NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
TAJNO POUČAVANJE
 
90. Prepodobni ava Isaija Otšelnik o pouci kaže: „Blagorazumni bogataš skriva u kući svoja blaga; blago koje je izneto na videlo podvrgava se pljačkanju lopova i napadaju ga silnici zemaljski: tako i smirenomudreni i dobrodeteljni monah krije svoje dobrodetelji kao bogataš blago, ne ispunjava želje pale prirode. On sebe svakog časa prekoreva i vežba se u tajnom poučavanju, u skladu sa onim što je rečeno u Pismu: sogrjejasja vo mne serdce moje, i v poučeniji mojem razgoritsja oganj. O kakvom ognju Pismo ovde govori? – O Bogu: Bog naš jeste oganj pojadajaj. Kao što se ognjem topi vosak i isušuje žabokrečina nečistota koje skrnave čoveka, tako se i tajnim poučavanjem isušuju nečiste pomisli, istrebljuju iz duše strasti, prosvećuje se um, postaje jasnija i tananija misao, izliva se radost u srcu. Tajno poučavanje ranjava demone, odagnjava zle pomisli; njime se oživotvorava unutrašnji čovek. Bog ukrepljuje onoga ko se naoružava tajnim poučavanjem; Anđeli mu daju silu, ljudi ga proslavljaju. Tajno poučavanje i čitanje dušu čine domom koji je sa svih strana zatvoren i zaključan, stubom nepokolebljivim, tihim i mirnim pristaništem. Ono spasava dušu čuvajući je od kolebanja. Veoma se smućuju i uznemiravaju demoni kada se monah naoružava tajnim poučavanjem koje se sadrži u Isusovoj molitvi: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja – čitanje u osamljenosti pomaže vežbanju u poučavanju. Tajno poučavanje jeste ogledalo uma, svetilnik savesti. Tajno poučavanje isušuje blud, ukroćuje jarost, odagnava gnev, tera tugu, udaljava drskost, uništava uninije. Tajno poučavanje prosvećuje um, odgoni lenjost. Od tajnog poučavanja se rađa umilenje, useljava se u čoveka strah Božji: ono donosi suze. Tajnim poučavanjem se monahu daje smirenomudrenost karaktera, bdenje ispunjeno umilenjem, čista molitva. Tajno poučavanje je molitveno blago: ono odagnava pomisli, ranjava demone, omiva telo. Tajno poučavanje uči dugotrpljenju, uzdržanju; onome ko je njegov pričesnik objavljuje o paklu. Tajno poučavanje štiti um od sanjarenja i donosi mu razmišljanje o smrti. Tajno poučavanje je puno svih dobrih dela, ukrašeno je svakom vrlinom, svako nečisto delo mu je strano i tuđe.“
91. Saberi se u srcu i tvori tajno poučavanje. Ovim sredstvom će se uz pomoć blagodati Gospodnje održavati duh revnosti u svom istinskom ustrojstvu – i čas će goreti, čas će se razbuktavati. I ovo je unutrašnji put. Treba znati da je to najkraći put ka spasonosnom ustrojstvu. Čovek može sve da ostavi i da se bavi samo ovim delanjem, – i u svemu će imati uspeha. Nasuprot tome, ako sve budemo radili, a na ovo ne budemo obraćali pažnju nećemo videti ploda.
Onaj ko se ne okreće ka unutra i prema ovom duhovnom delanju samo otaljava posao. Istina, ovo delanje je izuzetno teško, naročito na početku, ali je zato direktno i plodno. Zato sveštenik koji rukovodi treba što pre svoje pitomce da uvodi u ovo delanje i da ih u njemu utvrđuje.
U njega se pre svega može uvoditi i spoljašnji čovek, i to na sve načine, – i ne samo da se može, već i mora. To je zato što se seme ovog delanja nalazi u obraćanju u kojem se ono vrši. Samo treba ga razjasniti, istumačiti kako treba i rukovoditi. Tada će i sve spoljašnje krenuti kako treba, valjano i zrelo. Nasuprot tome, bez ovoga će se ono samo kao truli končići stalno kidati. Zapamti pravilo da to ne treba ostvariti odjednom, već polagano; ono mora imati velika ograničenja, jer može da se desi da ne vodi ka ovom unutrašnjem delanju, u kojem je suština stvari, već ka spoljašnjim pravilima. Zato, bez obzira na to što postoje i ljudi koji se kreću od spolja ka unutra, pravilo uvek treba da bude – ulaziti što pre unutra i ovde razgorevati duh revnosti.
Naizgled, to je prosta stvar, ali kada čovek za nju sazna može dugo nad njom da se znoji i da sve to da malo plodova. I to je zbog svojstva telesne delatnosti. Ona je lakša, zato i privlači; unutrašnja je pak teška, zbog toga i odbija ljude od sebe. Ali onaj ko se veže za prvo koje je veštastveno (materijalno) i sam se u duhu postepeno oveštastvljuje, zato se hladi, postaje nepokretniji i stoga se sve više i više udaljava od unutrašnjeg. I ispada da će neko prvo ostaviti unutrašnje, navodno do vremena sazrevanja, doći će, veli, vreme – ali kasnije, kada se osvrne vidi da je vreme propušteno i da je umesto da se pripremi postao za to nesposoban. Opet, ni spoljašnje ne treba da se napušta: ono je oslonac unutrašnjeg, već i jedno i drugo treba da ide zajedno… Očigledno je samo da prvo ima preimućstvo, jer Bogu treba služiti duhom i klanjati Mu se dolikuje u duhu i istini. I jedno i drugo treba da budu u uzajamnoj vezi, u srazmeri s njihovim dostojanstvom, bez nasilja jednog prema drugom i njihove podele na silu.
92. Ono glavno što su oni (sveti oci) tražili i što su savetovali jeste da se shvati duhovno ustrojstvo i da čovek ume da ga se drži. Onome ko to dostigne ostaje jedno pravilo: budi unutra, imaj tajno poučavanje u srcu. Poučavaj se sećanju na Boga, sećanju na smrt, sećanju na grehove, samoprekorevanju, odnosno, spoznaj ovaj predmet i govori o njemu u sebi neprestano, na primer: kamo pojdu, ili: červ, a ne čelovjek. Kada se ovo i slično tvori s pažnjom i osećanjima to je tajno poučavanje.
93. Odavde sledi da se ukratko svi načini ili metode za razgorevanje i održavanje duha revnosti mogu svesti na sledeće: nakon što se probudiš uđi u sebe, stani u svoje srce, prođi svu duhovnu životnu delatnost i zaustavivši se na jednom drži se samo toga. Ili još kraće: saberi se i tvori u srci tajno poučavanje.
94. Kada se vaše srce razgori Božijom toplinom počinje zapravo vaša unutrašnja promena. Ova vatrica će sve u vama spaliti i pretopiti, drugim rečima, počeće sve da produhovljuje dok sasvim ne produhovi. Dok ne dođe ovaj oganj produhovljenosti neće biti, ma kako da se primoravate na duhovno. Dakle, sada je čitava stvar u tome da se stekne oganj. I izvolite da u tom pravcu usmerite sav trud.
Ali znajte da dok se vatra na pokaže, strasti još uvek deluju, iako im se ne dozvoljava da rade šta hoće. Strasti su isto što i vlaga u drvima. Sirova drva ne gore. Treba sa strane doneti suvadi i zapaliti ih. Ona će dok budu gorela početi da suše vlagu i što se više budu razgorevala više će se paliti sirova drva. Tako oganj pomalo isterujući vlažnost i šireći se obuzima plamenom i sva drva koja su u njega bačena.
Naša drva jesu sve sile naše duše i sve aktivnosti tela. Svi su oni dok čovek ne pazi na sebe prožeti vlagom – strastima, i dok strasti nisu proterane, uporno se protive duhovnom ognju… Oni ulaze i u dušu i u telo, osvajaju i sam duh – svest i slobodu – uzimaju pod svoje, i na taj način gospodare čitavim čovekom. Pošto su oni u vezi sa demonima kroz njih demoni i vladaju čovekom, koji ipak umišlja da je sam svoj gazda.
Od ovih se pre svega oslobađa duh. Blagodat Božija ga izvlači. Duh, ispunjavajući se pod dejstvom blagodati strahom Božjim raskida svaku vezu sa strastima, i pokajavši se za prošlost črvsto rešava da ubuduće ugađa samo Bogu i da radi Njega Jedinog živi, hodeći po zapovestima Njegovim. Stojeći u ovoj odlučnosti duh uz pomoć blagodati Božije isteruje zatim strasti iz duše i tela i sve u sebi produhovljuje. Eto, i kod vas se duh iščupao iz okova koji su ga držali. Svešću i voljom vi stojite na strani Božijoj. Bogu želite da pripadate i da samo Njemu ugađate. To je tačka oslonca za vašu delatnost u duhu. Međutim, dok je vaš duh povratio svoja prava duša i telo još uvek ostaju pod dejstvom strasti i trpe od njih nasilje. Vama sada preostaje da se naoružate protiv strasti i da ih pobedite – da ih isterate iz duše i tela. Borba sa strastima je neizbežna. One neće same od sebe predati ono čime vladaju, iako to čine nezakonito.
Sećanje na Boga jeste život duha. Ono rasplamsava i revnost za ugađanje Bogu, i vašu odlučnost da budete Božija čini nepokolebljivom. Ovo je, opet ponavljam, – tačka oslonca za život u duhu, i dodaću – osnova za vaše strateške operacije protiv strasti.
95. Kako su u sebi razgorevali molitveni duh i utvrđivali se u molitvi podvižnici, oci i učitelji naši? Glavno što su oni tražili sastojalo se u tome da srce neprestano gori samo Gospodu. Bog zahteva srce, zato što je u njemu ishodište života. Gde je srce – tamo je svest, pažnja i um, tamo je svecela duša. Kada je srce u Bogu i sva duša je u Bogu i čovek stoji pred Bogom u neprestanom poklonjenju duhom i istinom.
Ovo glavno se nekima davalo brzo i lako. Milost Božija! Čim ih je duboko potresao strah Božji, čim je oživljavala savest u svoj svojoj sili, čim se burno rasplamsavala revnost da se čovek drži pred Gospodom čisto i neporočno, čim je trud ugađanja Bogu razduvavao ovaj oganj i pretvarao ga u plamen! To su serafimske duše, plamene, koje se brzo kreću, mnogodelatne.
Međutim, kod drugih sve ide tromo. Da li je njihovo prirodno ustrojstvo takvo ili Bog s njima ima druge namere, njihovo srce se ne zagreva brzo. Naizgled, već su se navikli na sva dela pobožnosti i vode život pravedan, ali ne, – u srcu uopšte nije ono što bi trebalo da bude. Tako biva ne samo sa mirjanima, već i s onima koji žive u obiteljima, čak i sa otšelnicima.
Bog je dao razum trudbenicima trezvenja i oni su ustanovili naročit način da se u srcu ukoreni stalna molitva upućena Gospodu koja zagreva srce. To smo više puta pominjali. Iskustvo je opravdalo ovaj način pokazavši da je uspešan, i on je počeo gotovo svuda da se upražnjava, i svi koji se njime bave onako kako treba imaju uspeha.
96. Iz iskustva se u duhovnom životu može izvući veoma pouzdan zaključak da onoga ko ima usrdnost prema molitvi ne treba učiti kako da se usavršava u molitvi. Sam molitveni trud, koji se upražnjava sa strpljenjem dovešće ga i do najviših stepena molitve.
Ali šta da rade slabi i tromi, i naročito oni koji su pre nego što su došli do spoznaje kakva molitva treba da bude stigli da očvrsnu u spoljašnjoj formalnosti i koji su se ohladili prema navikavanju na poredak ustavnih molitvoslovlja? Njima preostaje još jedno pribežište – umetničko delanje umne molitve Gospodu. I zar nije pre svega zbog njih pronađeno ovo umetničko delanje, ili drugačije, umetničko zasađivanje Isusove molitve u srce?
97. „Osim uz pomoć delatne umne molitve niko ne može da izbegne delovanje strasti i napade lukavih pomisli, za koje će biti ispitani u smrtnom času i dati odgovor na Strašnom Sudu.“
98. Isusova molitva je jedno od sredstava za postizanje uspeha u čovekovom hođenju pred Bogom… Ovde je glavno da čovek stane pažnjom u srce i da vapije ka Gospodu Koji je svuda prisutan…
Koren dobrog unutrašnjeg ustrojstva jeste strah Božji. Njega treba učiniti stalno prisutnim… On će sve držati u napetosti i neće dozvoliti da se opuštaju ni udovi, ni misli, gradeći bodro srce i trezvenu misao.
Međutim, uvek se treba sećati i osećati da je uspeh u duhovnom životu i u svim njegovim manifestacijama plod blagodati Božije. Duhovni život je potpuno u zavisnosti od Presvetog Duha Božijeg. Mi imamo svoj duh, ali je on nemoćan. On stupa na snagu kada ga oseni blagodat.
99. Iščite i obrjaščete!.. Šta čovek treba da traži? Živo, opipljivo opštenje s Gospodom. Ovo daje blagodat Božija, ali mi i sami treba da se potrudimo na tome. U kom pravcu usmeriti trud? Na to da se čovek uvek seća Gospoda, toga da je On blizu, da je čak u srcu. Da bismo u ovome uspeli, savetuje se navikavanje na Isusovu molitvu: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, ponavljajući je neprestano s mišlju o Gospodu, Koji je u srcu ili blizu srca. Stani s pažnjom u srce pred lice Gospoda i govori: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja grješnago. – Čitava stvar i jeste u tome i u suštini ništa se više ne traži… Stvar je u tome da se stane umom u srce pred licem Gospoda i da se molitva Njemu upućuje. Pritom znaj da je umna molitva stajanje umom pred Gospodom sa uzdasima Njemu upućenim, a Isusova molitva: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja.. jeste slovesna, spoljašnja molitva.
Na ovaj način će se sećanje na Boga učvrstiti u umu i lik Božiji će biti u duši kao sunce. Stavi hladnu stvar na sunce, ona će se zagrejati. Tako će se i duša zagrejati od sećanja na Gospoda Koji je umno Sunce. A šta će biti posle toga, videćeš kasnije.
Prvi trud je navika da se neprestano ponavlja Isusova molitva… I počnite, stalno ponavljajte i ponavljajte, ali sve s mišlju o Gospodu. I sve je tu…
100. Pitate šta je potrebno za Isusovu molitvu… Dobro je onako kako je vi tvorite. Podsećajte sebe na to i tako činite. Samo ću vas na jedno podsetiti, da pažnjom treba sići u srce i stati tamo pred lice Gospoda Koji je svuda prisutan, i u vama, i Koji sve vidi – i u vama takođe… Stabilnost će nastati kad se u srcu stvori oganj.
Trudite se da je ne prekinete, i ona će se tako učvrstiti da će se sama ponavljati, i u vama će žuboriti potočić, kao što je govorio starac Partenije Kijevo-Pečerski. A neko od drevnih je rekao: kao kada lopovi priđu kući da se uvuku u nju i nešto da ukradu, pa čuju da tamo unutra neko priča, te se ne rešavaju da u nju uđu, i kada se naši neprijatelji prikradaju duši da bi je pokrali i čuju da tamo žubori mala molitva idu unaokolo, a u sredinu se plaše da uđu.
101. Ono što treba tražiti molitvom jeste ukorenjivanje u srcu tihog, ali toplog stalnog osećanja prema Bogu; ekstaze i naročita kretanja čovek ne treba da se trudi da ostvari; a kada Bog pošalje naročita molitvena osećanja treba za njih zahvaljivati, a ne pripisivati ih sebi i ne žaliti kada odu, kao za nekim velikim gubitkom, već uvek od njih smireno prelaziti na tiho osećanje prema Gospodu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *