NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
UČENJE STARCA PAJSIJA O ISUSOVOJ MOLITVI KOJA SE TVORI UMOM U SRCU
 
Sladosno biva u srcu čisto i stalno
sećanje na Isusa i neizrecivo prosvetljenje
koje od njega proističe.

 
Sveti Marko, mitropolit Efeski
 
Učenje starca Pajsija o Isusovoj molitvi, kao i njegovo učenje o monaštvu, tesno je povezano s učenjem o ovom predmetu njegovog učitelja i druga, shimonaha Vasilija. Zbog toga ćemo prvo ukratko navesti učenje starca Vasilija o Isusovoj molitvi koje je izložio u predgovoru knjiga svetog Grigorija Sinaita, blaženog Filoteja Sinajskog i blaženog Isihija Jerusalimskog.
Svoj predgovor knjizi svetog Grigorija starac Vasilije počinje ukazivanjem na napravilnost mišljenja onih koji misle da umno delanje dolikuje samo savršenima, koji su dostigli bestrasnost i svetost.
Oni koji tako misle ograničavaju svoje moljenje samo spoljašnjim ispunjavanjem pojanja psalama, tropara i kanona, ne shvatajući da su nam ovakvo spoljašnje moljenje sveti oci odredili samo kao privremeno, zbog nemoći i nedoraslosti nešeg uma s tim da mi, postepeno se usavršavajući ushodimo na stupanj umnog delanja i ni u kom slučaju da ne ostajemo samo pri spoljašnjem moljenju.
Po rečima svetog Grigorija samo je deci svojstveno da tvoreći ustima spoljašnje moljenje misle da čine nešto veliko, i da tešeći se količinom onoga što čitaju gaje u sebi unutrašnjeg fariseja.
Po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova, onaj ko se ograničava spoljašnjim delanjem molitve ne može da dostigne unutrašnji mir i da napreduje u dobrodetelji, jer je sličan onome ko vodi borbu sa svojim neprijateljima u noćnoj tami: on čuje glasove neprijatelja, zadobija rane od njih, ali ne vidi jasno ko su, odakle su došli, kako i zbog čega se s njim bore.
Po rečima svetog Isaka Sirina i prepodobnog Nila Sorskog ako bi neko poželeo da mimoilazeći umnu molitvu, samo spoljašnjim moljenjem i spoljašnjim osećanjima odbije neprijateljski prilog i da se suprotstavi bilo kojoj strasti ili lukavom pomislu ubrzo bi se pokazao kao mnogo puta pobeđen, jer mu se demoni, savladavajući ga u borbi i ponovo mu se pokoravajući kao da ih navodno on pobeđuje, rugaju i nagovaraju ga na taštinu i uzdanje u sebe proglašavajući ga učiteljem i pastirem ovaca.
Iz rečenog se može videti sila i vera, kako umne molitve, tako i spoljašnjeg moljenja. Ne treba misliti da sveti oci navodno odgovarajući nas od neumerenog spoljašnjeg moljenja i upućujući nas na umnu molitvu time ponižavaju spoljašnju molitvu. Nipošto! Jer su sva sveštenodejstva Crkve u njoj ustanovljena Svetim Duhom i sva ona odražavaju u sebi tajnu Ovaploćenja Boga Reči. I nema ničega u crkvenim obredima ljudskog, već je sve delo Božije blagodati, koje se ne povećava od naših vrlina i ne umanjuje usled naših grehova. Međutim, mi sada ne govorimo o ustavima Svete Crkve, već o naročitom pravilu i načinu života svakog monaha, to jest, o umnoj molitvi, kao o delanju koje usrdnošću i srdačnom ispravnošću, a ne samo rečima koje se izgovaraju bez pažnje ustima i jezikom, obično privlači blagodat Svetog Duha. I pametno je da se ovim umnim delanjem ne zainteresuje samo onaj ko je savršen, već i svaki početnik i onaj ko je strastan, pazeći na srce.
I zbog toga Grigorije Sinait, koji je više od svih i do tananosti razmotrio i analizirao blagodaću Svetog Duha koja u njemu živi žitija, dela i duhovne podvige svih svetih, zapoveda da se na svaki način staramo o umnoj molitvi.
Takođe, i sveti Simeon Solunski zapoveda i savetuje i arhijerejima, i sveštenicima, i monasima, i mirjanima da u svako vreme i u svakom času izgovaraju ovu sveštenu molitvu i kao da dišu njome, jer nema jačeg oružja ni na zemlji, ni na nebu, kaže on zajedno sa svetim apostolom, osim imena Isusa Hrista.
Znaj i to, dobri trudbeniče ovog sveštenog delanja, da su ne samo u pustinji ili u osamljenom otšelništvu bili učitelji i mnogobrojni delatelji ovog sveštenodejstva, već i u samim velikim lavrama, pa čak i u gradovima.
Na primer, njegova svetost patrijarh Fotije, koji je postavljen za patrijarha iz senatorskog zvanja i koji nije bio monah, tek se na svojoj visokoj dužnosti obučio umnom delanju i napredovao je u njemu do takvog stepena, da je njegovo lice, po rečima svetog Simeona Solunskog, sijalo blagodaću Svetog Duha kao kod drugog Mojsija.
Po rečima istog ovog svetog Simeona, patrijarh Fotije je napisao i izvanrednu knjigu o umnom delanju.
On takođe kaže da su i sveti Jovan Zlatoust i sveti Ignjatije i Kalist kao patrijarsi istog ovog Carigrada napisali svoje knjige o ovom unutrašnjem delanju.
Dakle, ukoliko ti, govoreći protiv umne molitve kažeš da nisi pustinožitelj pa da se baviš ovim delanjem, razobličava te patrijarh Kalist koji se obučio umnom delanju dok je bio na kuvarskoj službi u velikoj Atonskoj lavri i patrijarh Fotije, koji se tek kao patrijarh naučio umetnosti srdačne pažnje.
Ukoliko se lenjiš da se baviš umnim trezvenjem pozivajući se na poslušanja, zaslužuješ poseban prekor, jer po rečima svetog Grigorija Sinaita, ni pustinja, ni osamljenost ne bivaju toliko korisni pri ovom delanju kao razumno poslušanje. Ukoliko kažeš da nemaš učitelja koji bi te naučio ovom delanju Sam Gospod ti zapoveda da se učiš iz Svetog Pisma govoreći: „Ispitajte Pisanija, i v nih obrjaščete život vječnij“. Ukoliko te smućuje to što ne nalaziš tiho mesto opovrgava te Petar Damaskin koji kaže: „U tome se i sastoji početak čovekovog spasenja da ostavi svoja htenja i razumevanja i tada se u celom svetu neće naći takva stvar ili mesto koji bi mogli da ometu spasenje.“ Ukoliko te smućuju reči svetog Grigorija Sinaita, koji mnogo govori o prelesti koja se dešava prilikom ovog delanja, isti sveti otac te i ispravlja govoreći: „Ne smemo ni da se bojimo, ni da sumnjamo prizivajući Boga. Jer ako su neki i skrenuli povredivši um znaj da su oni to pretrpeli zbog samovolje i visokog mišljenja o sebi. Ukoliko neko u pokornosti, pitajući i sa smirenomudrenošću traži Boga, nikada neće pretrpeti štetu blagodaću Hristovom. Jer onome ko živi pravedno i neporočno i ko izbegava samougađanje i visoko mišljenje o sebi, ne može nauditi, po rečima svetih otaca, čitav puk demona, čak i ako podigne protiv njega bezbrojna iskušenja. Samo oni koji se uzdaju u sebe i postupaju po svojoj pameti padaju u prelest. A oni koji se, spotičući se o kamen Svetog Pisma iz bojazni od prelesti, klone umnog delanja pretvaraju belo u crno i crno u belo. Jer ne uče nas sveti oci o razlozima zbog kojih biva prelest radi zabrane umnog delanja, već kako bi nas sačuvali od prelesti.“
Tako i sveti Grigorije Sinait zapovedajući onima koji se uče molitvi da se ne boje i ne sumnjaju, ukazuje i na uzroke prelesti: samovolju i visokoumlje. Želeći da nam oni ne naškode sveti oci zapovedaju da se izučava Sveto Pismo i da se njime rukovodimo imajući brat brata za dobrog savetnika, po rečima Petra Damaskina.
Ukoliko se bojiš da pristupiš umnom delanju iz sveštenog straha i u prostoti srca i ja sam zajedno s tobom spreman da se uplašim. Međutim, ne treba se plašiti praznih priča, kao što kaže poslovica: „Ko se boji vuka neka ne ide u šumu.“ I Boga se treba bojati, ali ne treba bežati od Njega i ne treba Ga se odricati. Veliku prepreku za delanje umne molitve za neke predstavlja njihova telesna nemoć. Pošto nisu u stanju da ponesu trud i post koji su nosili sveci oni misle da bez ovoga nemogu da započnu umno delanje. Ispravljajući njihovu grešku sveti Vasilije Veliki uči: „Uzdržanje se svakome određuje po njegovoj telesnoj sili i mislim da čoveku može da naškodi prekomerno uzdržavanje koje može da razruši telesnu snagu učini ga nepokretnim i nesposobnim za dobra dela. Kad bi za nas bilo dobro da budemo raslabljeni i da telom ležimo kao mrtvi, da jedva dišemo, Bog bi nas takvima i stvorio. Ako nas nije stvorio takvima greše oni koji predivno Božije sazdanje ne čuvaju onakvim kakvim je ono sazdano.“
Podvižnik treba da se brine samo za jedno: da se u njegovoj duši ne krije zlo lenjosti, da ne oslabi trezvenje i usrdno obraćanje misli ka Bogu, da se ne pomrači u njemu duhovno osvećenje i prosvećenje duše koje od njega (t.j. duhovnog osvećenja) potiče. Jer ako sve pomenuto dobro u njemu raste neće biti vremena da se u njemu bude telesne strasti kada njegova duša bude zauzeta nebeskim i kada ne ostavlja telu vremena za buđenje strasti.
Pri takvom ustrojstvu duše onaj koji uzima hranu ni po čemu se na razlikuje od onoga ko je ne uzima. I on je ispunio ne samo post, već i potpuno uzdržavanje od hrane, i ima pohvalu za svoju posebnu brigu o telu, jer umeren život ne izaziva raspaljivanje pohoti.
U skladu s ovim i sveti Isak kaže: Ako prinudiš slabo telo na ono što prevazilazi njegovu snagu dvostruko smućenje nanosiš duši.
I sveti Jovan Lestvičnik kaže: Video sam ovu neprijateljicu (utrobu) umirenu i kako daje bodrost umu. I na drugom mestu: Video sam je kako se topi od posta i budi pohot, kako se ne bismo uzdali u sebe, već u živoga Boga.
Tako uči i priča, koju spominje prepodobni Nikon. – U naše vreme bio je pronađen u pustinji jedan starac koji trideset godina nije video nijednog čoveka i nije jeo hleb, hraneći se samo korenjem, i on je priznao da ga je sve te godine napadao demon bluda. I oci su smatrali da nisu gordost i hrana bili uzrok ovih bludnih napada, već to što starac nije bio naučen umnom trezvenju i suprotstavljanju neprijateljskim prilozima. Upravo zato i sveti Maksim Ispovednik kaže: Daj telu onoliko koliko je u stanju da ponese i sav svoj podvig usmeri na umno delanje. I sveti Dijadoh: Post ima pohvalu sam po sebi, a ne po Bogu, njegov cilj je da privodi one koji žele u celomudrenost.
I zato ne treba o njemu da mudruju podvižnici blagočestija, već da u veri Božijoj očekuju ishod našeg ustrojstva. Ni u jednoj umetnosti umetnici ne sude po alatu o rezultatu rada, već očekuju završetak rada i na osnovu njega sude o umetnosti.
Odredivši ovakvo pravilo za hranu ne polaži svu svoju nadu samo na post, već posteći umereno i u skladu sa svojom snagom teži ka umnom delanju. Tako ćeš i gordost moći da izbegneš i nećeš se gnušati dobrim Božjim stvorenjima uznoseći Mu hvalu za sve.
Umna molitva je moćno oružje kojim podvižnik pobeđuje svoje nevidljive neprijatelje.
Neki sveti oci daju pravila monasima: zajedno s delanjem Hristovih zapovesti tvoriti dugotrajno pojanje psalama, kanone i tropare. Drugi oci, izučivši najtananije delanje duhovnog razuma smatraju da je za početnike nedovoljno da prebivaju samo u telesnom obučavanju, već predajući im zajedno s ispunjavanjem Hristovih zapovesti umereno pojanje i čitanje određuju umesto dugotrajnog pojanja psalama i kanona delanje umne molitve dodajući pritom da ako ih Duh Sveti poseti dejstvom srdačne molitve tada nimalo ne sumnjajući ostave spoljašnje pravilo, jer ga nadomeštava unutrašnja molitva.
Treći imajući veliko iskustvo i poznajući žitija i dela svetih, pošto su posebno prosvećeni dejstvom i premudrošću Svetog Duha određuju za početnike zajedničko, a ne posebno obučavanje umnoj molitvi, deleći ga na dve vrste – delatnu i sozercateljnu. Ovi oci zapovedaju da se sva briga usmeri na umno delanje ostavljajući pojanju malo vremena, samo u trenucima uninija, jer su po njihovim rečima, crkvene službe i pojanje pesama su predane svim hrišćanima uopšte, a ne onima koji žele da tihuju. Uostalom, i putem dugačkih pesama i čitanjem kanona i tropara može se ostvariti uspeh, iako veoma sporo i s velikim poteškoćama; drugi put je zgodniji i lakši, a treći je najbrži, i pritom s radošću i čestim posetama Svetog Duha Koji utvrđuje i uspokojava srce, posebno prilikom usrdnog staranja i dobrih želja.
Pošto se sveta umna molitva rastvara poštovanjem zapovesti Božijih ona isteruje demone i strasti, i nasuprot tome, onoga ko ne mari za zapovesti i ko se ne brine za umnu molitvu, već se bavi samo pojanjem, odvlače strasti.
Prestupanje zapovesti Gospodnjih vidi se u svima podjednako, ali se ispoljava na mnoge različite načine: na primer, neko može da odredi sebi kao pravilo da ne prestupa zapovesti, da se ne predaje strasti, ali mu se zbog neke okolnosti ili smućenja ili spletke neprijatelja desi da nekog uvredi ili osudi ili da se razgnevi ili da ga pobedi taština ili da se raspravlja i opravdava, ili da praznoslovi ili da slaže, ili da se prejede ili da se opije, ili da pomisli nešto nečisto ili da učini nešto tome slično.
Osećajući se krivim pred Bogom on istog trenutka počinje da prekorava sebe i s pokajanjem pada ničice pred Bogom u umnoj molitvi od srca da mu Bog oprosti i pomogne da više ne pada u takva sagrešenja.
I na taj način on udara temelj poštovanju zapovesti i čuvanju svog srca od zlih priloga u molitvi, bojeći se i drhteći da zbog njih ne izgubi Carstvo Nebesko.
A drugi živi prosto, ne mareći da li pada ili stoji i misleći da u današnje vreme nema ljudi koji čuvaju zapovesti i koji se plaše da ih prestupe, i da svako hotimice ili nehotice greši pred Bogom i biva kriv za ove ili one tanane grehove i strasti; i zbog toga ne želi da ih se čuva smatrajući da je to nemoguće.
Smatrajući sebe odgovornim samo za preljubu i blud, ubistvo i krađu, trovanje i tome slične smrtne grehove i uzdržavajući se od njih on misli da stoji. Na njega se odnose reči: bolji je onaj koji pada i ustaje nego onaj ko stoji i ne kaje se.
Treba se čuditi kako su oba ova čoveka, kriva za iste grehove koje čine svakog trenutka, različiti pred Bogom, a mislim i pred duhovnim ljudima.
Jedan uopšte ne zna za padanje i ustajanje iako njim vladaju strasti; a drugi pada i ustaje, biva pobeđen i pobeđuje, podvizava se i trudi se, ne želi da odgovori zlom na zlo, ali se ne zadržava od pada zbog navike, trudi se da ne kaže ništa zlo, pati kada ga neko uvredi, ali prekoreva sebe za to što pati i kaje se za to, ili se ako i ne pati zbog nanete uvrede ni ne raduje.
Svi koji se nalaze u ovakvom ustrojstvu su oni koji se suprotstavljaju strasti, pate i bore se. Oci su rekli da je svaka stvar koju duša ne želi prolazna.
Želim da kažem još nešto o onima koji iskorenjuju strasti. Ima i takvih koji se raduju kad im bude naneta uvreda, ali zato što se nadaju da će dobiti nagradu. Ovakav spada u one koji iskorenjuju strasti, ali ne s razumom.
Drugi se raduje kad ga neko uvredi i smatra da je i trebalo da mu bude naneta uvreda, jer je sam dao povod za to. Ovakav razumno iskorenjuje strast.
Postoji, na posletku i takav koji ne samo da se raduje pošto je bio uvređen, i smatra samog sebe krivim, već još i pati zbog smućenja svog uvreditelja. Neka vas uvede Bog u ovakvo ustrojstvo duše!
Radi jasnije spoznaje i ovog i onog života reći ćemo ovo: prvi, potčinjavajući sebe zakonu ispunjava samo svoje pojanje. Drugi pak primorava sebe na umno delanje i uvek ima sa sobom ime Isusa Hrista u cilju istrebljivanja neprijatelja i strasti.
Ovaj se raduje čim završi pojanje. A ovaj zahvaljuje Bogu ukoliko u tišini, ne uznemiravan od zlih pomisli tvori molitvu. Onaj želi kvantitet, a ovaj kvalitet.
Kod onoga ko žuri da ispuni količinu pojanja ubrzo se stvara radosna uobraženost, u koju se uzda, i on hrani i neguje u sebi unutrašnjeg fariseja ukoliko ne pazi na sebe. Kod onoga kome je dragocen kvalitet molitve postoji spoznaja svoje nemoći i pomoći Božije.
Moleći se, ili bolje rečeno, prizivajući Gospoda Isusa u pomoć protiv neprijateljskih priloga, strasti i zlih pomisli, on vidi njihovu pogibelj od strašnog imena Hristovog i razume Božiju silu i pomoć. S druge strane, onaj nad kojim zle pomisli vrše nasilje i sumućuju ga spoznaje svoju nemoć, jer ne može da im se suprotstavi samo svojom silom. I u tome se sastoji čitavo njegovo pravilo i sav njegov život.
I premda neprijatelj može da mu sugeriše radosnu uobraženost i farisejske misli on ipak u tom podvižniku nailazi na spremnost da priziva Hrista protiv svih zlih pomisli i na taj način ne postiže uspeh u svojim spletkama.
Međutim, neko će reći da i prvi može da prizove Hrista protiv neprijateljskog priloga. Da, može, ali svako iz iskustva zna da danas delatelji spoljašnjeg pravila nemaju običaj da se obučavaju u molitvi protiv zlih pomisli. Ovakvi naročito ne žele da prihvate reč koja se izgovara ili piše o unutrašnjoj pažnji u kojoj se sastoji nauka moljenja protiv rđavih pomisli. I ne samo da ne prihvataju, već se i protive i pozivajući se na svoje učitelje tvrde da sveti oci za početnike nisu odredili umno delanje, već samo pojanje psalama, tropare i kanone, koji se ustima i jezikom izgovaraju.
I premda oni to govore i uče nepravilno, ipak ih svi slušaju, jer ovakvo moljenje ne zahteva obučavanje ili odricanje od mirskih pohoti, već svako, čim poželi može tako da se moli, bilo da je monah ili mirjanin.
Svešteno pak umno delanje, pošto je slavna i Bogu ugodna umetnost nad umetnostima i pošto ne zahteva samo odricanje od sveta s njegovim pohotima, već i još mnogo poučavanja i obučavanja ne nalazi među monasima one koji bi je tvorili.
Pri svemu tome treba se bojati desnih i levih skretanja, t.j. očajanja i uzdanja u sebe.
Uočavajući da kod onih koji se obučavaju umnom delanju ima slučajnih, a ne namernih, nehotičnih padova, koje oci nazivaju svakodnevnim gresima ne treba zbog toga sumnjati, jer po meri svakog biva i uspeh i pad od dobrog ka suprotnom.
S druge strane, slušajući o velikoj milosti Božijoj prema nama grešnima, ne smemo se uzdati u sebe i neustrašivo pristupati ovom umnom sveštenodejstvu bez velikog smirenja i toga da koliko god možemo ispunjavamo zapovesti.
Budući da smo svesni da nam i uzdanje u sebe i očajanje sugeriše naprijatelj treba jako da izbegavamo i jedno i drugo. I na taj način, s mnogim razmatranjem Svetog Pisma i koristeći savete iskusnih, u smirenju se obučavati ovom delanju.
Sveti oci koji uče da se samo zapovestma Hristovim pobeđuju strasti i da se srce očišćuje od zlih pomisli ukazuju podvižnicima da treba da imaju dva najjača oružja: strah Božji i sećanje na sveprisutnost Božiju, kao što je rečeno: „Strahom Gospodnim vsjak uklonjajetsja ot zla.“, i: „Predzrjeh Gospoda predo mnoju vinu, da ne podvižusja“, predlažu osim toga da se ima sećanje na smrt i pakao, kao i čitanje Svetog Pisma.
Sve je ovo dobro za dobre i pobožne muževe, a kod bezosećajnih i okamenjenih čak i ako se i sam pakao ili Sam Bog vidljivo otkriju neće se od toga pojaviti nikakav strah. Pritom i sam um kod monaha-početnika otupljuje i za sećanje na takve stvari i beži od njih kao pčela od dima.
Međutim, iako navedeno sećanje biva dobro i korisno u trenutku borbe najduhovniji i najiskusniji oci su osim ovog dobra ukazali na još veće i neuporedivo dobro koje može da pomogne čak i veoma slabima.
Prvo sredstvo se može uporediti s tim kada se pšenica melje u žrvnju svojim rukama i svojom sopstvenom silom, a ovo poslednje sredstvo kada se melje na vodenici vodom i različitim pomagalima.
Kao što voda sama pokreće točkove i kamen tako i preslatko ime Isusa zajedno sa sećanjem na Boga koji svecelo živi u Isusu pokreće um na molitvu, o čemu Isihije, veliki u bogoslovlju kaže: „Duša koja dobija dobro i koja se naslađuje Isusom s radošću, ljubavlju i ispovedanjem uznosi hvalu Dobročinitelju zahvaljujući Mu i prizivajući Ga s veseljem,“ i na drugom mestu: „Kao što je nemoguće provoditi ovaj život bez hrane i pića tako je nemoguće bez umnog hranjenja duše dostići bilo šta duhovno i ugodno Bogu ili osloboditi svoj um od greha, čak i ako se neko primorava da ne greši zbog straha od muka.“ I još: „Pomisli koje su prodrle u naše srce, ako ih ne želimo i borimo se protiv njih i suprotstavljamo im se, može da istera Isusova molitva koja se izgovara iz dubine srca.“
Iako se prvim od navedenih sredstava bez umnog delanja i dostiže uspeh, ipak je to veoma sporo i s naporom.
Drugim sredstvom se delatelj brzo i lako približava Bogu.
Jer tamo postoji samo spoljašnje moljenje i poučavanje i delanje zapovesti, a ovde i ovo i ono, i jedno i drugo: i spoljašnje i unutrašnje čuvanje.
Kada monah-početnik nakon odricanja od sveta i dejstva velikih i smrtnih grehova da pred Bogom obećanje da će se uzdržavati ne samo od malih grehova, svakodnevnih i oprostivih, već i od dejstva samih strasti i zlih pomisli, i ušavši svojim umom unutra, u srce, počne da priziva u svaku borbu i protiv svake zli pomisli Gospoda Isusa, ili ako zbog svoje nemoći popusti pred prilogom i naruši Gospodnje zapovesti, pa padne ničice pred Gospoda sa sdračnom molitvom kajući se, osuđujući sebe i u ovom ustrojstvu ostane do svoje smrti, padajući i ustajući, bivajući pobeđivan i pobeđujući, danju i noću moleći za osvetu nad suparnikom svojim, zar neće za njega postojati nada u spasenje?
Jer, kao što pokazuje iskustvo, nemoguće je da se čak i najveći muževi u potpunosti sačuvaju od svakodnevnih grehova, koji nisu na smrt, čiji izvor bivaju: reči, misao, neznanje, zaboravljanje, nehotica, volja, slučaj i koji se opraštaju svakodnevnom blagodaću Hristovom, po rečima svetog Kasijana.
Ako neko zbog malodušnosti kaže da sveti Kasijan pod onima koji se omivaju blagodaću Hristovom podrazumeva samo svete, a ne početnike i strasne, neka postoji i takvo mišljenje, ali ti uglavnom uzimaj u obzir sudove i rešavanje o takvim stvarima svetih dela po kojima se svaki početnik i strastan čovek osuđuje ovim svakodnevnim gresima i ponovo može da dobije oproštaj blagodaću Hristovom, kao i svi sveti svečasnim pokajanjem i ispovedanjem Bogu.
Jer, kao što kaže sveti Dorotej, postoji onaj koji služi strasti i postoji onaj koji se strasti suprotstavlja.
Onaj koji služi strasti kad čuje jednu reč gubi spokojstvo ili govori pet reči ili deset u odgovor na jednu reč i oseća neprijateljstvo, i smućuje se, pa čak i kasnije, kada se već umiri od uzbuđenja ne prestaje da oseća zlobu protiv onoga ko mu je tu reč rekao; i žali zbog toga što mu nije rekao još više nego što m je rekao; i smišlja kako bi mu rekao još gore reči; i stalno govori: „Zašto mu nisam to rekao? Reći ću mu još ovo i ovo,“ i sve vreme se gnevi. – To je jedno ustrojstvo, kada je zlo stanje uobičajeno.
Drugi, kada čuje reč takođe gubi spokojstvo i takođe u odgovor kaže i pet i deset reči, i pati što nije rekao još tri još uvredljivije reči i žali i pamti zlo, ali prolazi malo dana i on se smiruje, neko po nedelju dana ostaje u sličnom stanju, a drugi utihne posle jednog dana, a treći vređa, svađa se, smućuje se i odmah utihne.
Evo koliko različitih ustrojstava ima i sva ona podležu sudu dok su na snazi. Zato se može suditi i o svim drugim slučajevima, zbog čega strasni ne može da se očisti blagodaću Hristovom od svakodnevnih grehova koji izgledaju mali.
Razmotrimo sada kada slični grehovi bivaju oprostivi početnicima i strasnima.
Isti ovaj sveti Dorotej kaže: biva da neko čuvši reč, pati u sebi, ali ne zbog toga što ga je zadesila neprijatnost, već zbog toga što nije pretrpeo. Ovaj se nalazi u ustrojstvu onoga ko se protivi strasti.
Drugi se bori i trudi, ali ga strast pobeđuje. Treći ne želi da odgovara zlom na zlo, ali ga navika povuče. Četvrti se trudi da ne kaže ništa zlo, ali pati zbog toga što su ga uvredili i prekoreva sebe zbog toga što pati i kaje se za to. Šesti ne pati što su ga uvredili, ali se ni ne raduje.
Svi se oni protive strasti, ne žele da služe strasti i pate, i podvizavaju se. Ovakvi, iako su strasni, blagodaću Hristovom mogu da dobiju oproštaj od svakodnevnih grehova, koje ne čine s namerom, već nehotice, za koje je Gospod svetom Petru zapovedio da oprašta do sedam puta sedamdeset na dan.
Isto ovo govori i sveti Anastasije Sinait: Mi ovako rasuđujemo i razmišljamo o onima koji primaju Svete Tajne Tela i Krvi Gospodnje da ako imaju neke male i oprostive grehove kao što su: greše jezikom, sluhom, okom ili taštinom ili tugom ili razdražljivošću, ili zbog nečeg sličnog, ali osuđuju sebe i ispovedaju svoj greh Bogu i tako primaju Svete Tajne takvo njihovo Pričešće im biva na očišćenje grehova.
Pošto smo na početku rekli o dobrom i iskusnom savladavanju strasti umnom molitvom i zapovestima, pokazaćemo sada jasnije i sam tok umne borbe sa strastima.
Ako nas vražiji prilog napadne nekom strašću ili zlom pomišlju delatelj molitve protiv njih priziva Hrista i đavo sa svojim prilogom gine.
Ako pada zbog nemoći mišlju ili rečju ili razdražljivošću ili telesnom željom, moli Hrista ispovedajući Mu se i kajući se.
Ako biva obuzet uninijem ili tugom, koji pritiskaju njegov um i srce, hvata se sa sećanje na smrt i pakao i sveprisutnost Božiju i uz njihovu pomoć malo se potrudivši priziva Hrista.
Zatim, kad stekne mir od borbe ponovo moli Hrista da bude milostiv prema njemu za njegove grehove voljne i nevoljne; i jednom rečju, u trenutku borbe i duševnog mira pribegava Hristu i Hristos mu biva sve u svemu, kako u dobrim, tako i u zlim okolnostima.
I ovoga ne obuzima uobraženost i mišljenje da navodno ispunjava nešto veliko moleći se ili ugađajući Bogu. Jer jedan je smisao spoljašnjeg moljenja, a drugi ovog unutrašnjeg: onaj ko se ispunjavajući količinu pojanja uzda da će time ugoditi Bogu ostavljajući pak ovo, osuđuje sebe. A ovaj, pošto ga savest prekoreva za grehove svakog časa i trpeći napade neprijateljskih priloga uvek vapije ka Hristu držeći u svom umu reči: „Ako se i na svu lestvicu savršenstva popneš, moli se za oproštaj grehova.“ I opet: „Više volim da pet reči kažem umom svojim nego deset hiljada jezikom“ i na taj način bez ikakve sumnje ispunjava ono što je sveti Dorotej naveo o protivljenju strastima.
Ako neko kaže da može i bez umnog delanja da se očisti od grehova blagodaću Hristovom kroz pokajanje, njemu odgovaramo ovako: stavi s jedne strane zapovesti Hristove, a s druge svagdašnju molitvu: i ostavi nam dolgi našija.
Daj mi i istinsku rešenost da ne narušavam nijednu zapovest, t.j. da ne osećam pohot i da se ne gnevim, da ne osuđujem, ne klevetam, ne lažem, ne praznoslovim, da volim neprijatelje, da dobro činim onima koji me mrze, da se molim za one koji me vređaju, da se klonim slastoljublja, srebroljublja i bludnih pomisli, tuge, taštine, prezira, – jednom rečju, svih grehova i zlih pomisli.
I s ovakvom rešenošću pristupi obučavanju umnom delanju i s pažnjom uočavaj koliko ćeš puta dnevno, uprkos svojoj rešenosti, narušiti zapovesti i kakvi će te grehovi, strasti i zle pomisli raniti.
Revnuj da budeš kao ona udovica koja je sudiju preklinjala danonoćno i počni da vapiješ ka Hristu svakoga časa za svaku zapovest koju narušiš, i za svaku strast, za svaku zlu pomisao, koja te pobedi.
Sjedini s ovim dobrog savetnika – Sveto Pismo i kad tako provedeš dosta vremena dođi i kaži mi šta ćeš videti u svojoj duši?
Verovatno ćeš i sam priznati da ovo ne može da se postigne spoljašnjim moljenjem, već samo umnim delanjem. Jer ono svog revnitelja uči svim ovim tajnama i uverava njegovu dušu da ostavljajući mnogo pojanje psalama, kanone i tropare i usmeravajući svu svoju brigu na umnu molitvu on ne samo da ne upropaštava svoje pravilo, već ga još i umnožava.
Kao što su u starozavetnom zakonu sila i htenje bili u tome da se svi privedu Hristu, iako se time naizgled umanjivao sam zakon, tako i mnogo pojanje vodi delatelja ka umnoj moiltvi, a ne rasprostire se na sav monaški život.
Jer i samo iskustvo ovakvog uči da moleći se primećuje izvesnu pregradu između sebe i Boga, kao bakarni zid, koji, kako kaže prorok, umu ne dozvoljava da jasno vidi Boga u molitvi ili da osluškuje srce u kojem su sadržane sve duševne sile i izvor pomisli, kako dobrih, tako i zlih.
Umno delanje nesumnjivo zahteva strah i trepet, skrušenost i smirenost, temeljno izučavanje Svetog Pisma i savetovanje s jednodušnom braćom, ali ni u kom slučaju bežanje i odricanje, kao ni drskost i svojevolju.
Drzak čovek i onaj koji se uzda u sebe težeći ka onome što je iznad njegovog dostojanstva i ustrojstva s gordošću žuri ka sozercateljnoj molitvi. Obuzet taštom maštom da se popne na visoki stepen proniknut satanskom, a ne istinskom željom, on lako biva uhvaćen u đavolje mreže.
I zbog čega da jurimo za visokim uspehom u umnoj i sveštenoj molitvi, kojeg po svetom Isaku biva udostojen jedva jedan iz desetine hiljada?
Dovoljno je za nas, strasne i nemoćne, potpuno dovoljno da vidimo makar trag umnog tihovanja, t.j. delatnu umnu molitvu kojom se od srca odagnavaju vražiji prilozi i zle pomisli, u čemu se i sastoji delo početnika i strasnih monaha kroz koje se može dostići, ako Bog poželi, i sozercateljna ili duhovna molitva.
I ne treba da očajavamo zbog toga što mali broj ljudi biva udostojen sozercateljne molitve, jer kod Boga nema nepravde. Samo se nemojmo lenjiti da idemo putem koji vodi ka ovoj sveštnoj molitvi, t.j. suprotstavljajmo se delatnom umnom molitvom prilozima i zlim pomislima. Idući ovim putem svetih udostojićemo se njihovog udela, iako to neće biti ovde na zemlji, kao što kažu sveti Isak i mnogi drugi sveci.
Umna molitva je praćena različitim telesnim osećanjima među kojima treba razlikovati pravilna od nepravilnih, blagodatna od prirodnih i od onih koja potiču od prelesti.
Užasa je i čuđenja dostojno, kaže starac Vasilije kako neki znajući Sveto Pismo ne shvataju ga. A drugi se i ne znajući i ne pitajući iskusne usuđuju da oslanjajući se na sopstvani razum pristupaju umnoj pažnji i pritom kažu da pažnju i molitvu treba tvoriti u oblasti želje: to je, kažu oni, oblast utrobe i srca. Ovakva je prva i spontana prelest.
Ne samo da molitvu i pažnju ne treba tvoriti u ovoj oblasti, već i samu toplinu koja iz pohotne oblasti u trenucima molitve dolazi u srce ni u kom slučaju ne treba primati.
Po rečima svetog Grigorija Sinaita potreban je veliki trud da bi čovek jasno spoznao sebe i sačuvao se u čistoti od onoga što je protivno blagodati, jer đavo ima običaj da početnicima pokazuje svoju prelest pod maskom istine, predstavljajući im zlo kao nešto duhovno, pokazujući u mašti jedno umesto drugog po svojoj volji, umesto topline budeći svoj žar i umesto veselja pričinjavajući besmislenu radost i čulnu slast.
Uostalom, za delatelja umne molitve je korisno da zna i to da se žar ili toplina ponekad podižu od bedara ka srcu sami od sebe prirodnim putem ukoliko nisu praćeni bludnim pomislima.
I ovo po rečima njegove svetosti patrijarha Kalista ne potiče od prelesti, već od prirode. Ako neko bude smatrao ovu prirodnu toplinu za blagodatnu to će već nesumnjivo biti prelest. Zbog toga onaj ko se podvizava ne sme na njoj da zaustavi svoju pažnju, već treba da je otera.
Ponekad pak đavo sjedinivši svoj žar s našom pohotom odvlači um u bludne pomisli. I to je nesumnjiva prelest.
Ako se telo stalno razgoreva, a um ostaje čist i bestrasan i kao pričvršćen i pogružen u dubini srca počinjući i završavajući molitvu u srcu to je nesumnjivo od blagodati, a ne od prelesti.
Na drugom mestu starac Vasilije govori sledeće o telesnim osećanjima prilikom umne molitve. Pre svega, po rečima njegove svetosti patrijarha Kalista, dolazi toplina od bubrega koja kao da ih opasuje i ona izgleda kao prelest, međutim, nije tako: ova toplina nije od prelesti, već od prirode i ona je posledica molitvenog podviga. Ako neko smatra da je ova toplina od blagodati, a ne od prirode, to je nesumnjivo prelest. Međutim, ma kakava bila ova toplina onaj ko se podvizava ne sme da je prima, već mora da je odbaci.
Dolazi i druga toplina – od srca, i ako pritom um pada u bludne pomisli to je nesumnjiva prelest; ako se pak celo telo razgoreva od srca, a um ostaje čist i bestrasan i kao pričvršćen u unutrašnjoj dubini srca, to je nesumnjivo od blagodati, a ne od prelesti.
Znajući sve ovo čovek od samog početka treba da navikava svoj um da u času molitve stoji iznad srca i gleda u njegovu dubinu, a ne s boka oko polovine i ne na kraju dole. Ovo treba činiti zbog toga što kada um stoji iznad srca i u njemu tvori molitvu, on tada kao car sedeći na visini slobodno posmatra zle pomisli kako igraju dole i razbija ih kao drugu vavilonsku novorođenčad, o kamen imena Hristovog. Pritom, pošto je znatno udaljen od bedara, lako može da izbegne žar pohoti, koji je postao svojstven našoj prirodi zbog Adamovog prestupa.
Ukoliko neko sabira pažnju za molitvu na polovini srca tada um, ili zbog oskudica srdačne topline, ili usled slabljenja uma i otupljivanja pažnje zbog čestog tvorenja molitve, ili pak pod uticajem borbe koju neprijatelj podiže protiv njega, sam od sebe pada prema bedrima i protiv volje se meša s pohotnom toplinom.
Neki zbog svoje krajnje nerazumnosti ili bolje rečeno, zbog neznanja počinju da tvore molitvu na kraju srca, uz bedra i na taj način dotičući se svojim umom delimično srca, delimično bedara sami prizivaju prelest kao fakir zmiju.
A drugi pateći od potpunog nerazumevanja ne znaju čak ni samo mesto srca i misleći da se ono nalazi nasred utrobe usuđuju se da tamo tvore umom molitvu – teško njihovoj obmani!
Tako treba razlikovati i toplinu u molitvi, koja je prirodni dar, izliven u srce kao miomirisno miro, kroz sveto Krštenje, a koja nam dolazi od praroditeljskog prestupa i koju podstiče đavo.
Prva se započinje samo u srcu s molitvom i u srcu završava molitvu, dajući duši mir i duhovne plodove.
Druga potiče od bubrega i kod bubrega završava molitvu donoseći duši surovost, studen i smućenje.
Treća, nastavši od mešanja s pohotnim žarom raspaljuje udove i srce bludnim sladostrašćem, zarobljava um nečistim pomislom i tera na telesno spajanje.
Onaj ko je pažljiv sve će ovo ubrzo raspoznati i uočiti: vreme, iskustvo i osećanje će učiniti da mu sve postane jasno.
Sveto Pismo kaže: „Gospodi, ne dobroje li semja sjejal jesi? Otkudu ubo vozrastoša peleveli?“ Nije moguće da se zlo krišom ne uvlači u dobro: tako se i sa sveštenim umnim delanjem prepliće prelest kao bršljan s drvetom.
Prelest se rađa od nadmenosti i svojevolje i kao lek protiv nje služi smirenje, proučavanje Pisma i duhovni savet, ali ne to da se čovek kloni obučavanja umnom delanju. Jer, po rečima svetog Grigorija Sinaita ne smemo ni da se bojimo ni da sumnjamo prizivajući Boga: jer ako su neki i skrenuli s puta i povredili um, znaj da su to pretrpeli zbog samovolje i visokog mišljenja o sebi.
Uzrok visokoumlja je s jedne strane nerazuman i bezmeran post, kada onaj ko posti misli da tvori dobrodetelj, a ne da posti radi celomudrenosti, a s druge strane život u osamljenosti.
Otklanjajući prvi uzrok sveti Dorotej kaže: Onaj ko tihuje uvek treba da se drži carskog puta, jer neumerenost u svemu lako biva praćena nadmenošću za kojim sledi prelest. Uništavajući pak drugi uzrok kaže: Samo jaki i savršeni mogu da se bore nasamo s demonima i da izvlače na njih mač, koji je reč Božija.
Sam način i dejstvo prelesti sastoje se kao prvo: u demonskom zajedničarenju u pohoti unutrašnjih bedara, i kao drugo: u prividima, u maštanju uma.
Upozoravajući na prvo sveti otac kaže: Iako neprijatelj i podmeće prirodno kretanje bedara umesto duhovnog, budeći umesto duhovne topline svoj žar i umesto veselja donoseći besmislenu radost i primoravajući čoveka da njegovu prelest smatra za dejstvo blagodati, ipak vreme, iskustvo i osećanje razobličavaju njegovu obmanu.
Ukazujući na drugu opasnost sveti otac uči ovako: A ti kada tihuješ ni u kom slučaju ne primaj ako vidiš nešto čulno ili umno u sebi ili van sebe: bez obzira da li je to lik Hrista ili Anđela, ili sveca, ili svetlost, ili oganj, i drugo. Ovde će ponovo oživeti protivnik i za prelest okriviti umno delanje. Jer oni misle da se prelest ne meša sa spoljašnjim pojanjem. Međutim, neka bude poznato da u svemu: da li u pojanju ili u molitvi, prelest jednako prisustvuje kada je delatelj neiskusan, kako kaže sveti Jovan Lestvičnik. Ispitajmo i pogledajmo, i izmerimo kakva nam u pojanju sladost dolazi od bludnog demona i koja od blagodati i sile koje žive u nama. I na drugom mestu: pojući i moleći se pazi na sladost koja dolazi da se ne pokaže da je rastvorena gorkim otrovima.
Dakle, vidiš da prelest podjednako može da zadesi kako one koji poju, tako i one koji tvore molitvu; međutim, pošto se oni koji ne znaju za umno delanje brinu samo da obave pravilo pojanja pesama, o zlim pomislima i pohotnom vrenju ne traže da znaju, pa ni ne znaju kada pohotni deo sam vri i kada se podstiče neprijateljskim priopštenjem, i kako da sve to izbegnu.
Oni čuju borbu i zadobijaju rane, ali ko su im neprijatelji i zbog čega ratuju, to ne znaju.
Saznavši iz rečenog da nije umno delanje uzrok prelesti, već samo naša samovolja i visokoumlje, ne treba da izbegavamo umnu molitvu: jer ona ne samo da nas ne uvodi u prelest, već nam naprotiv, otkriva umne oči za njeno poznavanje i razumevanje, što nikada ne bismo mogli da dostignemo da se nismo obučavali ovom sveštenom umnom delanju, čak i ako je neko veliki isposnik i tihovatelj.
 
* * *
Pošto smo se upoznali s učenjem starca Vasilija o umnoj molitvi obratimo se sada učenju starca Pajsija Veličkovskog o istom ovom predmetu.
Kao što je već bilo rečeno, starac Pajsije je bio prinuđen da istupi sa svojim delom radi upozoravanja svoje bratije na napade protiv umne molitve koji su u to vreme bili rasprostranjeni iako je bio svestan da zadatak koji je sebi postavio prevazilazi snagu njegovog razumevanja.
„Čuo sam,“ piše on, „da se neka lica monaškog zvanja, temeljeći se se samo na pesku sopstvenog lažnog mudrovanja usuđuju da hule Božanstvenu Isusovu molitvu, koja se umom u srcu sveštenodejstvuje.
Na ovo ih podstiče, usuđujem se da kažem, neprijatelj, da bi njihovim jezicima kao sopstvenim oruđem, osramotio ovo Božanstveno delo, da bi slepilom njihovog razuma pomračio ovo duhovno sunce.
Bojeći se da neko slušajući njihove bajke ne padne u sličnu njima hulu i da ne zgreši pred Bogom pohulivši na učenje tako mnogih bogonosnih otaca, koji uče o ovoj Božanstvenoj molitvi i pošto pritom nisam u stanju da ravnodušno slušam drske reči protiv ovog preneporočnog delanja, a takođe ubeđen molbama revnitelja ove molitve, namislio sam, prizvavši u pomoć mog najslađeg Gospoda Isusa da napišem, radi opovrgavanja lažnog mudrovanja praznoslovaca i radi utvrđivanja Bogom izabranog stada, koje se okupilo u našoj obitelji, nekoliko reči o umnoj Božanstvenoj molitvi, na osnovu učenja svetih otaca, radi čvrstog, nepokolebljivog i nesumnjivog uveravanja u nju.
Dakle, ja, prah i pepeo, preklonivši misaona kolena srca mog pred nepristupnom veličinom Božanstvene slave Tvoje, molim Tebe, Jedinorodni Sine i Reči Božija, Koji si prosvetio i slepog od rođenja, prosveti i moj pomračeni um, daruj duši mojoj Tvoju blagodat, da ovaj moj trud bude u slavu imena Tvoga i na korist onima koji žele da se kroz umno delanje molitve duhom prilepe za Tebe i da uvek u srcu svom nose Tebe, kao i radi ispravljanja onih koji su se zbog svog krajnjeg neznanja drznuli da pogule na ovo Božanstveno delanje!“
Dalje sledi izlaganje učenja o umnoj molitvi u šest glava.
U prvoj glavi starac piše o tome da je umna molitva delanje drevnih svetih otaca i brani je od hulitelja ove sveštene molitve.
„Neka se zna da je ovo božanstveno delanje bilo stalno zanimanje drevnih bogonosnih otaca naših i da je prosijalo kao sunce na mnogim mestama pustinjskim i u opštežiteljnim manastirima: na Sinajskoj gori, u Egipatskom skitu, na Nitrijskoj gori, u Jerusalimu i obližnjim manastirima, jednom rečju, na celom istoku: i u Carigradu, i na svetoj gori Atonskoj, i na morskim ostrvima, a u poslednje pak vreme i u velikoj Rusiji.
Ovim umnim delanjem sveštene molitve mnogi od bogonosnih otaca naših, raspalivši se serafimskim ognjem ljubavi prema Bogu i bližnjem postadoše najstrožiji čuvari zapovesti Božijih i udostojiše se da postanu izabrani sasudi Svetog Duha.
Mnogi od njih podsticani skrivenim Božanstvenim nadahnućem napisaše o ovoj Božanskoj molitvi i u skladu s Božanskim Pismom Starog i Novog Zaveta, knjige o ovom svetom učenju, ispunjene premudrošću Svetog Duha.
I oni ovo učiniše po naročitom Božijem Promislu da slučajno u budućim vremenima ne padne u zaborav ovo Božanstveno delo. Međutim, od knjiga koje su oni napisali mnoge su, po Božijem dopuštenju uništili Saraceni, koji su vladali grčkim carstvom, a druge se po milostiBožijoj čuvaju i do našeg vremena.
Na ovo Božanstveno umno delanje i čuvanje srdačnog raja niko se od pravovernih nikada nije usudio da pohuli, već su se svi prema njemu odnosili s velikim poštovanjem i krajnjim sveštenim strahom, kao prema stvari koja je ispunjena velikom duhovnom korišću.
A načelnik zlobe i protivnik svakog dobrog dela videći kako posebno monaški čin kroz ovo umno delanje molitve birajući dobar udeo neodvojivom ljubavlju sedi pokraj nogu Isusovih, napredujući u savršenstvu i Njegovim Božanstvenim zapovestima poče da koristi sve napore da posrami i pohuli ovo spasonosno delo, i ukoliko je samo moguće, da ga potpuno uništi s lica zemlje: on je ovo pokušavao da učini čas putem uništavanja knjiga, čas putem mešanja kukolja pogubnog po dušu s čistom i nebeskom pšenicom zahvaljujući čemu su ljudi koji nemaju rasuđivanja, videći one koji su se samovoljno dotakli ovog delanja i zbog svog uznošenja požnjeli trnje umesto pšenice, a umesto spasenja našli pogibelj, počeli da izgovaraju hulu protiv ovog svetog dela.
Ne zadovoljavajući se rečenim đavo je u Italijanskoj zemlji pronašao kalabrijsku zmiju, koja je po gordosti svojoj u svemu slična đavolu, jeretika Varlaama, i uselivši se u njega svom svojom silom podstakao ga je da huli i našu pravoslavnu veru i ovu sveštenu umnu molitvu.
Pazite, prijatelji, koji se usuđujete da hulite umnu molitvu, da ne postajete možda i vi saučesnici ovog jeretika i njegovih istomišljenika?
Zar ne drhtite da dušom potpadnete, poput njih crkvenoj anatemi i da budete otuđeni od Boga?
Koji, u stvari pravi razlog imate da hulite ovu preneporočnu i treblaženu stvar? Nikako to ne mogu da shvatim. Da li vam izgleda beskorisno prizivanje imena Isusovog? Ali nijednim se drugim imenom ne možemo spasiti osim imenom Gospoda našeg Isusa Hrista.
Da li je ljudski um, kojim se tvori molitva postojan? Međutim, i ovo je nemoguće, jer je Bog čoveka stvorio po Svom obrazu i podobiju, a obraz i podobije Božije se nalaze u ljudskoj duši koja je kao tvorevina Božija, čista i neporočna i zato je i um, ovo glavno osećanje duše, poput vida u telu, takođe nestalan.
Međutim, možda hulu zaslužuje srce, na kojem kao na žrtveniku um sveštenodejstvuje Bogu tajnu žrtvu molitve? Takođe ne. Jer je i srce tvorevina Božija, i kao svecelo telo ljudsko, zjelo dobro jest.
Dakle, ako je prizivanje Isusovog imena spasonosno, i ako su čovekov um i srce tvorevina ruku Božijih, kakav je onda porok da čovek iz dubine srca umom uznosi najslađem Isusu molitvu i da Ga moli za milost?
Ili, možda, hulite i odbacujete molitvu zato što Bog po vašem mišljenju ne čuje tajnu molitvu koja se tvori u srcu, već čuje samo onu koja se ustima izgovara?
Međutim, ovo je hula na Boga: Bog je srceznalac, i tačno zna i najtananije pomisli koje bivaju u srcu ili tek treba da se pojave, i sve zna kao Bog i Sveznalac.
On i Sam od nas traži ovakvu tajnu molitvu, koja se iz dubine srca uznosi kao žrtva čista i neporočna zapovedajući: „Ti že, jegda molišisja, vnidi v klijet tvoju, i zatvoriv dveri tvoja, pomolisja Ocu tvojemu, Iže v tajnje, i Otec tvoj, vidjaj v tajnje, vozdast tebe jave“ (Mt. 6, 6).
Sveti Jovan Zlatoust, Hristova usta, svetilo celog sveta, vaseljenski učitelj, u 19. besedi na Jevanđelje po Mateju po Duhom Svetim mu datoj premudrosti, kaže da smatra da se ove reči Gospoda ne odnose na molitvu koja se samo ustima i jezikom izgovara, već na najtajniju, bezglasnu molitvu koja se iz dubine srca uznosi, za koju on uči da se ne tvori samo telesno, ne samo izgovaranjem uz pomoć usana, već najusrdnijom voljom, sa svakom tihošću i skrušenošću duha, sa unutrašnjim suzama i duševnom boli, s zatvaranjem mislenih dveri.
I navodi iz Božanstvenog Pisma kao svedočanstvo o ovoj tajnoj molitvi Bogovidca Mojsija, svetu Anu i pravednog Avelja govoreći: „Ali da li te boli duša? Ne možeš da ne vapiješ, jer je onome koga nešto veoma boli svojstveno je da se tako moli i da moli tako kao što sam rekao. I Mojsije se osećajući bol tako molio, i njegova bol je bila uslišena, zbog čega mu je Bog i rekao: „Što vapiješ k Meni?“ I Ana je, iako ni glasa nije pustila, postigla sve što je želala, jer je njeno srce vapilo. A zar se Avelj nije ćutke i posle svoje smrti molio? Njegova krv se čula glasnije od trube. Stenji i ti tako kao Mojsije, ne branim. Razderi kao što je prorok zapovedio, srce svoje, a ne odeću i iz dubine prizovi Boga. Iz glubini, rekao je on vozvah k Tebje Gospodi! Odozdo, od srca uzvisi glas, učini tajnom tvoju molitvu.“
I na drugom mestu: „Ne moliš se ljudima, već Bogu Koji je svuda prisutan i Koji čuje pre nego što kažeš i Koji zna pre nego što pomisliš; ako se tako moliš dobićeš veliku nagradu.“
I još: „On pošto je nevidljiv, želi da i tvoja molitva bude ista takva.“
Vidite, prijatelji, da po svedočanstvu nesalomivog stuba Pravoslavlja, postoji i druga molitva pored one koja se izgovara ustima, tajna, nevidljiva, bezglasna, koja se iz dubine srca uznosi Bogu, koju kao žrtvu čistu, kao miris miomirisa duhovnog prima Gospod, raduje joj se i veseli videći um koji najviše treba da bude posvećen Bogu kako se s Njim sjedinjuje u molitvi.
Zašto ste protiv ove molitve naoružali hulom svoj jezik, sramoteći, zlosloveći, mrzeći, rugajući se, odbacujući i okrećući se od nje kao od najprljavije stvari, i ukratko rečeno, čak ni ne želeći da čujete za nju?
Strah i trepet me obuzimaju kad vidim ovakvo vaše bezumno delo! Međutim još ću vas upitati: Da li možda ovu spasonosnu molitvu hulite zbog toga što ste imali prilike da vidite ili da čujete da je neko od delatelja ove molitve sišao s uma ili primio za istinu neku obmanu, ili da je pretrpeo neku drugu duševnu štetu pa ste pomislili da je uzrok svega toga bila umna moiltva?
Ali ne! Ne! Sveštena umna molitva u kojoj deluje blagodat Božija, omiva čoveka od svih strasti, podstiče ga na najusrdnije poštovanja zapovesti Božjih i čuva ga nepovređenim od svih strela vražijih i prelesti.
Ako se neko osmeli da ovu molitvu prolazi samovoljno, a ne po sili učenja svetih otaca, bez pitanja i saveta s iskusnima, a da je još pritom nadmen, strastan i nemoćan, živeći bez poslušanja i povinovanja, i ako još pritom provodi osamljeni pustinjski život, čiji je i trag zbog svoje samovolje nedostojan da vidi, ovakav, tvrdim, uistinu lako pada u sve mreže i prelesti đavola.
I šta onda? Zar je ova molitva uzrok prelesti? Nipošto!
Ukoliko zbog toga sramotite umnu molitvu treba da sramotite i nož ako se nekom malom detetu dogodi da igrajući se ovim nožem zbog svoje nerazumnosti nanese sebi ranu. Tada i vojnicima treba zabraniti da nose vojnički mač ako se nekom vojniku desi da zakolje sebe mačem. Međutim, kao što se ni nož ni mač ne mogu smarati krivcima za štetu koju nanose tako ni mač duhovni – sveštena i umna molitva – nije kriva ni za šta. Krivi su samovolja i gordost samovoljnika, zbog kojih padaju u demonsku prelest i podvrgavaju se svakoj duševnoj šteti.
Uostalom, zbog čega vas toliko dugo pitam za razloge vaše hule na ovu sveštenu molitvu. Ja znam, o prijatelji, dobro znam najbitniji razlog vaše hule: kao prvo to je vaše čitanje Svetog Pisma bez ispitivanja, čitanje koje nije po zapovesti Hristovoj; kao drugo, nepoverenje prema učenju svetih otaca naših, koji uče o ovoj Božanskoj molitvi; kao treće, krajnje neznanje vas, koji možda nikada niste videli dela bogonosnih otaca naših o njoj, ili u krajnjoj liniji, uopšte ne razumete silu njihovih bogomudrih reči – evo u čemu se sastoji suštinski uzrok vašeg zlog mudrovanja.
Kada biste sa strahom Božjim i potpunom pažnjom, s nesumnjivom verom, s trudoljubivim ispitivanjem i smirenomudrenošću pročitali otačke knjige, koje sadrže u sebi sav razum jevanđeljskog života i ono što je monasima neophodno radi duševne koristi i ispravljanja, za istinski, zdrav i smirenomudren način mišljenja nikada ne bi Gospod dopustio da padnete u takvu dubinu zlohuljenja. Već bi vas zapalio Svojom blagodaću kroz ovo delanje za neizrecivu ljubav Svoju, tako da biste zajedno s apostolom bili spremni da uskliknete: „Kto ni otlučit ot ljubvi Hristovoj“ (Rim. 8, 35).
I vi ne samo da ne biste izgovarali hulu protiv nje, već biste bili spremni da i dušu svoju za nju položite osetivši samim delom i iskustvom neizrecivu korist od ove umne pažnje za svoje duše.
Kako biste se i vi i svi koji sumnjaju izbavili od velike duševne štete ne nalazim bolji lek nego da vam ukažem na to, koliko mi Gospod u tome pomogne, kako sveti i bogonosni oci naši, temeljeći se na nepokolebljivom kamenu Svetog Pisma uče o ovoj svesveštenoj molitvi, koja se umom u srcu tajno tvori. Pa i vi sami, kada jasno i očigledno uvidite istinu učenja svetih otaca, uz pomoć blagodati Božije, koja se dotakla vaših duša, iscelićete se od svog duhovnog neduga (bolesti) prinećete Bogu iskreno pokajanje za svoju zabludu i udostojićete se milosti Njegove i potpunog oproštaja za svoj greh.“
U drugoj glavi starac Pajsije objašnjava odakle umna molitva vodi svoje poreklo i kakva svedočanstva iz Svetog Pisma o njoj navode bogonosni oci.
„Neka bude poznato da po delima svetih otaca, postoje dve umne molitve.
Jedna je za početnike koja odgovara delanju, a druga je za savršene koja odgovara viđenju; prva je početak, a druga kraj, jer je delanje ushođenje ka viđenju.
Treba znati da po svetom Grigoriju Sinaitu, postoji osam prvih viđenja, koje on nabraja i govori ovako: „Mi smatramo da postoji osam prvih viđenja: prvo – o Bogu, bezvidno (bezoblično) i bespočetno, nestvoreno, uzrok svega, Trojično Jedinstvo i nadsuštastveno Božanstvo; drugo je poredak i ustrojstvo umnih sila; treće je sastav postojećeg; četvrto – domostroj snishođenja Reči; peto je – Vaskrsenje celog sveta; šesto – strašni i drugi Hristov dolazak; sedmo – večna muka, i osmo Carstvo Nebesko, koje nema kraja.“
Sada ću se potruditi, koliko budem mogao mojim slabim razumom da objasnim, kako treba razumeti delanje i viđenje.
Neka se zna – govorim ovo meni sličnima, najprostijim monasima – da se sav monaški podvig, kojim se neko uz pomoć Božiju podvizava na ljubav prema Bogu i bližnjemu, na krotost, smirenje i trpljenje i sve ostale Božije i otačke zapovesti, na savršeno po Bogu povinovanje dušom i telom, na post, bdenje, suze, metanije i druga umaranja tela, na sveusrdno tvorenje crkvenog i kelijnog pravila, na umno upražnjavanje molitve, na plač i razmišljanje o smrti – sav ovakav podvig, dok umom još uvek upravlja ljudski napor i volja, koliko je poznato, naziva delanjem; viđenjem se ne naziva ni u kom slučaju.
A ako bi se negde umni podvig molitve u delima svetih otaca i nazivao viđenjem to je samo zbog prostote govora, kao što se i um, kao oko duše naziva vidom.
Kada pak, uz pomoć Božiju, gore navedenim podvigom, a naročito najdubljim smirenjem čovek očisti svoju dušu i srce od duševne nečistote i telesnih strasti blagodat Božija, zajednička mati svih, uzevši um koji je očistila kao dete za ruku ga uzvodi kao po stepenicama ka pomenutim duhovnim viđenjima, otkrivajući umu, u skladu s merom njegovog očišćenja, neizrecive i umu nepojamne Božanstvene tajne i to se pravedno naziva istinskim duhovnim viđenjem, ovo je molitva sozercanja, ili po svetom Isaku, čista molitva, od nje potiču trepet i viđenje.
Međutim, do ovih viđenja niko ne može da dođe svojim naporom, svojim podvigom, ako ga ne poseti Bog i ako ga ne uvede u njih Svojom blagodaću.
Ukoliko se pak neko drzne da ushodi u ovakva viđenja mimo svetlosti blagodati Božije, on po svetom Grigoriju Sinaitu, neka zna da uobražava maštanja, a ne viđenja, pošto ga vara duh maštanja.
Ponudivši ovo rasuđivanje o delatnoj i sozercateljnoj molitvi, vreme je već da pokažemo odakle potiče Božanska umna molitva.
Neka se zna da je, po istinitom svedočanstvu Bogomudrog oca našeg Nila, isposnika Sinajskog, još u raju Sam Bog dao prvosazadnom čoveku umnu, Božansku molitvu koja dolikuje savršenima.
Sveti Nil ovako kaže: „Kad se pomoliš onako kako treba očekuj ono što ne treba i stani hrabro čuvajući svoj plod. Za to si bio određen od samog početka: da obrađuješ i čuvaš. I zato, obradivši, ne ostavljaj obrađeno bez čuvanja, a ako to ne učiniš, nećeš imati nikakve koristi od molitve.“
Tumačeći ove reči rusko svetilo prepodobni Nil, pustinjak Sorski, koji je prosijao kao sunce u velikoj Rusiji umnim delanjem molitve kaže ovako: „Ove reči: obrađivati i čuvati, svetac je naveo iz Starog Zaveta:, jer Pismo kaže: Bog je stvorio Adama i nastanio ga u raju da ga obrađuje i čuva. Pod obrađivanjem sveti Nil Sinajski podrazumeva molitvu, pod čuvanjem – čuvanje od zlih pomisli koje je neophodno posle molitve.“
I prepodobni Dorotej kaže da je prvosazdani čovek, kojeg je Bog nastanio u raju, prebivao u molitvi.
Iz ovih svedočanstava se vidi da je Bog čoveka stvorio po Svom obrazu i podobiju, da ga je uveo u raj sladosti da obrađuje vrtove besmrtne, t.j. misli Božanstvene, najčistije, najuzvišenije i najsravršenije, kao što piše sveti Grigorije Bogoslov.
Ovo nije ništa drugo do to da je prvom čoveku, pošto je bio čist dušom i srcem, bilo određeno da prebiva u sozercateljnoj, blagodatnoj molitvi koju sam um sveštenodejstvuje, to jest u najslađem viđenju Boga, i da hrabro je čuva, kao rajsko delanje, kao zenicu oka, kako nikada ne bi otišla od duše i srca.
Međutim, ova molitva je neuporedivo veću slavu stekla kada je Najsvetija od svih svetih, Čestnjejšaja Heruvim i Slavnjejšaja bez sravnenija Serafim, Presveta Djeva Bogorodica, prebivajući u Svetinji nad svetinjama i uznevši se umnom molitvom na krajnju visinu Bogoviđenja udostojena da bude prostrano stanište Božije Reči Kojeg u sebe ne može da smesti sva tvar, kao što o ovome svedoči nesalomivi stub Pravoslavlja, sveti Grigorije Palama, arhiepiskop Solunski u svojoj besedi na Vavedenje u hram Presvete Bogorodice.
On kaže da je Presveta Djeva boraveći u Svetinji nad svetinjama i razumevši iz Svetog Pisma da ljudski rod propada zbog svog neposlušanja, i ispunivši se krajnjim milosrđem prema njemu, usvojila umnu molitvu upućenu Bogu za najskorije pomilovanje i spasenje roda ljudskog.
Evo njegovih sopstvenih reči, dostojnih anđeoskog razuma. „Kada je Bogootrokovica čula i videla sve što se dešava i ispunila se milosrđem prema rodu ljudskom i kada je tražila način za isceljenje i lečenje koje je jednako ovakvom stradanju, našla je za potrebno da se istog trenutka svim umom obrati Bogu moleći se za nas, kako bi prinudila Onoga Ko se ne može prinuditi i privukla Ga nama, da bi On sam razrušio osuđenje i vezao sa Sobom sazdanje iscelivši nemoćno.“
I dalje: „Ne videći od svega što postoji ništa što bolje od ove molitve odgovara čoveku, ustremljujući se ka moljenju jako sa svom prilježnošću, Djeva stiče svešteno tihovanje kao ono što je najužnije molitvenicima za besedu (s Gospodom).
Svaka druga dobrodetelj je kao lek koji se primenjuje za duševne neduge (bolesti) i za malodušnost zbog lukavih strasti koje su se ukorenile, a Bogoviđenje je plod zdrave duše, kao neko konačno savršenstvo. Zbog toga čovek ne postaje obožen od reči i od vidljivih dejstava razumne umerenosti, jer je sve ovo i zemljano, i nisko, i ljudsko, već od prebivanja u tihovanju zahvaljujući kojem se odrešujemo i oslobađamo od zemaljskog i ushodimo ka Bogu, prebivajući na visoti tihovateljskog života i danju i noću strpljivo se podvizavajući u molitvama i moljenjima, i približavamo se i na izvestan način pristupamo nepristupnoj i blaženoj Prirodi (Jestastvu).
I na taj način, strpljivo tvoreći molitvu, koja se neobjašnjivo rastvorila sa Svetlošću koja prevazilazi razum i osećanja vidimo u sebi kao u ogledalu, Boga, očistivši srce sveštenim tihovanjem.“
I dalje: „Evo zbog čega se Prečista, odrekavši se žitejskog prebivanja u gužvi, udaljila od ljudi i zašto je više volela život u svemu skriven i dalek od ljudi boraveći tamo gde se nije ulazilo.
Ovde je odrekavši se svih veštastvenih okova, odrekavši se svakog opštenja i ljubavi prema svemu i prevazišavši snishođenje prema sopstvenom telu sabrala um radi opštenja samo s Njim i prebivanja u pažnji i neprestanoj Božanskoj molitvi, i kroz nju je pošto je Sama u Sebi prebivala ustrmivši se iznad mnogolikog meteža i pomisli otkrila novi i neizrecivi put na nebo koji je, reći ću ovako – misleno molčanije (ćutanje).
Pošto je bila prilježna za ovo, pazeći umom Ona preleće sva sazdanja i tvari bolje od Mojsija, vidi slavu Božiju, sozercava Božanstvenu blagodat, koja nimalo ne podleže sili osećanja, a takođe duše i umove čistih, blago radosno i svešteno viđenje, kojeg je postala postala pričesnica i Ona postaje svetli oblak žive vode, zora misaonog dana i ognjelika kolesnica (kočije) Reči.“
Iz ovih reči svetog Grigorija Palame vidi se da se Presveta Djeva, boraveći u Svetinji nad svetinjama umnom molitvom uznela na krajnju visotu Bogoviđenja i Sama je pokazala primer pažljivog života po unutrašnjem čoveku – odricanjem od sveta u ime sveta, sveštenim tihovanjem uma, mislenim molčanijem, u neprestanoj Božanstvenoj molitvi i pažnji uma usredsređivanjem i ushođenjem kroz delanja ka Bogoviđenju da bismo se ugledajući se na Nju odrekavši se sveta, usrdno podvizavali u navedenom umnom trudu i znoju, trudeći se da po mogućnosti, Njenim molitvama, budemo Njeni podražavaoci.
I ko može na dostojan način da pohvali Božansku umnu molitvu, čija je delatnica bila Sama Mati Božija, poučavana rukovodstvom Svetog Duha.
Međutim, radi utvrđivanja i nesumnjivog uveravanja svih onih koji sumnjaju nastupilo je vreme da se pokaže kakva svedočanstva iz Svetog Pisma o njoj navode Bogonosni oci, koji su pisali nakon prosvećivanja Božanstvenom blagodaću.
Božanstvena umna molitva ima nepokolebljivu osnovu pre svega u rečima Gospoda Isusa: „Ti že, jegda molišisja, vnidi v klijet tvoju, zatvoriv dveri tvoja, pomolisja Ocu tvojemu, Iže v tajnje, i Otec tvoj, vidjaj v tajnje, vozdast tebje javje.“
Ove reči, kao što je već bilo rečeno, sveti Jovan Zlatoust tumači kao bezglasnu, tajnu molitvu koja se uznosi iz dubine srca.
A ognjeni stub, ognjena usta Svetog Duha, oko crkveno, sveti Vasilije Veliki tumačeći reči iz Svetog Pisma: „Blagoslovlju Gospoda na vsjakoje vremja, vinu hvala Jego vo ustjeh mojih“, predivno poučava o umnim ustima i o umnom dejstvu, to jest o umnoj molitvi.
Njegove reči o tome navodim doslovce: „Vinu hvala Jego vo ustjeh mojih. Mislimo da je nemoguće to što govori prorok: kako hvaljenje Boga može uvek da bude u ustima ljudskim? Kada čovek vodi običan razgovor o svakodnevnim stvarima, on nema u ustima hvalu Božiju; kada spava ili ćuti, takođe; kada jede i pije, kako njegova usta tvore hvalu?
Na to odgovaramo da postoje umna usta unutrašnjeg čoveka posredstvom kojih čovek postaje pričesnik živonosne reči Božije, koja je hleb, koji je sišao s neba. O ovim ustima prorok govori: „Usta moja otverzoh i privlekoh duh.“ I Gospod nas priziva da ova usta imamo otvorena za primanje istinske hrane: „Rasširi,“ kaže On, „usta tvoja i ispolnju ja.“ Jednom urezana i primljena misao o Bogu u razumu duše može da se naziva hvalom, koja od Boga prebiva u duši. Onaj ko se trudi sve može da čini u slavu Božiju, jer svako delanje, i svaka reč, i svako umno dejstvo ima silu hvale. Pravednik – bilo da jede ili da pije, ili da nešto drugo radi – sve u slavu Božiju čini; u njemu čak i kad spava srce bdi.“
Iz ovih reči svetog Vasilija jasno je da osim telesnih usta postoje još i umna usta, i umno dejstvo i hvaljenje, koje se tvori misaono u unutrašnjem čoveku.
Imenjak blaženstva, egipatsko, ili bolje reći, vaseljensko sunce, koji je svetlije od sunca zablistao darovima Svetog Duha veliki Makarije u svojim besedama o ovoj molitvi kaže sledeće: „Hrišćanin uvek mora da se seća Boga, jer je napisano: „Vozljubiši Gospoda Boga tvojego ot vsjego serdca“ da bi on ne samo onda kakda ulazi u dom molitve voleo Gospoda, već da bi i onda kada korača, besedi, jede i pije, imao sećanje na Boga, i ljubav i želju, jer je rečeno: „Ideže bo jest sokrovišče vaše, tu budet i serdce vaše“ (Mt. 6, 21).
A prepodobni i Bogonosni drevni otac, sveti Isaija isposnik, o skrivenom poučavanju, to jest o Isusovoj molitvi koja se tvori mišlju u srcu, navodi kao svedočanstvo sledeće reči Božanstvenog Pisma: „Sogrejasja serdce moje vo mnje, i v poučeniji mojem razgoritsja oganj“ (Ps. 38, 4).
Prepodobni Simeon, koji je zablistao u prestonom gradu kao sunce umnom molitvom i neizrecivim darovima Presvetog Duha, i koji je zbog toga od cele Crkve dobio ime Novog Bogoslova, u svojoj besedi o tri vrste molitve piše sledeće: „Sveti oci naši, čuvši reči Gospoda, da iz srca ishode pomisli zle, ubistva, preljubočinstva, bluda, krađe, lažnog svedočenja, hule i da one skrnave čoveka (Mt. 15, 19), koji uče da treba čistiti unutrašnjost suda, da bi i spoljašnjost bila čista (Mt. 23, 26), ostavivši misao o svakom drugom delanju, podvizavali su se u ovom čuvanju srca nesumnjivo znajući da će se uz čuvanje srca i svako drugo delanje bez teškoće sačuvati, a bez njega nijedna dobrodetelj ne može da se zadrži.“
Ove reči prepodobnog jasno pokazuju da su gore pomenute reči Gospoda Božanstveni oci priznavali kao svedočanstvo i osnovu za čuvanje srce, t.j. misaono prizivanje Isusa.
Isti ovaj prepodobni, kao svedočanstvo za Božanstvenu umnu molitvu, navodi i druge reči iz Svetog Pisma: „Veselisja, junoša, junosti tvojej, i hodi v putjah serdca tvojego neporočen i ostavi jarost ot serdca tvojego“ (Prop. 11, 9-10) i „Ašče duh vladjejuščago najdjet na tja, mjesta tvojego ne ostavi“ (Prop. 10, 4).
I apostol Petar kaže: „Trezvitesja, bodrstvujtje, zane supostat vaš dijavol, jako lev rikaja, hodit, iskij kogo poglotiti“ (1 Petr. 5, 8).
I apostol Pavle o čuvanju srca jasno piše Efescima: „Njest naša branj k krovi i ploti, no k načalom, i ko vlastjem, i k miroderžiteljam tami vjeka sego“ (Ef. 6, 12).
Prepodobni Isihije prezviter, bogoslov i učitelj Jerusalimske crkve, koji je napisao knjigu od dvesta glava o misaonom prizivanju Isusa u srce, t.j. o umnoj molitvi, navodi sledeća svedočanstva Božanstvenog Pisma o njoj: „Blaženi čistiji serdcem, jako tiji Boga uzrjat“ (Mt. 5, 8) i opet: „Vnemlji sebje, da ne budet slovo tajno v serdce tvojem bezakonija“ (Votor. 15, 9).
I apostol kaže: „Neprestano molitesja“ (1 Sol. 5, 17), i Sam Gospod kaže: „Bez Mene ne možete tvoriti ničesože. Iže budet vo Mnje i Az v nem, sej sotvorit plod mnog.“
Božanstveni i Bogonosni otac naš Jovan Lestvičnik o ovoj sveštenoj molitvi i istinskom tihovanju uma iz Svetog Pisma navodi sledeća svedočanstva: „Delatelj velike i savršene molitve je rekao: hošču pjat slov umom mojim rešči“ i dr., i opet: „Az splju, serdce že moje bdit“ (Pesma nad pesmama, 5, 2); i opet: „Vozvah,“ reče, „vsjem serdcem mojim“ (Ps. 118, 145).
Bogonsoni otac naš Filotej, iguman obitelji Kupine Presvete Bogorodice na Sinaju, koji je sastavio neveliku knjigu o čuvanju srca koja se sastoji od dragocenih bisera Božanstvene premudrosti u nepokolebljivu osnovu svog učenja polaže reči Svetog Pisma: „Vo utrija izbivah vsja grješnija zemli“ (Ps. 100, 8); i „Carstvije Božije vnutr vas jest“ (Lk. 17, 21) i „Upodobisja Carstvije Nebesnoje zernu gorušečnu, i biseru, i kvasu“; i opet: „Vsjakim hranenijem sobljudaj serdce tvoje“; i opet: „Souslaždajusja bo zakonu Božiju po vnutrenjemu čelovjeku: viždu že in zakon vo udjeh mojih, protivuvojujušč zakonu uma mojego i plenjajušč mja“ (Rim. 7, 22-23).
Božanstveni otac naš, Dijadoh, episkop Fotikijski, u svojoj besedi o umnoj molitvi daje sledeće osnove iz Svetog Pisma: „Niktože možet rešči Gospoda Iisusa, točiju Duhom Svjatim“ (1 Kor. 12, 3), i iz priče o kupcu koji traži dobar biser zaključuje o molitvi: „Ovo je biser dragoceni, koji po cenu sveg svog imanja čovek može da stekne i da ima neizrecivu radost zbog toga što ga je pronašao.
Prepodobni otac naš Nikifor isposnik, u svojoj besedi o čuvanju srca upodobljava ovo Božanstveno misaono delanje molitve u srcu, blagu skrivenom na polju i naziva ga gorućom svetiljkom. Božanstveni i Bogonosni otac naš Grigorije Sinait koji se bavio delanjem ove molitve i na svetoj Atonskoj gori i na drugim mestima i koji je dostigao najviše Bogoviđenje i sastavio Božanstvenom premudrošću trojične pesme koje se po celom svetu svake nedelje poju, koji je takođe sastavio i kaonon Životvornom Krstu navodi o ovoj Božanstvenoj molitvi sledeća svedočanstva iz Božanstvenog Pisma: „Pominaj Gospoda Boga tvojego vinu“; i opet: „Vo utrije sjej semja tvoje, i v večer da ne ostavljajet ruka tvoja“ (Prop. 11, 6); i opet: „Ašče bo moljusja jazikom, duh moj molitsja, um že moj bez ploda jest, pomoljusja ubo usti, pomoljusja i umom“; i „Hošču rešči pjat sloves umom“ i dr.
Kao svedoka on navodi Jovana Lestvičnika koji takođe smatra da se ove reči odnose na molitvu.
Sledbenik apostolskih stopa, nesavladivi stub pravoslavne vere koji je na Firentinskom zborištu kao paučinu razorio duhoborne jeresi latinjana ognjenim mačem Duha i istinom pravoslavnih dogmi, svesvešteni, premudri i najslovesniji mitropolit Efeski Marko, piše o Božanstvenoj Isusovoj molitvi: „Trebalo bi se po zapovesti neprestano moliti i duhom i istinom uznositi poklonjenje Bogu, međutim, raspoloženje prema žitejskim pomislima i težina brige o telu mnoge odvode i odvajaju od Carstva Božijeg koje je u nama i sprečavaju da prebivamo kod umnog žrtvenika prinoseći od sebe Bogu duhovne i slovesne žrtve po Božanstvenom apostolu koji je rekao da smo mi hram Boga Koji u nama živi i da Njegov Božanstveni Duh živi i u nama. I nema ništa čudno ako to vidimo kod nekog ko obično biva sa mnogim ljudima, ko živi po telu, kad vidimo i neke monahe koji su se odrekli sveta kako se nalaze na mislenoj vetrometini strasti, koji se zbog ovoga podvrgavaju velikom smućenju, koje pomračuje razumni deo duše i zato uz svu svoju želju ne mogu da dostignu istinsku molitvu. Sladosno biva u srcu čisto i stalno sećanje na Isusa i neizrecivo prosvetljenje koje od njega potiče.“
Prepodobni otac naš, ruski svetac Nil Sorski, koji je sačinio knjigu o misaonom čuvanju srca koristi sledeće reči iz Svetog Pisma: „Ot serdca ishodjat pomišlenija zlaja… sija sut skvernjaščaja čelovjeka“ (Mt. 15, 19) i: „Duhom i istinoju podobajet Ocu klanjatisja“ i dr.
Drugo rusko svetilo, svetitelj Hristov Dimitrije, mitropolit Rostovski, koji je sačinio besedu o unutrašnjem mislenom delanju molitve (koje je u potpunosti navedeno na početku ovog zbornika) navodi sledeća mesta iz Svetog Pisma: „Tebje reče serdce moje: Gospoda vzišču, vziska Tebe lice moje, Lica Tvojego Gospodi, vzišču“; i opet: „Imže obrazom želajet jelen na istočniki vodnija, sice želajet duša moja k Tebje, Bože,“ i opet: „Vsjakoju molitvoju i molenijem moljaščesja na vsjakoje vremja duhom.“
Za sve ove reči on zajedno sa svetim Jovanom Lestvičnikom, Grigorijem Sinaitom i prepodobnim Nilom Sorskim smatra da se odnose na umnu molitvu.
Takođe i crkveni ustav, izlažući crkvena pravila o poklonima i molitvi o ovoj Božanstvenoj molitvi navodi sledeće reči iz Božanstvenog Pisma: „Bog je Duh: i onaj ko Mu se klanja treba da Mu se klanja duhom i istinom“ (Jn. 4, 24).
On takođe navodi svedočanstvo svetih otaca u onom delu njihovog učenja, koji se odnosi na umnu molitvu i posle toga kaže: „Ovde završavamo besedu o svetoj, sveštenoj i sećanja dostojnoj umnoj molitvi“ i dalje prelazi na svetu i jedinstvenu molitvu, koja je ukazana crkvenim pravilima.
Dakle, blagodaću Božijom pokazali smo da Bogonosni oci, umudreni Svetim Duhom osnovu svog učenja o mislenom sveštenodejstvu molitve koja se tajno tvori po unutrašnjem čoveku utvrđuju na nepokolebljivom kamenu Božanstvenog Pisma Novog i Starog Zaveta, odakle, kao iz neiscrpnog izvora preuzimaju mnogobrojna svedočanstva.
U trećoj glavi svoje poslanice o umnoj molitvi starac Pajsije kaže da je ta molitva duhovna umetnost.
„Neka se zna,“ piše on, „da Božanski oci ovo svešteno misleno delanje molitve nazivaju umetnošću.“
Tako sveti Jovan Lestvičnik u 27. besedi o tihovanju kaže: „Ukoliko si se iz iskustva naučio ovoj umetnosti onda znaš o čemu pričam. Sedeći na visini, posmatraj ako umeš: i tada ćeš videti kako i kada, i odakle, i koliko i kakvi lopovi dolaze da ukradu tvoje grožđe. Kada se ovaj stražar umori on ustaje i moli se, a zatim opet seda i hrabro nastavlja prvo delanje.“
Sveti Isihije, prezviter Jerusalimski, o ovoj istoj sveštenoj molitvi kaže: „Trezvenje je duhovna umetnost, koja potpuno izbavlja čoveka, uz pomoć Božiju, od strasnih pomisli i reči i od lukavih dela.“
Sveti Nikifor isposnik o istom ovom kaže: „Hodite i otkriću vam umetnost, ili bolje rečeno, nauku večnog nebeskog života, koja svog delatelja bez truda i znoja uvodi u pristanište bestrasnosti.“
Umetnošću ovu svetu molitvu gore pomenuti oci nazivaju, mislim, zbog toga što ovoj umetnosti čovek ne može sam sebe da nauči bez umetnika, isto kao što se na ovo misleno delanje molitve nije moguće navići bez iskusnog nastavnika.
Njeno usvajanje, po svetom Nikiforu, po većini, pa čak i svima, dolazi od učenja; retki je dobijaju od Boga bez učenja, bolom delanja i toplinom vere.“
U četvrtoj glavi poslanice govori se o tome kakvu pripremu mora da ima onaj ko želi da prolazi ovo Božansko delanje.
„Pošto je ova Božanska molitva iznad svakog drugog monaškog podviga i pošto je ona završetak sveg truda, izvor dobrodetelji, najtananije i najskrivenije delanje uma u dubini srca – nevidljivi neprijatelj našeg spasenja širi protiv nje nevidljive i tanane i ljudskom umu jedva pojmljive mreže raznovrsnih svojih prevara i matšanja.
Zbog toga onaj ko želi da se nauči ovom Božanskom delanju, mora po svetom Simeonu Novom Bogoslovu da preda sebe u potpuno poslušanje čoveku koji se boji Boga, usrdnom čuvaru Njegovih Božanstvenih zapovesti, iskusnom u ovom mislenom podvigu, koji može svom učeniku da pokaže pravilan put ka spasenju.
Smirenjem, koje se rađa od poslušanja ovakav će moći da izbegne sve obmane i mreže đavolje i moći će uvek da se vežba u ovom mislenom delanju tiho, ćutke, bez ikakve štete i s velikim uspehom za svoju dušu.
Ukoliko pak i predavši sebe na poslušanje on ne bi našao u svom ocu iskusnog nastavnika po delu i iskustvu u ovoj Božanskoj molitvi, jer danas vlada potpuna oskudica ovog delanja, ipak ne treba da pada u očaj, već nastavljajući da prebiva u istinskom poslušanju, po zapovestima Božjim, sa smirenjem i strahom Božjim, a ne u samovoljnom i svojevoljnom životu bez poslušanja, za kojim obično sledi obmana i položivši svu nadu u Boga, zajedno sa svojim ocem treba da se povinuje učenju prepodobnih otaca naših, koji tanano uče ovom Božanskom delanju i od njih treba da se uči ovoj molitvi. I u svakom slučaju blagodat Božija će požuriti i uputiti ga, molitvama svetih otaca da se nauči bez ikakve sumnje ovom božanskom delu.“
U petoj glavi se sadrži učenje o tome šta je ova sveštena molitva po svom kvalitetu i dejstvu. Sveti Jovan Lestvičnik, u 28. besedi o sveštenoj i blaženoj molitvi kaže:
„Molitva, po svom kvalitetu jeste prebivanje i sjedinjenje čoveka s Bogom; po dejstvu ona je utvrđenje mira, pomirenje s Bogom, majka i ujedno kći suza, umilostviljenje za grehove, most za prelaženje iskušenja, zid, koji štiti od patnji, pobeđivanje u borbi, delo Anđela, hrana za sve bestelesne, buduće veselje, beskonačno delanje, izvor dobrodetelji, uzročnica darova, nevidljivi uspeh, hrana duše, prosvećenje uma, sekira za očajanje, ukazivanje nade, uništavanje tuge, bogatstvo monaha, blago tihovatelja, kroćenje gneva, ogledalo duhovnog uzrastanja, spoznaja uspeha, otkrivanje duševnog raspoloženja, objaviteljka buduće nagrade, znamenje slave.
Molitva je onome ko se moli sud, sudnica (sudilište) i presto Sudije pre Strašnog Suda.“
Sveti Grigorije Sinait u 113. glavi piše: „Molitva je u početnicima kao oganj veselja koje se otima iz srca, a u savršenima kao svetlost miomirisna, koja u njemu deluje. Ili opet: molitva je propoved apostola, dejstvo vere, ili još bolje, vera je neposredna, osnova uzdanja, oživljavanje ljubavi, Anđeosko kretanje, sila bestelesnih, njihovo delo i veselje, Jevanđelje Božije, izveštavanje srca, nada spasenja, znamenje osvećenja, simbol svetosti, poznavanje Boga, otkrivanje Krštenja, ili omivanje u kupelji večnog života, obručivanje Duha Svetog, Isusovo radovanje, veselje duše, milost Božija, znamenje pomirenja, pečat Hristov, zrak mislenog sunca, danica srca, utvrđenje hrišćanstva, pokazivanje pomirenja Božijeg, blagodat Božija, premudrost Božija, još bolje, početak samopremudrosti, Božije javljanje, delo monaha, život tihovatelja, uzrok tihovanja, osobina Anđeoskog života. I zašto mnogo da pričam? Molitva je Bog Koji deluje u svima, pošto je jedinstveno dejstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, koje svedejstvuje u Isusu Hristu.“
Blaženi Makarije Veliki o molitvi kaže: „Glavno pak u svakom dobrom staranju i vrhunac zasluga je prilježno prebivanje u molitvi. Njome, moleći se svakodnevno od Boga možemo da steknemo i druge vrline. Odavde u onima koji su se udostojili potiče opštenje s Božijom svetošću u duhovnoj delatnosti, i savez umnog raspoloženja u neizrecivoj ljubavi prema Gospodu. Jer onaj ko se svakodnevno primorava da prebiva u molitvi duhovnom ljubavlju prema Bogu se rasplamsava u Božanstvenoj privrženosti i vatrenoj želji i prima blagodat duhovnog savršenstva koje osvećuje“ (Beseda 40, gl. 2, 158).
Sveti Simeon, arhiepiskop Solunski o ovoj sveštenoj molitvi kaže: „Ova Božanstvena molitva koja se sastoji od prizivanja Spasitelja je sledeća: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja! Ona je i molitva, i zavet, i ispovedanje vere i davateljka Duha Svetog i Božanskih darova, očišćenje srca, izgnanje demona, useljenje Isusa Hrista, istočnik duhovnih razumevanja i božanstvenih pomisli, otpuštenje grehova, lekarka duša i tela, davateljka Božanstvenog prosvećenja, kladenac milosti Božije, zastupnica otkrivanja Tajni Božijih, jedina spasiteljka, jer ime Spasitelja našeg Boga u sebi nosi, ime Isusa Hrista Sina Božijeg, koje se na nas priziva“ (Glava 296).
Takođe i ostali Bogonosni oci, pišući o ovoj svetoj molitvi svedoče o njenom dejstvu, o neizrecivoj koristi koja od nje potiče i o napredovanju kroz nju u Božanskim darovima Svetog Duha.
Ko se pak, videći kako ova sveštena molitva dovodi podvižnika do takvog nebeskog blaga različitih doborodetelji neće razgoreti revnošću Božijom na svagdašnje delanje ove molitve, kako bi njome uvek čuvao u duši i srcu Svenajslađeg Isusa i neprestano spominjao u sebi Njegovo najdraže ime, neizrecivo se razgorevajući njome na ljubav prema Njemu!
Samo onaj neće osetiti vatrenu želju da pristupi ovom mislenom delanju umne molitve ko je obuzet pristrasnošću prema pomislima o žitejskom, ko je vezan okovima brige za telo, koje odvode i udaljuju mnoge od Carstva Božijeg, koje je u nama, onaj ko samim delom i iskustvom duševnim grlom još nije osetio neizrecivu Božansku sladost ovog najkorisnijeg delanja, ko nije shvatio kakvu skrivenu duhovnu korist sadrži u sebi ova stvar.
Oni koji ljubavlju žele da budu sjedinjeni s Najslađim Isusom popljuvavši svu lepotu ovoga sveta i sve naslade njegove, i spokoj telesni, ne žele da imaju u ovom životu ništa drugo osim da stalno upražnjavaju rajskom delanje ove moltive.
U poslednjoj, šestoj glavi svoje poslanice starac Pajsije piše o nekim spoljašnjim metodama za učenje ove molitve za početnike.
Pre nego što počnemo da izlažemo njegove pouke umesto uvoda navešćemo o tome kratku opasku jednog od nama savremenih podvižnika, koji piše sledeće: „Cilj umne molitve jeste sjedinjenje s Bogom, Koji je Duh i sjedinjenje s Kojim zato može biti samo duhovno. Što se tiče spoljašnjih metoda koje neki podvižnici primenjuju prilikom upražnjavanja ove moitve, bezuslovno je da one imaju drugostepeni značaj.
Kod nesavšrenih se duša čoveka usklađuje s telom, kažu oci. Zbog toga tihovanju duše mora da prethodi tihovanje tela, to jest njegovo dobro držanje, kako kaže Jovan Lestvičnik.
I radi sabranosti uma, koja je neophodna za molitvu takođe mogu da budu od koriste neki odgovarajući spoljašnji uslovi držanja, pa čak i položaji tela. Međutim, bila bi zabluda ako se misli da od spoljašnjih uslova i metoda može da zavisi podvig uzrastanja u duhovnoj molitvi.
Jedno je nesumnjivo, da pošto se suština molitve sastoji u tome da se čovek moli umom u srcu, u skladu s tim i naš um mora biti usmeren na srce. A sve ostalo ima drugostepeni značaj.
Zbog toga su u ruskom Dobrotoljublju ispuštena sva mesta na kojima se pominju spoljašnje metode“ (Teofan, arhiepiskop Poltavski).
Nakon ove prethodne opaske obratimo se poslanici starca Pajsija.
On piše: „Pošto je u drevna vremena delanje umne molitve cvetalo na mnogim mestima na kojima su živeli sveti oci, i tada je bilo mnogo učitelja ovog duhovnog delanja, oni su pišući o njemu govorili samo o duhovnoj koristi koja od njega potiče, nemajući potrebe da pišu o samom načinu tog delanja koje dolikuje početnicima.
Kad su pak videli da je broj istinskih i od obmane dalekih nastavnika ovog delanja počeo da se smanjuje oni su podsticani Duhom Božjim, kako istinsko učenje o ovoj molitvi ne bi nestalo opisali i sam početak i metodu kako ovoj molitvi treba da se obučavaju početnici i kako da ulaze umom u zemlju srca i da tamo bez obmane umom tvore molitvu.
Sveti Simeon Novi Bogoslov o početku ovog delanje govori ovako: „Istiniski i bez obmane se pažnja i molitva sastoje u tome da um za vreme molitve pazi na srce, da u njemu boravi i da iz njegove dubine uznosi moljenje Gospodu. Okusivši kako je blag Gospod um više ne može da se udaljava iz obitelji srca i zajedno s apostolom kaže: „Dobro jest nam zdje biti,“ i uvek razledajući tamošnja mesta isteruje pomisli koje neprijatelj seje.“
Dalje on o ovom istom govori još jasnije: „Sedi u tihoj keliji u neki usamljeni ugao, s pažnjom tvori ono što ću ti reći: zatvori vrata odvojivši svoj um od svake ispraznosti, priljubi uz grudi bradu, usmeravajući zajedno s umom i čulno oko. Uspori disanje tako da ne dišeš previše slobodno. I potrudi se da misleno u grudima nađeš mesto srca gde obično vole da prebivaju sve duševne sile i pre svega ćeš tamo naši tamu i stalnu grubost.
Kada budeš nastavio da tvoriš ovo delo i noć i dan, steći ćeš – o čuda! – stalno veselje. Jer čim um nađe mesto srdačno, on istog trena vidi ono što nikad nije video: vidi posred srca vazduh i svega sebe svetlog i ispunjenog rasuđivanjem. I od tada ma otkuda da nastane pomisao pre nego što ona pređe u delo ili postane idol, on je prizivanjem Isusa Hrista odagnava i uništava.
Stoga um, imajući zlobu protiv besova podiže protiv njih prirodni gnev i terajući ih pobeđuje mislene protivnike. I mnogo šta drugo ćeš naučiti uz pomoć Božiju, čuvanjem uma, držeći Isusa u srcu“ (Beseda o tri načna pažnje i molitve).
Prepodobni Nikifor Isposnik učeći još jasnije o ulasku umom u srce kaže: „Pre svega neka tvoj život bude tih, bezbrižan i sa svima budi u miru. Zatim, ušavši u svoju klet, zatvori se i sevši u nekom uglu čini što ti budem rekao. Znaš da je disanje, kojim dišemo vazduh; udišemo ga ničim drugim do srcem. Upravo je ono uzrok života i topline tela. Srce privlači vazduh da bi posredstvom disanja ispustilo napolje svoju toplinu i da bi dalo sebi osveženje – svež vazduh. Oruđe pak ovakve delatnosti jesu pluća, koja pošto ih je Sazdatelj stvorio šupljikavim, stalno, kao meh, uvlače i izbacuju vazduh iz okoline. Dakle, srce stalno vrši funkciju radi koje je i ustrojeno u cilju blagostanja organizma. Dakle, ti sedi i sabravši um svoj, uvedi ga u srce putem kojim vazduh ide ka srcu i primoraj ga da siđe u srce zajedno s vazduhom koji udišeš. Kada pak on uđe tamo, sledeće će biti veselo i radosno.“
On dalje piše: „Zato, brate, nauči um da ne izlazi brzo odatle: jer će on na početku malaksavati od unutrašnjeg zatvora i teskobe, a kada se navikne, više neće poželeti da ostane u spoljašnjim lutanjima. Carstvo Nebesko je u nama. Kada ga tamo posmatramo i tražimo čistom molitvom sve spoljašnje nam izgleda mrsko i gadno. Dakle, ukoliko odmah, kao što je rečeno, umom uđeš u mesto srca koje sam ti pokazao, uznesi blagodarenje Bogu i proslavi Ga, raduj se i uvek se drži ovog delanja, i ono će te naučiti onome što ne znaš. A treba da znaš i to da kada se um tvoj bude tamo nalazio on ne sme da ostane nem i prazan, već treba da ima kao svoje stalno delo i poučavanje molitvu: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, i nikada ne sme da prekine ovo zanimanje.
Ono zadržava um od uznošenja, čini ga nedostupnim i neuhvatljivim za spletke vražije i uzdiže ga ka ljubavi Božijoj i stalnom željenju Božanstvenog.
Ukoliko, potrudivši se mnogo ne možeš da uđeš u zemlju srca, učini kako ću ti reći i uz pomoć Božiju naći ćeš ono što tražiš.
Znaš li ti da se načelo razuma svakog čoveka nalazi u njegovim grudima: upravo ovde, čak i kada usta ćute mi i govorimo, i razmišljamo, i tvorimo molitve i mnogo toga drugog.
Upravo ovo načelo razuma, odstranivši od njega svaku pomisao (ovo možeš ako poželiš) pusti da govori: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja“, i prinudi sebe da samo to umesto svake druge misli uvek unutra vapiješ.
Ukolio se neko vreme budeš držao ovog poretka otkriće ti se ulaz u srce kao što smo ti napisali, van svake sumnje, kao što smo i mi sami iz iskustva saznali. Doći će ti zajedno s mnogoželjenom i slatkom pažnjom i čitav zbir dobrodetelji: ljubav, radost, mir i ostalo.“
Božanski Grigorije Sinait učeći takođe kako najspasonosnije prizivanje Gospoda treba tvoriti umom u srcu kaže: „Sedeći ujutru na stolici od jedne četvrti, spusti um u srce i drži ga tamo. Pognuvši se s napetošću, osećajući bol i u grudima, u leđima i u vratu neprestano vapij umom ili dušom. „Gospodi Iisuse Hriste, pomiluj mja.“
Kada postane previše tesna i bolna, možda čak i bljutava učestalost ponavljanja (što se ne dešava zbog monotonosti jela Triimenitog, koja se često jede, jer „jaduščij Mja“, rečeno je „ješče vzalčut“ – Sirah. 24, 23) onda, smestivši um u drugu polovinu govori: „Sine Božij, pomiluj mja“.
I mnogo puta izgovarajući čas jednu čas drugu polovinu ne smeš zbog lenjosti često da ih menjaš, jer i drveće koje se često presađuje ne hvata koren.
Zadržavaj i disanje pluća da ne bude previše slobodno. Jer dah vazduha koji ishodi iz srca pomračuje um, ometajući ga ili razvejava misao ne dopuštajući mu da siđe do srca. Ne dopuštajući mu da dođe do srca ono ga predaje u zarobljeništvo zaboravu ili ga nagovara da se poučava nečem drugom, a ne onome čemu treba, ostavljajući ga da bezosećajno prebiva u onome što ne valja.
Ukoliko ugledaš nečistotu lukavih duhova, to jest pomisli koje nastaju ili se prikazuju u tvom umu nemoj se užasavati i nemoj se čuditi; ali ako se i dobro razumevanje nekih stvari pojavi u tebi, ne obraćaj na to pažnju, već zadržavajući disanje koliko možeš, zatvarajući um u srce i delujući stalno i često prizivanjem Gospoda Isusa uskoro ćeš ih pobediti i istrebiti ranjavajući ih nevidljivo Božanskim imenom, kako kaže i Lestvičnik: „Isusovim imenom bij protivnike, jer ni na nebu ni na zemlji nema jačeg oružja.“
Dalje isti ovaj svetac poučavajući o tihovanju i molitvi nastavlja: „U trpljenju pak treba da bude tvoje sedenje zbog Onoga Koji je rekao da u molitvi treba trpeti (Lk. 18, 1), i ne treba brzo ustajati zbog malodušnosti usled teškoće bola i umnog vapaja i česte napetosti uma. Zbog toga, pognuvši se i sabirajući um u srce, prizivaj u pomoć Gospoda Isusa.
Osećajući bol u leđima, kada te često boli glava, trpi sve ovo tražeći u srcu Gospoda: onima koji sebe primoravaju pripada Carstvo Nebesko, „i nuždnici voshiščajut je“ (Mt. 11, 12 i dr.).
Isti ovaj otac govori i o tome kako treba tvoriti molitvu: „Ovako su rekli oci: jedan – Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, – svu; a drugu polovinu: Iiuse, Sine Božij, pomiluj mja – i ovo je zgodnije, zbog mladosti uma i nemoći, jer niko ne može sam po sebi, bez Duha tajno da imenuje Gospoda Isusa – čisto i savršeno „točiju Duhom Svjatim“ (1 Kor. 12, 3); međutim, kao nemi mladenac, on još ne može da tvori ovu molitvu razgovetno. Ne treba da zbog slabosti često menja prizivanje imena, već retko – radi zadržavanja.
Opet: jedni uče da se molitva izgovara ustima, drugi pak da se izgovara umom, a ja dopuštam i jedno i drugo, jer ponekad um od uninija iznemogne da je izgovara, a ponekad usta. Ipak treba vapiti nečujno i bez smućenja da bi i duševna pažnja i pažnja uma, smućene glasom ne bi otišle dok um, naviknuvši se, ne počne da napreduje u delu, dok ne primi silu od Duha da se moli jako i na svaki način. Tada više neće imati potrebu da govori ustima, a neće ni moći pošto je u stanju da savršeno tvori molitvu samo umom.“
Iz gore navedenog sledi da gore pomenuti oci daju veoma jasno učenje o načinima obučavanja umnom delanju za početnike. Iz njihovog učenje se mogu shvatiti pouke o ovom delanju i drugih podvižnika iako se oni nisu izražavali s takvom jasnoćom.“
Ovim se završava poslanica starca Pajsija o umnoj Isusovoj molitvi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *