NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
GORENJE DUHA
 
157. 1 Sol. 5, 19. „Duha ne ugašajte…“ Obično čovek živi u bezbrižnosti i ne trudi se da služi Bogu i spasenju. Blagodat koja zove ka spasenju budi grešnika koji spava; on, poslušavši ovaj zov sa osećanjem pokajanja, dolazi do rešenosti da svoj preostali život posveti delima ugodnim Bogu i da tako ostvaruje svoje spasenje; ova odluka se pokazuje u revnosti koja postaje moćna, kada se s njom spaja Božanstvena blagodat posredstvom Božanstvenih tajni. Od ovog trenutka hrišćanin počinje da gori duhom, to jest da stalno revnuje za tim da ispuni sve na šta mu savest ukazuje kao na volju Božiju. Ovo gorenje duha se može podržavati i pojačavati, a može se i ugasiti. Ono se pre svega razgoreva delima ljubavi prema Bogu i bližnjima koja čine suštinu ovog duha, uopšte, vernošću svim zapovestima Božjim sa spokojstvom savesti, duševno-telesnim podvizima bez žaljenja sebe, molitvom i Bogomislijem. Gasi se odstupanjem pažnje od Boga i dela Božjih, neumerenim opterećivanjem sebe svakodnevnim poslovima, popuštanjem čulnim zadovoljstvima, ugađanjem ploti i pohoti, pristrasnostima. Ako se ugasi ovaj duh ugasiće se i hrišćanski život… Sveti Zlatoust naširoko rasuđuje o ovom gorenju duha. Navodimo ukratko njegove reči:
„Nekakva gusta magla i mrak i oblak su razliveni nad čitavom zemljom. Ukazujući na to apostol je govorio: „bjeste inogda tama“. Nas okružuje noć tako reći, bez meseca, i mi u toj noći hodimo. Bog nam je dao jasno kandilo zapalivši u našim dušama blagodat Svetog Duha. Međutim, primivši ovu svetlost jedni su postali jarkiji i jasniji, kao na primer, Pavle, kao Petar, kao svi sveci, a drugi su ugasili, kao pet devojaka, kao oni koji su pretrpeli brodolom vere, kao korintski bludnik, kao otpali Galati. Zato Pavle sada kaže: Duha ne ugašajte, t.j. dar, zato što on obično tako naziva dar Svetog Duha. A gasi ga nečist život. Jer slično kao što kada neko nalije vodu ili baci zemlju na svetlost u svetilnik ili čak ništa takvo ne radeći, kada samo izlije iz njega ulje – gasi se svetlost, tako se gasi i dar blagodati. Ako si doneo zemaljsko, ako si se prepustio brigama o prolaznim delima već si ugasio duh. – Plamen se gasi i onda kada nedostaje jelej, upravo, kada ne tvorimo milostinju. Pošto je on sam došao tebi po milosti Božijej, onda, kada ne nalazi u tebi ovaj plod odleće od tebe. Jer on ne prebiva u duši nemilostivoj.
Dakle, nemojmo ga gasiti. Svako rđavo delo gasi ovu svetlost: i zlorekost, i uvrede i sve tome slično. Kao što se dešava s vatrom – da je uništava sve ono što joj je tuđe, a da je sve srodno s njom pojačava – tako biva i s ovom svetlošću.“
Ovako se otkriva opštehrišćanski blagodatni duh, koji zbog pokajanja i vere silazi u dušu svakog u tajni Krštenja ili se vraća u nju u tajni pokajanja. Oganj revnosti čini njegovu suštinu. Međutim, on može da ima različita usmerenja u zavisnosti od čoveka. Kod jednog se on u potpunosti usmerava na ispravljanje sebe u strogim podvizima, kod drugog, pre svega na dela ljubavi, kod trećeg – na uređivanje hrišćanskog društva, kod četvrtog na širenje jevanđeljskog učenja propoveđu, kao na primer u Apolosu, koji goreći duhom glagolaše i učaše izvestno jaže o Gospode (Dap. 18, 25).
U svim ovim smerovima ne gasiti duh znači ne gušiti njegove zahteve, sugestije i stremljenja, već ih blagorazumno zadovoljavati okrećući sve u slavu Božiju, na svoje spasenje i spasenje bratije u Gospodu.
158. St. 12. „Upovanijem radujuščesja, skorbi terpjašče, v molitvah prebivajušče.“
Evo znakova gorenja duha! „Onaj ko gori duhom usrdno služi Vladici, očekuje naslade dobrima kojima se nada i savladava iskušenja koja nailaze, suprotstavljajući njihovim napadima trpljenje i neprestano prizivajući u pomoć Božanstvenu blagodat“ (Bl. Teodor.) „Sve ovo služi podržavanju onog ognja (t.j. gorenja duha)“ (sv. Zlatoust).
„Upovanijem radujuščesja.“ Od prvog trenutka buđenja duha blagodaću, svest i stremljenje čoveka prelaze od tvari ka Bogu, od zemaljskog ka nebeskom, od prolaznog ka večnom. Tamo, u toj oblasti je njegovo blago, tamo je i srce njegovo. On ovde ništa ne čeka, sve njegove nade su s druge strane. Njegovo srce otpada od ovdašnjeg, ništa od ovoga ga ne privlači, on ništa ovde ne čeka, ničemu se ne raduje. Raduje se budućim dobrima, za kojima nesumnjivo čezne. Ovo prenošenje dobara i nada srca jeste suštinska odlika probuđenog i gorućeg duha. Ono čoveka čini suštinski došljakom na zemlji, koji traga za otadžbinom, nebeskim Jerusalimom. Svi hrišćani, pošto su dobili blagodat, treba da budu takvi. Zato apostol i na drugom mestu svima zapoveda: Ašče ubo voskresnuste so Hristom (t.j. ako ste oživeli duhom Hristovom blagodaću), višnih iščite, idježe jest Hristos odesnuju Boga sjedja. Gornjaja mudrstvujte, a ne zemnaja. Umroste bo (t.j. umrli ste za sve zemaljsko, tvarno i prolazno), i život vaš sokroven jest so Hristom v Boge (Kol. 3, 1-3).
159. Duhom gorjašče… Svi smo mi primili blagodat u Krštenju i Miropomazanju. Zato bi trebalo da gorimo duhom, koji se oživljava blagodaću Svetog Duha. Zašto ne možemo da kažemo da gorimo duhom? – Zato što se uglavnom ili isključivo bavimo duševnim, svakodnevnim, građanskim; zato je duh zatrpan, iako i daje na znanje da je tu. Da bi se razgoreo duh čovek treba da postane svestan pogrešne usmerenosti naše delatnosti, najpre prema zemaljskom i svakodnevnom, da se udubljava razmišljanjem u sozercavanje Božanskog, svetog, nebeskog i večnog, a glavno je – da počne da hodi u delima koja se nazivaju duhovnima. I zapaliće se duh: jer se svim ovim razgoreva dar blagodati koja u nama živi. Ovako tumače sveti oci i učitelji naši. Sveti Zlatoust nabrojavši vrste pojačane delatnosti zatim dodaje: „Ako budeš imao sve što je nabrojano privući ćeš Duha. A ako u tebi bude Duh, učiniće te revnosnim za sve nabrojano. Kada te zapale Duh i ljubav sve ti postaje lako. Zar nisi video koliko je svima strašan vo kada je na njegovim leđima zapaljen oganj? Tako ćeš i ti postati neizdrživ za đavola ako uzmeš oba ova gorionika (t.j. blagodat Duha i ljubav…“ Potpunije o ovome govori blaženi Teodorit: „Duhom je apostol nazvao darove (blagodati, koja podstiče naš duh) i zapovedio da mu naša usrdnost daje hranu kao drva ognju (podrazumeva se razmišljanje o Božanskom i duhovna dela). Isto on govori i na drugom mestu: duha ne ugašajte (1 Sol. 5, 19).
Duh gase oni koji su nedostojni blagodati, zato što nemajući čisto oko uma ne primaju onaj zrak. Tako i za slepe po telu tama biva i svetlost, i oni danju služe mraku. Zbog toga nam apostol zapoveda da gorimo duhom i da imamo vatrenu ljubav prema Božanskom.“
160. Čovek probuđeno stanje ne može da propusti bez pažnje, ali može da se na njega ne osvrće i ostavši neko vreme u njemu opet siđe (padne) u uobičajeni kovitlac pokreta duše i tela. Buđenje ne završava delo obraćenja grešnika, već ga samo začinje i nakon njega predstoji nam rad na sebi, i to veoma složen rad. Uostalom, sve što ovde spada odvija se u dva zaokreta slobode: prvo u kretanju ka sebi, a zatim od sebe ka Bogu. U prvom čovek vraća sebi vlast nad sobom koju je izgubio, a u drugom prinosi sebe na žrtvu Bogu – žrtvu svepaljenicu slobode. U prvom dolazi do odluke da ostavi greh, a u drugom približavajući se Bogu daje zavet da će samo Njemu pripadati u sve dane svog života.
161. Sveti Makarije Egipatski kaže (bes. 1 o čuvanju srca, gl. 12, str. 451) da blagodat koja mu (čoveku) dolazi nimalo „ne vezuje njegovu volju prinudnom silom i ne čini ga postojanim u dobru, čak i ako bi on ovo želeo ili ne bi želeo. Naprotiv, Božija sila koja se nalazi u čoveku ostavlja mesto slobodi da se otkrije volja čoveka, da li se pristaje ili ne pristaje na blagodat.“ Od ovog trenutka počinje sjedinjenje slobode s blagodaću. Blagodat je delovala spolja i stoji spolja. Ona ulazi unutra i počinje da vlada delovima duha ne drugačije, nego kada joj čovek svojom željom otvara ulaz u sebe ili otvara usta da bi je prihvatio. Ako čovek poželi ona je spremna da pomogne. Čovek ne može da učini sebe dobrim ili da utvrdi sebe u dobru, ali želi i napreže se; radi ove želje blagodat u čoveku ukrepljuje željeno dobro. Sve će se tako odvijati do konačnog ovladavanja čoveka sobom u dobru i ugađanju Bogu.
162. Onome ko je tražio blagodatnu pomoć i ko sada oseća njenu posetu ovakva želja treba da bude svojstvena, t.j. da se obavezno treba popraviti i pristupiti ovome odmah – to osećanje je već rukovodilo njime u svim navedenim naporima; ali njegovom sastavu ili savršenstvu se i ovde nešto dodaje. Postoji mislena želja: um zahteva i čovek se primorava; ovakva želja upravlja pripremnim naporima. Postoji želja saosećanja: ona se rađa pod dejstvom blagodatnog podsticanja. Postoji, na kraju, želja delatna – saglasnost volje da odmah pristupi delu ustajanja od padova; ona sada treba da se stvori po blagodatnom podsticaju.
163. Zato odstrani sve što može da ugasi ovaj oganj koji se začinje, i okruži sebe svime što može da ga hrani i dovede do plamena. Osami se, moli se i nasamo razmisli šta da radiš. Onaj poredak života, poslova i truda koji ti je već naveden i na koji si sam sebe primoravao tražeći blagodat jeste najbolje i za produžavanje u sebi dejstva koje je ona započela. Najbolji od njih su u tom slučaju – osamljivanje, molitva i razmišljanje. Osamljivanje će biti sabranije što je molitva dublja i razmišljanje delatnije.
164. Sada tvoje rasuđivanje sa sobom neće biti ono što je ranije bilo. Bez podsticanja ono obično skreće u uopštenost; sada, naprotiv podražavajući blagodati i pod njenim rukovodstvom ono će činiti da smatraš da se sve odnosi direktno na tebe bez ikakvih izvinjavanja i skretanja, okretaće ti predmete sa strana koje najviše mogu da deluju na tebe. Zato u ovom slučaju nećeš samo razmišljati, koliko ćeš prelaziti sa osećanja na osećanje.
165. Vidi Gospod tvoju potrebu i trud i pružiće ti ruku pomoći, podržaće te i utvrditi da budeš onakav kakav treba da bude vojnik koji stupa u borbu. Evo gde je oslonac! Najopasnije je ako duša umisli da ovo sama može da stekne; tada će sve izgubiti. Zlo će je opet savladiti, zakloniće ovu još uvek slabu svetlost u sebi, ugasiće ovaj, jedva upaljeni plamičak. Duša zna koliko je nemoćna sama po sebi, zato ništa ne očekuje od sebe, neka pada u poniženje pred Bogom, neka u svom srcu pretvori sebe u ništa. Tada će svedejstvena blagodat od ovog ničeg stvoriti u njoj sve. Ko se u krajnjem samoponiženju prepušta ruci Božijoj privlači Boga, srdobolnog, i postaje jak Njegovom silom.
Sve očekujući od Boga i ništa od sebe čovek i sam treba da se trudi da deluje i po sili da deluje da bi Božanstvena pomoć imala čemu da pomogne, da Božanstvena sila ima šta da oseni. Blagodat je već prisutna, ali će ona delovati posle ličnih pokreta, nadomeštajući njihovu nemoć svojom silom. Dakle, stavši čvrsto nogom u samoponiznom predavanju sebe volji Božijoj i sam deluj ne raslabljujući se.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *