NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
PLODOVI MOLITVE
 
74. Prvi plodovi molitve se sastoje od pažnje i umilenja. Ovi plodovi se pojavljuju pre svih drugih od svake molitve koja se pravilno tvori, a pre svega od Isusove molitve, koja je iznad svakog pojanja psalama i drugog molitvoslovlja. Od pažnje se rađa umilenje, a od umilenja se produbljuje pažnja. Oni se slivaju, rađajući jedno drugo; oni molitvi daju dubinu, postepeno oživljavajući srce; oni joj daju čistotu, otklanjajući rasejanost i sanjarenje. Kao i istinska molitva pažnja i umilenje su darovi Božiji.
75. Znajte da pažnja nikada ne sme da napušta srce. Ali delo u srcu ponekad biva samo umno – samo ga um tvori, a ponekad i srdačno, to jest i počinje se i nastavlja sa toplim osećanjem. Ovo nije zakon samo za otšelnike, već za sve one koji čista srca treba da stoje pred Bogom i da pred Njim rade, to jest, za sve hrišćane. Um se umara kada izgovara reči molitve. Tada se molite bez reči – padnite ničice u mislima u srcu pred Gospodom predajući Mu se… To će i biti prava molitva, a reč je samo izražava… i ona je uvek slabija od same molitve pred Bogom.
Srdačna molitva nikada nije preuranjena. Ona je početak dela. Njenim utvrđivanjem u srcu napreduje delo Božije. Treba je razvijati ne žaleći truda. Bog, kada vidi trud, daje ono što se traži. Prava molitva ne biva proizvod samog čoveka: ona je dar Božji. Tražite i naći ćete! To što niste koristili veštački način ukorenjivanja molitve – nije šteta. Ovaj način nije neizbežan; i bez njega se može. Nije glavni položaj tela, već unutrašnje ustrojstvo. Sve delo se sastoji u tome: „Stajati pažnjom u srcu i gledati ka Bogu, ili vapiti.“ – Nisam sreo još nikoga ko bi odobravao ovaj veštački metod. Preosvećeni Ignjatije i o.Makarije Optinski ga takođe ne odobravaju.
76. Umešno delanje Isusove molitve… uvek je tvoriti jednostavno s pažnjom u srcu ili hođenje sa sećanjem na Boga, jeste naš trud i sam po sebi ima svoj prirodni – a ne blagodatni – plod. Ovaj plod jeste sabranost misli, strahopoštovanje i strah Božji, sećanje na smrt, umirenje pomisli i izvesna srdačna toplota. Sve su to prirodni plodovi unutrašnje molitve. Ovo čovek treba dobro da zapamti da ne bi trubio pred sobom i pred drugima i da se ne bi nadimao.
Dok su u nama samo prirodni plodovi ne vredimo ni pare, i u suštini, i po sudu Božijem. Vredimo kada dođe blagodat. Jer kada ona dođe uupravo to će značiti da nas je Bog pogledao milostivim okom…
U čemu se zapravo ispoljava ovo dejstvo blagodati ne mogu vam reći, ali nesumnjivo je da ona ne može doći pre nego što se pojave svi gore navedeni plodovi unutrašnje molitve.
77. Plod molitve je sabranost pažnje u srcu i toplina. Ovo je prirodno dejstvo. To svako može da dostigne. I ovu molitvu treba da tvori svako, ne samo monah, već i mirjanin.
Ovo nije neko komplikovano delo, već jednostavno. I Isusova molitva sama po sebi nije neka čudotvorna, već je kao i svaka druga kratka molitva – slovesna, dakle, spoljašnja. Ali ona može da pređe u umnu i srdačnu… sve prirodnim putem. Što je od blagodati – na to treba čekati, jer se to ni na koji način ne može osvojiti.
Ono što su vam pisali da prvo treba očistiti strasti odnosi se na uzvišenu sozercateljnu molitvu, a ovo je jednostavna molitva…, koja ipak, može da dovede do uzvišene moltive.
Da bi bavljenje njome bilo uspešno svaki put kada joj pristupate treba sve da ostavite da bi srce bilo apsolutno slobodno od svega, da u pažnji ne štrči ni neko lice, ni posao, ni stvar. Sve to treba isterati u ovo vreme. Kada završite pravilo ne treba da napuštate ovu molitvu nikada, već čim budete slobodni, odmah da je se prihvatite.
Za vreme bogosluženja treba pažljivo slušati službu… stojeći s pažnjom tamo gde se tvori Isusova molitva. A kada se nešto nerazumljivo čita i poje treba tvoriti ovu molitvu.
78. Ne zaboravljajte da se ne treba ograničavati samo mehaničkim ponavljanjem reči Isusove molitve. To čoveka neće nikuda odvesti osim do mehaničke navike da ovu molitvu ponavlja jezikom, a da čak ni ne razmišlja o njoj. Naravno, ni ovo nije loše, ali to predstavlja najudaljeniju spoljašnju periferiju ovog dela.
Suština stvari je svesno stajanje u prisustvu Gospoda sa strahom, verom i ljubavlju. Ovo raspoloženje je moguće i bez reči. Njega i treba utvrditi u srcu pre svega. Reči će doći kasnije da bi se samo na tome zadržala pažnja i produbila ona osećanja i raspoloženja.
79. Isusova ili neka druga kratka molitva je dobra stvar ako se jezik na nju navikne. Postarajte se samo pritom da pažnju ne držite u glavi, već u srcu i budite tamo ne samo za vreme stajanja na molitvi, već i u svako vreme. Potrudite se da stvorite u srcu kao neku ranicu… Stalni trud će to brzo učiniti. Tu nema ničeg naročitog. To je prirodna stvar (to što će se pojaviti ranica). Međutim, od toga će biti i više sabranosti. A glavno je da Gospod videći trud daruje i Svoju pomoć i blagodatnu molitvu. Tada će u srcu sve krenuti svojim tokom.
80. Plašite se da ne padnete u duhovno slastoljublje? Otkud ono ovde?! Jer ne tvori se molitva radi slasti, već zato što je dužnost da se na ovaj način služi Bogu; a slast je obavezna prinadležnost istinskog služenja. Osim toga, u molitvi je glavno stajanje pred Bogom umom u srcu, s pobožnošću i strahom koji otrežnjuje i isteruje svaku nastranost i koji u srcu nasađuje bol pred Bogom. Ova osećanja: strah Božji i bol, ili srce skrušeno i smireno jesu glavne crte prave unutrašnje molitve i proba svake molitve, na osnovu njih treba suditi da li naša molitva ide onako kako treba ili kako ne treba. Kada oni postoje – molitva je valjana. Kada ih nema – nije u redu, i treba je vratiti na pravi put.
Kada ih nema slast i toplina mogu da izazovu nadmenost, a to je duhovna gordost… i to će biti pogubna prelest. Tada će slast i toplina otići; ostaće samo sećanje na njih… a duša će i dalje misliti da ih ima. – Ovoga se bojte i više razgorevajte strah Božji, smirenje i padanje ničice pred Bogom s bolom, hodeći uvek u prisustvu Božijem. Ovo je glavno!
Srdačna toplina o kojoj pišete je dobro stanje. I treba je čuvati i podržavati. Kada oslabi, treba je rasplamsavati kao što vi radite: sabirati se što jače u sebi i vapiti ka Gospodu. Da ne bi odlazila treba izbegavati rasejavanje misli i utisaka na osećanja koja nisu u skladu sa ovim stanjem, treba izbegavati da se srce prilepi za bilo šta vidljivo i nikakva briga ne sme da proguta svu pažnju. Pažnja pak prema Bogu neka bude stalno i napetost tela neka ne popušta, mirno, kao vojnik u stroju. Glavno je: moliti Gospoda da produži ovu milost.
Što se tiče pitanja da li je to to, jednom zauvek usvojite pravilo da takva pitanja odagnavate bez žalosti, čim se rode. To je vražiji nakot. Ako se zadržite na ovom pitanju neprijatelj će odmah dati i odgovor: o, naravno, to je to… Sila si – svaka ti čast! – Zatim će se delija popeti na štule, počeće da umišlja da je nešto veliko, a druge će prezirati. I blagodat će otići, ali će ga neprijatelj držati u misli da je ona sa njim. I ovo je: misli da ima, a nema ništa (mnitsja imjeti, togda kak ničego net). Sveti oci su napisali: „Nemoj meriti sebe.“ A ako čovek uzme i reši ovo pitanje znači da pristupa merenju sebe: koliko sam porastao. Izvolite bežati od ovoga kao od vatre.
82. Prava toplina je dar Božji; ali postoji i prirodna toplina, plod sopstvenih napora i slobodnog raspoloženja. One su jedna od druge udaljene kao nebo od zemlje. Kakva je toplina u vama – ne vidi se. Kasnije će se otkriti.
„Misli su me umorile, ne dozvoljavaju da se zaustavim pred Bogom.“ To je znak da je to vaša toplina, a ne Božija. Prvi plod Božije topline jeste sabranost misli i njihova stalna ustremljenost ka Bogu. Ovde se dešava isto što i sa krvotočivom ženom. Kod nje je bilo: sta tok krove… a ovde se zaustavlja tečenje pomisli. Šta je potrebno? Održavajući svoju prirodnu toplinu ne smatrati je za nešto vredno, već samo za izvesnu pripremu za Božiju toplinu. Zatim, treba osećati bol zbog oskudnosti Božijeg dejstva u srcu i u bolu neprestano moliti Gospoda: „Milostiv budi! Ne otvrati Lica Tvojego!.. Prosvjeti Lice Tvoje!..“ Uz ovo treba povećati telesna lišavanja… u hrani, u snu, poslu i slično. Sva dela treba predati u ruke Božije.
83. Od trenutka kada se ujutru probudite postarajte se da se saberete i da razgorite toplinu. Ovo smatrajte za svoje normalno stanje. Čim ovoga nema znajte da u vama nešto nije u redu. Kad se ujutru dovedete u takvo stanje sabranosti i topline treba sve da činite da nikako ne razorite svoje unutrašnje raspoloženje, a koliko je u vašoj moći treba da činite ono što podržava ovo stanje, a ono što ga rastrojava ni u kom slučaju ne treba činiti: jer bi to značilo biti sopstveni neprijatelj… Odredite sebi kao zakon da čuvate sabranost i toplinu, stojeći umom pred Gospodom. Onda će se samo pokazati kako treba da se radi ili šta čovek sebi treba da dozvoli, a šta ne treba.
Svemoćni pomoćnik u ovome jeste Isusova molitva. Na nju se treba navići tako da se ona neprestano izgovara tamo gde se nalazi srce. A da bi se čovek navikao treba da se potrudi. Sada se latite tog posla. Ili ste već upoznati sa njim? – Činilo mi se da ovu molitvu tvorite samo na pravilu. Na pravilu ona ide po svom redu, ali je obavezno treba tvoriti dok čovek sedi, hoda, jede, radi. Ako se ona ne drži jako u srcu moguće je da čovek sve ostavi i da se samo njome bavi dok se ona u njemu ne ukoreni. To je prosta stvar. Treba stati pred ikonama u molitvenom položaju (može da se sedne) i kada se pažnja spusti tamo gde se nalazi srce, onda tamo treba lagano tvoriti Isusovu molitvu uz sećanje na prisustvo Božije. Tako treba činiti pola sata, sat ili više. Prvo je teško, a kada se stekne navika sve će se odvijati prirodno, kao disanje.
Uz ovakvo unutrašnje ustrojstvo u vama će početi i umni život, ili kako kažu, umno delanje. Prva stvar ovde jeste zahtevanje čistote savesti, da ona čoveka ne prekoreva ne samo pred Bogom, već ni pred njim samim, čak ni pred stvarima. Zato, čim se u mislima ili reči pojavi nešto što smućuje savest, odmah se u sebi treba kajati pred Gospodom Koji sve vidi i Koji će umiriti savest.
Ostaje samo borba s pomislima koje će malo malo zujati kao dosadni komarac. Sami se učite kako da sa njima izađete na kraj. Iskustvo je nauka. Reći ću vam jedno: obično se pomisli kovitlaju u glavi. One su prazne. Ali vi pazite na one koje se kao strela zabadaju u srce i ostavljaju tamo trag kao ožiljak. Odmah se priberite i izgladite ovaj trag molitvom stavivši na njegovo mesto suprotno osećanje. Kada se čuva toplina ovi slučaji su retki i slabi.
84. Na jeziku neka bude Isusova molitva, u umu – viđenje Gospoda pred sobom, u srcu čežnja za Bogom ili za opštenjem s Gospodom. Kada sve ovo bude postojalo, i kada se ustali, Gospod će vam videći kako se trudite dati ono za šta molite.
85. Svaka molitva treba da ishodi iz srca, a svaka druga molitva nije molitva. I molitve po molitveniku, i lične molitve, i kratke molitvice treba da idu iz srca ka Gospodu Kojeg čovek vidi pred sobom. Tim pre takva treba da bude Isusova molitva.
86. Molite me da vam razjasnim delo molitve… Ali ovde nema šta da se objašnjava. Stani umom u srce pred licem Gospoda i vapij: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja grješnago! – To će biti molitveni trud. Ukoliko se neko usrdnije bude trudio Gospod će mu, videći trud, dati duhovnu molitvu koja biva plod blagodati Svetog Duha.
Evo, to je sve što treba reći i shvatiti o Isusovoj molitvi. Sve ostalo što se izmišlja ne odnosi se na ovu stvar. – To neprijatelj odvlači od prave molitve.
87. Treba se pažnjom zaustaviti u srcu i stajati tamo stalno pred Gospodom. O tome sam vam više puta pisao. Tada ćete primećivati svaku trunčicu. Molite se, Bog će dati!
88. Dok postoji revnost, prisutna je i blagodat Svetog Duha. Ona je oganj. Vatra se održava drvima. Duhovna drva jesu molitva… Čim se blagodat dotiče srca odmah se rađa obraćenost uma i srca ka Bogu – t.j. seme molitve. Zatim ide bogomislije.
Blagodat Božija pažnju uma i srca usmerava ka Bogu i drži ih na Njemu. Pošto um nikada nije bez dejstva i kako se okreće prema Bogu on o Bogu i razmišlja. Otuda potiče sećanje Boga, stalni saputnik blagodatnog stanja… Sećanje na Boga ne biva prazno, već obavezno uvodi u sozercanje savršenstava Božijih i Božijih dela: blagosti, pravde, stvaranja, promišljanja, iskupljenja, suda i nagrade. Sve zajedno ovo je svet Božji ili duhovna oblast. Revnitelj stalno prebiva u ovoj oblasti. Ovakvo je svojstvo revnosti. Otuda potiče i obrnuto: onaj ko prebiva u ovoj oblasti podržava i oživljava revnost. Želite li da održite revnost? – Održavajte propisano raspoloženje… Po delovima – to su drva duhovna… Imajte uvek pod rukom ovakva drva i čim primetite da oganj revnosti slabi uzmite neku cepanicu od svojih duhovnih drva i obnavljajte duhovnu vatru. I sve će krenuti na dobro. Iz skupa takvih duhovnih kretanja proističe strah Božji, stajanje pred Bogom sa sveštenim strahom u srcu. Ovo je stražar i čuvar blagodatnog stanja… Udubite se u ovo i dobro promislite o tome, uselite u svest i srce… i neprestano oživljavajte u sebi… i bićete živi.
Vaša kula je kao pustinjska kelija. Čovek može ništa da ne vidi i ne čuje… Može nešto da pročita, pa da porazmisli, malo da se pomoli, pa opet malo da porazmisli.
Eto, sve je tu. Kada bi Bog dao toplinu u srce i kada ona ne bi nestajala! Čista savest i stalna molitvena usmerenost ka Bogu bi trebalo upravo ovo da proizvedu. Ali sve je iz ruke Božije.
89. Usrdno ispunjavajući pravilo čuvajte trezvenost uma i toplinu srca. Kada ova poslednja počne da se smanjuje požurite da je razgorite znajući sigurno da čim ona nestane to znači da je više od pola puta ka odstupanju od Boga pređeno. Strah Božji je čuvar i podstrekač unutrašnje topline, ali potrebno je i smirenje, i trpljenje, i vernost pravilima, i najpre trezvenost. Pazite na sebe, Gospoda radi. Pazite na sve načine da ne zaspite, ili da se ako ste zadremali probudite.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *