NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
ŠTA ZNAČI USREDSREDITI UM U SRCU?
 
166. „Zato, trudeći se u brižljivom trezvenju da nadgledamo svoju misaonu silu, njegovo pravo (pravo uma) da vlada i da je ispravlja na koji drugi način možemo imati uspeha u ovome osim ako saberemo spolja um koji je rasejan osećanjima i uvevši ga unutra u samo srce koje je spremište pomisli.“
167. Carstvo Božije je u vama. Pošto je Sin Božji u tebi i Njegovo Carstvo je u tebi. Evo Nebeskog bogatstva u tebi, ako ga želiš. Evo Carstva Božijeg u tebi, grešniče. Uđi u samog sebe, traži usrdnije i bez teškoća ćeš ga naći… Van tebe je smrt i vrata koja u nju vode predstavlja greh… Uđi u sebe, prebivaj u svom srcu, jer je tamo Bog (sveti Jefrem Sirin).
168. Iz glave treba sići u srce. Sada je kod vas razmišljanje o Bogu u glavi. A Sam Bog kao da je spolja i ispada da je ovaj rad spoljašnji. Dok ste u glavi misli se neće umiriti, stalno će se kovitlati kao sneg ili letnji rojevi komaraca.
169. Sećam se da ste pisali da vas od pažnje čak boli glava. Da, ako se radi samo glavom, a kada siđete u srce nikakvog truda neće biti, glava će postati prazna i tu je kraj pomislima. Sve one su u glavi i jedna za drugom jure i s njima se ne može izaći na kraj. Ako pak nađete srce i ako budete umeli da stojite u njemu svaki put kada počnu da vas smućuju pomisli treba samo sići u srce – i pomisli će se razbežati. Ovo će biti prijatan kutak, bezbedno sklonište. Nemojte se lenjiti da siđete. U srcu je život, upravo tamo treba živeti. Nemojte misliti da je to posao samo savršenih. Ne, to je posao svih koji počinju da traže Gospoda.
170. Kako shvatiti izraz „usredsrediti um u srcu?“ Um je tamo gde je pažnja. Usredsrediti ga u srcu znači utvrditi pažnju u srcu i umno gledati pred sobom prisutnog nevidljivog Boga obraćajući Mu se sa slavoslovljem, blagodarenjem i molbom, pazeći pritom da ništa sa strane ne uđe u srce. To je sva tajna duhovnog života.
Glavni podvig jeste čuvanje srca od strasnih pokreta i uma od istih takvih pomisli. U srce treba gledati i sve što ne valja odatle isterivati. Radeći sve što je propisano bićete gotovo monahinja, a možda i prava monahinja. I van manastira se može biti monahinja živeći monaški, i u manastiru se može biti mirjanka.
171. Zar to može biti?! Bog moli za vaše srce do kraja, a srce želi Boga. Jer bez Boga ono nikada ne biva sito, stalno čezne. Pogledajte na sebe s te strane. Možda ćete tu naći vrata koja vode u odaje Božije.
172. Svi mi – kršteni i miropomazani imamo dar Svetog Duha. Njega svi imaju, ali on nije u svima delatan. Kako dostići da on postane delatan, opisano je u mojim prvim pismima. Potrudite se da ponovo pogledate. Ovde ću dodati samo da drugog puta do toga nema.
173. Glavna stvar je da pažnja ne odstupa od Gospoda, to je isto što i utvrđivanje sećanja na Boga u srcu.
174. Tražite Gospoda? – Tražite, ali samo u sebi. On je blizu svih. Gospod je blizu svih onih koji Ga iskreno prizivaju. Nađite mesto u srcu i tamo besedite s Gospodom. To je Gospodnja sala za prijem! Ko god da sretne Gospoda tamo Ga sreće. I drugo mesto On nije odredio za susret s dušama.
175. Unutar-prebivanje i srdačnu osamljenost držite… Neka vam Gospod da i da ga uvek sačuvate. Ovde je glavna stvar. Kada je svest unutar srca, a tamo je i Gospod, oni se spajaju i delo spasenja se odvija uspešno. Ni rđave pomisli tada ne mogu da uđu, a još manje osećanja i raspoloženja. Samo ime Gospoda rasteruje sve tuđe i privlači sve srodno…
Čega najviše treba da se bojite? – Zadovoljstva sobom, visokog mišljenja o sebi, uobraženosti i svakog drugog samo…
Sa strahom i trepetom ostvarujte svoje spasenje… Skrušen duh, srce skrušeno i smireno razgorevajte i držite.
176. Šta znači biti umom u srcu? – Evo šta znači! – Znate gde je srce? Kako da ne znate? Šta ste učili? – Onda stanite tamo pažnjom i stojte postojano, – i bićete umom u srcu; um će biti nerazdvojan s pažnjom: gde je ono tamo je i on. Pisali ste da često prilikom čitanja akatista Sladčajšem Isusu osećate oganj u srcu.
Evo gde to osećate tamo i budite pažnjom i ne izlazite napolje ne samo za vreme molitve, već i u svako drugo vreme. Ali stajati tamo ne treba prosto, već sa svešću da stojite pred licem Gospoda ili pred Njegovim svevidećim okom, koje vidi i skrivene odaje srca; a da bi tako stajali trudite se da u vama gori neko osećanje prema Bogu – straha, ljubavi, uzdanja, predanosti, bolne skrušenosti i dr. Ovo je norma unutrašnjeg ustrojstva, i čim primetite da se narušava u bilo čemu žurite da ga ponovo uspostavite.
177. Imajte uvek u nameri jedno – da držite sebe u srcu u odnosu na Gospoda onako kako treba, a na ono što je spolja ne obraćajte veliku pažnju. Kada je prisutno sećanje na Boga, svest stoji pred Gospodom sa strahom i vi sa sveštenim strahom padajte ničice pred Njim u potpunoj predanosti Njegovoj svetoj volji, – ovo je norma dužnog odnosa prema Gospodu.
178. Dakle, znate šta je pravi mir! Slava Bogu!.. Onda, u čemu je stvar? I sada treba vući na onu stranu sa koje se on daje. Treba tražiti izgubljeni raj da bi se kasnije opevao stečeni. Tamo je suština stvari… Sve van njega i osim njega je pustoš… I sve ovo nije daleko, sve je ovde, na domak ruke… Ipak, treba to poželeti… i nije lako poželeti. Neka vam pomogne Mati Božija i vaš Anđeo čuvar!
179. Srećan povratak! Svoj kutak je kao raj posle rastanka. Tako svi osećaju. Tako se i dešava kada se posle rasejavanja čovek vraća pažnji i unutrašnjem životu. Kada smo u srcu mi smo kod kuće; kada nismo u srcu nema nas kod kuće. I evo, za šta pre svega treba da se brinemo!
180. Neka vam pomogne Gospod da budete živi i trezveni. Ali ne zaboravljajte glavno – da se pažnjom i umom spojite sa srcem i da stalno tamo budete pred licem Gospoda. Sav molitveni trud treba da bude umeren na ovo. Molite Gospoda da vam daruje ovo blago. To je blago skriveno na polju; to je dragoceni biser.
181. Onima koji se podvizavaju cilj spoljašnjeg popravljanja treba da budu pažnja, budnost, hođenje u prisustvu Božijem. Evo kada da Bog da se začne u vašem srcu ranica, tada će samo od sebe doći i ono što želite ili nešto mnogo veće od toga, – zavladaće neki poseban takt po kojem će se u vama sve odvijati harmonično, skladno i umesno, bez razmišljanja o tome. Tada ćete u sebi nositi učitelja, od kojeg nema mudrijeg na zemlji.
182. Bez posla ne treba biti ni trena. Ali postoje poslovi koje vidljivo obavlja telo, i postoje dela misaona, nevidljiva. I to su prava dela… Prvo od njih jeste sećanje na Boga stalno sa umno-srdačnom molitvom. To niko ne vidi, a ipak se lica koja su tako raspoložena nalaze u neprestanom napetom delanju. To je ono što je jedino potrebno. Čim to postoji, ne brini se za druga dela.
Pošto je prva zamisao Božija za čoveka da bude u živom savezu s Bogom, a ovaj savez se ogleda u tome da neko umom i srcem živi u Bogu, čim neko teži takvom životu i tim pre postaje njegov zajedničar, u izvesnoj meri se za njega može reći da ispunjava životni zadatak radi kojeg je uveden u tok bitija. – Neka zna ovo onaj ko se trudi u ovom načinu života i neka se ne smućuje što ne čini neka javna dela, posebno važna. Ovo samo sadrži sva dela.
183. Svaki istinski hrišćanin uvek treba da ima na umu i nikada da ne zaboravi da treba da se sjedini s Gospodom Spasiteljem svim svojim bićem, – treba Njemu, Gospodu, dati da se useli u um i srce naše i treba početi živeti Njegovim presvetim životom. On je primio našu plot, a mi treba da primimo i plot i Svesveti Duh Njegov, – da primimo i da ga uvek čuvamo. Samo ovakvo sjedinjenje s našim Gospodom daće nam onaj mir i onu dobru volju, onu svetlost i onaj život koje smo izgubili u prvom Adamu i koji se sada vraćaju u drugom Adamu – Gospodu Isusu Hristu. A za ovakvo sjedinjenje s Gospodom posle Pričešća Telom i Krvlju Njegovom najbolje i najpouzdanije sredstvo jeste umna Isusova molitva, koja glasi: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mja!..
Da li je Isusova molitva obavezna i za mirjane, a ne samo za monahe? Sigurno da je obavezna, zato što svaki hrišćanin, kao što je rečeno na početku ove pouke, treba da se sjedini s Gospodom u srcu, a za ovo sjedinjenje najbolje služi Isusova molitva.
184. „Stati nad srcem, stati umom u srce, iz glave sići u srce,“ – sve je ovo jedno isto. Suština stvari je u usredsređivanju pažnje i stajanju pred nevidljivim Gospodom, ali ne u glavi, već u grudima – kod srca i u srcu. Kada dođe Božija toplina sve će ovo postati jasno.
185. U knjigama piše da Isusova molitva kada prevlada i useli se u srce (jedno je kada se na nju navikne jezik, a drugo je kada se useli u srce) pridaje bodrost i rasteruje san.
186. Pazi na sebe i trudi se da ne izlaziš iz srca, jer je tamo Gospod. Traži ovo i trudi se nad ovim. Naći ćeš i uvidećeš kako je to dragoceno.
187. To što vas vodi osećanje ili što uopšte imate duhovna osećanja još ne znači da čvrsto stojite pažnjom u srcu. Kada ovo poslednje postoji um stalno stoji u srcu, i stoji pred Gospodom u strahu i pobožnosti, i ne želi da izađe odatle. To podseća na ono kako se dete čvrsto drži u majčinom zagrljaju. Neka vam daruje Gospod da ovo postignete.
188. Čovek sreće nekoga ko zna u čemu je stvar i on mu objašnjava: u tebi je sve u neredu zato što je tamo prisutno raspadanje sila, um ide svojim putem, a srce svojim. Um treba sjediniti sa srcem, tada će vrenje misli prestati i ti ćeš dobiti kormilo za upravljanje brodom duše, – polugu kojom ćeš početi da pokrećeš sav svoj unutrašnji svet. Kako to? – Navikni da se umom u srcu moliš: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja!“ I ova molitva, kada se naučiš kako da je tvoriš onako kako treba, ili tačnije, kada se ukoreni u srce dovešće te do željenog kraja: ona će tvoj um spojiti sa srcem, ona će stišati vrenje misli i daće ti snagu da upravljaš pokretima svoje duše.
189. U prethodnom stanju molitva je bila radna, ali je srce gotovo stalno bilo hladno i jedva da je nekada pokretano na toplu i usrdnu molitvu. Sada naprotiv, molitvena toplina ne odlazi, već samo ponekad napada hlađenje koje se brzo proteruje strpljivim prebivanjem u ustrojstvu i zanimanjima koja podstiču osećanje. Postoji velika razlika i u odnosima srca prema ispraznim i strasnim napadima – ko je od njih slobodan! – ali u prethodnom stanju oni su ulazili u srce, plenili ga i kao da su na silu izazivali saosećanje; zbog toga iako tamo nije bilo grešnih dela, srce je retko ostajalo slobodno od skrnavljenja grehovnim naslađivanjem. I sada dolaze isti ovi napadi, ali na ulazu u srce stalno stoji stražar – pažnja i imenom Gospoda Isusa odbija ove neprijatelje. I tek tada neprijatelj lopovski uspeva da ubaci slast, koja se, ipak odmah primećuje, izbacuje je i omiva pokajanjem do te mere da od nje ne ostaje ni traga. Ovakvo je uobičajeno ustrojstvo srca o kojem se govori.
Do tada u periodu traganja sedeći pored kupelji provodiš godine kličući: „Čelovjeka ne imam.“ O, kada dođe spasenje Izrailjevo da nas baci u ovu živonosnu kupelj! Zašto nas On, Kojeg smo primili u sebe pušta da se tako mučimo? On je u nama, ali nas samih tamo nema. Dakle, treba da se tamo vratimo. Dosta je bilo čitanja – treba delovati; dosta je bilo gledanja kako drugi idu – treba sami da idemo.
Ovim predivnim mislima i sugestijama nemamo šta da dodamo. Ako želiš unutrašnji život – uđi unutra. A kako da uđeš – o tome je već ranije bilo reči.
190. Do začetka unutrašnjeg života ili vidljivog ispoljavanja dejstva blagodati i Bogoopštenja čovek često još nešto radi sam i napreže na to svoje sile. Međutim, izmučivši se bezuspešno ulažući sopstveni napor, on na kraju ostavlja svoju delatnost i od sveg srca se prepušta svemoći blagodati. Tada ga Gospod posećuje Svojom milošću i pali u njemu oganj unutrašnjeg duhovnog života. Da u ovoj velikoj prekretnici njegovi napori ništa nisu značili on zna iz iskustva. Kasnije više ili manje čestim odstupanjima blagodat Božija u njega urezuje takođe iskustveno uverenje da ni održavanje ovog životnog ognja nije stvar njegovih sopstvenih napora. Zatim, često nailaženje dobrih misli i poduhvata, česta osenjivanja molitvenog duha koji je neznano kako i odakle došao takođe mu daju da se na sopstvenom primeru uveri da sve dobro za njega nije moguće drugačije osim usled dejstva Božije blagodati koja je uvek prisutna i koja po milosti Gospoda spasava sve one koji se spasavaju. On se prepušta Gospodu i Gospod svedejstvuje u njemu. Iskustvo pokazuje da on ima uspeha u svemu tek kada je ispunjen ovim potpunim predavanjem sebe. On tada ne odstupa od njega i na svaki način ga čuva.
Teoretičare mnogo zanima pitanje odnosa blagodati i slobode. Za onoga ko nosi blagodat ovo pitanje je rešeno samim delom. Onaj ko nosi blagodat prepušta se svedejstvu blagodati i blagodat u njemu deluje. Ova istina za njega ne samo da je očiglednija od bilo kakve matematičke istine, već i od svakog spoljašnjeg iskustva, jer je on već prestao da živi van sebe i potpuno je usredsređen unutra. On sada ima samo jedan zadatak – da uvek bude veran blagodati koja je u njemu prisutna.
Nevernost je vređa i ona ili odstupa ili smanjuje svoje dejstvo. Svoju vernost blagodati ili Gospodu čovek svedoči time što ni u mislima, ni u osećanjima, ni u delima, ni u rečima ne dopušta ništa od onoga za šta je svestan da je mrsko Gospodu, i naprotiv, ne propušta da učini svako delo i poduhvat čim sazna da za to postoji volja Božija sudeći po toku okolnosti i po ukazivanju unutrašnjih želja i poriva. Ovo ponekad zahteva mnogo truda, bolnih samoprinuda i samoprimoravanja, ali se on raduje što prinosi sve na žrtvu Gospodu, jer posle svake ovakve žrtve dobija unutrašnju nagradu: mir, obradovanost i posebnu smelost u molitvi.
Ovim aktovima vernosti blagodati razgoreva se dar blagodati u vezi sa molitvom, koja je u to vreme stalna. Kada se raspali vatra potrebno je kretanje vazduha da bi se ona rasplamsala; isto tako, kada se u srcu zapali oganj blagodati potrebna je molitva koja predstavlja svojevrsno kretanje duhovnog vazduha u srcu. Kakva je to molitva? Neprestano obraćanje uma Gospodu u srcu ili neprestano stajanje pred Gospodom umom u srcu, sa dozivanjem ili bez dozivanja, samo sa osećanjima predanosti i skrušenim padanjem ničice pred Njim u srcu. Ovo dejstvo, ili tačnije, raspoloženje, je glavno sredstvo za održavanje unutrašnje topline i sveg unutrašnjeg poretka za isterivanje loših i praznih misli, za utvrđivanje dobrih misli i poduhvata. Dolaze dobre misli i poduhvati – on se udubljava u molitvu ne obraćajući pažnju na ono što se u njemu događa – i sve nestaje. Tako umna molitva u njemu postaje glavni pokretač i upravitelj duhovnog života. Zato nije čudno što su sve pouke u otačkim delima uglavnom usmerene na to da nauče čoveka da se valjano umno moli Gospodu.
191. Upražnjavanje Isusove molitve ima dve glavne etape ili perioda koja se završavaju čistom molitvom, koja se kruniše bestrašćem ili hrišćanskim savršenstvom u onim podvižnicima kojima je Bogu bilo ugodno da ga da. Sveti Isak Sirijski kaže: „Nisu se mnogi udostojili čiste molitve, već je mali broj, onih koji su dostigli ovu tajnu koja se dešava posle nje i koji su prešli na drugu obalu (Jordana). Jedva da se može sresti jedan iz generacije u generaciju, po blagodati i blagoj volji Božijoj.“
192. U prvom periodu onome ko se moli ostavlja se da se moli samo sopstvenim naporom; blagodat Božija nesumnjivo pomaže onome ko se moli s dobrim namerama, ali ne otkriva svoje prisustvo. Za to vreme strasti koje su skrivene u srcu počinju da se kreću i vode delatelja molitve do mučeničkog podviga u kojem se neprestano smenjuju porazi i pobede, u kojima se jasno ogledaju čovekova slobodna volja i njegova nemoć.
193. U drugom periodu blagodat Božija daje do znanja o svom prisustvu i dejstvu, sjedinjavajući um sa srcem, dajući čoveku mogućnost da se moli bez lutanja to jest, bez rasejavanja sa srdačnim plačem i toplinom; pritom grehovne pomisli gube nasilničku vlast nad umom.
194. Prvo stanje onoga ko se moli može se uporediti sa obnaženim drvećem za vreme zime; drugo s istim ovim drvećem kada je pokriveno lišćem i cvećem usled dejstva prolećne toplote… Duša i cilj molitve u oba ova stanja mora biti pokajanje. Za pokajanje koje se prinosi samo uz sopstveni napor Bog daruje, u svoje vreme, blagodatno pokajanje i Duh Svjatij, pošto se useli u čoveka, hodatajstvujet o nem vozdihanijami neizglagolanimi: On se zastupa za svete u skladu s voljom Božijom, koju zna samo On.
Iz ovoga potpuno očigledno sledi da je za početnika traženje mesta srca, to jest, traganje za tim da čovek u sebi otkrije ranije nego što treba i pre vremena očigledno dejstvo blagodati veoma pogrešna stvar koja kvari poredak i sistem nauke. Ovakvo delo je delo gordo, bezumno! Nimalo ne valja da početnik upotrebljava mehanizme koje su sveti oci izložili za uspešne monahe, za tihovatelje.
195. Trudi se, upinji se, traži i pronaći ćeš; kucaj – i otvoriće ti se. Ne malaksavaj i ne očajavaj. Ali pri svemu tome imaj na umu da ovaj trud predstavlja samo pokušaj napora s naše strane radi privlačenja blagodati, a ne samo delo, koje još uvek tražimo. Nedostaje glavno – blagodatni podsticaj. Veoma je uočljivo da, da li rasuđujemo ili se molimo, ili radimo nešto drugo mi kao da uguravamo u svoje srce nešto tuđe, spoljašnje. Biva da u skladu sa silom napora izvesno dejstvo ovog truda siđe do izvesne dubine u srce, ali se opet odatle izbacuje zbog nekakve elastičnosti nepokornog srca koje nije steklo odgovarajuću naviku, slično kao što se iz vode izbacuje štap vertikalno uronjen u vodu. Odmah nakon ovoga ponovo počinje hladnoća i tvrdokornost na duši – očigledan znak da tu nije bilo blagodatnog dejstva, već je postojao samo naš trud i naš napor. Zato se nemoj zadržati samo na ovim delima i ne počivaj na njima kao da su ona ono što treba da se pronađe. To je opasna zabluda! Podjednako je opasno misliti de se u ovom trudu sadrži zasluga zbog koje bi trebalo da bude poslata blagodat. Nipošto! To je samo priprema za primanje, a sam dar u potpunosti zavisi od volje Davaoca. Dakle, ukoliko se pažljivo upotrebljavaju sva gore navedena sredstva onaj ko traži treba još da hodi očekujući da ga Bog poseti, što, uostalom ne dolazi po nekom našem planu, i niko ne zna odakle ono dolazi.
Kada dođe ova podstičuća blagodat, tek tada zapravo počinje pravo delo promene života i prirode u čoveku. Bez ovoga se uspeh ne može ni očekivati – svi pokušaji će biti bezuspešni. Svedok za ovo je blaženi Avgustin koji se dugo mučio sa sobom, a savladao je sebe tek kada ga je osenila blagodat. Trudi se, čekajući s pouzdanom nadom. Doći će – i sve će urediti.
196. Ispunjenje zapovesti koje prethodi sjedinjenju uma i srca razlikuje se od ispunjenja zapovesti koje sledi nakon sjedinjenja. Pre sjedinjenja podvižnik zapovesti ispunjava s najvećim naporom, prisiljavajući i prinuđujući svoju palu prirodu; nakon sjedinjenja duhovna sila, koja sjedinjuje um i srce vuče ka ispunjenju, čini ga lakim, sladosnim. „Put zapovjedej Tvojih tekoh, jedga razširil jesi serdce moje,“ rekao je Psalmopojac.
197. Dok se stremljenja duha probijaju razdrobljeno, čas jedno, čas drugo, i jedno na jednu stranu, a drugo na drugu, u njemu nema života. Kada dolazi najviša, Božanstvena sila blagodati, istovremeno donoseći duh, ona svodi sva njegova stremljenja u jedno i drži ih samo u ovome, tada tu postoji i oganj duhovnog života.
198. Kada blagodat ne obitava u čoveku demoni se kao zmije, gnezde u dubini srca, nimalo ne dozvoljavajući duši da poželi dobro; a kada u dušu uđe blagodat onda oni kao neki mračni oblaci lutaju po delovima srca, preobražavajući se u grehovne strasti ili u razonode da bi pomračili sećanje, odvukli um od beseđenja s blagodaću.
199. Ako si osetio da se tvoj um sjedinio s dušom i telom, da više nisi rasečen grehom na delove, već da predstavljaš nešto jedinstveno i celo, da te je zapahnuo mir Hristov, onda čuvaj sa svakim staranjem dar Božji. Neka tvoj glavni posao bude molitva i čitanje svetih knjiga, ostalim poslovima daj drugostepeni značaj, a prema zemaljskim poslovima budi hladan, ako možeš otuđi se od njih.
Svešteni mir koji je tanan kao dah Svetog Duha, odmah odstupa od duše koja se ponaša neoprezno u njegovom prisustvu, koja narušava svešteni strah, koja narušava vernost popuštanjem grehu, koja sebi dozvoljava nerad. Zajedno s mirom Hristovim odstupa od nedostojne duše blagodatna molitva i upadaju u dušu kao gladne zveri, strasti, počinju da kidaju žrtvu koja se sama predala, koju je Bog Koji je od nje odstupio, prepustio samoj sebi. Ako se prejedeš, a posebno ako se opiješ sveti mir će prestati da deluje u tebi. Ako se razgneviš – za dugo vremena će prestati njegovo dejstvo. Ako dozvoliš sebi drskost on će prestati da deluje. Ako zavoliš nešto zemaljsko, ako se zaraziš pristrasnošću prema stvari, prema nekom rukodelju ili posebnom raspoloženošću prema čoveku – sveti mir će sigurno odstupiti od tebe. Ako dopustiš sebi naslađivanje bludnim pomislima – on će te za dugo, za veoma dugo vremena ostaviti, jer ne trpi nikakav grehovni smrad, posebno bluda i taštine. Potražićeš ga i nećeš ga naći. Zaplakaćeš zato što si ga izgubio, ali on neće obratiti nikakvu pažnju na tvoj plač da bi se naučio da oceniš kako treba dar Božji i da ga čuvaš sa odgovarajućim staranjem i sveštenim strahom.
Omrzni sve što te vuče na dole, u razonodu, u greh. Razapni se na krstu jevanđeljskih zapovesti; neprestano drži sebe prikucanim za njega. Hrabro i bodro obacuj sve grehovne pomisli i želje; odsecaj zemaljske brige; staraj se da oživiš u sebi Jevanđelje revnosnim ispunjavanjem svih njegovih zapovesti. Za vreme molitve ponovo se razapinji, razapinji se na krstu molitve. Odbacuj od sebe sva sećanja, najvažnija, koja ti dolaze za vreme molitve – preziri ih. Nemoj da bogoslovstvuješ, ne zanimaj se razmatranjem blistavih misli, novih i jakih, ako one odjednom počnu da se množe u tebi. Svešteno ćutanje, koje se navodi na um za vreme molitve osećanje veličine Božije, objavljuje o Bogu uzvišenije i jače od svake reči. „Ako se istinski moliš, rekli su oci, ti si Bogoslov.“
200. Međutim, još te koleba sumnja! Gledaš mene i videći pred sobom takvog grešnika i nehotice pitaš: zar u tom grešniku, u kojem strasti deluju tako očigledno i jako – zar u njemu deluje Sveti Duh?
Pravično pitanje! I mene ono dovodi u nedoumicu, užasava me! Zaokupi me nešto drugo, grešim, činim preljubu s grehom, varam Boga mog, prodajem Ga za mrsku cenu greha. I bez obzira na moje stalno izdajstvo, na moje ponašanje izdajničko i verolomno – On je postojan. Nezlobiv, On dugotrpeljivo čeka na moje pokajanje, na ispravljenje. Čuo si šta u Jevanđelju kaže Sin Božji? Ne trebujut, kaže On, zdraviji vrača, no boljaščiji. Ne priidoh prizvati pravedniki, no grješniki na pokajanije. Tako je govorio Spasitelj, tako je i delovao. Jeo je s carinicima, grešnicima, obraćao ih je, susrećući se s njima, u veru i vrlinu, u duhovno srodstvo s Avramom i drugim pravednicima. Tebe čudi, zapanjuje te beskonačna blagost Sina Božijeg? Znaj da je isto toliko blag i Svesveti Duh – isto toliko žudi za ljudskim spasenjem isto je toliko krotak, nezlobiv, dugotrpeljiv, mnogomilostiv. Duh je jedno od Tri ravnočasna Lica Svesvete Trojice, Koja čine nesliveno i nerazdeljivo, jedinstveno Božanstveno biće Koji imaju jednu prirodu.
I upravo greh privlači Svetog Duha čoveku! Privlači Ga greh, ali ne onaj koji se ostvaruje na delima, već onaj koji čovek vidi u sebi, koji priznaje i oplakuje. Što se više čovek zagleda u svoj greh, što se više prepušta plaču za sobom, time je prijatniji, pristupačniji Duhu Svetom, Koji kao lekar pristupa samo onima koji su svesni da su bolesni; nasuprot tome, odvraća se od onih koji se bogate svojim ispraznim mišljenjem da su nešto. Gledaj i zagledaj se u svoj greh! Ne skidaj pogled s njega! Odreci se sebe, ne imaj dušu svoju čestnu sebje! Sav se udubi u gledanje svoga greha, u plač zbog njega! Tada ćeš, u svoje vreme ugledati svoje ponovno sazdavanje nepojamnim, a još manje objašnjivim dejstvom Svetog Duha. On će ti doći kada Ga ne očekuješ, počeće da deluje u tebi kada budeš smatrao da si Ga u potpunosti nedostojan.
201. Božanstveno dejstvo je nematerijalno: ne vidi se, ne čuje se, ne očekuje se, ono je nezamislivo, neobjašnjivo bilo kakvim poređenjem, bilo čime preuzetim iz veka ovog; dolazi, deluje tajanstveno. Prvo čoveku pokazuje njegov greh, uvećava u očima čoveka njegov greh, neprestano drži strašni greh pred njegovim očima, dovodi dušu do samoosuđivanja, pokazuje joj naš pad, ovu užasnu, tamnu, duboku provaliju pogibelji, u koju je naš rod pao sagrešenjem našeg praoca; zatim malo po malo daruje umnoženu pažnju i skrušenost srca na molitvi. Pripremajući na taj način sasud, iznenada se neočekivano, nematerijalno, dotiče rasečenih delova, – i oni se spajaju u jedan. Ko se dotakao? – Ne mogu da objasnim: ništa nisam video, ništa nisam čuo, ali vidim da sam promenjen, iznenada sam osetio da sam takav usled dejstva Onoga Ko ima moć. Sazdatelj je uticao prilikom ponovnog sazdavanja kao što je delovao prilikom sazdavanja. Reci: Da li je telo Adama, napravljeno od zemlje, dok je još ležalo i nije imalo živu dušu pred Sazdateljem, da li je moglo da ima pojma o životu, da li je moglo da ga oseća? Kada je odjednom oživela duša u njemu, da li je pre toga moglo da razmišlja, da li da primi dušu ili da je odbaci? Stvoreni Adam je iznenada osetio da je živ, da misli, da želi! S takvom iznenadnošću se vrši i ponovno sazdavanje. Sazdatelj je bio i jeste neograničeni Vladika – deluje kao samodržac, svemoćno, natprirodno, iznad svake misli, iznad svakog poimanja, beskonačno tanano, duhovno, potpuno neveštastveno.
Kada je Njegova ruka dotakla moje celo biće, um, srce i telo su se sjedinili, počeli su da čine nešto celo, jedinstveno; zatim su se pogruzili u Boga – prebivaju tamo dok ih tu drži nevidljiva, nepojamna, svemoćna ruka…
202. Ako nekoga ko sluša iz usta grešnika velike reči o dejstvima Duha koleba neverje, ako ga smućuje misao pošto misli da je dejstvo o kojem se objavljuje dejstvo demonske prelesti, neka odbaci hulnu pomisao. Ne, ne! Nije takvo dejstvo, nisu takva svojstva prelesti! Reci: da li je đavolu, neprijatelju, ubici ljudi svojstveno da bude njihov lekar? Da li je đavolu svojstveno da sjedini delove i sile čoveka rasečene grehom, da ih izvodi iz porobljenosti grehu na slobodu, da ih izvodi iz stanja suprotstavljenosti, međusobne borbe, u stanje sveštenog mira u Gospodu? Da li je đavolu svojstveno da izvlači iz duboke provalije neznanja Boga, da daje život, iskustveno Bogopoznanje, kojem više nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi? Da li je đavolu svojstveno da propoveda i da podrobno objašnjava Iskupitelja, da propoveda i objašnjava približavanje Iskupitelju pokajanjem? Da li je đavolu svojstveno da vaspostavlja u čoveku pali obraz, da dovodi u red rastrojeno podobije? Da li mu je svojstveno da donosi okus duhovnog siromaštva, i ujedno Vaskrsenja, obnovljenja, sjedinjenja s Bogom? Da li je đavolu svojstveno da uznosi na visinu Bogoslovlja, na kojoj čovek biva kao ništa, bez misli, bez želja, potpuno pogružen u divno ćutanje? Ovo ćutanje jeste presušivanje svih sila ljudskog bića koje su se ustremile ka Bogu i koje, da tako kažemo, nestaju pred beskonačnom veličinom Boga. – Drugačije deluje prelest, a drugačije Bog, bezgranični Vladika ljudi, Koji je bio i danas jeste njihov Sazdatelj. Onaj Ko je stvorio i stvara, zar nije Stvoritelj? Dakle, čuj, voljeni brate, čuj, po čemu se razlikuje dejstvo prelesti od dejstva Božanstvenog! Prelest, kada pristupa čoveku, bilo mišlju ili maštanjem ili tananom nadmenošću ili nekom pojavom koja se vidi čulnim očima, ili glasom iz podnebesne sfere, koji se čuje čulnim ušima, nikad ne pristupa kao neograničena vladarka, već kao zavodnica koja od čoveka traži pristanak, koja nakon njegovog pristanka dobija vlast nad njim. Uvek je njeno dejstvo, bilo da je u čoveku ili van čoveka, dejstvo iz vana; čovek može da ga odbaci. Prelest se prvo susreće sa izvesnom sumnjom srca; u nju ne sumnjaju oni koje je ona konačno porobila. Prelest nikada ne sjedinjuje čoveka rasečenog grehom, ne zaustavlja kretanje krvi, ne upućuje podvižnika na pokajanje, ne umanjuje ga pred njim samim; naprotiv, ona u njemu podstiče sanjarenje, pokreće krv, donosi mu nekakvu bezukusnu otrovnu nasladu, tanano mu laska, sugeriše visoko mišljenje o sebi, podiže u duši idol – ja.
203. Suština stvari se sastoji u tome da se um sjedini sa srcem na molitvi, a ovo čini Božija blagodat u svoje vreme, koje Bog odredi. Pomenuti mehanizam se potpuno zamenjuje laganim izgovaranjem molitve, kratkim odmorom posle svake molitve, tihim i laganim disanjem, usredsređivanjem uma na reči molitve. Uz pomoć ovih pomagala nije teško da dostići pažnju u izvesnom stepenu. Pažnji uma na molitvi veoma brzo počinje da saoseća srce. Saosećanje srca umu malo po malo počinje da prelazi u sjedinjenje uma sa srcem, i mehanizam koji su oci ponudili pojaviće se sam od sebe. Sva mehanička sredstva koja imaju veštastveni karakter oci su predložili jedino kao pomagalo, radi zgodnijeg i bržeg dostizanja pažnje na molitvi, a ne kao nešto suštinsko.
204. Ono što je za molitvu suštinski neophodno jeste pažnja. Bez pažnje nema molitve. Istinski blagodatna pažnja pojavljuje se od umrtvljivanja srca za svet. Pomagala uvek ostaju samo pomagala.
Isti ovi sveti oci koji predlažu da se um uvodi u srce zajedno s disanjem kažu da umu koji je stekao naviku da se sjedinjuje sa srcem (ili tačnije, koji je stekao ovo sjedinjenje po daru i dejstvu blagodati) nije potreban kao pomagalo mehanizam za ovakvo sjedinjenje, već se on prosto, sam od sebe, svojim sopstvenim kretanjem sjedinjuje sa srcem.
205. Sjedinjenje uma sa srcem jeste sjedinjenje duhovnih pomisli uma s duhovnim osećanjima srca.
Ne samo svako grehovno osećanje i svaka grehovna pomisao, već i sve prirodne pomisli i osećaji, ma kako tanani i maskirani bili prividnom pravednošću, razrušavaju sjedinjenje uma sa srcem, dovode ih u međusobno protivljenje. Prilikom odstupanja od duhovnog usmerenja koje daje Jevanđelje, uzaludna su sva pomagala i mehanizmi: srce i um se nikada neće sjediniti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *