УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ОСАМЉИВАЊЕ
 
305. Кад је човек већ отишао у манастир, треба да живи осамљено. Тежак је живот у манастиру ономе ко у општењу с многима жели тамо да живи као у друштву. И тамо човек треба да зна само једног – настојатеља или духовног оца, а у погледу осталих треба да се држи као да их нема. Тада ће све кренути на добро, а без овога је такав дар-мар, да је то горе од петроградских балова.
306. Ви, наравно знате да је сва суштина ствари у унутрашњој промени и да у складу с овим изменама и по њиховом импулсу треба мењати и спољашње… Рећи ћу вам једну ствар: почните сада, у садашњој ситуацији да се осамљујете код куће и часове осамљености углавном посвећујте молитви и то стално молите за једно: “Скажи мне, Господи, пут, в онже појду”… Не само речју и не само мишљу, већ и с болом срца вапијте тако. За овакво осамљивање одредите или известно време сваког дана, што је боље, или неке дане у недељи. И држите се осамљености како треба, тражећи најпре да вас Бог уразуми и да вам укаже… Овоме додајте и пост… да тело осети. То ће бити добар ослонац за молитву. И у то време правите опите унутрашње одрешености час од једног, час од другог, да према свему постанете равнодушни и да се удаљите тако да вас ништа не вуче у назад.
Циљ је да човек доведе себе до тога да душа жели да се из оваквог устројства живота ишчупа као из окова и тамнице…
307. Тренутке осамљености треба користити употребљавајући их искључиво на дело Божије – молитву и богомислије. Ова занимања, чим крену у добром правцу неће дати човеку да се досађује. Јер из њих извире духовна утеха, коју не може да да ништа на земљи.
308. Кажеш да би волео у затвор. Мало је рано, а нема ни потребе. Па ти сам живиш. Веома ретко ти неко сврати. А то што биваш у цркви не разбија твоју усамљеност, већ је утврђује, то јест даје ти снагу да и код куће молитвено проводиш време. С времена на време можеш дан-два никуда да не излазиш трудећи се да стално будеш с Богом. Међутим, код тебе то бива и само по себи. Тако да не треба да размишљаш о затвору. Када се твоја молитва до те мере учврсти да те стално држи у срцу пред Богом тада ће то и без затвора за тебе бити затвор. Јер шта је затвор? – То је када ум, затворивши се у срце стоји пред Богом у свештеном страху и не жели да изађе из срца или да се бави нечим другим. Овај затвор тражи, а за онај немој да се стараш. Човек и иза затворених врата може да луња по свету или да цео свет пусти у своју собу.
309. Жалите се на недостатак унутрашњег устројства. Без њега има мало користи било шта да радите… Али у пустињи је згодније да га човек стекне и да се у њему утврди. Страх Божји, срце скрушено и смирено су прве ствари у којима се оно испољава.
310. Како да управљате својим унутрашњим (човеком) да бисте се наслађивали душевним миром..? Рећи ћу вам: створите у себи унутрашњу осамљеност. Ова осамљеност није празна и немогуће би било да се оствари уколико би неко замислио да створи у себи потпуну празнину. Осамљујући се у себи треба стати пред Господа и тако стајати не одвајајући умне очи од Господа. Ето то је пустиња – бити очи у очи с Господом… То је такав труд који сам себе олакшава и подржава. Бити са Господом јесте циљ нашег постојања… и када смо с Господом не можемо да не осећамо благост и постојања, а то природно држи пажњу на себи и кроз себе на Господу, од Којег исходи.
311. Добро је осамити се међу зидовима избегавајући забаву, али је још боље осамити се у себи. Прво без другог није ништа, а друго је и без првог важно.
Када људи долазе у храм Божји – добро чине, али ко навикне да се код куће моли као у храму није испод тога.
Као што човек човека види лицем у лице, тако се потрудите да ставите душу пред Господа да буду очи у очи. Ово је тако природно да не би требало то ни да помињем. Јер душа по природи мора да тежи ка Господу. А Господ је увек близу. И не треба их препоручивати једно другом, јер су они стари знанци.
312. Пожелели сте да идете у затвор. – Доћи ће време, моћи ћете да идете и у затвор. Прво се треба припремити. И уопште, мислим да потпуни затвор вама не би одговарао, а да се с времена на време осамите – то је добро. Ништа више од тога не треба да желите. Када се ватрица запали у срцу и кад тамо почнете да живите пажњом то ће бити унутрашњи затвор. Он ће захтевати спољашњи затвор, али мислим да је и тада боље да се осамљујете само повремено.
313. Чезнете за потпуном осамљеношћу. Причакајте. Спољашња осамљеност ће доћи када се успостави унутрашња. Бог ће уредити. Примите, међутим, на знање, да човек може бити осамљен и усред буке света и да може бити у збрци као у свету и кад је у осамљеној келији. Имаћете боље него што је спољашње осамљивање ако се тако осамите у себи да никаква спољашња збрка не може да вас расеје. Молите се за ово.

Comments are closed.