NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » UNIJA – METOD PAPOCENTRIČNOG EKUMENIZMA

UNIJA – METOD PAPOCENTRIČNOG EKUMENIZMA

ARHIMANDRIT GEORGIJE KAPSANIS
iguman manastira Grigorijat na Svetoj Gori
UNIJA – METOD PAPOCENTRIČNOG EKUMENIZMA
 
Nedavno je papa rimski označio za episkopa i apostolskog egzarha za malobrojne atinske unijate, unijatskog klirika, gospodina Dimitrija Salahasa, rukopoloženog 24. maja 2008. za karkavijskog episkopa, profesora rimskog instituta istočnih istraživanja i člana Mešovite bogoslovske komisije za dijalog između Pravoslavnih i rimokatolika. Za atinsku unijatsku opštinu taj događaj, očigledno i sudeći po izgovorenoj besedi gospodina Salahasa na dan njegovog rukopolaganja, i saopštenja, objavljenog na njihovom internet sajtu ima veoma važno značenje. Ali za Pravoslavne, ta činjenica može biti okarakterisana kao žalosna i izazivajuća, jer ponovo vraća u život problem Unije, još jednom otkriva namere Vatikana u odnosu prema Pravoslavlju i pokazuje, koliko je za Pravoslavlje opasna perspektiva takozvanih bogoslovskih dijaloga. To dovoljno ubedljivo pokazuju sledeće činjenice.
 
1. Eklisiologija unijatskih opština identična je eklisiologiji na kojoj se utvrđivala Unija iz XVI veka.
 
To potvrđuju reči episkopa Dimitrija Salahasa, koje je izgovorio na svom rukopoloženju.
U početku on govori: „Naša zajednica sastavlja mali deo Katoličanskih Crkava na Istoku“. I to je – istina: sve unijatske zajednice izašle su iz nedara Pravoslavnih Istočnih Crkava i postale „katoličanskim“, jer su prihvatile papski primat i papske dogmate. Oni sebe nazivaju „Katoličanskim Crkvama na Istoku“, jer veruju, da ih je opštenje sa papom učinilo „katoličanskim“, potpunim crkvama, garantujući im katoličanskost, dok u isto vreme druge Istočne Crkve, koje nemaju opštenje sa papom (Pravoslavne Crkve, antihalkidonske, monofizitske i nestorijanske crkve, koje se nisu prisajedinile Uniji) nisu „katoličanske“. One su, kako o njima govori Drugi vatikanski koncil, „pojedinačne ili pomesne Crkve, među kojima prvo mesto zauzimaju Patrijaršijske Crkve“ (Ukaz o ekumenizmu, 14).
Dalje u besedi na rukopolaganju nalazimo sledeće: „Mi stremimo ka jedinstvu, a ne Uniji. Drugi vatikanski koncil nam govori da su važeće pravne norme Katoličanskih Crkava na Istoku bile ustanovljene „do vremena“ tj. do onog trenutka kada Katolička i Pravoslavna Crkva uspostave potpuno opštenje jedna sa drugom (Odluka o Istočnim Crkvama, br. 30) po obrascu drevne nepodeljene Crkve prvih hiljadu godina“. Onda mi možemo postaviti pitanje: čime se razlikuje „stremljenje ka jedinstvu“ od stremljenja ka Uniji? Zar nije stremljenje ka Uniji sa eklisiološke tačke gledišta potpuno identično stremljenju ka jedinstvu (pseudo-jedinstvu) tj. zar nije ono za svoj cilj imalo dostizanje crkvenog opštenja, uz uslov, međutim, priznavanja papskog autoriteta i dogmata, koji su objavljeni na saborima u Lionu, Ferari – Firenci, Tridentu i dr.? Može biti, „stremljenje ka jedinstvu“ Drugog vatikanskog koncila i papocentričnog ekumenizma pretpostavlja odbacivanje dogmata, koji su prihvaćeni od strane trinaest „vaseljenskih“ sabora papizma?[1] I na kraju, kako će bez odbacivanja svih tuđih učenja (jeresi) bogoslovski dijalog dostići jedinstvo, ne postavši „unijatski“, jer ni do danas nisu uspeli da dobiju odbacivanje niti jedne od tih odluka?
Episkop Salahas uverava Pravoslavne: „Grčki katolički egzarhat (ima se u vidu unijatska zajednica Aharnon koju on vodi, prim. prev.) kategorički odbacuje i odbaciće svaku prozelitsku delatnost i dodaje: no ja ih molim (Pravoslavne, prim. red.) da nam ne otkazuju pravo na postojanje“. On uvereno i javno odbacuje odvratne metode iz prošlosti i želi da verujemo da je on iskren, kada moli da im se da pravo na postojanje kao zajednici sa slobodnim izborom. Štaviše, treba biti potpuno svestan, da mi Pravoslavni, iako nemamo ništa protiv prava svake zajednice na samoopredeljenje, ipak naglašavamo da postojanje unijatskih crkvi jeste očigledan dokaz da Unija postoji i da svako delovanje Vatikana, koje potvrđuje njihovo postojanje, jeste utvrđivanje Unije, nezavisno od toga da li se ostvaruje zakoniti prozelitizam ili ne. Unija – to je pre svega eklisiološki problem i ona nas kao takva interesuje više od svega. Sledi da, pošto Vatikan potvrđuje postojanje Unije, jačajući unijatskim crkvama pravo da postoje u njihovom sadašnjem eklisiološkom poretku, bogoslovski dijalog sa strane Vatikana može da ima u perspektivi, ne uspostavljanje jedinstva Crkve „po obrascu drevne nepodeljene Crkve prvih hiljadu godina“, već uspostavljanje Unije!
 
2. Vatikan podržava Uniju
 
Bez obzira na to što Vatikan licemerno „osuđuje“ Uniju kao metod sjedinjenja crkava (Balamandski sporazum, čl. 1) on je potvrđuje samim tim što priznaje postojanje unijatskih zajednica (čl. 31), jačajući na svaki način njihovo prisustvo i delovanje na kanonskim teritorijama Pravoslavnih Crkava. Zato se pitamo: do kada ćemo mi, Pravoslavni, produžavati bogoslovski dijalog trpeći to čudovišno nenormalno stanje stvari? Katolici (ne smatrajući dostojnim pohvale izuzetke, kada oni, za razliku od Vatikana nisu saglasni sa Unijom) nedosledno osuđuju Uniju kao metod iz prošlosti i, u isto vreme, priznaju unijatske zajednice. Kako je moguća osuda Unije i istovremena podrška unijatskih zajednica, koje Uniju čine realnošću na sceni savremene istorije?
Ružna delatnost papske Unije u prošlosti je poznata. Podsetimo da su papisti, koristeći političku i vojnu nemoć Istočne imperije nakon teške venecijanske vladavine, postavili prvu osnovu Unije, potčinivši Pravoslavne Grke odlukama papskog Lionskog sabora (1274) za vreme imperatora Mihaila Paleologa i patrijarha Jovana Veka. Kao druga osnova, poslužio je i tiranski zahtev pape Evgenija IV da se istočni hrišćani, koji su se našli u teškom položaju, u potpunosti potčine Feraro-Florentinskom saboru (1439). Sem toga, od vremena sabora u Brestu (1596) jezuiti su sličnim podmuklim metodima učinili da Unija bude veliko iskušenje za Pravoslavnu Istočnu Crkvu. Unija je patrijarha Kirila Lukarisa koštala života, dovela do zbacivanja mnogih patrijaraha, otkidanja iz nedara Crkve velikih zajednica u Ukrajini, Transilvaniji, Dalmaciji, Antiohiji i izazvala žestoke progone Pravoslavnih u tim i drugim oblastima, koje su kontrolisali Turci.[2]
U tom istorijskom periodu unijatska propaganda, organizovana od strane papa, razvija se u dve etape: u početku kao delatnost ogranka papske kurije Propaganda Fidei (Propaganda Vere), a zatim u vidu izgradnje škola (glavno mesto među njima zauzima Kolegijum sv. Atanasija u Rimu), koje vode papski misionari sa ciljem ne samo obraćanja u Uniju pojedinaca, koliko promene čitavog pogleda na svet kod Pravoslavnih, uz pomoć latinofilskog delovanja mnogih diplomaca takvih škola.
Ali i u naše vreme Vatikan neprikriveno podržava i na svaki način jača Uniju. Od samog početka bogoslovskog dijaloga Pravoslavnih sa katolicima, unijati ulaze u sastav Mešovite bogoslovske komisije, bez obzira na snažne i neprestane proteste Trećeg svepravoslavnog savetovanja.[3] Papa Jovan Pavle II je dao odlučujući doprinos oživljavanju Unije u Istočnoj Evropi. Balamandski sporazum (1993.), ne govoreći o ostalim njegovim ozbiljnim bogoslovskim besmislenostima, priznaje i opravdava postojanje unijatskih crkvi, pri čemu ispod sporazuma stoje potpisi nekih predstavnika Pravoslavnih Crkava.
Papa Jovan Pavle II u svom poverljivom pismu katoličkom ko-predsedniku dijaloga, kardinalu Edvardu Kasidiju, odbacuje poziciju koju je Mešovita bogoslovska komisija donela u Baltimoru (2000.) u vezi sa unijatima, i na taj način dovodi dijalog u potpuni ćorsokak. U tom pismu on piše sledeće: „Treba (na zasedanju u Baltimoru) Pravoslavnima staviti do znanja da se Istočne katoličanske (podrazumevaju se unijatske – prim.red.) Crkve koriste kod rimske crkve sa istim priznanjem, kao i svaka druga crkva koja je sa njom u opštenju“.[4] Time je papa izazvao pravedno smućenje i samostalno napuštanje visokopreosvećenog arhiepiskopa australijskog Stilijana. Papa Benedikt ?VI, sledeći tu politiku, blagosilja unijatsku ukrajinsku crkvu;[5] za vreme posete Fanaru u novembru 2006. godine u njegovom najbližem okruženju je unijatski episkop; štaviše, u Efesu, pontifeks izjavljuje da „po njegovom mišljenju, najbolje sredstvo za dostizanje jedinstva u Crkvi jeste Unija“[6], a sada šalje novog apostolskog egzarha u Atinu!
 
3. Ekumenistička trpeljivost prema Uniji je, sa tačke gledišta eklisiologije, krajnje problematična
 
Tobož iz razloga da se bogoslovski dijalog ne prekine, neki naši Pravoslavni predstojatelji činili su se i čine neprihvatljive ustupke. Smele i duboko pravoslavne reči konstantinopoljskih patrijaraha, u kojima su razobličavali prokletu Uniju (klasičan tekst postala je Okružna Poslanica protiv Unije[7] blažene uspomene Patrijarha Joakima III) prestale su da se slušaju na tlu nebogoslovskog „dijaloga ljubavi“ Patrijarha Atinagore. Saborne osude i poslanice istočnih patrijaraha protiv Unije[8] tavore u Analima crkvene istorije kao polemički dokumenti, koji, tobož, ne priliče današnjim vremenima „pomirenja“!
I pred pravoslavnom svešću javlja se pitanje: na kojim bogoslovskim osnovama se utvrđuje ta ekumenistička trpeljivost prema Uniji? Šta se promenilo u eklisiologiji i bogoslovlju unijatskih crkava da bi njihove episkope i klirike mi sada trebalo sa radošću da primamo? Kada su unijati pokazali da su se eklisiološki promenili, bilo da su u potpunosti postali katolici, bilo da su se vratili u okrilje Pravoslavne Crkve? Na koji ih to način pravo da postoje kao odvojene zajednice oslobađa od neophodnosti da se opredele u eklisiološkom smislu? Ili pravoslavni eklesiološki kriterijumi više ne postoje?
Bez sumnje, jedino moguće objašnjenje te ekumenističke trpeljivosti prema Uniji jeste skliznuće u nekakvu, do sada nepoznatu, eklisiologiju, koja ustaje na eklisiologiju Pravoslavne Crkve i koja se saglašava sa posvetovnjačenom svešću našeg vremena.
 
4. Vatikan koristi bogoslovski dijalog kao sredstvo sablažnjavanja Pravoslavnih i promene njihove crkvene svesti
 
I dok Vatikan podržava Uniju, a unijati se koriste priznanjem od strane nekih predstojatelja Pravoslavnih Crkava, bogoslovski dijalog se produžuje, a razmatranje teškog problema Unije odlaže se za budućnost (Zasedanje u Beogradu, 2006). Svest Pravoslavnih se otupljuje, a problem se premešta iz oblasti eklisiologije u oblast sociologije. Kristalno čista pravoslavna eklisiologija svaki dan izdaje svoje pozicije i ustupa mesto mutnoj i sinkretizmom ispunjenoj eklisiologiji „bratskih crkava“. Ekumenistički nastrojeni pravoslavni bogoslovi su spremni da podrže novatorske poglede na bogoslovska pitanja, na koja su pre nekoliko vekova Sveti Oci već dali čvrste i nedvosmislene odgovore, koji ne ostavljaju mesta nikakvim sumnjama. Karakteristični primeri takvih pogleda, između ostalog, jesu preimenovanje jeresi „Filiokve“ u „drugačiji bogoslovski prilaz, koji ne dotiče suštinu dogmata“; nazivanje dogmatskih, moralnih i liturgijskih izvrtanja rimokatolicizma „zakonitom raznolikošću“, predstavljanje papskog primata u vlasti prvenstvom u služenju i dr.
Sem toga, mediji uporno pozivaju pobožni pravoslavni narod na „pomirenje“ i obasipaju ga idiličnim slikama „međusobnog priznavanja“, što za posledicu ima otupljivanje njegove pravoslavne svesti, koja je ranije uvek služila kao moćna prepreka na putu vlastoljubivih težnji papizma. U ime bogoslovskog dijaloga čine se, sa tačke gledišta Sveštenih Kanona nedozvoljive zajedničke molitve i bogosluženja, pa do neprihvatljivog celivanja na Pravoslavnoj Božanskoj Liturgiji i „blagosiljanja“ pravoslavne pastve od strane pape. Kao kruna kanonskih prestupa poslužilo je neočekivano evharistijsko opštenje u maju, u nedelju Samarjanke, rumunskog episkopa Banata, gospodina Nikolaja sa rumunskim unijatima. Taj događaj je izazvao veoma snažan protest rumunskih monaha u Rumuniji i na Svetoj Gori, koji su se obratili jerarhiji Rumunske Crkve, a takođe i uznemirenost svih Pravoslavnih zbog ciljeva čijem ostvarenju bi mogao doprineti ovaj skandalozni događaj.
Na kraju, uz pomoć tekstova (ispunjenih namernim nejasnoćama i bogoslovskih sofizama) kao tekst Zasedanja u Raveni (2007) bogoslovski dijalog između Pravoslavnih i rimokatolika postepeno se kreće ka priznavanju papskog primata unijatskog tipa. U vezi sa tim karakterističan je intervju kardinala Valtera Kaspera, predsednika Papskog saveta za ostvarenje hrišćanskog jedinstva, koji se komentariše od strane francuskog časopisa „S.O.P.“: „Na Zapadu smo imali razvoj, koji se završio Drugim vatikanskim koncilom, koji je utvrdio primat vlasti i nepogrešivost pape, razvoj, koji Pravoslavni nikada nisu primali. Neophodna je diskusija, kako da protumačimo te različite razvoje, koji su proizašli na osnovu prvih hiljadu godina“. Sem toga, po rečima Kaspera, neophodno je razmisliti, kako će funkcionisati primat Rima u uslovima kada je već očigledno postojanje „dva kodeksa kanonskog prava“ unutar rimokatoličke crkve: „Jedan za latinsku crkvu, a drugi za istočne crkve koje se nalaze u punom opštenju sa Rimom“. „Saglasno sa ta dva kodeksa, primat deluje na jedan način u latinskoj crkvi, a na drugi – u istočnim crkvama. Mi ne želimo da namećemo pravoslavnima poredak koji je danas prihvaćen u latinskoj crkvi. U slučaju uspostavljanja punog opštenja mora biti pronađen neki novi tip primata za Pravoslavne Crkve“, dodao je on.“
Dostojan pažnje je, naravno, i odgovor ruskog episkopa Ilariona Alfejeva na ove izjave, kako se on navodi u komentarima tog istog časopisa: „O kakvom novom tipu je reč?“. Postavlja pitanje ruski bogoslov i iznosi stav da, pre svega, kardinal ima u vidu „tip, koji već postoji u istočnim crkvama, koje se nalaze u opštenju sa Rimom“, tj. Uniju. „Drugim rečima, nama se opet predlaže da prihvatimo nekakvo unijatsko viđenje primata rimskog episkopa“, smatra episkop Ilarion. „Ako je to korak ka razrešenju situacije, onda se veoma bojim da takvo njeno razrešavanje neće nadahnuti Pravoslavne, koji vide Uniju kao potpunu protivrečnost njihovom shvatanju eklisiologije i kao izdaju Pravoslavlja“. “ Godine 1993. u Balamandu katolici i Pravoslavni su došli do zaključka da Unija ne može biti sredstvo ujedinjenja, a sada, nakon petnaest godina, predsednik Papskog saveta za ostvarenje hrišćanskog jedinstva priziva nas na prihvatanje unijatskog viđenja rimskog primata“, dodao je on, zaključivši: „Nama ne treba nova Unija. Nama je neophodna strateška saradnja, koja bi isključivala svaki prozelitizam. Nama je još neophodno produženje bogoslovskog dijaloga, ali ne zato da Pravoslavni postanu unijati, već za razotkrivanja eklisioloških nesuglasica između rimokatolika i Pravoslavnih“.[9]
Veoma je utešno to što se pravoslavna svest protivi licemernom tumačenju primata vlasti. Prvenstvo vlasti u Katoličanskoj (Vaseljenskoj)[10] Crkvi pripada Vaseljenskom Saboru, o čemu je zvanično govorio 1973. godine blažene uspomene patrijarh Dimitrije i što uspešno komentariše profesor Evangel Teodoru.[11]
Hirotonija novog unijatskog episkopa u Atini sobom predstavlja još jedan snažan i žalostan ispad Vatikana protiv Pravoslavlja, upravo protiv Grčke Crkve. U poslednjim godinama primećeno udruženo delovanje unijata (posebno je značajna izjava predstojatelja Svetih Pravoslavnih Crkava)[12] naišlo je na tipičan odgovor Vatikana – otvorenu podršku Uniji. Opet, pred nama se sa novom silom pojavljuje pitanje: koji smisao ima bogoslovski dijalog, ako Vatikan pozdravlja, blagosilja i podržava Uniju ?
Pravoslavni pastiri koji raspolažu istančanim dogmatskim i eklisiološkim kriterijumima, shvataju da se Pravoslavna Crkva podvrgava ruglu, a pravoslavna pastva izlaže opasnosti, kada se bogoslovski dijalozi održavaju pri takvim okolnostima. Pobožni Pravoslavni narod je takođe pokazao zabrinutost, kada počinje da shvata da se nakon vekovnih kontakata i skoro trideset godina sprovođenja zvaničnih dijaloga ne otvara perspektiva obraćanja rimokatolika Pravoslavnoj Veri i njihovog vraćanje u okrilje Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, tj. Pravoslavlja, već se samo iznose uveravanja o „pravoslavnosti“ rimokatolika.
Očigledno je da se Pravoslavni narod niukom slučaju neće složiti sa takvom perspektivom. On trpi do izvesnog vremena, da u Crkvi ne bi došlo do prevremenih raskola, ali nema nameru da prihvati saborno potvrđivanje onoga što se dešava suprotno Kanonima. Tim više, nema nameru da trpi ustupke u dogmatskim pitanjima i njihovo saborno ozakonjivanje. Nepromenljivi i čvrsti kriterijumi za pravoslavni narod jesu dogmatsko učenje Vaseljenskih Sabora i Svetih Otaca i kanonsko uređenje Pravoslavne Crkve. Svaki put kada pravoslavni hrišćani vide da se nasrće na ta dva stuba Pravoslavlja, oni se žaloste, tuguju srcem i mole Gospoda da sačuva Svoju Crkvu, da pokaže Svoje episkope čuvarima Božanskih Dogmata i Sveštenih Kanona, mole se da ne dođe trenutak, kada će se dogoditi odlučenje od crkvenog opštenja onih ljudi koji odbacuju „jednom predanu veru“, jer po rečima Istočnih Patrijaraha, Pravoslavni narod poseduje posebnu svest: „… kod nas ni Patrijarsi, ni Sabori nikada nisu mogli da donesu nešto novo, jer je kao zaštinik Vere uvek istupalo samo telo Crkve, tj. sam narod, koji je želeo da njegova religija ostane u vekove nepromenjiva i saglasna veri njegovih Otaca.“[13]
 


 
NAPOMENE:

[1] Da to nije tako pogledaj članak arhimandrita Georgija O SJEDINJENJU PRAVOSLAVNE I RIMOKATOLIČKE CRKVE KOJE PRIPREMA VATIKAN (Γεωργίου (Καψάνη), ρχιμ., Καθηγουμένου ερς Μονς σίου Γρηγορίου γίου ρους, νησυχία γιά τήν προετοιμαζομένη πό τό Βατικανό νωση ρθοδόξων-Ρωμαιοκαθολικν / Παρακαταθήκη, Τ. 54 (2007).

[2] Vidi radove: «Unija juče i danas» ( ονία χθές καί σήμερα (συλλογικός τόμος π. Γ. Δ. Μεταλληνο, Δ. Γόνη, δ. . Φρατσέα, δ. Ε. Μοράρου καί πισκόπου Βανάτου θανασίου Γιέβιτς), κδ. ρμός, 1991); «Istorijski pregled razloga i posledica sjedinjenja pravoslavnih Transilvanije sa katoličkom crkvom (Unija u Transilvaniji od XVIII do XXI v.) (μβροσίου πισκόπου Giorgiou, στορική θεώρηση τν ατιν καί τν συνεπειν τς νωσης τν ρθοδόξων τς Τρανσυλβανία μέ τή Ρωμαιοκαθολική κκλησία, κδ. Πουρναρ, Θεσσαλονίκη 2006); «Crkvena samosvest pravoslavnih nakon pada Carigrada do početka XX v.» (Γεωργίου (Καψάνη), ρχιμ., Καθηγουμένου ερς Μονς σίου Γρηγορίου γίου ρους, Ἡ Ἐκκλησιαστική Ατοσυνειδησία τν ρθοδόξων πό τς λώσεως μέχρι τν ρχν το 20ο αἰῶνος. Στό συλλογικό τόμο Εκοσιπενταετηρικόν (φιέρωμα στόν Μητροπολίτη Νεαπόλεως καί Σταυροπόλεως κ. Διονυσίου), Θεσσαλονίκη 1999); Janicka unija i politika Vatikana juče i danas (Τιμοθέου . Τιμοθεάδη, Ονία Γιαννιτσν καί πολιτική το Βατικανο χθές καί σήμερα. Γιαννιτσά, 1992).

[3] Ἰ. Καρμίρη, Ὀρθοδοξία καί Ρωμαιοκαθολικισμός, τομ. ΙΙ, Ἀθῆναι 1965, σ. 38.

[4] Εαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες πισημάνσεις το καρδιναλίου Walter Kasper γιά τίς παφές μεταξύ ρθοδόξων καί Ρωμαιοκαθολικν / κκλησία, τ. 4 (πρίλιος 2008), σ. 287.

[5] Novina Καθολική, φ. 3046 (18.04.2006).

[6] Novina Ὀρθόδοξος Τύπος (08.12.2006).

[7] Novina κκλησιαστική λήθεια (31.03.1907)

[8] Vidi. ΠαπαδοπούλουΚεραμέως, νάλεκτα εροσολυμιτικς Σταχυολογίας. Τ. 2, Βρυξέλλες 1963, σ. 314, 389, 395-396. Takođe . Καρμίρη. Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεα τς ρθοδόξου Καθολικς κκλησίας, τ. ΙΙ, GrazAustria 1968, σ. 821-859 [901-939] i 860-870 [940-950].

[9] S.O.P., t. 327 (april 2008), p. 7-9. Vidi takođe slične izjave ValteraKaspera u članku Evangelosa (Εαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες πισημάνσεις το καρδιναλίου Walter Kasper…, cit. gore, σ. 281-289), koji svedoče da je to postojana politika Vatikana.

[10] To jest Pravoslavnoj. Za razliku od rimokatolika Pravoslavni u ovaj naziv uključuju ne samo vaseljenskost, već i sveobuhvatnost istinske Crkve, punoću Istine koja se u njoj sadrži, spasavajućom za svakog čoveka i na svakom mestu. – prim. prev.

[11] Εαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες πισημάνσεις το καρδιναλίου Walter Kasper…, cit. gore, σ. 287-288.

[12] Θεωδόρου Ζήση, πρωτοπρ. Οὐνία: ἡ καταδίκη της, ἔκδ. Βρυέννιος, Θεσσαλονίκη 1993. Κωτσιόπουλου Κ., Ἡ Οὐνία στήν ἑλληνική θεολογική βιβλιογραφία, ἔκδ. Βρυέννιος 1993. U istoriju Crkve već su ušli klasični tekstovi na tu temu: „Okružna Poslanica protiv Unije“ i tri poslanice unijatima episkopa teodorupoljskog Georgija Halavdzisa, arhiepiskopoa atinskog Hrizostoma Papadopulosa. (vidi. Φύσις καί χαρακτήρ τς Ονίας, κδ. Φοίνικος, θήνησι 1928).

[13] . Καρμίρη. Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεῖα,.. σ. 920 [1000].

 


ARHIMANDRIT GEORGIJE KAPSANIS
UNIJA – METOD PAPOCENTRIČNOG EKUMENIZMA

ŠTAMPANO IZDANJE

 Tekst: Οὐνία: ἡ μέθοδος τοῦ παποκεντρικοῦ οἰκουμενισμοῦ
 Izvornik:ΠΕΡΙΟΔΙΚΟ „ΠΑΡΑΚΑΤΑΘΗΚΗ
 Izdato: T. 60, 2008
 Mesto: ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ


INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
17. septembar 2008.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Prevod:
Stanoje Stanković
 Lektura:
Rodoljub Lazić
 Izvornik:
http://bogoslov.ru/text/321842.html
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

 
>

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *