УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
Житије Схиигумана Харитона
 
Игуман Харитон – у свету Хрисант Дуњајев, родио се 15. марта 1872 године у костромској губернији, у многодетној сељачкој породици. Његов детињство је било са мало радости. Дечак је искусио глад и хладноћу, тешке батине од ујака алкохоличара, код кога је морао да пређе из родног села. Али у души његовој је постојано горео огањ вере у Бога, у Његово небеско заступништво.
И Господ је сачувао младу душу усред саблазни престоног Петербурга. У мају 1894. године, након многих искушења, ступио је у Валаамски манастир.
Овде је прошао све степене монаштва – од простог послушника, до игумана. Испуњавајући у почетку различита послушања, Хрисант је у лончарској радионици која је производила боје. 5 марта 1905. године пострижен је у монаштво са именом Харитон, а 18 фебруара 1908. године у чин јерођакона. 1909. године су га поставили за економа манастира.
1912 године, за труд на корист Валаамске обитељи отац Харитон је награђен надбедреником и златним крстом, који се даје од стране Светог Синода. Од 1918 до 1920 године млади радно-способни послушници су били узети за рат. Сва тежина огромног манастирског имања пала је на преосталих 500 монаха, од којих су многи већ били престарели. Многобројна питања, повезана са економским вођењем манастира, његовим преживљавањем, тешким бременом, пали су на плећа оца Харитона. 1927. године јеромонах Харитон је био изабран од братије за намесника манатира, а 1933. утврђен у дужности настојатеља са правом ношења жезла и митре.
Сав монашки живот игумана Харитона био је живот делатни. Томе су помогла и тешка послушања, повезана са неизбежним општењем са светом, светском сујетом, али је његова душа постојано стремила ка усамљености. Понекада би се зими отац Харитон удаљавао на неколико месеци у Претечин скит. Овде се он свецело предавао молитви, читању светоотачких дела. Још 1896. године, као послушник, отац Харитон је прочитао књигу епископа Теофана Затворника “Пут ка спасењу”. У младом монаху се разгорела жеља за вођењем подвижничког живота, нераскидиво повезаног са непрестаним мољењем Исусовом молитвом. “Након мог ступања у обитељ”, писао је у свом дневнику отац Харитон, “ревновао сам у поукама за монахе и био руковођен од стране свог старца Агапија, који је решавао све моје недоумице, које сам сретао при молитви. Након смрти старца за решење недоумица био сам принуђен да прибегавам делима богомудрих Отаца. Извлачећи из њихових дела постојеће о молитви Исусовој, ја сам све то записивао у свеску, и на тај начин током времена саставио сам зборник о молитви”.
1936. године игуман Харитон заједно са протојерејем Сергијем Четвериковим издао је књигу “Умно делање. О молитви Исусовој”.
Миран монашки живот под кровом преподобних Сергија и Германа продужио се до децембра 1939 године – почетка совјетског-финског рата. Након договора потписаног 12. марта 1940 године Совјетском Савезу је била одузета територија Карелског прелаза, северног Приладожја и Валаамски архипелаг. Тада се у марту, за веома кратко време, по леду Ладошког језера који се већ топио, братија на челу са игуманом Харитоном, на колима и коњима евакуисала у дубину Финске, где је у месту Папинијем, на обали језера био основан манастир, касније назван Нови Валаам.
Близу смрти, игуман Харитон је био пострижен у велику схиму са именом преподобног Харитона Исповедника. У току две недеље схиигуман Харитон се свакодневно причешћивао Светим Христовим Тајнама. 14/27 октобра, након читања канона о исходу душе, мирно се упокојио у Господу, Коме је служио сав свој живот. Последњи игуман Валаамског манастира, Харитон, био је погребен у Финској, на гробу манастира Нови Валаам.
 
Из књиге “Манастир Валаам и његови подвижници”,
издање манастира Валаам,
2005. година

 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
Валаамский монастырь – Валаамский патерик
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Comments are closed.