NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
TAJNA SPASENJA KOJA SE OTKRIVA NEPRESTANOM MOLITVOM
 
Kako se spasiti? Ovo blagočestivo hrišćansko pitanje se prirodno rađa u umu svakog usled osećanja oštećene i raslabljene čovekove prirode i ostatka u njoj prvobitnog stremljenja ka istini i pravednosti. Svako ko ima makar malo vere u besmrtnost i davanje svakome po zaslugama u večnom životu i nehotice se sreće sa mišlju o tome kako da se spasi kada upravlja svoj pogled ka nebu. Pošto je rešavanje ovog zadatka za njega teško on za ovo pita umne i s tim upoznate ljude, zatim čita po njihovom savetu poučne knjige duhovnih pisaca u vezi s ovim predmetom težeći da bez odstupanja sledi istine i pravila koja je čuo i pročitao. U svim ovim poukama on nailazi na očigledne, na izvestan način neophodne uslove za spasenje: pobožan život, podvizi i trud nad samim sobom radi odlučnog samoodricanja koje vodi ka tvorenju dobrih dela, ka stalnom ispunjavanju svih Božjih zapovesti, koje svedoči o nepokolebljivosti i čvrstini vere. Dalje mu se propoveda da svi ovi uslovi za spasenje obavezno treba da se ispunjavaju uz najdublje smirenje i u celini: jer kao što sve vrline zavise jedna od druge, one treba jedna drugu da podržavaju, jedna drugu da usavršavaju i nadahnjuju, kao što sunčevi zraci tek onda pokazuju svoju silu i proizvode plamen kad se usredsrede u jednu tačku. A inače „nepravednij vmalje i v mnozje nepraveden jest.“
Osim toga, kao najveći dokaz za neophodnost ove izuzetno složene i celokupne delatnosti on sluša uzvišenu pohvalu lepote dobrodetelji i porugu niskosti i bede poroka. Sve ovo se urezuje kao istinito obećanje ili veličanstene nagrade i blaženstva ili mučne kazne i nevolje u večnom životu.
Takav je posebno karakter propovedanja najnovijeg vremena! Usmeren na takav način onaj ko vatreno želi spasenje sa svom radošću pristupa ispunjenju pouka i primeni iskustava iz svega što je čuo i pročitao, ali avaj! Čak ni na prvom koraku svog stremljenja ne nalazi mogućnost da dostigne svoj cilj, predviđajući i čak osećajući da će njegova povređena i raslabljena priroda pobediti ubeđenja njegovog razuma, da je njegova slobodna volja vezana, da su naklonosti oštećene, da je sila duha iznemogla. Uz takvo iskustveno samosaznanje o svojoj nemoći on prirodno prelazi na misao da nema možda nekih sredstava koja pomažu da se ispuni ono što propisuje zakon Božji, što zahteva hrišćanska blagočestivost i što su ispunjavali svi oni koji su se udostojili da dobiju spasenje i svetinju? Zbog svega ovoga i da bi pomirio u sebi zahtev razuma i savesti i nemoć sile da ovo ispuni on se još obraća propovednicima spasenja s pitanjem: Kako da se spasim? Kako da ispuni uslove spasenja koji su mu nedostupni? I da li onaj ko sve ovo propoveda ima snage da ispuni sve ono čemu poučava?..
„Moli Boga, moli se Bogu da ti pomogne!“ Ali zar ne bi bilo polodotvornije ukoliko bismo se pre ili uvek i pri svemu učili molitvi kao uzročnici ispunjavanja svega što zahteva hrišćansko blagočestije i čime se stiče spasenje – zaključuje onaj ko je postavio pitanje i ujedno pristupa izučavanju molitve: čita, razmišlja, razmatra učenje onih koji su pisali na ovu temu. Istina, u njima nalazi mnogo svetlih misli, dubokih poznanja i jakih izraza. Jedan predivno rasuđuje o neophodnosti molitve, drugi o njenoj sili, blagotvornosti, o obavezi čoveka da se moli, o tome da je za molitvu potrebna usrdnost, pažnja, toplina duha, čistota misli, pomirenje s neprijateljima, smirenje, skrušenost i drugo što mora da postoji prilikom molitve… A šta je molitva po sebi i kako čovek suštinski da se moli – pošto se na ova pitanja, iako su ona prva i najpotrebnija, veoma retko mogu naći podrobna i svima jasna objašnjenja, onaj ko revnosno želi da se moli opet ostaje pod pokrovom tajne. U njegovom sećanju se od svega što je pročitao ukorenjuje samo spoljašnja strana molitve koja premda je i blagočestiva, ipak je samo spoljašnja i on dolazi do ovakve konstatacije ili zaključka: da bi se čovek molio treba da ide u crkvu, da se krsti, da se klanja, da kleči, da čita psaltir, kanone, akatiste… Ovo je uobičajeno shvatanje molitve onih koji nisu upoznati s delima o unutrašnjoj molitvi i sozercateljnim delima svetih otaca. Na kraju, tražitelj se sreće s knjigom koja se naziva „Dobrotoljublje“ u kojoj su dvadeset petorica svetih otaca jasno prikazala nauku istinske i suštastvene srdačne molitve.
Ovde iznad tajne spasenja i molitve počinje za njega da se podiže krajičak zavese i on vidi da istinski se moliti znači usmeravati razum i sećanje ka neprekidnom sećanju na Boga, hoditi u Njegovom Božanstvenom prisustvu, podsticati sebe na Njegovu ljubav posredstvom bogomslija i sjediniti ime Božije s disanjem i pokretima srca, rukovodeći se u svemu ovom prizivanjem ustima najsvetijeg imena Isusa Hrista ili tvorenjem Isusove molitve, u svako vreme i na svakom mestu i pri svakom poslu neprekidno.
Iako će ove svetle istine ozarivši poznanja tražitelja i otkrivši mu put ka izučavanju i dostizanju molitve ubediti ovog tražitelja da odmah pristupi ispunjavanju ovih mudrih pouka ipak će on prilikom svojih opita delujući promenljivim metodama još nailaziti na prepreke dok mu iskusni neastavnik ne otkrije (po istoj ovoj knjizi „Dobrotoljublje“) u svoj punoti tajnu, da je samo učestalost ili neprestanost molitve (ma kako da se ona izgovarala na početku) jedino moćno sredstvo, kako za savršenstvo unutrašnje molitve tako i za spasenje duše. Učestalost molitve jeste osnova ili temelj, koji na sebi drži čitav krug spasonosne delatnosti, kao što to potvrđuje i sveti Simeon Novi Bogoslov: „Onaj,“ kaže on, „ko se neprestano moli, u ovom jednom je sjedinio sve dobro.“
Dakle, da bi se predstavla istina ovog otkrića u svoj punoti nastavnik je razvija na sledeći način. Za spasenje duše je kao prvo neophodna istinska vera: Sveto Pismo kaže: „Bez vjeri ne vozmožno ugoditi Bogu“ (Jevr. 11, 6); „Iže ne imjet vjeri, osužden budet.“
Međutim, iz Svetog Pisma se vidi da čovek ne može sam po sebi da rodi veru u sebi čak ni koliko zrno gorušično, da vera ne potiče od nas, jer je ona dar Božji, da veru, kao duhovni dar daje Sveti Duh.
Šta da se radi u tom slučaju? Kako pomiriti čoveka u veri s nemogućnošću čoveka da je rodi u sebi? U istom ovom Svetom Pismu je otkriveno i sredstvo za ovo i pokazani su primeri: „Prosite i dastsja vam.“ Apostoli nisu mogli sami da podstaknu u sebi savršenstvo vere, već su molili Isusa Hrista: „Gospodi, priloži nam vjeru.“ Evo primera traženja vere! Odavde se vidi da se vera stiče molitvom.
Za spasenje duše su osim istinske vere potrebna i dobra dela, dobrodetelji, jer „vjera bez djel mertva jest“, jer će se čovek opravdati od dela, a ne samo od vere, i ašče hoščeši vniti v život, sobljudi zapovjedi: ježe ne ubiješi, ne preljubi sotvoriši, ne ukradeši, ne lžesvidjedeljstvuješi, čti oca i mater, i vozljubiši iskrenjago jako sam sebe. I sve ove zapovesti treba ispunjavati zajedno. „Iže bo vjes zakon sobljudet, sogrješit že vo jedinom, bist vsjem povinen“. Ovako uči sveti apostol Jakov.
A sveti apostol Pavle opisujući slabe ljudske sile kaže „ot djel zakona ne opravditsja vsjaka plot“, „vjemi bo, jako zakon duhoven jest, az že plotjan jesam, prodan pod grjeh. Ježe bo hotjeti priležit mi, a ježe sodjejati dobroje, ne obrjetaju, no ježe ne hošču, zloje sije sodjevaju. Umom mojim rabotaju zakonu Božiju, plotiju že zakonu grjehovnomu.“ Kako onda treba ispunjavati neophodna dela zakona Božijeg kada je čovek nemoćan, kada nema mogućnosti da opravda zapovesti u sebi?
Nema mogućnosti samo dotle dok ne moli za to, dok se za to ne moli. „Ne imate, zanje ne prosite,“ otkriva uzrok sveti apostol. Pa i Sam Isus Hristos kaže: „Bez Mene ne možete tvoriti ničesože.“ A kako tvoriti s Njim uči ovako: „Budite vo Mne i Az v vas.“ „Ašče kto prebudet vo Mnje plod mnog sotvorit.“ A biti u Njemu znači neprestano osećati Njegovo prisustvo, neprestano moliti u ime Njegovo: „Ašče što prosite vo imja Moje, Az sotvorju.“ Dakle, mogućnost ispunjenja dobrih dela stiče se opet molitvom. Primer za ovo vidi se u samom apostolu Pavlu koji se tri puta molio da pobedi iskušenja, koji je klečao pred Bogom Ocem da mu da da se utvrdi u unutrašnjem čoveku, i koji je na kraju, zapovedao da se pre svega „tvori molitva“ i svima čak „neprestano se molite“.
Iz svega gore navedenog sledi da vascelo duševno spasenje čoveka zavisi od molitve, i zato je ona kao prvo pre svega i potrebna, jer se njome oživljava vera, kroz nju se ispunjavaju sve dobrodetelji. Jednom rečju, uz molitvu sve prati uspeh, a bez nje nijedno delo hrišćanskog blagočestija ne može da se ostvari.
Upravo zato se neprestanost, svagdašnjost, daje isključivo i samo molitvi; ostale dobrodetelji – svaka ima svoje vreme, a za molitvu se zapoveda da se neprestano upražnjavati: „neprestano molitesja“, „podobajet vsegda molitisja, molitisja na vsjako vremja, na vsjakom mjestje.“
Istinska molitva zahteva svoje uslove: ona mora biti prinošena s čistotom misli i srca, s plamenom usrdnošću, s čvrstom pažnjom, s trepetnim sveštenim strahom i s najdubljim smirenjem. Međutim, ko od onih koji imaju čistu savest neće priznati da je dalek od gore navedenih uslova za istinsku molitvu, da obavlja svoju molitvu više zato što tako treba, više s prinuđivanjem sebe nego iz želje, nego zbog naslađivanja molitvom, iz ljubavi prema molitvi? O tome i Sveto Pismo svedoči da čovek ne može um da učini stalnim i da ga potpuno očisti od rđavih pomisli: „Nadležit bo čelovjeku pomišlenije na zloje ot junosti jego,“ da nam samo Bog daje drugačije srce i novi duh „što ježe hotjeti i ježe djejati Božije jest.“ I sam apostol Pavle je rekao: „Duh moj (t.j. glas moj) molitsja, a um bez ploda jest.“ I: „Ne vjemi, kako ili o česom pomolimsja,“ potvrđuje on. Iz ovoga sledi da mi sami po sebi ne možemo istinski da se molimo, ne možemo u svojoj molitvi da otkrijemo njena suštinska svojstva!
Šta je onda u ovakvoj nemoći svakog čoveka preostalo kao moguće da učini od svoje volje i sile za spasenje sopstvene duše? On ne može da stekne veru bez molitve, dobra dela takođe, na posletku, nije u stanju ni da se moli istinski. Šta mu je onda preostalo, šta je dato njegovoj slobodi i silama da ne bi poginuo, već da bi se spasio?
Pošto u svakom delu postoji kvalitet njega je Gospod ostavio Svojoj volji i darovanju. A da bi se jasnije pokazala ljudska zavisnost od volje Božije i da bi čoveka dublje pogruzio u smirenomudrenost Bog je ljudskoj volji i silama ostavio samo količinu molitve, zapovedio nam je da se neprestano molimo, da se uvek molimo, u svako vreme, na svakom mestu. Upravo ovim se i otkriva tajanstveni način dostizanja istinske molitve, a ujedno s njom i vere, i ispunjenja zapovesti i spasenja. Dakle, čoveku je ostavljena količina. Učestalost molitve je prepuštena u svojinu njegovoj volji… O ovome isto tako uče i oci Crkve. Sveti Makarije Veliki kaže: „Moliti se nekako (ali često) zavisi od naše volje, a moliti se istinski jeste dar blagodati.“ Prepodobni Isihije kaže da se učestalost molitve prelazi u naviku i pretvara se u prirodu, da bez čestog prizivanja imena Isusa Hrista nije moguće očistiti srce.
Prepodobni Kalist i Ignjatije savetuju da se pre svih podviga i dobrodetelji započne molitva u ime Isusa Hrista često, neprekidno, jer učestalost i nečistu molitvu uzvodi ka čistoti. Blaženi Dijadoh tvrdi da kad bi čovek što je moguće češće prizivao ime Božije (molio se) ne bi padao u sagrešenja. Kako su iskusne, mudre i srcu bliske ove praktične pouke otaca! One u iskustvenoj prostoti bacaju svetlost na načine i sredstva za usavršavanje duše. Kakva je u njima velika suprotnost s moralnim usmerenjima teoretskog razuma! Razum ubeđuje: radi ovo i ovo dobro, naoružaj se hrabrošću, upotrebi silu volje, uveri se lepim posledicama dobrodetelji, na primer: očisti um i srce od ispraznih maštanja, ispuni njihovo mesto poučnim razmišljanjima, čini dobro i bićeš poštovan i miran, živi onako kako zahtevaju razum i savest… Međutim, avaj! Sve to uz sav napor ne dostiže svoj cilj bez česte molitve, bez privlačenja njome milosti Božije. Posle ovoga otkrićemo još neke pouke otaca i pogledaćemo šta oni kažu, na primer, o očišćenju duše. Sveti Lestvičnik piše: „Prilikom pomračivanja duše nečistim pomislima neprijatelj se pobeđuje Isusovim imenom ako ga često ponavljamo. Jače i uspešnije oružje od ovog nećeš naći ni na nebu, ni na zemlji.“ Sveti Grigorije Sinait poučava: „Znaj da niko ne može sam da zadrži svoj um, i zato ukoliko imaš nečiste misli češće i više prizivaj ime Isusa Hrista i pomisli će se stišati same po sebi.“ Kakav jednostavan i zgodan, ali i iskustveni način, koji je ujedno suprotan savetu teoretskog razuma, koji uobraženo pokušava da dostigne čistotu samo svojim dejstvom! Uporedivši ove isksutvene pouke svetih otaca dolazimo do zaključka da je glavni, jedini i najzgodniji način za sticanje dela spasenja i duhovnog savršenstva učestalost, neprekidnost molitve, ma kako ona nemoćna bila!..
Hrišćanska dušo! Ako ne nalaziš u sebi snage da se poklanjaš Bogu duhom i istinom, ako tvoje srce još ne oseća toplinu i sladosni ukus umne i unutrašnje molitve prinesi na molitvenu žrtvu ono što možeš, što zavisi od tvoje volje, što je srazmerno tvojim silama: neka se niži organi tvojih usta prvo srode s čestim i stalnim molitvanim vapajem; neka često, neprekidno prizivaju moćno ime Isusa Hrista; ovo ne predstavlja veliki trud i to svako može!.. Pritom ovo zahteva i iskusna zapovest svetog apostola: „Da prinosim vinu (uvek) žertvu Bogu, sireč plod ustjen ispovjedajuščihsja imeni Jego“; učestalost molitve će sigurno stvoriti i naviku i pretvoriti se u prirodu, privući će nakon nekog vremena um i srce u dužno raspoloženje. Pritom razmisli, ako bi čovek stalno ispunjavao samo ovu zapovest Božiju o neprestanoj molitvi on bi samo njom ispunio sve zapovesti: jer kada bi neprekidno u svako vreme, prilikom svih dela i poslova tvorio molitvu, tajno prizivao Božanstveno ime Isusa Hrista, makar prvo i bez duševne topline i usrdnosti, makar samo primoravajući sebe, tada više ne bi imao vremena za isprazne razgovore, za osuđivanje bližnjih, za prazno trošenje vremena u čulnim grešnim zadovoljstvima: svaka njegova prestupna misao bi nailazila na prepreku u svom širenju, svako grehovno delo ne bi bilo promišljano tako plodonosno kao u praznom umu; smanjila bi se ili bi se potpuno uništila i brbljivost i praznoslovlje i svaki postupak bi se odmah čistio blagodatnom silom kroz često prizivanje imena Božijeg. Često upražnjavanje molitve često bi odvlačilo dušu od grehovnih dela i privlačilo bi je onom znanju koje je za nju najbitnije – sjedinjenju s Bogom! Vidiš li sada kako je važan i neophodan kvantitet u molitvi? Učestalost molitve je jedini način za sticanje čiste i istinske molitve; to je najbolje i najdelatnije pripremanje za molitvu i najsigurniji put za dostizanje molitvenog cilja i spasenja!
Radi daljeg uveravanja u neophdonost i plodotvornost česte molitve što je moguće bolje zapamti: 1) Da je svaki podsticaj, svaka misao u molitvi dejstvo Svetog Duha i glas tvog Anđela-čuvara. 2) Da ime Isusa Hrista koje se priziva u molitvi sadrži u sebi samostalnu i samodelatnu blagotvornu silu, i zbog toga 3) Nemoj se smućivati nečistotom ili suvoparnošću svoje molitve, već strpljivo očekuj plod od čestog prizivanja imena Božijeg. Ne slušaj neiskusnu nerazumnu sugestiju sveta da je samo hladno, premda i stalno vapijanje beskorisno mnogoslovlje. Ne! Sila imena Božijeg i učestalost prizivanja pokazaće svoj plod u svoje vreme!..
Predivno o ovome rasuđuje jedan od duhovnih pisaca: „Znam,“ kaže on, „da mnogim navodno duhovnim i lažno mudrim filosofima koji svuda traže lažnu veličinu i navodno blagorodna upražnjavanja u očima njihovog razuma i gordosti prosto, usmeno i stalno isto, ali često upražnjavanje moltive izgleda kao bezvredno ili nisko zanimanje ili kao glupost. Međutim, oni se, nesrećnici varaju, i zaboravljaju pouku Isusa Hrista: „Ašče ne budete jako djeti, ne vnidete v Carstvije Božije.“ Oni sačinjavaju sebi nekakvu nauku od moljenja na kolebljivim osnovama prirodnog razuma! Da li je potrebno mnogo učenja, uma ili znanja da bi se čista srca reklo: „Iisuse, Sine Božij, pomiluj mja!“ Zar nije takve česte molitve hvalio i Sam naš Božanstveni Učitelj? Zar nisu ovim kratkim, ali čestim molitvama bila izmoljavana i tvorena čuda? Ah, dušo hrišćanska! Bdij i nemoj zaćutati u neprekidnim vapajima tvoje molitve! Čak i ako bi tvoj vapaj poticao iz srca još uvek rasejanog i delimično ispunjenog svetom – nema veze! Treba ga samo nastaviti, ne zaćutati, i ne brini se: ono će se samo od sebe očistiti zbog učestalosti. Ne ispuštaj nikada iz sećanja da „Iže v vas, bolij jest togo, iže v mirje.“ „Bolij bo jest Bog sredca našego, i vjest vsja,“ kaže apostol.
Dakle, nakon svih ovih uveravanja, uz svu našu slabost, ona je tako moćna, bezuslovno dostupna čoveku i u potpunosti zavisi od njegove volje – odluči se da pokušaš makar samo jedan dan da paziš na sebe, na učestalost svoje molitve tako da na molitveno prizivanje imena Isusa Hrista bude upotrebljeno mnogo više vremena u toku dana nego za druga zanimanja: i ovo više poklanjanje vremena molitvi u odnosu na svakodnevne poslove sigurno će ti dokazati da taj dan nije izgubljen, već da je stečen na spasenje, da na tasu pravosuđa Božijeg učestala molitva preteže tablu tvojih slabosti i izglađuje grehove koje si tog dana počinio u knjizi sećanja, da te postavlja na stepen pravednosti i daruje nadu da ćeš dobiti osvećenje i večni život.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *