NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
SUŠTINA HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA
 
112. Ljudi obraćaju pažnju na hrišćansko vaspitanje, ali ga ne dovode do kraja ili ne obraćaju pažnju na najbitnije i najteže strane hrišćanskog života zaustavljajući se na najlakšim, vidljivim, spoljašnjim. Ovo nedovršeno vaspitanje ili vaspitanje koje nije usmereno onako kako treba, daje lica koja brižljivo poštuju sva utvrđena pravila blagočestivog života, ali malo pažnje obraćaju ili je uopšte ni ne obraćaju, na unutrašnje kretanje srca i na istinsko napredovanje u unutrašnjem duhovnom životu… Njima su strani smrtni grehovi, ali oni ne paze na kretanje srdačnih pomisli. Zato će ponekad i malo suditi drugima, malo će se pohvaliti, i pogorditi, i naljutiti osećajući da su u pravu, ponekad će ih privući lepota i uteha (ovoga sveta), ponekad će čak uvrediti nekoga u porivu nezadovoljstva, ponekad će biti lenji da se mole, i molitvu im kradu isprazne pomisli i tome slično – i baš ih briga za to. Ova kretanja za njih imaju malo značaja. Ako su otišli u crkvu ili se pomolili kod kuće, po ustaljenom redu, i svršili svoje uobičajene poslove – apsolutno su zadovoljni i mirni. A šta se pritom događa u srcu – za to gotovo da i ne mare; međutim, ono može da kuje zlo i da time oduzima svu vrednost njihovom ispravnom i blagočestivom životu.
Uzmite sada ovaj slučaj: onaj ko je nepotpuno ostvarivao delo spasenja postao je svestan ove nepotpunosti i uvideo nepravilnost svog puta i nepouzdanost svog truda.
Tako se neko okreće od spoljašnje pobožnosti ka unutrašnjoj. Na to ga navodi ili čitanje knjiga o duhovnom životu ili beseda sa onima koji znaju u čemu je suština hrišćanskog života, ili nezadovoljstvo svojim trudom, osećaj da nešto nedostaje. I ništa ne ide kako valja. Uz svu ispravnost on nema unutrašnjeg spokoja; nema u njemu onoga što je obećano istinskim hrišćanima – mira i radosti o Duse Svjate (Rim. 14, 17). Kada se u njemu rodi ova misao koja ga uznemirava, beseda sa znalcima ili knjiga mu objašnjavaju u čemu je stvar, i ukazuju na suštinski nedostatak ustrojstva njegovog života, nedostatak pažnje usmerene na unutrašnja kretanja i upravljanje sobom. On shvata da se suština hrišćanskog života sastoji u tome da čovek umom stane u srcu pred Bogom u Gospodu Isusu Hristu blagodaću Svetog Duha i da otuda upravljajući svim unutrašnjim pokretima i svim spoljašnjim dejstvima sve u sebi, i malo i veliko, pretvara u služenje Triipostastnom Bogu, žrtvovavši Mu se u potpunosti, svesno i slobodno.
113. Kad sazna šta je suština hrišćanskog života i ne nalazeći je u sebi, um počinje da radi kako bi to dostigao, čita, razmišlja, razgovara. Pritom se ova istina da život zavisi od sjedinjenja sa Gospodom prikazuje u raznim oblicima i analizira, ali još uvek ostaje daleko od srca, još se ne oseća; zato ni plod ne donosi.
114. Revnitelj se okreće ka unutra, i šta mislite da ovde nalazi? – Neprestano vrenje misli, neprestana strasna sudaranja, odebljalost i hladnoću srca, tvrdoglavost i lenjost za poslušanje, želju da sve radi po svom – jednom rečju, sve u sebi nalazi u veoma lošem stanju. Opet se razgoreva revnost i trud se sada usmerava na sopstveni unutrašnji život, na misli i raspoloženja srca. U rukovodstvima za unutrašnji duhovni život naći će da treba da pazi na sebe, da treba da prati pokrete srca da ne bi dopustio ništa loše, da treba da se seća Boga i drugo. Počinje trud i napori usmereni u ovom pravcu. Ali ne možeš da zadržiš misao kao ni vazduh koji se kreće, loša osećanja i kretanja ne možeš da propustiš kao smrad leša koji truli, i na sećanje na Boga um se ne pokreće kao pokisla i promrzla ptica. Šta da se radi? Kažu: trpi i trudi se. Ide trpljenje i trud, a unutra stalno jedno isto. Dođe napokon neko ko se u to razume i objašnjava: sve ti je unutra haotično, jer se sile razdvajaju: um ide svojim putem, a srce svojim. Treba da sjediniš um sa srcem i tada će prestati vrenje misli i dobićeš kormilo za upravljanje brodom duše – polugu kojom ćeš početi da pokrećeš sav svoj unutrašnji svet. Kako to? Navikni da se umom u srcu moliš: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja!“ I ova molitva, kada se naučiš da je tvoriš kako treba, ili tačnije, kada se usadi u srce, dovešće te do željenog cilja: ona će tvoj um spojiti sa srcem, ona će umiriti vrenje misli i daće ti snagu da vladaš kretanjima svoje duše.
115. Ukoliko stvar krene na dobro čovek se, pošto razmisli, odlučuje da se više ne prepušta zabavama, već da živi po sugestijama straha Božijeg i savesti uz samoodricanje. Zbog toga blagodat Božija, koja je do sada delovala spolja ulazi unutra kroz tajne, i čovekov nemoćni duh čini moćnim. Na ovu stranu već potpuno prelaze svest i sloboda; i u čoveku počinje unutrašnji život pred Bogom, život istinski slobodan, razumno-samodelatan. Duševno-telesne potrebe i zahtevi spoljašnjih slučajnosti ga više ne zanimaju, naprotiv, on njima počinje da vlada onako kako mu Duh daje. Kao samodržac on sedi na prestolu srca i otuda izdaje zapovesti šta i kako da se radi.
Ovakva vladavina počinje od prvog trenutka unutrašnjeg prevrata i useljivanja blagodati, ali se u potpnosti ne pojavljuje odjednom. Često napadaju nekadašnji vladari i ne samo da prave zbrku u unutrašnjem gradu, već često i samog vladara grada odvode u zarobljeništvo. Ovakve slučajnosti se na početku često događaju; ali sila napete revnosti, stalno paženje na sebe i na svoj posao i blagorazumno trpljenje u trudu uz pomoć blagodati Božije čine ih sve ređim i ređim. Na kraju, duh toliko ojača da napadi nekadašnjih uticaja na njega bivaju isto što i trunčica za granitnu stenu. Duh prebiva u sebi stalno, stojeći pred Bogom i vlada silom Božijom nepokolebljivo i snažno.
116. Onaj ko traži unutrašnje Carstvo Božije ili živo opštenje s Bogom prirodno stalno razmišlja o Bogu s naporom usmeravajući svoj um ka Njemu, samo o Njemu želi da čita, o Njemu da razgovara. Međutim, samo ova zanimanja bez drugih o kojima ću kasnije govoriti, neće dovesti do traženog. Kod mistika se ovo zanimanje stavlja u prvi plan, zato što su oni teoretičari, a ne praktičari. Ima nešto preterano u vezi s ovim predmetom i u katoličkim rukovodstvima za duhovni život, a to nije bezopasno. Ono navikava na lakoću: jer lakše je umovati nego se, na primer, moliti ili paziti na sebe; ovo kod čoveka stvara uobraženost, jer rad uma kojem je tako svojstveno da se razmeće može u potpunosti da ga ohladi za praksu, dakle, da spreči pouzdan uspeh, laskajući uspešno ovom umnom delu. Zbog toga zdravi učitelji upozoravaju na ovo i savetuju da se čovek ne prepušta previše ovom zanimanju da ne bi naškodio drugim.
117. Biće jasnije ako kažemo nešto o tome šta se dešava sa dušom i kako treba da se ponašamo kada jako poželimo da se pomolimo ili kada nas nešto podstakne na molitvu.
Ovo svi doživljavaju u većoj ili manjoj meri i na prelasku od traganja sopstvenim naporima ka živom opštenju sa Bogom i nakon njegovog dostizanja. Ovo stanje liči na stanje u kojem čovek biva kada se o nečemu zamisli. Onaj ko se zamisli ulazi u sebe i usredsređuje se na svoju dušu ne obraćajući pažnju na svoje spoljašnje okolnosti, na lica, stvari i događaje. Isto se dešava i ovde; samo što je tamo to stvar uma, a ovde je stvar srca. Preplavljuje ga čežnja sa Bogom, duša se sabira i staje pred lice Boga i, ili izliva pred Njim svoje nade i boli srca kao Ana, Samuilova majka, ili Ga slavoslovi kao Presvetta Djeva Marija ili stoji pred Njim u izumljenju kao što je često stajao sveti apostol Pavle. Sva ova svojevrsna dejstva, misli i namere prestaju, i na spoljašnje se više ne obraća pažnja. Sama duša ne želi da se bavi ničim sa strane. Ovo se dešava i u crkvi, pa čak i na molitvenom pravilu ili za vreme čitanja i razmišljanja, možda čak i za vreme nekih spoljašnjih poslova, i u društvu. Međutim, u svakom slučaju, to ne zavisi od sopstvene volje. Čovek koji je jednom iskusio ovu čežnju može da je se seća, da želi da se ona ponovi, da se trudi da je ostvari, ali sam je svojim naporom neće privući: ona dolazi. Čovekovoj volji preostaje jedno: kada to naiđe, ne dozvoljavaj sebi da je rasejavaš, već se potrudi koliko god možeš da joj daš prostora da što više ostane u tebi.
118. Na kraju, prolazi period mučnog traganja; srećni tražitelj dobija ono što traži: nalazi srce i utvrđuje se u njemu svojim umom pred Gospodom i stoji pred Njim stalno, kao verni podanik pred Carem i od Njega dobija vlast i silu da vlada svim svojim – i unutrašnjim i spoljašnjim – što je Njemu blagougodno. To je trenutak kada Carstvo Božije dolazi unutra i počinje da se pokazuje sa silom koja mu je svojstvena.
119. Počinje trud navikavanja na umnu molitvu Gospodu – ovo spasonosno delanje. Prvi plodovi oživljavaju veru, vera pojačava trud i umnožava plodove; posao se odvija sa uspehom. U toku upravo ovakvog truda navikavanja na umnu molitvu Gospodu, postaju sve češća po milosti Božijoj, ona uvlačenja unutra pred Boga, o kojima smo već govorili. A zatim dolazi i to da se ovo uvlačenje unutra učvršćuje zauvek i unutar-prebivanje pred Bogom postaje neprekidno. Upravo to je početak vladavine Carstva Božijeg u nama. Ali, dodaćemo da je to ujedno i početak novog kruga promena u unutrašnjem životu kojem dolikuje naziv produhovljavanja duše i tela…
Sa psihičke pak tačke gledišta o Carstvu Božijem treba reći sledeće: Carstvo Božije se u nama rađa kada se um spaja sa srcem sam se rastvorivši sa sećanjem na Boga. Čovek tada svoju svest i slobodu Gospodu predaje kao žrtvu koja Mu je prijatna, a od Njega dobija vlast nad sobom, i silom, koju od Njega dobija, vlada svim svojim, unutrašnjim i spoljašnjim kao u Njegovo ime.
120. Ono što najviše brine tražitelja jeste unutrašnji nered u mislima i željama; sva njegova revnost je usmerena na to da se nekako otkloni ovaj nered. Za to ne postoji drugi način osim da se stekne ovo duhovno osećanje ili ova srdačna toplina uz sećanje na Boga. Čim se rodi ova toplina misli će se utišati, unutrašnja atmosfera će postati jasna, postaće vidljivi svi začeci dobrih i loših kretanja duše i čovek će dobiti vlast da isteruje poslednje. I na spoljašnje se izliva ova unutrašnja svetlost i tamo omogućava da se razlikuje ono što valja od onoga što ne valja dajući i snagu da se čovek utvrdi u prvom, bez obzira na sve prepreke; jednom rečju, tada počinje istinski, delatni, duhovni život, za kojim je čovek do sada samo tragao, i koji ako se i pojavljivao, to je bilo samo na trenutke. I kada postoji ona čežnja o kojoj je ranije bilo reči, biva i toplina, ali ona nestaje sa nestankom čežnje. Ovde pak toplina koja se rodila u srcu stalno postoji i stalno drži uz sebe pažnju uma. Kada je um u srcu – to i jeste spajanje uma sa srcem, koje predstavlja celovitost našeg duhovnog organizma.
121. Gospod će doći da izlije Svoju Svetlost na vaš razum, da očisti vaša osećanja, da rukovodi vašim delima. Osetićete u sebi silu koja vam je do tada bila nepoznata. – Pojaviće se i doći će ne čulno i vidljivo, već nevidljivo i duhovno, ali ipak stvarno. Kao svedočanstvo služi rađanje, sada već neprekidnog, gorenja srca, pri čemu se um, stojeći u srcu rastvara sa sećanjem na Gospoda, utvrđuje se unutar-prebivanje i usled toga primećuje se sve što se tamo dešava i ono što je Bogu ugodno se prihvata, a sve grehovno se odbacuje, i sva dela se vrše uz potpunu svest o tome da su po volji Božijoj; daje se sila da čovek potpuno upravlja tokom svog života, i unutrašnjim i spoljašnjim, daje mu se vladavina nad sobom. Čovek obično više biva rađen, nego što radi. Slobodu da deluje dobija kada u srcu oseti dolazak Gospoda. Tada se ispunjava obećanje: „Ašče ubo Sin vi svobodit, voistinu svobodni budete“ (Jn. 8, 36). Evo šta donosi Gospod, a ne nešto neobično!
122. Može izgledati čudno to što opštenje s Bogom treba još dostizati kada ono već postoji ili se daje u tajni Krštenja ili pokajanja, jer se kaže: „Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja“ (Gal. 3, 27); ili „Umroste bo, i život vaš sokroven jest so Hristom v Bozje“ (Kol. 3, 3). Pa poznato je da je Bog svuda prisutan, ne daleče ot kojegoždo nas, da pone osjažut Jego (Dap. 17, 27), i spreman je da se useli u svakoga ko je spreman da Ga prihvati. Samo što nas nedostatak želje, nemar i grehovnost odvajaju od Njega. Sada, kada je pokajnik sve odbacio i kada se predaje Bogu – šta ometa useljavanje Boga u njega?
Da bi se otklonila ovakva nedoumica treba razlikovati različite oblike opštenja s Bogom. Ono počinje od trenutka podsticanja i čovek ga otkriva traganjem, stremljenjem ka Bogu, a sa Božije strane – dobrom voljom, pomoću, pokrovom. Međutim, Bog je još van čoveka i čovek je van Boga, oni se ne proniču uzajamno, ne prožimaju se. U tajni Krštenja ili pokajanja Gospod Svojom blagodaću ulazi u čoveka, živo se sjedinjuje s njim i daje mu da okusi svu sladost Božanstva tako obilno i opipljivo, kao što je svojstveno savršenima, ali zatim ponovo skriva ovu pojavu Svog opštenja, samo ga povremeno obnavljajući – i to lako, samo kao odraz, a ne kao što istinski biva, ostavljajući čoveka u neznanju o Sebi i Svom prebivanju u njemu do određene mere uzrasta ili vaspitanja po Svom mudrom rukovodstvu. Posle ovoga Gospod opipljivo pokazuje Svoje useljavanje u čovekov duh koji tada postaje hram ispunjen Njegovim Triipostasnim Božanstvom.
Dakle, postoje tri oblika opštenja s Bogom: jedno je misaono koje se događa u vreme obraćenja, a druga dva su delotvorna, ali je jedno od njih skriveno, nevidljivo za druge i čovek ga ne raspoznaje, a drugo je i za čoveka i za druge očigledno…
Sav duhovni život se sastoji u prelasku od misaonog opštenja s Bogom na stvarno, živo, opipljivo, jasno.
123. Blagodat Božija koja je došla prvo kroz podsticaj, a zatim kroz čitav period obraćenja, raseca čoveka na čoveka, uvodi ga u svest o ovoj dvojstvenosti, u viđenje neprirodnog i onoga što treba da bude prirodno i dovodi ga do odluke da odagna i očisti sve neprirodno kako bi se Bogu slična priroda pokazala u punoj svetlosti. Međutim, očigledno je da je ovakva odlučnost samo početak dela. U njoj je čovek još uvek samo svešću i voljom izašao iz tuđe oblasti, iz neprirodnosti koja u njemu vlada, odbacio ju je i dotakao se prirodnosti koju očekuje i priželjkuje, ali u stvari, u celokupnom svom sastavu ostaje još uvek onakav kakav je bio, odnosno, natopljen grehom, i u duši, u svim silama, i u telu, u svim njegovim delima vlada strastvenost, kao i ranije, samo s tom razlikom što je ovo ranije bilo poželjno, što ga je čovek birao i što je to delovalo u čovekovo ime sa željom i nasladom, a sada se ono ne želi, ne bira se, već se mrzi, gazi, proganja. Čovek je pritom izašao iz sebe kao iz smrdljivog leša i vidi koji njegov deo toči strastveni smrad i protiv volje ponekad do pomračenja uma udiše sav smrad kojim odiše.
Dakle, istinski blagodatni život u čoveku je na početku samo seme, iskra, ali seme koje je posejano u trnju, iskra koja odasvud biva zapretena pepelom… To je još uvek slaba sveća koja svetli u najgušćoj tami. Svešću i voljom čovek se prilepio za Boga i Bog ga je primio, sjedinio se s njim u ovoj samosvesnoj i voljnoj sili ili umu i duhu, kako se o tome kaže kod svetih Antonija i Makarija Velikog. I to je ono što je dobro, spaseno, ugodno Bogu u čoveku. Svi drugi delovi se još uvek nalaze u ropstvu i ne žele i još ne mogu da se pokore zahtevima novog života: um ne ume da razmišlja na nov način, već misli po starom; volja ne ume da želi po novom, već želi po starom; srce ne ume da oseća po novom, već oseća po starom. Isto je i u telu, u svim njegovim aktivnostima. Dakle, on je još uvek sav nečist, osim jedne tačke koju predstavlja svesna i slobodna sila – um ili duh. Bog je najčistiji i sjedinjuje se samo s ovim delom, a svi drugi delovi kao nečisti ostaju van Njega, tuđi su Mu, iako je On spreman da ispuni celog čoveka, ali ovo ne čini zbog toga što je čovek nečist… Zatim, čim se on očisti, Bog se odmah useljava u njega.
124. Dakle, to što Gospod, Koji je ušao u savez sa čovekovim duhom ne ispunjava duh u potpunosti i ne useljava se u njega u potpunosti, ne zavisi od Njega, Koji je spreman da sve ispuni, već od nas, upravo od strasti, koje su se rastvorile i postale jedno sa silama naše prirode, koje ona još nije odbacila i koje nije zamenila suprotnim dobrodeteljima…
Međutim, delujući sa svom revnošću protiv strasti, oči uma treba usmeriti ka Bogu – u ovome se sastoji osnovni princip kojeg se treba pridržavati prilikom ustrojstva poretka Bogu ugodnog života, kojim se može meriti ispravnost i neispravnost pravila koja se primenjuju i podviga koji se praktikuju. U ovo se treba uveriti što je moguće potpunije zato što izgleda da sve delatne zablude potiču od nepoznavanja ovog principa. Ne razumevajući svu njegovu silu jedni se zadržavaju samo na spoljašnjem upražnjavanju i podvizavanju, drugi samo na dobrim delima i navikavanju na njih, ne idući dalje, a treći idu pravo u sozercanje. Sve ovo je potrebno, ali sve ima svoj red. Prvo je sve u semenu. Zatim se to razvija, ne isključivo, ali pre svega u ovom ili onom delu, jer, ipak je neizbežna postepenost, ushođenje od spoljašnjih podviga ka unutrašnjim, a od jednih i drugih ka sozercanju, a ne obrnuto.
125. Prvo seme novog života se sastoji od sjedinjavanja slobode i blagodati. I njegov uspeh će biti razvijanje samo ovih elemenata. Kao što je tamo, dajući obećanje da će živeti po volji Boga, u slavu Njegovu, pokajnik govorio: „Samo Ti ukrepi i utvrdi,“ tako i sve kasnije vreme svakog trenutka treba da prepušta, tako da kažemo, sebe u ruku Božiju s molitvom: „Ti Sam izvrši što je Tvojoj volji ugodno,“ da bi na taj način, kako u svesti i volji, tako i u stvarnosti Bog bio Onaj Koji deluje u nama, i dao nam šta je Njemu ugodno da želimo i činimo. Trenutak u kojem se čovek nada da će bilo šta učiniti nad sobom i u samom sebi jeste trenutak gašenja istinskog, duhovnog, blagodatnog života. U ovom stanju bez obzira na ogromne napore, istinskog ploda nema.
126. Suštastveno raspoloženje pokajnika je: „Kako god znaš, spasi me, Gospode, a ja ću se truditi, i nelicemerno, bez odstupanja, bez ogovaranja, po čistoj savesti činiti sve što budem razumeo i mogao!“ Onoga ko u sebi ima ovakvo raspoloženje Gospod zaista prima i deluje u njemu kao Car. On ima učitelja – Boga, molitvenika – Boga, želatelja i delatelja – Boga, plodonosca – Boga, vladara – Boga. To je seme i srce nebeskog drveta života u njemu.
127. Sada je greh isteran iz svoje tvrđave koju je zauzelo dobro, razbijen je, rasturene su njegove snage.
„Blagodat i greh ne obitavaju zajedno u umu,“ kaže sveti Dijadoh, već do Krštenja (ili do tajne pokajanja) blagodat spolja podstiče dušu na dobro, satana se gnezdi u njenoj dubini, trudeći se da zagradi sve ulaze uma, a od časa u kojem se preporađamo demon biva napolju, a blagodat unutra.“
128. Ukazivanje na upražnjavanja koja pomažu da se u dobru utvrde duševne i telesne čovekove snage.
Dakle, blagodatni život u duhu unutra će goreti i razgorevati se. Zbog revnosti i usrdnosti čoveka koji se predaje Bogu blagodat će dolaziti u njega i prožimati ga svojom osvećujućom silom sve više i više ili će ga usvojiti. Međutim, čovek na ovom ne može i ne sme da se zaustavi. To je još seme, tačka oslonca. Treba učiniti da ova svetlost života prolazi dalje prožimajući prirodu duše i tela i na taj način osvećujući ih prisvajajući, odbacuje nadošlu neprirodnu strastvenost i uzvodi ih u njihov čist i prirodan oblik – da ne ostaje u sebi, već da se razliva po čitavom našem biću, po svim silama. Međutim, pošto su sve ove sile natopljene neprirodnim kada duh blagodati, koji je veoma čist dođe u srce on ne može direktno i neposredno da ulazi u njih, pošto mu na putu stoji njihova nečistota. Zato treba utvrditi neka posredstva između duha blagodati koji živi u nama i sila kroz koje bi se on prelivao u njih i isceljivao nas kroz njih kao kroz flastere koji su stavljeni na bolesna mesta. Očigledno je da svi ovi posrednici s jedne strane moraju imati karakter i svojstva Božanstvenog ili nebeskog, a s druge moraju biti u potpunoj saglasnosti s našim silama i njihovim prirodnim ustrojstvom i namenom, inače blagodat kroz njih neće proći i sile iz njih neće izvući isceliteljska svojstva. Ovakvi posrednici treba da budu po svom poreklu i unutrašnjem svojstvu. A sami po sebi oni ne mogu biti ništa drugo do dejstva, vežbanja, trud, pošto se primenjuju na sile koje se odlikuju svojstvom delanja… Dela i vežbanja kao sredstva za lečenje naših sila i vraćanje izgubljene čistote i celovitosti su: post, rad, bdenje, osamljivanje, udaljavanje od sveta, čuvanje osećanja, čitanje Svetog Pisma i svetih otaca, odlazak u crkvu, česta ispovest i pričešćivanje.
129. Imajući za cilj da očisti i ispravi čoveka Božanstvena blagodat pre svega leči ishodište njegove celokupne delatnosti, i to: usmerava svest i slobodu ka Bogu kako bi odavde zatim sprovodila isceljivanje i po svim silama kroz njihovu sopstvenu delatnost, koja im je određena ili koja se u njima podstiče iz ishodišta koje je već isceljeno i osvećeno. Kako se leči i kako se čuva ovo ishodište videli smo pre ovoga. Sada treba da definišemo koja dejstva iz njega treba da ishode, sa isceljujućom silom u onom značenju koje je pre ovoga navedeno… Sva ova upražnjavanja treba da budu usmerena tako da ne gase, već da više rasplamsavaju duh revnosti sa svim unutrašnjim ustrojstvom.
130. Ako se (naš) duh bude odvojio od Boga – sila koju je Bog dao čoveku biće mu oduzeta. Tada on neće više moći da izađe na kraj ni sa stremljenjima duše ni sa potrebama tela, ni sa spoljašnjim dodirima. Biva predat da ga razvuku duševno-telesne želje i ispraznost spoljašnje svakodnevice, premda je sve ovo u vidu samonaslade. Uporedite ova dva ustrojstva života i videćete da je prvi u potpunosti u sebi i da živi pred Bogom, a drugi je u potpunosti spolja i u zaboravljanju Boga. Ovo poslednje ustrojstvo života se do krajnosti pogoršava time što u njega dolaze strasti koje koreneći se u egoizmu prodiru u svu duševno-telesnost i svemu daju ono što je zlo, protivno duhu ili strahu Božijem i savesti daju usmerenje koje ne gradi, već razgrađuje i time čoveka čine još više spoljašnjim.
131. S druge strane, netačno je i ako neko misli da opštenje s Bogom treba da predstavlja poslednji čovekov cilj i da će ga čovek biti udostojen posle, na primer, svih svojih napora. Ne, ono treba da bude svagdašnje neprestano stanje čoveka, jer čim nema opštenja s Bogom, čim se ono ne oseća, čovek mora da bude svestan da se nalazi van svog cilja i svog naznačenja.
132. Tajanstvenog opštenja s našim Gospodom Isusom Hristom verujući se udostojavaju u svetoj Tajni Krštenja.
Na Krštenju (Miropomazanju) blagodat ulazi unutra – u srce hrišćanina, i zatim stalno ostaje u njemu pomažući mu da živi hrišćanski i da ushodi sve više i više u duhovnom žiovtu.
133. Život je sila da se deluje. Duhovni život jeste sila da se deluje duhovno ili po volji Božijoj. Čovek je izgubio ovu silu, i zato dok mu ona ne bude ponovo data on ne može da živi duhovno, bez obzira na sve svoje namere. Evo zbog čega je izlivanje blagodatne sile u dušu verujućeg suštinski neophodno za istinski hrišćanski život. Istinski hrišćanski život jeste blagodatni život. Čovek se uzvodi do svete rešenosti, ali da bi mogao da deluje u skladu s njom neophodno je da se s njegovim duhom sjedini blagodat. Prilikom ovog sjedinjavanja moralna sila koja se odlikuje samo prvim oduševljenjem urezuje se u duh i zauvek ostaje uz njega. Upravo u ovom vaspostavljanju moralne sile duha sastoji se dejstvo preporoda koji se događa u Krštenju u kojem se čoveku daje, kako opravdanje, tako i sila da deujstvuje „po Bogu v pravdje i prepodobiji istini“ (Ef. 4, 24).
134. Carstvo Božije je u nama kada Bog caruje u nama, kada duša u svojoj dubini ispoveda Boga kao svog Vladiku, kada Mu je pokorna svim silama, i kada Bog moćno deluje u njoj, i ježe hotjeti i ježe djejati o blagovoleniji (Fil. 2, 13). Temelj ovom carstvu se polaže u trenutku odluke da čovek služi Bogu u Gospodu Isusu Hristu blagodaću Svetog Duha. Tada čovek-hrišćanin svoju svest i slobodu, od kojih se zapravo sastoji suština ljudskog života predaje Bogu, a Bog prima ovu žrtvu i na taj način dolazi do saveza čoveka s Bogom i Boga s čovekom, vaspostavlja se zavet s Bogom, koji je prekinut padom i koji se prekida voljnim gresima. Ovaj unutrašnji savez se zapečaćuje, utvrđuje i postaje sposoban da opstane i da se očuva blagodatnom silom u Božanstvenoj tajni Krštenja, a za one koji su padali nakon Krštenja – u tajni pokajanja, i zatim se stalno učvršćuje u Svetom Pričešću. Tako žive svi hrišćani, te, dakle, nose u sebi Carstvo Božije, to jest, pokoravaju se Bogu kao Caru i Bog njima vlada kao Car. Kada se govori o Carstvu Božijem u nama, uvek treba dodavati: u Gospodu Isusu Hristu blagodaću Svetog Duha. U ovome je pečat hrišćanskog Carstva Božijeg u nama. Bog je Car nad svima kao Tvorac i Promislitelj, ali On istinski caruje u dušama, i u dušama se istinski ispoveda kao Car tek nakon vaspostavljanja prekinutog saveza duša s Njim, a ovo čini Duh Sveti u Gospodu Isusu Hristu, našem Spasitelju.
135. Prisetite se sada Gospodnje priče o kvascu skrivenom u tri kopanje brašna. Kvasac se ne primećuje odmah, već neko vreme ostaje skriven, zatim već očigledno počinje da deluje i na kraju, prožima celo testo. Tako je i Carstvo prvo skriveno u nama, zatim se otkriva, i na kraju se otkriva u potpunosti i pokazuje u sili. Ono se otkriva opisanim nehotičnim uvlačenjima čoveka unutra pred Boga. Ovde duša nema vlast nad sobom, već je prepuštena dejstvu sa strane. Neko je uzima i uvodi unutra. To je Bog, blagodat Svetog Duha, Gospod i Spasitelj: ma šta da se kaže sila reči je jedna. Bog time pokazuje da prihvata dušu i da želi da vlada njome i istovremeno je uči na ovu Svoju vladavinu pokazujući kakva je ona. Dok se ova uvlačenja čoveka unutra ne pokažu – a ona se ne pokazuju odjednom – čovek, očigledno više deluje sam, uz skrivenu blagodatnu pomoć. On se napreže da pažnjom i dobrim namerama bude u sebi, da se seća Boga i da odagnava prazne i rđave misli i da svako delo obavlja onako kako je Bogu ugodno, napreže se i trudi se do umora, ali mu ovo nikako ne polazi za rukom: i misli mu se rasipaju, i strasni pokreti ga savladavaju, i u poslovima se otkrivaju nesklad i greške; sve je to zbog toga što Bog još ne pokazuje Svoju vladavinu nad dušom. A čim se to pokaže (a pokazuje se kada se pojave navedena uvlačenja čoveka u sebe) istog trenutka se sve u njemu usklađuje – to je znak da je Car tu.
136. „Šta će biti,“ pitaćeš, „ako je Hristos u nama?“ – „Plot ubo mertva grjeha radi, duh že živet pravdi radi.“ Vidiš koliko je zlo nemati u sebi Duha Svetoga: smrt, neprijateljstvo protiv Boga, nemogućnost da Mu se ugodi pokoravajući se Njegovim zakonima, ne biti Hristovim i nema Ga u sebi Vidi takođe koliko je blago imati Duha u sebi: istinski biti Hristov, imati u sebi Samog Hrista, takmičiti se sa Anđelima! Jer imati plot mrtvom za greh znači početi živeti večnim životom, još ovde na zemlji nositi u sebi zalog Vaskrsenja i lako ići stazom dobrodetelji. Apostol nije prosto rekao: plot mertva, već je dodao: grjeha radi, za greh, da bi ti razumeo da se ubija porok, a ne priroda tela. Ne govori apostol o tome; naprotiv, on želi da telo bude mrtvo ostajući u životu. Kada se naša tela u pogledu plotskih uticaja ni po čemu ne razlikuju od onih koja leže u grobu to je znak da imamo u sebi Sina, da u nama prebiva Duh“ (sv. Zlatoust).
Kao što tama ne može da opstane pred svetlošću, tako ne može pred Gospodom Hristom i Njegovim Duhom da se održi plotsko, strasno, grehovno. Međutim, kao što postojanje sunca ne uništava postojanje tame, tako ni prisustvo u nama Sina i Duha ne oduzima i ne uništava postojanje nečeg grehovnog i strasnog nama, već mu samo oduzima silu. Strasno i grehovno čim se ukaže prilika odmah nastupa i nudi sebe svesti i volji. Ako svest na to obrati pažnju i počne time da se bavi i volja može da skrene na tu stranu. Ali ako svest i volja u tom trenutku pređu na stranu duha i obrate se Gospodu Hristu i Duhu Njegovom, sve plotsko i strasno će istog trenutka nestati kao dim od daha vetra. Upravo to znači – plot je mrtva, nemoćna. – Takav je sveopšti zakon života istinskih hrišćana. Ali postoje stepeni kada neko stalno prebiva svešću i voljom na strani duha u živom, opipljivom opštenju s Gospodom Hristom u Njegovom Duhu, i tada plotsko i strasno ne može da se pojavi kao što ne može da se pojavi tama pred suncem i hladnoća pred plamenom. Tu je plot potpuno mrtva – nepokretna. Upravo ovaj stepen na ovom mestu podrazumeva sveti Pavle. Sveti Makarije Egipatski često opisuje ovaj stepen. A opšti poredak duhovnog života je najbolje opisan kod prepodobnog Isihija. Suština njegovih pouka je u sledećem: kada ustaju plot i strast okreni se od njih ne obraćajući pažnju na njih, prezirom i mržnjom i obrati se molitveno Gospodu Hristu Koji je u tebi, i plotsko i strasno će istog trenutka otići.
137. Trudite se da se naviknete na Isusovu molitvu. Neka vas Gospod blagoslovi! Treba verovati da je Gospod Isus Hristos u nama – zbog Krštenja i Pričešća, po Svom obećanju, da je sjedinjen s nama ovim tajnama. Jer kršteni se oblače u Hrista, a oni koji se pričešćuju primaju Gospoda. „Jadij Moju Plot i pijaj Moju Krov vo Mne prebivajet, i Az v nem“, kaže Gospod. Samo nas smrtni grehovi lišavaju ove velike milosti prema nama. Međutim, oni koji se kaju i nakon ispovesti pričešćuju opet je vraćaju. Tako verujte. Ako vam nedosteje vera molite se da vam Gospod dometne vere i da vas učvrsti krepko i nepokolebljivo.
138. Onome ko je u sebi otkriven je i duhovni svet. Stoga se vidi da kao što je unutar-prebivanje sa viđenjem drugog sveta uslov za razgorevanje duhovnih osećanja, tako je i obrnuto – poslednje pretpostavljaju prve i svojim rođenjem ih izazivaju. Zajedničkim pak uzajamnim dejstvom i jednih i drugih napreduje duhovni život. Duh onoga ko je u valjanom osećanju vezan je i privezan, a ko ga nema on lebdi. Zato, da bi uspešnije prebivao unutra, žuri do osećanja, makar kroz napeto primoravanje sebe, jer onaj ko želi da ostane samo sa umnim sabranjem uzalud se trudi: jedan tren i sve se razleće. Zato nije čudno što naučnici uz sve obrazovanje neprestano maštaju: to je zato što im radi samo glava.
139. Evo delanja za sile duše sa njihovim zajedničkim prilagođavanjem pokretima duha. Ovde vidimo kako je svako od njih prilagođeno životu duha ili duhovnim osećanjima. Međutim, oni vode i ka ukrepljenju početnih uslova unutar-prebivanja, a to su zapravo: delanja uma – sabiranju pažnje, delanje volje – budnosti, a delanja srca – trezvenju. Molitvovanje ili molitva pokriva sve njih i sve sadrži; čak u svom tvorenju ona nije ništa drugo do unutrašnja, ranije objašnjena delatnost… Ova delanja, prožeta duhovnim stihijama dušu čine srodnu duhu i s njim je rastvaraju. Odavde je očigledno koliko su oni suštinski neophodni i kako loše čine oni koji ih odbacuju. Oni sami su razlog što im posao ide bez ploda, znoje se, ali ne vide plod, zatim se ubrzo hlade i tu je svemu kraj.
140. Dok duša ne zasedne svojim umom u srce ne vidi sebe i nije sebe svesna onako kako treba.
141. Carstvo Božije je u vama, kaže Gospod, i zatim je radi samog duhovnog delanja zapovedio: uđi u klet tvoju i zatvori vrata… To je klet srca po tumačenju svih svetih otaca. Upravo zbog toga se duhovni čovek, koji se spasava i podvizava, i naziva unutrašnjim.
142. U prvom naletu blagodati koja priziva zajedno sa stupanjem unutra otkriva se i ovaj svet – viđenje drugog sveta, nezavisno od čoveka, od toga da li on to želi ili ne. Posle ovoga se njegovo viđenje isto kao i unutar-prebivanje prepušta čovekovoj slobodi i mora biti delano.
143. Kada se stvori stalno unutar-prebivanje stvara se i stajanje u svetu Božijem; i obrnuto: unutar-prebivanje je sigurno tek kada se učvrsti stajanje u drugom svetu.
144. Dakle, kad uđeš unutra učvrsti se u viđenju duhovnog sveta i počni da rasplamsavaš delatnost duhovnog života ili pređi prvo na razmišljanje da bi kasnije i u osećanjima imao navedena stanja: sve je to spaseno ustrojstvo uma i srca. Suštinsko i neizbežno pripremanje za ovo jeste unutar-prebivanje i viđenje duhovnog sveta. Prvo uvodi, a poslednje stavlja čoveka u neku duhovnu atmosferu, koja pospešuje gorenje života. Zato, može se reći, samo proizvodi ova dva pripremna delanja – i poslednje će doći samo od sebe. Često se ljudi žale: srce je postalo kameno… To nije čudno. Ne sabira se unutra i nije navikao na to, ne utvrđuje se gde treba i ne zna mesto srca – kako onda životna delatnost da bude ispravna? To je isto što i pomeriti srce sa svog mesta i zahtevati život.
145. Biti u nekom osećanju ima mnogo značaja u duhovnom životu. Onaj u kome ono postoji je već unutar sebe i srca, jer smo uvek pažnjom u delatnom delu, i ako je to srce, onda smo u srcu.
146. Duh blagodati obitava u hrišćanima od momenta Krštenja i Miropomazanja. A zar pristupanje tajnama pokajanja i Pričešća nije primanje izobilnih struja blagodati? Onima koji već imaju Duha dolikuje reći: „Duha ne gasite“ (1 Sol. 5, 19). Međutim, kako im se opet može reći: „Ispunjavajte se Duhom?“ Blagodat Svetog Duha se daje hrišćanima, zato što je takva sila vere hrišćanske. Međutim Duh koji živi u hrišćanima ne spašava Sam, već zajedno sa slobodnim dejstvima samog hrišćanina. – U ovom smislu hrišćanin može i da uvredi Duha i da Ga ugasi, i može da pomogne da On očigledno projavljuje u njemu Svoja dejstva. Kada se ovo dešava hrišćanin je svestan da je u neobičnom stanju koje se ispoljava u vidu tihe, duboke, sladosne radosti, koja se ponekad uzdiže do igranja duha. Eto to je duhovna opijenost! – Poredeći je s opijenošću vinom apostol kaže: ne tražite ovo, već onu opijenost, nazvavši je ispunjenjem od Duha. Jer zapovest – ispunjavati se Duhom nije ništa drugo do zapovest da se čovek tako ponaša ili da sa svoje strane upotrebljava takva dejstva koja bi pomogla ili omogućila i dala prostora Svetom Duhu da se očigledno pokaže, da opipljivo utiče na srce.
U delima ljudi Božjih, koji su se udostojili takve blagodati i koji su njome čak stalno osenjeni, nalazimo ukazivanje posebno na dva dela koja se radi toga zahtevaju od čoveka – očišćenje srca od strasti i molitveno obraćanje Bogu. I apostol Pavle je ukazao na ova sredstva. Prvo je učio kako treba očistiti dušu od strasti pohoti i gneva, a ovde posle reči: ispunjavajte se Duhom, ukazuje i na molitvu. Sveti Zlatoust je uveo ova dva načina i u tumačenje. Da molitva otkriva Duhu Božijem slobodu da utiče na srce o tome je rekao govoreći: „Oni koji poju psalme ispunjavaju se Duhom.“ A da do toga vodi i čistota od strasti govori odmah nakon toga: „Da li je u našoj vlasti da se ispunjavamo Duhom? – Da, jeste. Kada budemo čistili svoju dušu od laži, surovosti, bluda, nečistote i pohlepe, kada postanemo dobrodušni, sastradalni, kada se budemo brinuli za sebe, kada ne bude u nama svetogrđa – smehotvorstva, kada postanemo dostojni – šta će zabraniti Svetom Duhu da nam se približi i doleti? I On se neće prosto približiti, već će ispuniti naše srce.“
147. Niko nema moć da zapoveda srcu. Ono živi svojim životom. Samo po sebi se raduje, samo po sebi tuguje. I s njim ništa ne možeš da radiš. Samo Vladar svega, Koji sve drži desnicom Svojom ima vlast da ulazi u njega i unosi osećanja ne pitajući za prirodne tokove njegovih izmena.
148. Čitajući kod otaca o mestu srca koje um stiče molitvom treba podrazumevati slovesnu silu srca, koju je Tvorac smestio u gornji deo srca, silu po kojoj se ljudsko srce razlikuje od srca životinja, koje imaju silu volje ili želje, i silu revnosti, ili jarosti, isto kao ljudi. Slovesna sila se izražava u savesti ili svesti našeg duha, bez učestvovanja razuma, u strahu Božijem, u duhovnoj ljubavi prema Bogu i bližnjem, u osećanju pokajanja, smirenja, krotosti, u skrušenosti duha ili dubokoj žalosti zbog grehova i u drugim duhovnim osećanjima, koja su životinjama strana. Sila duše – razum, premda je i duhovna, ipak ima svoje mesto u velikom mozgu; tako i sila slovesnosti ili duh čoveka, iako je duhovna, ima za mesto svog prebivanja gornji deo srca koje se nalazi ispod leve bradavice na grudima i nešto iznad nje. Sjedinjenje uma sa srcem jeste sjedinjenje duhovnih pomisli uma sa duhovnim osećanjima srca.
149. Srce je unutrašnji čovek ili duh, gde su samosvest, savest, ideja o Bogu sa osećanjem potpune zavisnosti od Njega, sav duhovni večno-dragoceni život.
150. Duh premudrosti i otkrovenja i očišćeno srce su različite stvari: prvo je odozgo, od Boga, a ovo je od nas. Međutim, u aktu stvaranja hrišćanskog znanja oni se nerazdeljivo spajaju i samo zajedno daju znanje. Srce, ma kako da ga čistiš (ako možeš bez blagodati) neće dati mudrost, a duh premudrosti neće doći ako mu nije pripremljeno obitavalište – čisto srce. Srce ovde nije u uobičajenom smislu, već u smislu unutrašnjeg čoveka. U nama postoji unutrašnji čovek, po apostolu Pavlu, ili skriveni čovek srca, po apostolu Petru. To je Bogopodobni duh, koji je bio udahnut u prvosazdanog čoveka. On je nesakrušiv i nakon pada. Njegovo polazište je strah Božji, u čijoj osnovi leži ubeđenost u to da Bog postoji, sa svešću o potpunoj zavisnosti od Njega, savest i nezadovoljavanje bilo čim tvarnim.
151. Poluga koja deluje delatnošću jeste srce: tamo se stiču ubeđenja i saosećanja, koja određuju volju i daju joj snagu.
152. Namena duha, kao što se može razumeti iz njegovih dejstava jeste da drži čoveka u odnosu sa Bogom i Božanstvenim poretkom stvari, pored svega što se nalazi i teče oko njega. Da bi ispunio kako treba takvu namenu prirodno je da treba da mu pripada znanje Boga i onog Božanstvenog poretka, i ono bolje bitovanje, koje se oseća i svedoči nezadovoljstvom svim tvarnim. – Ono je, treba pretpostaviti, postojalo u prvosazdanom čoveku pre pada. Duh je jasno video Boga i sve Božansko, onako jasno kao što neko zdravim očima vidi neku stvar pred sobom. Međutim, nakon pada oči duha su se zatvorile, i on više ne vidi ono što je bilo prirodno da vidi. Sam duh je ostao, i oči ima, ali su zatvorene. On je u takvom položaju kao onaj čiji su se kapci srasli. Oko je celo, čezne za svetlošću, traži kako bi je video, oseća da ona postoji, ali mu srasli kapci smetaju da bude otvoreno i da uđe direktno u opštenje sa svetlošću. Da je duh u ovakvom palom položaju to je očigledno gotovo do opipljivosti. Viđenje duha čovek je želeo da zameni umovanjem, apstraktnim mudrovanjima razuma, idealiziranjem; međutim, to nikada nije dalo nikakve rezultate. Svedočanstva su sve filosofske metafizike.
153. Kada su svest i sloboda na strani duha čovek je duhovan; kada su na strani duše on je duševan, kada su na strani ploti on je plotski.
154. Celo vaše pismo svedoči o obradovanom stanju vaše duše. Radujte se milosti Božijoj prema vama, ali se ujedno i bojte. Ispada da ste u iskustvu izučili istinu da Gospodu dolikuje rabotati so strahom i radovatisja jemu s trepetom. I jedno i drugo treba držati zajedno da se u radosti ne bi dozvolilo skrštanje ruku, a isto tako i strah – do gušenja svake radosti. Treba držati sebe u maksimalnom sveštenom strahu pred Bogom kao Ocem mnogomilostivim Koji se mnogo brine za nas, ali je ujedno i strog bez i najmanjeg popuštanja…
Strah da sada slučajno opet sve ne ode je normalna stvar. Po njegovom dejstvu izjavljujete želju i spremnost da steknete sredstva da ga sačuvate. Ali da ne mislite da lično – sami – u tome uspete? I zbog same ove misli opet vam može sve biti oduzeto. Trudite se da to na svaki način sačuvate; ali samo čuvanje predajte u ruke Gospodu. Ako se ne budete trudili – Gospod neće čuvati umesto vas. Ako se nadom oslonite na svoje napore i trud Gospod će odstupiti pošto smatrate da vam nije potreban i opet će vas zadesiti ista nevolja. Trudite se do iznemoglosti, naprežite sile do poslednjeg stepena, ali samo delo čuvanja ipak očekujte samo od Gospoda. Ni u jednom ni u drugom ne smete da popustite: ni trud i napor, ni uzdanje samo u Gospoda. Jedno neka podržava drugo i od oboje će se napraviti čvrsta ograda.
Gospod nam uvek želi sve ono što je najspasonosnije i spreman je da nam to daruje u svako vreme, očekuje našu spremnost ili sposobnost da to prihvatimo. Zato se pitanje kako čovek da bude pametan i da to sačuva pretvara u drugo: kako da bude pametan i da sebe stalno drži u spremnosti da uvek prima od Gospoda silu koja nas čuva? A kako to? – Treba da je svestan da je prazan, da ništa ne sadrži, da je prazna posuda; ovome treba dodati svest o nemoći da sami ispunimo ovu prazninu, i to treba krunisati uverenošću da ovo može da učini samo Gospod, i ne samo da može, već i želi, i zna kako; i zatim, stojeći umom u srcu, vapiti: kako god znaš ustroj me, Gospode, – s nepokolebljivom nadom da će to i urediti i neće dati da se okliznu noge naše.
Oduševljeni ste zbog dobrog raspoloženja koje vam se vratilo. To je prirodno. Međutim, pripazite se da se pritom ne prepustite sanjarskim dosetkama: „Ah! Eto ga! Evo šta je to i kako, a nisam ni znala.“ – To je neprijateljska pomisao koja za sobom ostavlja prazninu ili u nju uvodi. Stalno treba ponavljati jedno: Slava Tebje, Gospodi, dodajući: Bože, milostiv budi! Ako se zadržite na takvoj pomisli odmah će se sa njom ispreplesti sećanja, kako ste se trudili i naprezali, šta ste radili i čega ste se klonili, u kakvim vašim položajima se dobro raspoloženje pojavljivalo i odlazilo, pri kakvima je ostajalo i učvrstilo se. I zatim će uslediti odluka: tako, uvek ću tako da radim. I pašćete u sanjarsku uobraženost, da je na kraju tajna duhovnog dobrog raspoloženja otkrivena i da je u vašim rukama. Sledećeg trena će se otkriti sva lažljivost sličnih maštanja i molitva će biti prazna, neće biti čvrsta i utešna. Uteha će biti samo od sećanja na prethodno dobro raspoloženje, a ne od toga što ga posedujete. I moraćete da uzdahnete i da osudite sebe. A ako se duša toga ne seti, lažno raspoloženje će trajati i blagodat će opet otići. Jer ovakvo sanjarsko raspoloženje pokazuje da se duša opet oslonila na svoj trud, a ne na milost Božiju. Blagodat – uvek blagodat i ona nije vezana ni za kakav trud. Ko je vezuje za trud zbog toga samog može da je bude lišen. Ovo dobro zapamtite.
Poučna odstupanja blagodati su usmerena upravo na ovo, samo da pomognu da se dobro nauči ova spasonosna lekcija.
155. Velike milosti vas je udostojio Gospod! To vam je odobrenje ranijeg truda i podsticaj na veći. A evo možda još šta je: da li vas možda očekuju unutrašnja iskušenja ili spoljašanje muke i teškoće? Ovo je misao svetog Isaka. Ako osetiš naročito dejstvo blagodati gledaj strogo na sve strane, da te ne vreba neka napast. Međutim, bliže od napasti patnje jesu napadi hvaljenja sobom… Sakupljajte tada sve iz ranijeg života što po savesti ne možete da pohvalite i zatrpajte ovim pomisli koje ustaju kao što se ponekad iznenadni plamen vatre baca na zemlju i gazi da od malog ne bi nastao veliki požar. Nakon hvaljenja sobom i visoke ocene o sebi slede grehovne pomisli i pokreti i još dosta toga drugog. Neka vas od svega toga Gospod spasi!
Gospod odobrava vašu želju da se osamite, ali ne ukazuje vreme. Treba čekati određena ukazivanja, a do tada čuvati unutrašnje tihovanje i nastavljati usrdno posao na uređivanju obitelji.
Kako čuvati unutrašnju sabranost uz poslove? Raditi posao usrdno, pažljivo, stalno i bez trzavica. Svaki posao koji vam predstoji da uradite primajte kao da vam ga Sam Bog daje i radite ga kao Božiji… Misao će biti s Gospodom. Na ovo čovek može da se navikne uz pomoć Božiju.
156. Čovek ne može da bude u miru s Bogom bez neprekidnog pokajanja. Apostol Jovan postavlja sledeći uslov za mir s Bogom: „Ašče serdce naše ne zazrit nam“ (1 Jn. 3, 21). Ako nema ničeg na savesti može se imati smelost i pristup ka Bogu u osećanju mira, a ako to postoji mir se narušava. Dešava se da čovek ima nešto na savesti – zbog svesti o grehu. Međutim, po istom ovom apostolu nikada nismo bez greha i on to tako odlučno kaže rekavši da je lažljivac onaj ko drugačije misli i oseća (1 Jn. 1, 8). Dakle, nema trenutka kada neko ne bi imao nešto na savesti – voljno ili nevoljno, i zato nema trenutka kada ne bi bio narušavan njegov mir s Bogom. Odavde sledi da je neophodno čistiti svoju savest da bi čovek bio u miru s Bogom. Savest se čisti pokajanjem; dakle, čovek neprekidno treba da se kaje, jer pokajanje omiva svaku nečistotu s duše i čini je čistom (1 Jn. 1, 9). Ovo pokajanje se ne sastoji samo u rečima: oprosti, Gospode, smiluj se, Gospode, već su pritom neizbežna sva dejstva, koja uslovljavaju otpuštenje grehova, to jest: svest o određenoj nečistoti pomisli, pogleda, reči, sablazna ili nečeg drugog, svest o svojoj krivici i poniznosti, bez samoopravdanja, molitva za ostavljenje radi Gospoda do umirenja duha. Što se tiče velikih grehova istog trenutka ih treba ispovedati duhovnom ocu i primiti razrešenje, jer se duh u tom slučaju neće smiriti samo svakodnevnim pokajanjem. Dakle, obaveza neprekidnog pokajanja je isto što i obaveza da se savest drži u čistoti i besprekornosti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *