NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
BORBA SA STRASTIMA
 
229. Osim toga, moramo znati da je neprestano prizivanje imena Božijeg lek, koji ubija ne samo strasti, već i samo njihovo dejstvo. Kao što lekar pronalazi lek ili flaster i stavlja ga na ranu paćenika i on deluje, a da bolesnik ni ne zna kako se to odvija, isto tako i ime Božije, kada se priziva, ubija sve strasti, iako i ne znamo kako se to događa.
230. „Mnogo podviga i truda se zahteva u molitvama da bi se dostiglo nepomućeno stanje misli, nekakvo drugo srdačno nebo u kojem obitava Hristos, kao što apostol kaže: ili ne znajete sebe, jako Iisus Hristos v vas jest, razve točiju čim neiskusni jeste“ (2 Kor. 13, 5).
231. Gospod Bog je uzeo čoveka kojeg je stvorio i nastanio ga u Edemskom vrstu kako bi ga ovaj obrađivao i čuvao (1 Mojs. 2, 15) shvatajući ovu zapovest ne samo u bukvalnom, čulnom smislu, već i u njenom duhovnom, višem značenju. Rajem oni (sveti oci) nazivaju dušu prvih ljudi kao mesto prebivanja preizobilne blagodati Božije u njima i kao mesto rađanja plodova mnogih različitih duhovnih dobrodetelji; obrađivanjem ovog duhovnog života – ono što je kasnije počelo da se naziva „umnim delanjem“ a čuvanjem ovog umnog delanja – održavanje već dostignute duševne čistote.
232. Đavo je s demonima, nakon što je uz pomoć neposlušanja čoveka učinio izgnanikom iz raja, odvojenim i od Boga, dobio dostup da misleno koleba razumnu silu svakog čoveka i danju i noću, jednog mnogo, drugog malo, a trećeg veoma mnogo. I čovek ne može drugačije da se zaštiti od ovoga osim neprestanim sećanjem na Boga – t.j. ako u njemu sećanje na Boga, urezavši se u srce, silom krsta ne učvrsti um u nepokolebljivosti. Ka ovome vode svi napori misaonog podviga, kojim se svaki hrišćanin obavezao da se podvizava na poprištu vere i ako mu ovo ne ide, on se uzalud podvizava. Radi ovoga svako ko traži Boga preduzima podvige i raznovrsne duhovne vežbe putem slobodnih lišavanja, kako bi privukao milost sveblagog Boga – da mu On opet daruje prvobitno dostojanstvo i da bi se Hristos urezao u njegovom umu, kao što apostol kaže: „Čadca moja, imiže paki boleznuju, dondeže voobrazitsja Hristos v vas“ (Gal. 4, 19).
233. Strasti su isto što i patnje (skorbi) i Gospod ih nije od njih odvojio, već je rekao: „Prizovi Mja v den skorbi tvojeja i izmu tja i proslaviši Mja“. I zbog toga u borbi protiv svake strasti nema ništa korisnije od prizivanja imena Božijeg… Nama pak, nemoćnima, ostaje samo da pribegavamo imenu Isusovom, jer su strasti, kao što je rečeno, demoni – i odlaze (od prizivanja ovog imena).
234. „Dakle, ukoliko želiš da izvojuješ pobedu nad strastima, onda molitvom i uz pomoć Božiju u sebi siđi u dubinu srca i tamo vidi sledeća tri jaka džina, a to su: zaborav, lenjost i neznanje, ovaj oslonac mislenih tuđinaca, kroz koje ostale zle strasti vraćajući se deluju, žive i jačaju u slastoljubivim dušama. Ali ti ćeš mnogom pažnjom i nastojanjem uma, uz pomoć odozgo, kada nađeš ove, mnogima neznane, zle džinove, kasnije lako, ali opet pažnjom i molitvom, moći da se izbaviš od njih.“
235. „Kao što lopovi videći da na nekom mestu leži carsko oružje ne napadaju tek tako – tako ni onoga ko je molitvu spojio sa srcem misaoni lopovi ne potkradaju olako“ (Lestvičnik).
236. „Glavno delo podvižnika se sastoji u tome da se ušavši u svoje srce bori sa satanom, da ga omrzne i da suprotstavljajući se njegovim pomislima ratuje s njim“ (Makarije Veliki).
237. „Onaj ko uvek prebiva u svom srcu dalek je od svih stvari lepih u prolaznom životu i hodeći duhom, ne može da iskusi plotske pohoti. Pošto on na takav način hodi ograđujući se dobrodeteljima, imajući same ove dobrodetelji kao stražare na kapiji svog grada čistote sve spletke demona protiv njega ostaju bezuspešne.“ (Dijadoh).
Dobro je rekao svetac da će bezuspešne ostati spletke neprijatelja kada, t.j. mi, negde u dubini srca svojih prebivamo, i to je tim više što se više u njega udubimo.
238. „Potrudi se da uđeš u svoju unutrašnju riznicu i videćeš riznicu nebesku. Jer su one iste i jednim ulaskom videćeš ih obe. Lestvica koja vodi u to Carstvo skrivena je u tebi, t.j. u tvojoj duši. Omij sebe od greha i naći ćeš tamo stepenice ushođenja, kojima možeš da se popneš u njega.“
239. „Dve sile, potpuno suprotne, utiču na mene: sila dobra i sila zla, sila živonosna i sila smrtonosna. Pošto su to duhovne sile obe su nevidljive. Dobra sila po mojoj slobodnoj i iskrenoj molitvi uvek proteruje zlu silu, i zla sila je jaka samo zbog zla koje se skriva u meni. Da ne bi trpeo neprekidno dosađivanje od strane zlog duha čovek stalno u srcu treba da ima Isusovu molitvu: Iisuse, Sine Božij, pomiluj mja. Protiv nevidljivog (đavola) – nevidljivi Bog, protiv jakog – Najjači.“
240. Dakle, ponovo se učvrstivši u molitvenom predavanju sebe Bogu i Njegovoj blagodati izazivaj svaki posticaj na greh i trudi se da odvratiš od njega srce i da ga pretvoriš u suprotno – tako će oni biti odsečeni od srca i moraće da zamru. Radi ovoga daj slobodu zdravom rasuđivanju, a po njegovim tragovima vodi i srce.
Ovaj trud je najbitniji u delu prelamanja volje. Dakle, stalno se treba truditi nad sobom dok se umesto samosažaljenja ne rodi nežaljenje sebe i surovost prema sebi, dok se ne oseti želja za stradanjem, želja da čovek izmuči sebe, da izmuči i svoje telo i dušu; dok se umesto čovekougađanja ne stvori, s jedne strane odvraćanje od svih loših običaja i veza, izvesno neprijateljsko osećanje, gnevno suprotstavljanje njima, a s druge – osuđivanje sebe na sve nepravde i na sve poruge ljudske, dok umesto ukusa samo za veštastveno, čulno i vidljivo, ne dođe gubitak ukusa za njih, dok oni ne postanu mrski, i dok se na začne traganje i žudnja samo za duhovnim, čistim, Božanstvenim; dok umesto zemaljskog, ograničavanja života i osećanja sreće samo zbog zemaljskog, srce ne ispuni osećanje prolaznosti na zemlji, s jedinim stremljenjem ka Nebeskoj Otadžbini.
241. Dakle, nakon buđenja blagodati, čovekovoj slobodi prvo predstoji – kretanje ka sebi, koje ona vrši trima aktovima: 1) opredeljuje se za dobro i bira ga; 2) uklanja prepreke, raskida okove koji čoveka drže u grehu, isterujući iz srca samosažaljenje, čovekougodništvo, sklonost ka čulnom i zemaljskom i na njihovo mesto, podstičući nežaljenje sebe, nemanje ukusa za čulno, predavanje sebe na sramotu svakome i preseljavanje srcem u budući vek sa osećanjem prolaznosti ovde na zemlji; 3) na kraju, oduševljava se da odmah stupi na dobar put, nimalo ne popuštajući sebi, već držeći sebe u nekoj stalnoj napetosti.
Na taj način se u duši sve stišava. Pošto si probuđen, oslobodivši se svih okova, s potpunom spremnošću govori sebi: vostav, idu!
Od tog trenutka počinje drugo kretanje duše – ka Bogu. Savladavši sebe, savladavši sva ishodišta svojih kretanja, vrativši sebi slobodu, ona sada celu sebe treba da prinese na žrtvu Bogu. Znači posao je obavljen tek do pola.
242. Ef. 4, 27. „Niže dadite mjesta dijavolu.“
Đavo nema pristupa duši kada ona ne pothranjuje nikakvu strast. Tada je ona svetla i đavo ne može da je gleda. Kada ona pak popusti pred kretanjem strasti i pristane a nju, ona se pomračuje i đavo je vidi. Smelo joj prilazi i počinje da gazduje u njoj. Dva glavna poročna kretanja koja obično uznemiravaju dušu jesu pohot i razdražljivost. Onoga koga neprijatelj uspe da pobedi pohoću on ostavlja s njom ne uznemiravajući ga gnevom, ili ga njime pomalo uznemirava, a onoga ko se ne prepušta pohoti žuri da pokrene na gnev i skuplja oko njega mnogo toga razdražujućeg. Ko ne shvata đavolove zamke zbog svega se srdi i daje prostora đavolu, prepuštajući gnevu da ga pobedi. A onaj ko guši svako rađanje gneva protivi se đavolu i tera ga, a ne samo da mu ne daje mesta u sebi. U gnevu se odmah daje prostor đavolu, čim se srdžba prizna pravičnom i njeno zadovoljenje zakonitim. Istog trenutka nepriajtelj ulazi u dušu i počinje u nju da ubacuje misli za mislima – od kojih je svaka sve više razdražujuća. Čovek počinje da bukti u gnevu kao u plamenu. To je đavolski, pakleni plamen. A jadan čovek misli da gori od revnosti za pravdu, dok u gnevu pravde nema nikada (Jak. 1, 20). To je svojevrsna prelest gneva kao što postoji i prelest pohoti. Onaj ko istog trenutka guši gnev rasejava ovu prelest i time pobeđuje đavola kao kada neko nekoga u gnevu jako udari u grudi. Ko od onih koji se gneve, kad genev umine i on tu stvar savesno analizira, nije našao da je u osnovi razdraženosti bila nepravda?! A neprijatelj ovu nepravdu pretvara u pravdu i pravi od nje takvu planinu, da izgleda da ni svet ne može da opstane ako se naše negodovanje ne zadovolji…
Ne možeš da ne pamtiš zlo, da ne budeš neprijatelj? Budi neprijatelj, ali ratuj protiv đavola, a ne protiv svog sabrata. Zbog toga nam je Bog i dao gnev kao oružje, ne da bismo sopstvena tela ranjavali mačem, već da bismo njegovu oštricu zabadali u grudi đavola. Zabodi tamo svoj mač do samog balčaka, ako želiš zabodi i balčak i ne izvlači ga odatle nikada, već naprotiv, ubodi u njega i drugi mač. A to će se dogoditi onda kada budemo štedeli jedni druge, kada budemo miroljubivo raspoloženi jedni prema drugima. Neka budem lišen novca, neka upropastim svoju slavu i čast; deo mog tela mi je uvek draži. Tako govorimo jedni drugima: ne vređajmo svoju prirodu radi sticanja novca, radi sticanja slave.
243. Setimo se kako deluju neprijateljska iskušenja. Zamah neprijateljskog mača jeste napadanje pomisli u nadi da će se srce odazvati saosećanjem, na osnovu kojeg on kasnije gradi jako iskušenje. Čoveku, na primer, pada na pamet lice koje ga je uvredilo: to je neprijateljski zamah mačem. Kada se na to u srcu odazove osećanje neprijateljstva prema onome ko ga je uvredio to znači da je mač prošao do tela duše i ranio je. Tada duši pritrčava neprijatelj i podiže u njoj čitavu buru neprijateljstava i osvetoljubivosti. Međutim, kada u srcu leži stalno raspoloženje čoveka da oprašta uvrede i da se uvek drži u tihoj krotosti i miru sa svima, tada ma koliko neprijatelj da se trudi da predstavi duši u pomislima lice koje ga je uvredilo, srce se ni na koji način na to neće odazvati, te dakle, neprijatelj neće imati za šta da uplete svoje iskušenje. Udarac njegovog mača odskočiće od srca kao od ratnika obučenog u pancir.
244. Ne izgovarati gnevnu reč jeste veliko savršenstvo. U osnovi ovoga leži odsustvo razdražljivosti srca, a ona se kao iskra zaliva predavanjem sebe volji Božijoj, uz svest o tome da Bog neprijatnosti dopušta radi ispitivanja i da bi nama samima pokazao koliko je čvrsto naše dobro unutrašnje usmerenje… To nas i obavezuje da se u takvim slučajevima držimo u dobrom raspoloženju verujući da nas Sam Bog posmatra u tom trenutku. I vaša misao, da su oni koji vam čine neprijatnosti oruđa neprijatelja je tačna. Zbog toga, kada vam neko pričinjava neprijatnosti uvek smatrajte da iza njega stoji neprijatelj koji ga raspaljuje i koji mu sugeriše uvredljive fraze i dela.
245. …Smisao ove priče je jasan. Lepotica predstavlja palu dušu koja se obratila ka Gospodu i koja se u pokajanju s Njim sjedinila kako bi samo Njemu pripadala i samo Njemu služila. Nekadašnji prijatelji su strasti. Njihov zvižduk je kretanje strasnih pomisli, osećanja i želja. Beg u unutrašnje odaje jeste skrivanje čoeka u dubinu srca kako bi tamo stao pred Gospoda. Kada se ovo dogodi, sve ono strasno što je uznemiravalo dušu, ma šta to bilo, odlazi samo po sebi i duša se umiruje.
246. I uopšte, odredite sebi kao zakon – da merite ono što sebi dopuštate na osnovu dejstva koje ono unutra proizvodi. Što sazidava – to sebi dozvoljavajte, a što razgrađuje, to ne dozvoljavajte ni u kom obliku. Ko će nalazeći se u umu pružiti ruku ka piću u koje je dodat otrov, a on to zna?!
247. Da misli ne bi bludele treba imati želju da se u srcu stalno bude s Bogom… i neće biti mesta za misli sa strane. Da se ne bi osuđivali drugi treba duboko osetiti svoju grehovnost i patiti zbog nje oplakujući dušu kao mrtvu. Neko je rekao: kad je svoj mrtvac u kući nećeš se brinuti za mrtvace u komšiluku.
248. Kada napadaju loše pomisli treba od njih odvraćati oko uma i obraćati ga ka Gospodu, treba ih terati Njegovim imenom. Međutim, kada pomisao uznemiri srce i ono se lukavo malo-pomalo nasladi njom, tada treba sebe grditi i preklinjati Gospoda za pomilovanje i tući sebe sve dok se u srcu ne rodi suprotno osećanje; na primer, umesto osuđivanja hvaljenje drugog ili u krajnjoj liniji, iskreno osećanje poštovanja prema njemu…
Dakle, treba na vreme pripremiti u srcu mirno mestašce, pokraj nogu Gospoda. Ako zazvoni na uzbunu?… Odmah beži tamo i viči, i viči iz sve snage i Gospod će pomoći: sve će utihnuti.
249. Čovek koji je svešću i srcem na strani strasnog ceo je strastan i Bogu odvratan. Čovek koji je na strani bestrasnog, čak i ako u njemu postoje strasti i napadaju ga, nije odvratan Bogu, zbog nevoljenja strasti i želje da ne radi po njima, već po volji Božijoj.
250. Pitanje o glavnoj tački unutrašnje borbe rešava se na sledeći način: siđi pažnjom u srce, stani tamo pred Gospoda i ne dopuštaj da uđe ništa grehovno. U tome je čitava stvar unutrašnje borbe.
251. Treba razlikovati osećanja koja ulaze u karakter, i trenutna osećanja koja su došla i otišla. Dok nisu do kraja umrtvljene strasti – loše misli, osećanja kretanja i zamišljanja neće prestati. Smanjuju se u srazmeri sa smanjenjem strasti. Njihov izvor je naša strastvena polovina. Evo ovde treba usmeriti svu pažnju. Postoji jedno vaspitno sredstvo: sećanje na Gospoda s neprestanom molitvom upućenom Njemu. Starci Božiji su ovim umeli da odagnavaju sve loše i da se drže u dobrom ustrojstvu. Navikavanje na Isusovu molitvu je spoljašnja strana ovog oruđa. U suštini to je isto što i sedenje kod kuće. Svešću biti u srcu s Gospodom, Čije prizivanje isteruje sve što je rđavo. Pročitajte Isihija – o trezvenju. Trud i postojanost u jednoobraznom trudu sve savlađuju.
252. Jer, kao što se u Njegovom odsustvu (u odsustvu Isusove molitve) u njega uliva sve štetno ne ostavljajući mesta ni za šta što je korisno za dušu, tako se i u Njegovom prisustvu sve odvratno isteruje.
253. Demoni nikako ne mogu da ovladaju nečijim duhom ili telom, nemaju vlasti da upadnu u nečiju dušu ukoliko je prvo ne liše svih svetih pomisli i ne učine praznom i lišenom duhovnog sozercanja.
254. Glavno monaško pravilo je – biti neprestano umom i srcem u Bogu ili neprrestano se moliti; radi razgorevanja ovog podviga uvedena su određena molitvoslovlja – krug dnevnih službi koje se obavljaju u crkvi i neke molitve u keliji… Međutim, ono što je glavno – sva sila je u neprestanom osećanju prema Bogu koje svako neka rasplamsava kako ume. Ovo je zakon! Čim postoji ovo osećanje ono zamenjuje sva pravila, a čim njega nema nikakav trud čitanja ne može da ga zameni. Molitvoslovlja su određena samo zato da bi se hranilo ovo osećanje, i čim ga ne hrane uzaludna su. Samo trud, a vajde nikakve nema. To je spoljašnja odeća za koju ili pod kojom nema tela, ili telo, u kojem nema duše.
Bože moj! Kako je strogo ovo što je napisano!.. A drugačije se ne može reći, jer je tako.
255. Umnoj molitvi je svojstveno da otkriva strasti koje se kriju i tajno žive u čovekovom srcu! Ona ih i otkriva i kroti.
Umnoj molitvi je svojstveno da otkriva ropstvo u kojem se nalazimo kod palih duhova. Ona otkriva ovo ropstvo i oslobađa od njega.
Dakle, ne treba se smućivati i biti u nedoumici kada ustaju strasti iz pale prirode ili kada ih duhovi podstiču.
A pošto se strasti krote molitvom, onda treba, kada one nastanu, umom lagano i veoma tiho tvoriti Isusovu molitvu koja će malo-po malo ukrotiti probuđene strasti. Ponekad pobuna strasti i napadi neprijateljskih pomisli bivaju tako jaki da podstiču na veliki duševni podvig. Ovo je vreme nevidljivog mučeništva. Treba ispovedati Gospoda pred licem strasti i demona dugom molitvom, koja će sigurno dovesti do pobede.
256. Nastavite da se vežbate u ispunjavanju ovog pravila i vaše misli će se sve više i više smirivati, i lečiće se nemoć koju ste primetili. Ako nastavite da ispunjavate ovo malo pravilo onako kako treba ono će vas dovesti do boli u srcu, a ova bol će misli prikovati za Jedinog – i tu je lutanju misli kraj. Od trenutka kada vas Gospod njega udostoji, počinje novo prestrojavanje svega unutrašnjeg, i hođenje pred Bogom će postati stalno.
257. Zakon posta je sledeći: prebivati umom i srcem u Bogu s odrešenošću od svega, odsecajući svako ugađanje sebi, ne samo u telesnom, već i duhovnom, čineći sve u slavu Božiju i na dobro bližnjih, noseći rado i s ljubavlju trud i lišavanja posta – u hrani, snu, odmoru, utehama druženja – sve u skromnoj meri da to ne bi padalo u oči i da ne bi lišavalo čoveka snage da ispunjava molitvena pravila.
258. Pitate. „Da li s drugima razgovarati o duhovnom životu?“ – Govorite, samo nemojte da pričate svoje, već rasuđujte uopšteno, prilagođavajući se ipak, stanju onih koji pitaju. Dešava se da neki počinju da razgovaraju o ovome samo da bi popričali. I to je bolje nego govoriti o nečem svakodnevnom ili ispraznom. Ćutanje, kao što želite, možete da primenjujete kada niste s nekim nasamo ili kada ne učestvujete u razgovoru. To što idući kod nekoga zbog neke potrebe molite Gospoda da ogradi vaše usne ćutanjem – dobro činite. Najbolje od svega je uvek biti s Gospodom. – Međutim, čovek može i da govori i da bude s Gospodom. Navikavajte se na ovo.
Kada razgovarate najviše se čuvajte da ne uznemirite mir drugog čoveka nekom nesmotrenošću ili govorenjem svojih misli s kojima se on ne slaže, s očiglednom željom da insistirate na svom. Neprijatelj navodi na ovo da bi zametnuo spor, a od spora doveo do svađe. Ništa manje ne treba da se čuvate i toga da govorite o duhovnom da biste pokazali svoju mudrost u toj oblasti. I to je vražiji nagovor, zbog kojeg ćete, ako ga poslušate, sigurno biti podvrgnuti ljudskom podsmehu i Božijem neraspoloženju.
259. Mora se čvrsto držati u mislima da vežbe, podvizi, lepo ponašanje, uz svu svoju suštinsku neophodnosti i potpunu pogodnost za čuvanje i obrazovanje duhovnog života i vaspostavljanje prirode, snagu za to nemaju sami po sebi, nisu oni ti koji sazidavaju duh i očišćuju prirodu, već blagodat Božija, koja prolazi kroz njih i koja kao da dobija dostup, pristup našim silama. Zbog toga hodi u njima sa svakim staranjem, revnošću, čvrstoćom; međutim, sam svoj uspeh prepusti Gospodu da bi nas pod njihovim pokrovom On Sam sazidavao kako hoće i zna.
260. Stupajući na podvig, ali ne zadržavajući na njemu pažnju i srce, zaobiđi ga kao nešto sa strane – otvori sebe za blagodat, kao spreman sasud potpunim predavanjem sebe Bogu. Onaj ko nalazi blagodat nalazi je posredstvom vere i truda, kaže sveti Grigorije Sinait, a ne samo posredstvom truda. Ma kako ispravno bilo naše delanje, čim se u njemu ne prepuštamo Bogu, ne privlačimo blagodat, ono u nama ne stvara duh istine, već duh obmane, stvara fariseja. blagodat je njihova duša. Oni su istiniti u onoj meri u kojoj hrane i čuvaju samoponiženje, skrušenost, strah Božji, potrebu za Božijom pomoći i predanost Bogu. Sitost i zadovoljstvo zbog njih – znak su njihovog napravilnog upotrebljavanja ili nerazumevanja.
261. Mogućnost, temelj i uslov za sve unutrašnje pobede jeste prva pobeda nad sobom – u prelamanju volje i prepuštanju sebe Bogu s neprijateljskim odbacivanjem svega grehovnog. Ovde se začela neljubav prema strastvenosti, mržnja, neprijateljstvo, koje i jeste vojna duhovna sila i koja sama zamenjuje svu vojsku. Gde nje nema, tamo je bez borbe pobeda već u rukama neprijatelja; nasuprot tome, gde ona postoji, pobeda nam se često daje i bez borbe. Odavde se vidi da kao što je polazna tačka pozitivne delatnosti ono naše najunutrašnjije, tako je ona i ishodna tačka u borbi, samo s druge strane. Svest i volja, prelazeći na stranu dobra, s tim da čovek počinje da ga voli, pobeđuju mržnjom svako zlo i svu strastvensost, i pritom upravo svoju. U tome se zapravo i sastoji prelazak, prelom. Zatim, sila, koja se bori sa strastima, takođe jeste um ili duh, u kojem su svest i sloboda: duh, koji se drži i ukrepljuje blagodaću. Kroz njega, kao što smo videli isceljujuća sila dolazi kroz podvige, kroz njega pak sila koja ranjava, razorna sila, prolazi do strasti u borbi. I obrnuto: kada se strasti bune one ciljaju pravo na um ili duh, to jest, na pokoravanje svesti i slobode. Oni su u svetilištu našeg unutrašnjeg u koje neprijatelj kroz strasti cilja svojim raspaljenim strelama iz duševno-telesnosti kao iz zasede. I dok su čitavi svest i sloboda, t.j. dok stoje na strani dobra, ma kako velik bio napad, pobeda je naša.
Ovim se ipak ne tvrdi da sva sila pobede potiče od nas, već se pokazuje samo ishodište. Tačka oslonca u borbi jeste naš preporođeni duh; a pobednička sila koja je razorna po strasti jeste blagodat. Ona u nama stvara jedno, a drugo razara, – ali opet kroz duh ili svest i slobodu volje. Onaj ko se bori s vapajem pada pred Boga žaleći se na neprijatelje i mrzeći ih, i Bog ih u njemu i kroz njega isteruje i pobeđuje.
262. Šta čini onaj ko je podvrgnut napadu zlog čoveka? Udarivši ga u grudi viče: straža! Na njegov poziv dotrčava straža i izbavlja ga iz nevolje. Isto to treba činiti i u mislenoj borbi sa strastima: rasrdivši se na strasno treba zvati u pomoć: „Gospodi, pomozi! Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, spasi mja! Bože, v pomošč moju vonmi, Gospodi, pomošči mi potščisja!“ Obrativši se tako Gospodu ne odlazite više od Njega pažnjom prema onome što se u vama dešava, već stalno stojte i stojte pred Gospodom preklinjući Ga za pomoć. Usled toga će neprijatelj, kao vatrom opaljen odmah pobeći…
Ne stupajući u slovesnu raspravu sa strasnim pomislima, obratimo se direktno Gospodu sa strahom, strahopoštovanjem, uzdanjem i predanošću Njegovoj svemoći, i samim tim će strasno već biti otklonjeno od očiju uma koji gleda u Gospoda. Pošto je odsečeno od duše ovakvom nepažnjom ono samo po sebi odlazi ako se tako prirodno podstiče; a ako se tu umeša i neprijatelj, pogađa ga zrak umne svetlosti koji ishodi od sozercavanja Gospoda. I dešava se da se duša smiruje od strasnih napada, čim se obrati Gospodu i počne da Ga priziva.
263. Misaona borba sama isteruje strast iz svesti; međutim ona još ostaje živa, a samo se sakrila. I obrnuto, suprotno delo ranjava ovu zmiju u glavu. Iz ovoga ne sledi ipak da se pri delanju može prekinuti misaona borba. To mora neprestano da je prati inače ona može da ostane bez ikakvog ploda i čak da umnožava, a ne umanjuje strastvenost, zbog toga što u delu protiv jedne strasti može da se prilepi druga, na primer, postu – taština. Ako se ovo ostavi bez pažnje, uz sav napor neće biti nikakvog ploda od delanja. Misaona borba u vezi s delatnom ranjavajući strast spolja i iznutra istrebljuje je isto onako brzo kao što brzo gine neprijatelj kada biva opkoljen pa ga biju sa svih strana.
264. Treba delovati tiho, postepeno uzrastajući i jačajući da bi čovek dizao teret koji može da podigne. Inače će naš posao ličiti na novu zakrpu na staroj haljini. Zahtevi podviga moraju izaći iznutra, kao što bolesniku ponekad lek koji jako deluje ukazuje na potrebu i osećanje.
265. Opisana borba sa strastima je misaona. I ona je stvarna zato što ne dozvoljavajući strastima da se nečim nahrane i samim tim ih umara. Međutim, postoji i delatna borba s njima, koja se sastoji u tome da se namerno preduzimaju i čine dela koja su s njima u direktnoj suprotnosti. Na primer, da bi čovek ugušio tvrdičluk treba da počne da štedro daje drugima; protiv gordosti – treba da izabere zanimanja koja ponižavaju; protiv strasti da se veseli – da sedi kod kuće i t.sl. Istina, samo ovakav način delovanja ne vodi pravo do cilja, zato što trpeći spoljašnji pritisak strast može da se probije unutra – ili sama ili ustupajući mesto drugoj. Međutim, kad se s ovom delatnom borbom sjedini i unutrašnja – misaona – oni udvoje ubrzo pobeđuju svaku strast protiv koje su usmereni.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *