NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 

O ČOVEKOVOJ DVOJSTVENOSTI, O OBUČAVANJU, O MOLITVI I KLETI
 
Čovek je dvojak: spoljašnji i unutrašnji, telesan i duhovan. Spoljašnji je vidljiv, telesan, a unutrašnji je nevidljiv, duhovan, ili po rečima apostola Petra, „potajenij serdca čelovjek v neistljeniji krotkago i molčalivago duha“ (1 Petr. 3, 4). I sveti Pavle objašnjava dvojstvenost čoveka govoreći: „Ašče i vnješnij naš čelovjek tljejet, obače vnutrenjij obnovljajetsja“ (2 kor. 4, 16). Ovde apostol jasno govori o spoljašnjem i unutrašnjem čoveku. Dakle, spoljašnji čovek se gradi od mnogih udova, a unutrašnji postaje savršen umom, paženjem na sebe, strahom Gospodnjim i blagodaću Božijom. Dela spoljašnjeg čoveka su vidljiva, a unutrašnjeg nevidljiva, kao što kaže Psalmopojac: „Pristupit čelovjek, i serdce gluboko“ (Ps. 63, 7). I apostol takođe govori: „Kto bo vjest ot čelovjek, jaže v čelovjecje, točiju duh čelovjeka živuščij v nem?“ (1 Kor. 2, 11). Samo Onaj Koji ispituje srca i utrobe zna sve tajne unutrašnjeg čoveka.
Ovo obučavanje biva dvojako – spoljašnje i unutrašnje: spoljašnje je u knjigama, unutrašnje u bogomisliju; spoljašnje je u ljubavi prema mudrosti, unutrašnje je u ljubavi prema Bogu; spoljašnje je u govorništvu, unutrašnje je u molitvama; spoljašnje je u oštroumnosti, unutrašnje je u toplini duha; spoljašnje je u umetnostima, unutrašnje u toplini duha; spoljašnji „razum kičit“ (1 Kor. 8, 1), unutrašnji se pak smirava; spoljašnji je radoznao želeći da zna sve, unutrašnji pazi na sebe i ne želi ništa drugo osim da poznaje Boga govoreći Mu s Davidom: „Tebje reče serdce moje, Gospoda vzišču“ (Ps. 26, 8). I još „Imže obrazom želajet jelen na istočniki vodnija: sice želajet duša moja k Tebje, Bože“ (Ps. 41, 2).
Molitva takođe biva dvojaka – spoljašnja i unutrašnja: ona koja se tvori javno i ona koja se tvori tajno; saborna i ona u osamljenosti; obavezna i slobodna. Obavezna, saborna molitva koja se tvori javno po crkvenom ustavu, ima svoje vreme: polunoćnicu, jutrenje, časove, liturgiju, večernju i povečerje, i na takva moljenja se ljudi pozivaju zvonom, jer ih, kao danak koji pripada Caru Nebeskom, moraju davati svakoga dana. Molitva koja se tvori tajno jeste slobodna i nema određeno vreme, tvori je kad ko poželi, bez ikakvog pozivanja, samo po nadahnuću samog duha. Prva, to jest crkvena molitva ima određeni broj psalama, tropara, kanona i drugih pesama i dejstava jerejskih, a druga (tajna, slobodna), pošto nema određeno vreme nije određena ni brojem molitava, jer se svako moli koliko hoće, ponekad kratko, ponekad dugo. Prva se izgovara glasno ustima i glasom, a druga – samo umom. Prva se izgovara stojeći, a druga ne samo kada čovek stoji ili kada hoda, već i kada počiva na postelji, rečju, uvek kada se dogodi da svoj um uperi ka Bogu. Prva, saborna, tvori se u hramu Gospodnjem, u crkvi ili zbog nekog razloga u nekoj kući u kojoj se okupi nekoliko ljudi, druga je osamljena, tvori se u zatvorenoj kleti, po rečima Gospoda: „Jegda molišisja, vnidi v klijet tvoju, i zatvoriv dveri tvoja, pomolisja Ocu tvojemu, Iže v tajne“ (Mt. 6, 6).
Opet, i klet biva dvojaka – spoljašnja i unutrašnja, materijalna i duhovna: materijalna je od drveta ili kamena, duhovna je pak srce ili um ili (po rečima svetog Teofilakta) tajna misao. To je isto (Tumač. na Mt. glava 6). Zato materijalna klet uvek stoji na istom mestu, a duhovnu čovek svagda nosi sa sobom: ma gde da se nađe, uvek je sa njim njegovo srce u kojem može, svojim umom, sabravši misli svoje, da se zatvori i da se moli Bogu tajno, bez obzira da li je među ljudima ili besedi sa mnogima. Unutrašnja molitva (ako nekome bude dato da nalazeći se među ljudima bude na nju podstaknut duhom) ne zahteva ni usta, ni knjigu, ne koristi pokrete jezika, ni glas iz grla (iako se i ovo i dešava kad je čovek sam), već samo uzvođenje uma prema Bogu i udubljivanje u sebe, što se može činiti na svakom mestu.
Materijalna klet čoveka koji tihuje u njoj ostavlja čoveka samog sa sobom, a unutrašnja, duhovna, smešta u sebe i Boga i svo Nebesko Carstvo, u skladu sa jevanđeljskim rečima Samog Hrista: „Carstvo Božije vnutr vas jest“ (Lk. 17, 21). Ovo Makarije Egipatski objašnjava sledećim rečima: srce je mali sasud, ali ono smešta u sebe sve stvari, tamo je i Bog, tamo su Anđeli, tamo je život i Carstvo, tamo su nebeski gradovi, tamo je riznica blagodati.
Čovek treba češće da se zatvara u unutrašnju, srdačnu klet, nego među zidove i da tamo sabravši sve svoje pomisli, prepusti svoj um Bogu i da Mu se moli tajno sa svom toplinom duha i živom verom, a ujedno i da se poučava u bogomisliju, kako bi bilo moguće da izraste u muža savršenog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *