NASLOVNA » Društvo, TRAGOVI U VREMENU » Upokojio se veliki mislilac i pisac, Vladeta Jerotić, koji je dušu uveo u neuropsihijatriju
Upokojio se veliki mislilac i pisac, Vladeta Jerotić, koji je dušu uveo u neuropsihijatriju

Upokojio se veliki mislilac i pisac, Vladeta Jerotić, koji je dušu uveo u neuropsihijatriju

 Veliki znalac ljudske duše – neuropsihijatar, mislilac i plodan pisac Vladeta Jerotić – preminuo je jutros u Beogradu u 95. godini.

Rođen je 2. avgusta 1924. u Beogradu.

Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti – Odeljenja jezika i književnosti. Bio je i član Medicinske akademije, a od 1984. godine i član Udruženja književnika Srbije.

Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, pa specijalizovao neuropsihijatriju.

U Švajcarskoj, nemačkoj i Francuskoj je specijalizovao psihoterapiju.

Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“.

Od 1985-te pa do penzoionisanja predavao je – kao profesor po pozivu – pastirsku psihologiju na Pravoslavnom Bogoslovskom fakutetu u Beogradu.

O sebi je autobiografski napisao i ovo:

„Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. „Jedinac u majke!“ Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca.

Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i „pukotine“ karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao „palog brata“ u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) – samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe.

Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.

Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro.

Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje „haklberijevske“ izlete da kazni i batinama.

Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke „Zlatna knjiga“.

Rano sam zavoleo bioskope i sport. Današnji bioskop “ Balkan“ za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O’Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna „porcija“ grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.

Voleo sam i sport – fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok.

Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade „Politike“. Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike. U prvoj osnovnoj školi Ružicu Tot, u drugoj Ljubicu Baljić, dok su mi u gimnaziji predavali nastavnici koji su predavali i kralju Petru Drugom. Srpski jezik i književnost predavali su mi Miloš Savković, Miodrag Lalević i Božidar Kovačević; matematiku, kasnije akademik, Tatomir Anđelić; latinski Sergije Lavrov i Albin Vilhar; veronauku Ljubomir Rajić, potonji vladika raško-prizrenski Vladimir.

Najradije sam slušao veronauku i istoriju i obično sam imao najbolju ocenu iz ovih predmeta. Ljubav prema istoriji, a onda teologiji, koju sam jedno vreme, pri kraju gimnazije, želeo da studiram, ostala je do danas. Nikad mi nije dosadno da čitam šta se dešavalo u Srbiji za vreme Lazarevića i Brankovića, za vreme Prvog ili Drugog srpskog ustanka, ali i kako je proticala revolucija pod Kromvelom u Engleskoj ili sa Robespjerom i Dantonom u Francuskoj.

Bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine moja porodica i ja doživeli smo u našem stanu u Kondinoj ulici. Bilo je to relativno rano ujutru, na dan Uskrsa; otac i majka su već bili ustali, ja sam još ležao u krevetu. Grmelo je i treslo na sve strane. Otac nas je požurivao da siđemo u podrum, u kome su se već nalazili drugi stanari iz naše dvospratne zgrade. Nisam se uplašio, ne zato što sam bio hrabar, već što nisam bio dovoljno svestan opasnosti od bombardovanja, koje nikada do tada nisam bio doživeo.

Panike u podrumu nije bilo, iako sam osećao da se svi boje i da zato ćute. Od mladih, jedino je još bio kućepaziteljev sin Živko, moj vršnjak koga sam mnogo voleo – svi ostali u našoj zgradi bili su sredovečni i stariji ljudi. Ne znam tačno koliko je trajalo bombardovanje Beograda, valjda oko jedan sat. Naša kuća je ostala pošteđena, mada su neke zgrade sasvim blizu naše, između ostalih zgrada Radio Beograda u Hilandarskoj ulici, bile pogođene bombama.

Pošto se bombardovanje Beograda nastavljalo i idućih dana, uz sve slabiji otpor naše protivavionske odbrane, otac nas je poveo, sa nešto stvari, na Voždovac, u kuću njegovog brata od tetke, poznatog predratnog glumca, reditelja i prevodioca francuskih komada za pozorište, Vladete Dragutinovića, po kome sam ja i dobio ime. Posle dva-tri dana u kući moga strica, zbog nesigurnosti i požara u Beogradu, svi smo krenuli pešice prema Kumodražu i tamo se smestili u jednu veću seosku kuću. Te večeri, posle izlaska iz Beograda, kada sam sa jedne uzvišice pogledao na moj rodni grad – prvi put sam se užasnuo. Izgledalo mi je, bukvalno, da gori ceo Beograd.

Moj otac, savesni i tačni računoispitač Glavne kontrole, inače rezervni kapetan, smatrao je da mu je dužnost da brani svoju zemlju i da mu je zbog toga jedini cilj da nađe svoju komandu. Smatrao je da sam i ja, iako tek sedamnaestogodišnjak, sposoban da pođem zajedno sa njim u rat, stoga me i poveo sa sobom, ostavljajući majku u Kumodražu, sa drugim ženama izbeglim iz Beograda.

Setivši se da njegova vojna komanda treba da bude negde oko Kraljeva, pošli smo prema jugu, u bežaniju koja je bila, u pravom smislu, haotična za sve. Kretali smo se lagano, što pešice, što kamionima koje smo sretali i koji bi nas donekle vozili, a onda ostavljali same na drumu. Nekoliko puta sklanjali smo se u jarkove pored puta kada bi se nemačke „štuke“ nisko obrušavale i mitraljezom iz aviona kosile sve koji su se putem kretali. Posle nekoliko dana iscrpljujućeg „marša“, stigli smo, začudo, u očevu komandu, koju smo pronašli u selu Ribnici blizu Kraljeva.

Obukli su nas u vojnička odela i poslali negde između Čačka i Užica, na imaginarni „front“ koji je trebalo braniti od Nemaca. U međuvremenu, vesti koje su stizale sa nepostojećeg fronta bivale su, iz dana u dan, sve gore. Svi su znali da Nemci nezadrživo napreduju, da im naša rasuta i neorganizovana vojska ne može da pruži nikakav otpor. A i našoj maloj grupi, koja je dobila vojničku uniformu, nije bilo predato nikakvo oružje. Nije bilo jasno, ako naiđemo na nemačku vojsku, šta treba činiti.

Moj otac, prenoseći se u mislima u sličan položaj i doživljaj u toku Prvog svetskog rata, kada se pred jačom neprijateljskom silom kao mlad vojnik, sličan meni u ovome dobu, povlačio sa ostalom srpskom vojskom kroz Albaniju, uobrazio je da će se i u ovom drugom ratu sve tako isto ponoviti, hrabreći mene i ostale koji su se sa nama povlačili da izdržimo i stignemo do Crne Gore, odakle će, možda, biti načina da se, ili izvučemo sasvim iz zemlje, ili organizovano dalje povlačimo – kuda, nije ni njemu bilo jasno.

Na kraju ove tragične avanture, kao posledice rušenja potpisanog pakta sa Nemcima marta 1941. godine, prošli smo, bar otac i ja, više nego dobro. Završetak rata, naime, zatekao nas je u jednom selu iznad Užica, a da nismo ispalili ni zrno baruta (nije ga nigde ni bilo), niti ugledali ijednog nemačkog vojnika.

Skinuli smo u tome selu srpsku uniformu, isto onako lako i bezbolno kako smo je i obukli, ostavljajući je seljacima da je sakriju. I to je bio naš spas, jer one koji su neoprezno i naivno silazili sa okolnih brda u Užice u uniformi, Nemci su bez premišljanja i bez obzira na godine vojnika zarobljavali, odmah trpali u furgone i odašiljali put severa – u nemačko zarobljeništvo.

Kako smo se otac i ja pojavili u Užicu, već od Nemaca zauzetom, kao „civili“, niko na nas nije obraćao pažnju i mi smo uspeli da se, posle dan-dva provedena na ulicama i po budžacima Užica, krijući se, ipak, od Nemaca, uvučemo u neki pretrpan putnički voz, koji je polazio put Beograda. Stigli smo srećno u Beograd, našli smo se sa majkom opet zajedno, u našem stanu, u Kondinoj ulici, koji je, Božijom srećom, bio pošteđen i od razaranja i od vatre.

Što se tiče našeg odnosa prema „kvislinškoj“ vladi Milana Nedića za vreme nemačke okupacije – i moja uža i šira rodbina, a i ja kao najmlađi među njima, imali smo uzdržan, više blagonaklon nego negativan stav. Što je više vreme prolazilo od kraja Drugog svetskog rata do danas, sve je više u meni rastao lik Milana Nedića, nesumnjivog rodoljuba, pravoslavnog vernika, hrabrog ratnika u Prvom svetskom ratu, nikakvog germanofila, ali svakako antikomuniste, čoveka unapred svesnog da je žrtvovan.

Danas se dosta dobro zna kakvu je sudbinu Adolf Hitler bio namenio Srbiji i Srbima u slučaju da se nije našao jedan Milan Nedić. Mišljenja su u Francuskoj i dalje podeljena o ulozi francuskog Nedića, maršala Petena, za vreme rata.

Lično znam da me je „Nacionalna služba za obnovu Srbije“, nepolitička organizacija koja je okupljala mlade ljude radi fizičkog rada, osnovana na inicijativu Milana Nedića, spasla, kako odlaska na prinudan rad u Nemačku, tako i odlaska u „šumu“ (četnicima ili partizanima).

Da li je potrebno da dodam da niko od moje brojne uže rodbine (otac je bio trinaesti, a majka sedma u njihovim porodicama) nije bio u partizanskim, niti u četničkim odredima za vreme rata?

U ovoj činjenici jedino vidim Božiju zaštitu koja nas je sve u porodici sačuvala od tragičnog rascepa koji je, jedino Srbiju u toku Drugog svetskog rata, doveo do krvave i osvetoljubive podele među braćom.

Ovo je učinila politika, pa sam još jednom, do groba, zahvalan mome ocu što se nikad nije „inficirao“ politikom. Moj otac Momčilo do kraja svog života ostao je patriota, ne i nacionalista, nikad šovinista. Imao je prijatelje i poštovaoce u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Imao sam sreće da slušam, i mnogo šta do danas zapamtim, od predavača kao što su bili Borivoje Milojević (biologija), Ivan Đaja (fiziologija), Ksenija Atanasijević i Branislav Petronijević (filosofija) i drugih naših viđenih akademika i profesora univerziteta.

Nikada nisam postao, slava Bogu, član Komunističke partije Jugoslavije, ali ni kasnije, i mnogo kasnije, sve do danas, član bilo koje političke partije.

Virus ostrašćenosti Srba za politiku, koji je odavno, da ne kažem oduvek (ali, bar, od početka Prvog srpskog ustanka do danas), donosio, i donosi još uvek, bezbroj nevolja i, često, smrtne opasnosti svim rđavo politizovanim Srbima (a rđavo su politizovani svi oni koji pojma nemaju šta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog, tolerancija i diplomatija), od prostog seljaka do visoko školovanog intelektualca – mene nije zarazio. A tome mogu da zahvalim samo i jedino pravoslavnoj Hristovoj veri i vaspitanju moga mudrog oca koji se, takođe, nikada aktivno nije bavio politikom, a do svoje 92. godine ostao je čestiti rodoljub, predsednik Udruženja albanskih ratnika, umeren Srbin (dok je bio mlad i u srednjim godinama, umeren Jugosloven), nikad u lažnom kompromisu ili u mlakom oportunizmu“.

Vladeta Jerotić je napisao i objavio 32 knjige.

Nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo uručena mu je 2014-te u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Izvor: Fakti

5 komentar(a)

  1. Slava Bogu! Da Ima ljudi koji su vodjeni Pravoslavnom Hristovom verom. Gospodine Jeroticu Vjecnaja pamjat;;;;;;;;;;;;;;)

  2. Vest o upokojenju gospodina Vladete Jerotića, nije u meni proizvela očekivanu emotivnu reakciju. Na prvi pogled čudno, s obzirom da sebe ubrajam u strasne ljubitelje njegovog književnog dela. U jednom periodu života, prosto sam „gutao“ knjige akademika Jerotića. Sve to je zauvek ostalo pothranjeno u mom srcu tako da fizičko odsustvo ovog dragog čoveka, neće biti prevelik nedostatak.
    S obzirom da sam Jerotića otkrivao uporedo sa sopstvenom religioznošću, od neprocenjive koristi mi je bila njegova sposobnost da tvrde zalogaje hrišćanske vere učini mekšim i prihvatljivim za hrišćane početnike.
    U vremenu, kada su dobri duhovnici postali prava retkost, Vlada je uspevao da svojom pisanom i usmenom rečju postane duhovni otac velikom broju ljudi. Njegove knjige, predavanja, izjave, prepričavane su, citirane i prihvatane sa nesumnjivim uverenjem da su istinite i naučno proverene. Sa te strane, on je dao veliki doprinos popularizaciji vere, pogotovu među ljudima, koji su imali odbojnost prema Crkvi.
    Naravno, bilo je i onih koji su mu zamerali na većim ili manjim odstupanjima od učenja pravoslavnih otaca i na suvišnom koketiranju sa drugim religijama i sumnjivim psihološkim pravcima. Mislim da je Vlada toliko čvrsto bio utemeljen u pravoslavnoj veri, da je sebi mogao da dozvoli povremene izlete. Čoveku tako širokog znanja, velikom poznavaocu ljudske duše, koji je najvrednije bisere pravoslave vere vadio sa velikih dubina, obilazeći neumorno naše manastire i učeći od najvećih duhovnika, nisu mogli da naude Jung, Frojd, Muhamed, Buda, komunisti … pa ni sam đavo. Strah je posledica neznanja i slabe vere. Vlada je posedovao i veliko znanje i čvrstu veru.
    Skromnost, smirenje, ljubav, radost i mnoge druge vrline koje su zračile iz njegove duše, privlačile su ljude, pa su sale u kojima je držao predavanja, uvek bile prepune, a emisije u kojima je gostovao veoma gledane. Često je govorio da mu Bog nije podario decu pa je svu pažnju mogao da usmeri ka pacijentima, studentima, čitaocima i gledaocima. Mnogo je onih koji su osetili njegovu očinsku ljubav.
    Neka bi Gospod sa svima Svetima upokojio dušu svog raba i našeg brata u Hristu Vladete.

  3. Slava Bogu koji nam te poslao da nas lecis lepim recima. Hvala ti apostole vremena naseg.neka ti Gospod pidari zivot vecni.

  4. U čast i pomen velikog Pravoslavnog Srbina (profesor je uvek tako oslovljavao Srbe, prvo vera pa onda nacionalnost) želeo bih da podelim sa čitaocima jednu njegovu izreku, koju sam čuo na jednom njegovom predavanju.
    „Intelektualcem se smatra upravo onaj čovek, koji ima visoki nivo inteligencije, samopouzdanja, hrabrosti, tolerantnosti, zrelosti i mogućnost kontrole svojih nagona.“ Večnaja Pamjat moj dragi i nezaboravni učitelju!

  5. Princ Mishkin

    „Što je više vreme prolazilo od kraja Drugog svetskog rata do danas, sve je više u meni rastao lik Milana Nedića, nesumnjivog rodoljuba, pravoslavnog vernika, hrabrog ratnika u Prvom svetskom ratu, nikakvog germanofila, ali svakako antikomuniste, čoveka unapred svesnog da je žrtvovan.“ Ja bih samo istakao da je ovaj stav koji sam ja izvukao iz konteksta oprecan cinjenicama, da je sam Milan Nedic sebi presudio samoubistvom za koji nema pokajnja I put je ravno u pakao. Nema sumnje, Milan Nedic je u okupiranoj Evropi I Srbiji Davao „cast nacistima“ sprovodeci Jereje I ucestvujuci u genocide, prodajuci nasu Srpsku kulturno0umetnicku I naucno-tehnicku riznicu -totalno poharao Srpsku Naciju I omogucio da komunisti preuzmu vlast….Nasisvetitelji kao sto je bio sveti Nikolaj Velimirovic je bio sproveden za to vreme u logor Vojilovicu a potom I Dahau, ipak SPASE kao I mnogi slicni njemu iz nashi porodica srpskih….ne bih se nikad slozio da mnogi koji su postali zrtve nacisticke Nemacke I Italije ili ustaske ili komunisticke nisu SPASENI na nebesimau zagrljaju Hrista I da ih je Milan Nedic svojim kvislinskim stavom igde mogao rasporediti doli u PAKAO!
    Sto se tice preminulog Vladete Jerotica, ziveo je lepih 95 godina i buduci mislila i vrlo ucen covek mogao je dobro PROMISLITI!!!!
    P.M.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *