drugačiji broj. Suština mitarstava je provera svih grehova. Na koji način? Zli duhovni u tom trenutku spominju, iznose sve svoje zapise koje imaju i pokušavaju da na osnovu grehova koje je učinio čovek, pogubiti dušu. Uzeti je pod svoju kontrolu sa pravom. Ali setite se da ni jedan ispoveđeni greh ne mogu da nađu tamo. Oni mogu da ga pomenu, ali nemaju materijalne dokaze. Zato je neophodno što češće se ispovedati.
 
Značaj Tajni
 
Preporučujem da se ispovedate dva do tri puta nedeljno. Ne treba se uopšte pripremati. Učinio sam, ne daj Bože, neki greh, došao sam i pokajao se. To je sve. Veoma je lako živeti na taj način. Evo ja se sada mučim, jer drugog sveštenika nema, retko se ispovedam, pri čemu je to u realnosti neprijatno. Kada sam služio na drugim mestima, tamo je bilo odlično. A sada treba da idem negde, a i nemam kad. Sa sedam godina se ispovedaju gresi. Molite se na Jeleosvećenjima da bi Gospod dao razum, zato što nakon Jeleosvećenja se često desi da se prisete zaboravljenih grehova. Uzgred, u molitvi Jeleosvećenja nije rečeno ništa o oproštaju zaboravljenih grehova, tako da se ne treba obmanjivati.
 
– Zašto je onda Jeleosvećenje potrebno?
 
– Za isceljenje tela.
 
– A po čemu se Jeleosvećenje razlikuje od Ispovesti i Pričešća?
 
– Na ispovesti se praštaju gresi, a u Evharistiji (Liturgiji – Pričešću) se sjedinjavamo sa Hristom. Posebno se za isceljenje tela ili za isceljenje duševnih bolesti, naprimer, depresije, povezanih sa narušavanjem telesne delatnosti, daje Jeleosvećenje. Zato su Jeleosvećenja neophodna.
Ali otvorite Sveto Pismo, poslanicu apostola Jakova, gde se ništa ne govori o praštanju zaboravljenih grehova. U kom smislu se otpuštaju grehovi? Posledica grehova su bolesti. Posledica, kazna za greh se skida Jeleosvećenje,, ali se sam greh skida samo pokajanjem. U Svetom Pismo, a ni kod Otaca Crkve nijedna reč nije rečena o praštanju grehova na Jeleosvećenju. Sećam se, još na seminariji uzeo sam posebno, nije me mrzelo, pogledao sam sve Oce Crkve koji su pisali o Jeleosvećenju – ni kod jednog, nigde ni reči nije rečeno o praštanju zaboravljenih grehova. Posledice grehova se čiste, a o samom praštanju zaboravljenih grehova nigde nije rečeno. A to da se prisećamo grehova, to je poznato. Zaista sećate se da se nakon Jeleosvećenja, nešto davno-davno zaboravljeno – odjednom pojavilo. Eto to je delo Jeleosvećenja. Dogodila se restauracija razuma, da bi čovek mogao da se pokaje za greh, da bi mogao da tuguje zbog njega, i da bi Gospod očistio. Ako se sećate Žitija Blažene Teodore, znate da je, nalazeći se u zagrobnom svetu, videla kao neko zlato koje je imala, neke molitve. Njoj su pomogle molitve njenog duhovnog oca, Prepodobnog Vasilija Novog. Zato treba pamtiti da molitva veoma pomaže – i pravednika, i jednostavnih ljudi. Zašto mi molimo za molitve? Molitva pomaže da se čovek očisti. Suština molitva je u tome što se čisti navika ka grehu, ali bolje je, naravno, truditi se da se ne greši. Kada se sagreši, da se trenutno očisti svoje srce. Učite se da se što češće ispovedate. Ako ste učinili neki greh, odmah molite od Boga oproštaj i ne opravdavajte greh. Pamtite da Gospod može da oprosti grehe i bez ispovesti u slučaju ako nema mogućnosti da se dođe do nje. Znamo za primere kada je Sam Gospod očistio čoveka. On Sebe nije lišio prava da prašta grehe? Zar ne? Mogu navesti primer kada je čovek bludničio i sve vreme nakon toga odlazio u hram da se kaje. I jednom prilikom je pogrešio, krenuo u hram i umro na putu. Đavo je tražio da ga uzme za sebe, a Gospod je rekao: „Vreme smrti je u mojoj vlasti, a pokajanje u njegovoj. On je išao Meni da se pokaje, i zato ga primam“. Ne govorim da treba opravdati bludni život, već da se treba učiti kajanju za grehe. Pogrešio si – odmah traži oproštaj. Zato je Crkva odredila i ispovedanje grehova uveče. Neka to ispovedanje ne bude prosto nabrajanje, kako neki govore „lovljenje miševa“. To mora da bude ispovedanje realnih grehova, koje si učinio tog dana.
Čovek se podiže na nebo različitom brzinom. Nema nikakvog opšteg pravila. Naprimer, Makarije Veliki se dizao na nebo u toku nekoliko minuta. Pritom tada su demoni vikali: „Makarije, ti si nas pobedio“, želeći da u njemu izazovu sujetu. Makarije je govorio: „Još uvek nisam“. Diže se još više. Demoni opet viču: „Ti si nas pobedio, vidi kako si moćan“, a on govori, „Još uvek nisam“. A zatim kada je stajao kod rajskih vrata, on je rekao: „Da, pobedio sam vas silom Isusa Hrista“.
Šta treba da radite, ako umirete a pored vas nema sveštenika? Morate zapisati na papiru sve vaše grehe i moliti bilo kog čoveka da preda te grehe svešteniku. On će obavezno pročitati razrešnu molitvu i oprostiti grehove, jer se vlast da prašta čuva kod njega. Tačno kao što i sveštenici čuvaju svoju vlast i nakon smrti ostaju sveštenici. Znate? Zato je veoma važno znati šta činiti u slučaju ako nema nikoga pored. Ali u isto vreme i sami treba da molite Boga da On oprosti te grehe.
 
Put na Nebo
 
Dakle, podižite se na nebesa, molite se Bogu neprestano. Starajte se da ne razgovarate sa demonima, neka za vas govori Anđeo čuvar, a vi molite za oproštaj. Vidite neki greh, odmah molite za oproštaj. Pamtite da nisu svi gresi koje oni budu nabrajali zaista vaši. Ne zaboravljajte da su demoni lažovi. Oni će pokušavati da vam natovare tuđe. U tom trenutku pamćenje se obnavlja i neophodno je moliti Boga da bi ga obnovio. Govoriti: „Gospode, oprosti mi, nadam se na Tebe. Na Krv Tvoju se nadam, Gospode, na nadu Tvoju. Na Tebe se nadam Gospode“. Zato što nada na milost Božiju pomaže. Dobro je pominjati i Djevu, Koja se zove i Nerazrušiva Stena. Znate kako je zovu? Bogomajka, Djeva Marija. Pamtite da je ona zaista Nerazrušiva Stena, Koja štiti ljude.
Postoji predivna knjiga „Istinit događaj, koji je neverovatan za mnoge“. Može biti da su je neki i čitali. Neki Ikskul K, čovek koji je umro i 36 sati bio na onom svetu. Njega je u stvarnosti zaštitila Bogomajka i vratila nazad. Zato ovde, na zemlji, ne zaboravljajte da se obraćate Bogu i Prečistoj Bogomajci, Anđelu čuvaru i živeti sa njim pored. Pamtite: morate imati dobre odnose sa njim još ovde. Nadam se da su oni već takvi. Ne zaboravljajte da mu zahvalite, da ga pozdravite u dan njegovog praznika. Kada je praznik vašeg Anđela čuvara? 21 novembra. I svih Nebeskih Sila. Zahvaljujem ti, Anđele čuvaru, hvala ti mnogo što si mi pomogao.
 
– Da li se može služiti moleban samo Gospodu Isusu Hristu?
 
– Zašto, može i Anđelu čuvaru.
 
Molebani mogu da se služe i Svetima. Naprimer piše se ovako: „Moleban Kseniji Petrogradskoj“. A zahvalni molebani se služe samo Bogu, a ako želite da zahvalite Svetome, prosto tražite moleban.
Šta dalje činiti? Eto, vi se podižete po vazduhu. Šta se događa sa čovekom koji nije prošao? Njega hvataju pod ruke i vode u pakao, koji sam opisivao, u zemlju večnih senki. Tamo se čovek ne muči u smislu da trpi ognjenu kaznu, on se nalazi u očekivanju kazne. A muku ima, ali to nije muka budućeg kažnjavanja, već muka nezadovoljenih želja. Sećate se, bogataš sa Lazarom, čime se on mučio? Koji deo tela se najviše mučio? Jezik. Zašto? On je navikao da dobija nasladu od jezika, a zato se jezik i mučio. Shvatate? Eto zašto se i čime ljudi muče. Nezadovoljenim željama.
Strasti proždiru te ljude. Eto u tome se ostvaruje i suština paklenih muka: strasti proždiru ljude. Pamtite da je pakao samo početak kazni, a ne sama kazna. Onaj oganj koji ljudi vide u paklu je samo odblesak budućeg plamena koji će biti u dan ognjeni na kraju sveta. Zato što u paklu još nema pune kazne, kao što u Raju još nema pune nagrade.
Ako je čovek prošao mitarstva, dolazi do rajskih vrata. Njega susreće Apostol Petar koji ima ključeve (Mt. 16:19), koji je obećao u svojoj poslanici da će i dalje, nakon svoje smrti brinuti da ne zaboravljamo njegovo učenje: „A trudiću se da se poslije mojega odlaska vi svagda sjećate ovoga“ (2 Petr. 1:15). On i ispunjava svoje obećanje. Zato će pitati koliko poznajete njegovo učenje.
Kako se proveravaju ljudi, koji ulaze u Raj? Da li liče na Hrista ili ne. Kako govori Simeon Bogoslov, ako je čovek dušom nalik na Hrista on dolazi u Raj. Raj je najlešši vrt, mesto večnog proleća. To je istinski vrt, ali u kome je svaka trava ispunjena smislom. Može se reći da je Raj realniji od Zemlje. Raj je mesto očekivanja i rasta duše.
Sada ću o mitarstvima reći još nešto za kraj. Često se događa da kada se ljudi uzdižu na mitarstvima, satana pokušava da ih obmane. Na koji način? On se javlja u vidu anđela svetlosti, pokušava da se prikaže kao dobri anđeo. Zato kada vidite Anđela čuvara, pre svega recite: „Hajde prvo, proslavi Isusa Hrista i prekrsti se“. Obavezno pitajte da ne bi pod vidom anđela prihvatili neku rogatu spodobu. „Svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga“ (1 Jn. 4:3).
Jednom se starcu Pajsiju Svetogorcu javila Svehvalna Jeftimija. On govori: „Hajde prekrsti se, napravi zemni poklon.“ Ona se prekrstila i zajedno sa njim poklonila. On govori: „Odlično, drago mi je da si došla“. Vidite, to je pravilan prilaz. Eto vi ste umrli, videli svetlog anđela, a odmah je neophodno direktno reći: „Ko si ti? Da li proslavljaš Isusa Hrista?“ Pitanje je neophodno da bude praćeno ispitivanjem. Da ne bi upali u te kandže. To je veoma opasna situacija, sa tim se ne igra.
 
– Koliko traje najduže podizanje?
 
– Nije poznato. Sveti Marko Tračeski je bio zadržan sat vremena zbog sujete, ali često ako te zadrže makar i kratko, obično te bacaju niz mitarstva.
Ako čoveka zadržavaju na mitarstvima, neophodno je moliti se Bogu i bitno je da imate ljudi koji imaju protekcije na nebu.
A kako to činiti? Postoji koristoljubiv način. O tome govori izvanredna priča Hrista Spasitelja. Sećate se, najkontroverznija priča u Svetom jevanđelju, kojom se svi sablažnjavaju – o nevernom upravitelju. A tamo je direktno rečeno: „Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u vječna obitališta.“ (Lk. 16:9). To jest „potkupljujte“ ljude da bi se molili za vas, kada vi ništa ne možete da uradite. Pred smrt kako trošiti vreme? Novac ste podelili svim ljudima: „Svi da se molite za mene! Razumeš? A ja ću doći, ako se ne budeš molio. Dolaziću ti svake noći da se ne ponovi da se ne moliš.“
Opet, neophodno je drugima činiti nezasluženo dobra dela. Vama su neku gadost napravili, a vi ste nezasluženo učinili dobro delo. Na taj način sebi kupujete večni krov, u bukvalnom smislu te reči. O tome i govori priča: da bi imali ljude koji su vam dužni. Trudite se da imate što više ljudi koji su vam dužni, u smisli da su dužni da se za vas mole. Za to koristite i finansije i dobra dela – šta god. Shvatate? Tražite od svih da se za vas mole, neka obećaju, ne ustručavajte se. Da imate dobru podršku.
Sećate se kako je bilo kod nevernog upravitelja? Jer kada osiromaši, šta ćeš činiti? „Kopati ne mogu, prositi stidim se.“ (Lk. 16:3) – sabrati i komandovati. Zašto ja zidam hram? Imam korist u stvarnosti. Koga spominju svaki put na Velikom Vhodu (deo na Liturgiji)? „Osnivače hrama ovoga“. „Blažene osnivače hrama ovog“. Na svakoj jekteniji spominju. Eto upravo takve koristoljubive interese i vi treba da imate. Trudite se da ne dajete samo za pominjanje, već se trudite i da delate, i neku ciglu podignete, i tako dalje.
Govore nam da koristoljublje nije potrebno. Nije istina, ono može prikladno, ali samo tamo gde je neophodno, da bi nam u večnosti pomoglo. Na mitarstvima, uzgred, ono veoma pomaže.
Šta se događa nakon što se čovek podigne kroz mitarstva? Prolazi kroz njih. Nadam se da ćete proći dobro. Ako ne prođete dobro, pamtite: čoveka koji je upao u pakao, moguće je izmoliti odatle uz uslov da je sačuvao nepovređenu veru u Oca, Sina i Svetoga Duha. Ako nije verovao u Svetu Trojicu, nemoguće ga je izmoliti.
 
– A kako ćemo saznati?
 
– Postoje slučajevi kada Gospod popušta viđenja ili pri molitvi čovek oseća nešto neprijatno, jer u vreme molitve naše duše opšte kroz Hrista. Zato uzgred rečeno smatram da je veoma dobro pričešćivati se u dan roditeljskih subota (godišnji parastosi) kada se posebno pominju upokojeni.
 
Raj
 
Kada dođete u Raj, treba pamtiti kako se mitarstva opisuju. Sveta Perpetua je videla mitarstva u sledećem obliku: zlatne merdevine stoje od zemlje do neba. One su, međutim, strašne, na bokovima tih merdevina nalaze se noževi, a nema stepenica ispod. Umesto donje stepenice divlja zmaj. Ona je videla da je njen drug iz tamnice Satir prvi prišao tim merdevinama i stavio na zmaja tajanstveni znak. Koji znak? Krst, naravno. Zmaj se odmah umirio i zaćutao. Satir je stao na njega i krenuo dalje merdevinama, ali je gledao samo uvis. Zatim je i ona krenula za njim, napravila tajni znak na zmaju, krenula uvis i zatim ušla u Raj. Tamo je susreo neki Veliki Pastir, oko koga su leteli plameni Duhovi i pojali Mu predivnu himnu – Isus Hristos. On je poljubio i rekao: „Pozdravljam te, kćeri Moja. Došla si kući na kraju“. Eto na taj način čovek dolazi u Raj i obično do devetog dana posmatra Raj u meri u kojoj može. Ako ste imali nedovoljno visokih misli, nećete videti Raj. Trudite se da bolje pripremite pred smrt, da se više podignete, jer u Raju postoje razna mesta. Zatim od devetog do četrdesetog dana obično pokazuju mesta mučenja u paklu, da bi se znalo šta tamo čeka čoveka. I na kraju, četrdeseti dan čovek stoji pred licem Božijim, poklanja mu se i dobija mesto gde da se nalazi do trenutka Suda. U paklu, ako se ljudi nisu borili sa strastima, nastavljali su da napreduju (u negativnom) i ljudi se još više raspadali. Ali ako je njihova volja bila usmerena nekako neutralno, išla Bogu, Bog ih može izvući odande. U Raju ljudi nastavljaju da se razvijaju. Sada neki misle: „A šta ćemo tamo raditi?“ Duša nastavlja da raste u mestu gde se nalazi. U Raju se ti ljudi u početku nalaze u spokoju. Sećate se, prošli četvrtak smo zajedno čitali u Apokalipsi: „I kad otvori peti pečat, vidjeh pod žrtvenikom duše zaklanih za riječ Božiju i za svjedočanstvo Jagnjetovo koje imahu. I povikaše glasom silnim govoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji? I svakome od njih dade se haljina bijela, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se napuni i broj satrudnika njihovih i braće njihove, koji ima da budu pobijeni kao i oni„. (Apok. 6:9-11). Zato na nebesima ljudi rastu, brinu se o zemlji, znaju šta se događa na zemlji. Njihov život postaje moćniji od našeg života. Interesantno je šta proishodi: duša Svetitelja je realnija od tela, ispunjenija realnošću. Shvatate? Raj je veća realnost od zemlje, i njegovi žitelji su zasićeniji realnošću, iako su i bez tela. Ali nalazeći se bez tela, oni tim manje ne mogu da dobiju punu nasladu. Oni dobijaju nagradu samo u onoj meri u kojoj mogu da je dobiju bez tela. Ljudi odmaraju, uče se tajnama Božijim. Tamo postoji neke igre. Možda vi to ne znate? A evo u Žitiju Perpetue je direktno rečeno da postoje neke duhovne igre, duhovne radosti. Ljudi se postepeno uče svetlosti Božijoj. Okušajući od rajskih plodova, čovek postepeno počinje da se navikava na svetlost Božiju. Raj je u nekom smislu – učilište. Raj je, da tako kažemo, institut. Ako je zemlja škola, u Raj ćeš doći samo ako daš ispite. Šta su mitarstva? To su prijemni ispiti na institut, kada čovek uči da živi u prisustvu Tvorca.
U Raju ima mnoštvo različitih mesta. Evo interesantnog opisa: Andrej, jurodiv Hrista Radi, bio je uznesen u Raj i video da u centru Raja stoji ogromni svetleći Krst, kome se poklanjaju anđeli. I čovek koji se više podigao, vidi taj Krst, na kraju dolazi do zavese iza koje se nalazi samo Carstvo Božije, koje se nalazi više svih nebesa.
Jednom je jedan čovek, učenik Svetog Jovana Zlatousta, bio uznesen u Raj i nije pronašao Zlatousta tamo. On se užasno uznemirio. Anđeo ga je pitao: „Zašto se žalostiš? Odavde niko nije otišao u tuzi.“ On mu je odgovorio: „Želeo sam da vidim Jovana, ali ga ovde nema“. Anđeo je na to rekao: „A ti tražiš Jovana, propovednika Reči Božije? Ti ga ne možeš videti, on je tamo gde je Bog.“
Postoje ljudi koji su se toliko pripremili na zemlji da se podižu iznad Raja. Naprimer, apostol Pavle. On se već nalazi sa Hristom. Kako je sam i predskazao u Poslanici Filipljanima. Naprimer, u Raju se u telu nalaze Prorok Ilija sa Enohom. Sveti apostol Pavle i neki drugi Svetitelji se uzdižu gore i gore – u Nebesa.
Mi imamo jednu Svetu, Koja je već zadobila punoću blaženstva. Jedina Sveta Koja je dobila punoću nagrade do Strašnog Suda je Presveta Bogorodica. Zašto? Zato što je vaskrsla u telu. Zašto je za nas Uspenje tako veliki praznik? Zato što je to dan proslavljanja Druge od ljudi koja je već dostigla puno, apsolutno proslavljanje, koje će u Sudnji dana biti za sve nas. Ali Ona često nije u Raju. Ljudi govore da je tamo ne mogu naći. On je veoma često na zemlji. Postoji veoma drevno predanje da Ona dolazi na zemlju u vreme pevanja pesme posvećene Njoj: „Veliča duša moja Gospoda“. Zato se svaki dan u hramu peva ta pesma, koje označava nevidljivu pojavu Bogomajke. A Ona dolazi i gleda kako ljudi pevaju. Onima koji ništa ne pevaju ništa i ne daje. Na one koji pevaju Ona gleda: da li pevaju sa srcem ili automatski. I u zavisnosti od toga Ona i daje nagradu. Ona je zaista svima brza pomoćnica.
 
Sveopšte vaskrsenje
 
I tako ljudi postepeno uzrastaju. To će se nastavljati sve do samog Sudnjeg dana. Kada se ispuni broj spasenih, tada će se nebesa saviti kao svitak i Hristos doći na zemlju zajedno sa svim anđelima i sa svim Svetima. I pakao će se takođe isprazniti, jer će svi ljudi odatle biti izvedeni. Nastupiće dan Vaskrsenja. Sa vama ćemo se ponovo vratiti u grobnice. One će se otvoriti i naša tela će biti izvedena iz grobova Bogom.
Pamtite strašni dan proroka Jezekilja kada je video kosti koje se međusobno spajaju, mišića i kože koja pokriva. A zatim je u njih ulazio duh (Jez. 37:7-10)
Upravo će tako i biti: naši grobovi će procvetati životom i izaći ćemo iz grobova u uzrastu od trideset tri godine bez naočara, bez štapa, štaka, bez genetskih nedostataka. Naša tela će u tačnosti odražavati naše duše.
 
– Baćuška, odakle je to poznato da će biti uzrast od trideset tri godine?
 
– Apostol Pavle govori: dok ne dostignemo svi u mjeru rasta punoće Hristove (Ef. 4:13). Tada će biti strašno. A vi govorite o mitarstvima. Mitarstva još nisu kraj.
 
– Gde će svi ljudi stati?
 
– Biće novo nebo, nova zemlja, nova vaseljena, a ne stara. Ova zemlja će izgoreti, umreti i biti vaskrsnuta ponovo. I tada će već nastupiti istinski život, nastupiće veliki Sudnji Dan kada ćemo svi stati pred licem Božijim i dati odgovor za svoja dela. Zato govore da je potpuno pravilno kada zajedno spominjemo taj veliki odgovor. Uzgred rečeno, Slovo Božije mnogo više skreće pažnju na taj veliki Sudnji Dan, a ne na mitarstva. Zašto? Zato što je to najvažnije. Mitarstva su samo prijemni ispiti za institut. Sudnji Dan je već rešenje udela apsolutno i zauvek, bez prava žalbe. Tada će biti velika podela: svi grešnici će nakon toga u telu biti bačeni u večni oganj, u tamu van Boga, i neumirući crv će ih proždirati zauvek. Njihova mučenja se neće završiti nikada. Kako govori Otkrovenje Svetog Jovana Bogoslova: „I dim mučenja njegovog uzdizaće se u vijekove vijekova; i neće imati odmora dan i noć…“ (Otkr. 14:11)
Pravednici će ući u život večni, živeće u novoj Vaseljeni, u Carstvu sa Hristom. Biće bogovi po blagodati. Biće oboženi, dostignuće vrhove blaženstva.
 
– Neće biti tužni zbog svojih rođaka (koji su u paklu)?
 
– Rođačke veze prestaju sa trenutkom smrti. I svi bračni odnosi se završavaju. I telesni. Ako rođaci priđu bližnjem, to onda nije zbog rođačke veze, već zbog duševne. Ako je nije bilo, onda i ne dolaze. Shvatate? „U onu noć dva će biti na jednoj postelji, jedan će se uzeti a drugi ostaviti“ (Lk. 17:34). Gospod je, sećate se, rekao: svako odgovara samo za sebe (vidi Jezekilj 18.). I opet, ako među venčanim supružnicima postoji duševno i duhovno srodstvo, i tada će postojati, ali ne kao između muža i žene, već kao između dva deteta Božija. Ako toga nema, onda ne.
Ljudi će biti vaskrsnuti upravo u ovom telu u kome se sada nalazimo. I tada će biti plata za grehe i apsolutno puna nagrada. Tada će nastupiti veliko Carstvo gde neće biti ni smrti, ni truležnosti. Kako je rečeno, večno veselje će doći, bolest, tuga i uzdasi će otići.
 
– A do Hristovog Dolaska, kakvo je stanje čoveka u paklu? Čamotinja i…
 
– I pred-očekivanje budućih muka. Naravno i neprijatni kontakt sa demonima. Ništa dobrog u tom opštenju nema. Ali razgovori o tiganjima i tako dalje – Sveta Crkva to naziva basnama. Pravoslavne ispovedanje govori da mi uopšte ne verujemo u te stvari. Ali u tim basnama ima i malo istine. Kakva je to istina? Čime greši čovek, time se i kažnjava. U kom smislu? Pamtite, kako je bilo kod bogataša: njegov jezik se navikao na jela i zato je goreo (Lk. 16:24). Ali samo u tom smislu, a ne u smislu da će tamo postojati nekakve kaznene prostorije. A nakon Suda se ne morate brinuti: satana vas neće mučiti. Đavo kao i svi grešnici, biće vezan za ruke i noge. Oni će se nalaziti u neprestanoj, večnoj usamljenosti. Ne daj Bože da se tamo nađemo. Tamo će biti večna usamljenost, apsolutna usamljenost.
Sveti Makarije Veliki, kada su mu govorili o mučenju, čuo je sledeće: „za nas je velika radost što vidimo lice drugog čoveka“ (tako je bilo zato što se Makarije molio za umrle). Tamo nikoga neće videti u očekivanju budućeg mučenja, geene, muke.
U Raju nema nepravednih. Pravednost je potpuno dostupna. Ponavljam: svetost, pravednost su dostupni onima koji veruju i Svetu Trojicu i kršteni su.
Ali na tome završavamo. Nek vas Gospod čuva!
 


 
NAPOMENE:

  1. Kapitalno delo koje u potpunosti odgovara na to pitanje jeste knjiga Svetog Ignjatija Brjančaninova „Slovo o smrti“. U toj knjizi Sveti iznosi istinsko učenje Crkve o paklu, mestu gde se nalazi, kao i o putu duše nakon smrti. (prim. prev. – na dalje fusnote prevodioca).
  2. U smislu koje je pomenuo o.Danilo, da duša poseduje sile koje nisu pod vlašću našeg tela. Duša i telo zajedno čine kompletnog čoveka.
  3. U grčkom reč mučenik ima značenje svedoka.
  4. Hoće da kaže da je spasenje moguće i ako ne uspeš do kraja da se izboriš sa svim strastima. Međutim, borba je za spasenje neophodna.
  5. U Rusiji.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić
Izvor:
Instrukciя dlя bessmertnыh ili čto delatь, esli Vы vsё-taki umerli…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *