NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
ISUSOVA MOLITVA
 
51. Ova Božanstvena molitva, koja se sastoji u prizivanju Spasitelja, jeste: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja! Ona je i molitva, i zavet, i ispovedanje vere, davateljka Duha Svetog i Božanskih darova, očišćenje srca, isterivanje demona, useljenje Isusa Hrista, izvor duhovnog razumevanja i Božanstvenih pomisli, otpuštenje grehova, lekarka duša i tela, davateljka Božanstvenog prosvećenja, kladenac Božije milosti, zastupnica otkrovenja Tajni Božjih, jedina spasiteljka, jer ime Spasitelja našeg Boga u sebi nosi, ime Isusa Hrista Sina Božijeg na nas priziva. „Nest bo inogo imene pod nebesem, o nemže podobajet spastisja nam“ (Dap. 4, 12), kao što kaže apostol… Zbog toga svi verujući treba neprestano ovo ime da ispovedaju, i radi propovedanja vere i radi svedočenja naše ljubavi prema Gospodu našem Isusu Hristu, od Kojeg ništa nikada ne sme da nas razdvaja, i radi blagodati koja se dobija od ovog imena, radi otpuštenja grehova, lečenja duše, osvećenja, prosvećenja, i pre svega radi spasenja. Božanstveni Jevanđelista govori: „Sija že pisana biša da vjerujete, jako Iisus jest Hristos, Sin Božij.!“ To je vera! – I „da vjerujušče život imate vo imja Jego.“ Ovo je spasenje i život! (Jn. 20, 31).
52. Neka niko ne misli, braćo moja hrišćani, da navodno samo lica sveštenog zvanja i monasi imaju dužnost da se neprestano i uvek mole, a da je mirjani nemaju. Ne, ne: svi mi hrišćani smo dužni da uvek prebivamo u molitvi… I Grigorije Bogoslov uči sve hrišćane i govori im da ime Božije treba da pominju u molitvi češće nego što udišu vazduh… Osim toga, obratite pažnju i na način tvorenja molitve, kako je moguće neprestano se moliti, – upravo, moliti se umom. A to uvek možemo da činimo ako poželimo. Jer i kada sedimo za rukodeljem, i kada hodamo i kada jedemo, i kada pijemo, – uvek umom možemo da se molimo i da tvorimo umnu molitvu, blagougodnu Bogu, istinsku molitvu. Telom ćemo raditi, a dušom ćemo se moliti. Neka naš spoljašnji čovek obavlja svoje telesne poslove, a unutrašnji neka u potpunosti bude posvećen služenju Bogu i neka nikada ne odstupa od ovog duhovnog dela umne molitve, kao što nam zapoveda i Bogočovek Isus govoreći u Svetom Jevanđelju: „Ti že, jegda molišisja, vnidi v klijet tvoju, i zatvoriv dveri tvoja, pomolisja Ocu tvojemu Iže v tajnje“ (Mt. 6, 6). Klet duše je telo, vrata su naših pet telesnih čula. Duša ulazi u svoju klet kada um ne luta ovamo-onamo po mirskim delima i stvarima, već se nalazi u našem srcu. Naša osećanja se zatvaraju i ostaju takva kada im ne dozvoljavamo da se prilepljuju uz spoljašnje čulne stvari, i kada naš um na taj način ostaje slobodan od svake svetovne pristrasnosti i skrivenom umnom molitvom se sjedinjuje s Bogom Ocem svojim.
53. Uči se umnoj, srdačnoj molitvi, jer je Isusova molitva svetilnik stazama našim i zvezda-vodilja ka nebu, kao što uče sveti oci (u Dobrotoljublju). Isusova molitva (koja neprestano gori u umu i srcu) jeste bič protiv tela i njegovih zlih pohoti (naročito bludne i pohoti črevobesija). Uobičajenoj molitvi – Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, dodaji: Bogorodiceju pomiluj mja grješnago. Samo spoljašnja molitva nije dovoljna: Bog sluša um, i zbog toga oni monasi koji ne sjedinjuju spoljašnju molitvu sa unutrašnjom nisu monasi, već crne cepanice. Monah koji ne zna (ili je zaboravio) na delanje Isusove molitve nema pečat Hristov. Knjiga neće naučiti molitvi (ona samo ukazuje na pravi put i kako se njome treba baviti); njome (molitvom) se treba mnogo baviti.
54. Gospodu se treba obraćati silazeći pažnjom uma u srce i tamo vapijući Bogu. Kada bismo obavezno ispunjavali ovo malo pravilo: da utvrdivši se umom u srcu stojimo pred Gospodom sa strahom, pobožnošću i predanošću, nikada u nama ne bi nastale ne samo strasne želje i osećanja, već ni gole pomisli.
55. Čitali ste o molitvi Isusovoj?.. I znate je iz iskustva. Samo ona i može učiniti da u čoveku postoji valjani poredak, i ona neće dozvoliti brigama oko spoljašnjeg poslovanja da rastrojavaju ovaj poredak. Ona će samo omogućiti da se ispuni zapovest otaca: ruke su u poslu, a um i srce sa Bogom. Kada se ona usadi u srce, onda unutra nema prekida, već je sve jedno isto… Gotovo da je nemoguće nešto sistematski uspostaviti unutra, ali isto ili slično se uz svu raznovrsnost poslova može zadržati – i to će dati Isusova molitva kada se ukoreni u srcu. Kako će se ukoreniti?! Ko zna kako? A ukorenjuje se. Onaj ko se trudi toga postaje svestan ne znajući kako se to dogodilo. Trud… hođenje u prisustvu Božijem sa što god je moguće češćim ponavljanjem ove molitve. Čim je čovek slobodan, odmah neka je se prihvati… I daće mu se.
Čitanje spada u jedan od načina obnavljanja i oživljavanja Isusove molitve. Ali savetuje se da se više čita o molitvi.
56. Kada sećanje na Boga postoji i podržava strah Božji u srcu, sve ide na dobro, ali kada ono slabi ili se drži samo u glavi, tada je sve nakrivo nasađeno.
57. Paženje na ono što se dešava u srcu i iz njega ishodi jeste glavni posao hrišćanskog ispravnog života. Ovim se i unutrašnje i spoljašnje dovodi u odgovarajući red. Međutim, pažnji uvek treba dodavati rasuđivanje, kako bi se valjano ispitalo ono što se unutra dešava i što spoljašnjost zahteva. Bez rasuđivanja ni pažnja ničemu ne služi.
58. Moguće je da prilikom ispunjavanja spoljašnjih poslušanja ne bude unutrašnjeg, i da tvoj život ostane bezdušan. Kako to izbeći? U svaki posao treba unositi bogobojažljivo srce. Da bi srce uvek bilo u stanju bogobojažljivosti treba da ga neprestano osenjuje razmišljanje o Bogu. Razmišljanje o Bogu će biti vrata kroz koja će duša ulaziti u delatni život. Sav trud sada treba da bude usmeren na to da se neprestano razmišlja o Bogu ili o prisustvu Božijem. „Vziščite Boga… Vziščite lice Jego vinu…“). Evo gde se nalaze trezvenje i umna molitva. Bog se svuda nalazi; radi, i neka i tvoja misao uvek bude s Bogom. Kako to učiniti? Misli se roje kao komarci u svojim rojevima, a nad mislima i osećanja srca. Da bi se misao prilepila uz Jedinog, starci su imali običaj da se navikavaju na neprekidno izgovaranje kratke molitvice i zbog navike čestog ponavljanja jezik se toliko navikavao na nju da ju je ponavljao sam od sebe. Tako se i misao prilepljivala za molitvu, a kroz nju i za neprekidno razmišljanje o Bogu. Nakon navikavanja molitva je vezivala sećanje na Boga, a sećanje na Boga molitvu; i oni su jedno drugo podržavali. Eto hođenja pred Bogom.
Umna molitva jeste kada neko, utvrdivši se pažnjom u srcu odatle molitvu uznosi Bogu. Umno delanje je kada neko stojeći pažnjom u srcu sa sećanjem na Gospoda otkriva svaku drugu misao, koja napada da pronikne u srce.
59. Prepodobni Nil Sorski kaže: „A da prilikom delanja umne molitve ne bi pao u prelest – ne dozvoljavaj sebi nikakve predstave, nikakve slike i viđenja, jer sanjarenja, jaka maštanja i kretanja ne prestaju da postoje i onda kada um stoji u srcu i tvori molitvu i niko nije u stanju da njima vlada osim onih koji su blagodaću Svetog Duha dostigli savršenstvo i osim onih koji su Isusom Hristom stekli nepokolebljivost uma.“
60. Neki brat, po imenu Jovan, došao je iz zemlje primorske kod ovog svetog i velikog oca Filimona i obgrlivši njegove noge rekao: „Šta da radim, oče moj, da bih se spasio? Vidim da mi se um rasejava i da luta po predmetima tamo-amo gde ne treba.“ On mu, malo poćutavši, reče: „To je nedug spoljašnjih, i ostaje u tebi zbog toga što još nemaš savršenu ljubav prema Bogu, pošto se u tebi nije rodila toplina ljubavi i poznanja Boga.“ Brat ga upita: „Šta onda da radim?“ „Idi,“ odgovori on, „imaj za sada u srcu skriveno vežbanje; ono može da očisti tvoj um od ovoga.“ Brat ne shvatajući šta mu je rečeno kaže starcu: „Šta je to skriveno vežbanje?“ „Idi,“ odgovori on, „održavaj trezvenost u svom srcu i umu, i trezveno sa strahom i trepetom govori: Gospodi Iisuse Hriste, pomiluj mja! Tako je i blaženi Dijadoh zapovedao da postupaju početnici.“ Brat je otišao od njega i uz pomoć Božiju i molitve oca počeo je da tihuje i okusio je sladost ovog zanimanja, samo što je to kratko trajalo. Čim je skrenuo sa ovoga puta i nije mogao trezveno da ide njime i da se moli, ponovo je došao kod starca i ispričao mu šta se dogodilo. On mu reče: „Eto, već si upoznao stazu tihovanja i unutrašnjeg zanimanja, i okusio njihovu sladost. Dakle, imaj u svom srcu sledeće: bez obzira da li jedeš i piješ, da li s nekim besediš, da li si u keliji ili na putu, ne zaboravljaj da trezvenom mišlju i pažljivim umom prinosiš ovu molitvu i da poješ i da se baviš molitvama i psalmima. Čak i prilikom ispunjavanja neke neophodne obaveze um tvoj neka ne bude prazan, već neka se tajno vežba i moli… Uvek: i kad odlaziš na počinak, i kada se budiš, i kada jedeš ili piješ, ili kada s nekim razgovaraš, – čuvaj srce svoje u skrivenom umnom bavljenju psalmima ili molitvom: Gospodi Iisuse Hriste, pomiluj mja!“
61. U čisto sozercateljnoj molitvi reči, kao i same misli nestaju, ali ne zbog toga što ti to želiš, već zato što se to dešava samo po sebi.
Umna molitva prelazi u srdačnu ili umno-srdačnu molitvu. Ona se pojavljuje u isto vreme kada nastaje srdačna toplina. Druge molitve više nema u običnom toku duhovnog života. Umno-srdačna molitva može duboko da se ugnezdi u srce i da bude u tom slučaju bez reči i misli, sastojeći se samo u stajanju pred Bogom i padanju ničice pred njim sa sveštenim strahom i ljubavlju. Tu je ona isto ono što i uvlačenje čoveka u sebe pred Boga na molitvu, ili nalaženje molitvenog duha. Ali, sve ovo još nije sozercateljna molitva, koja je najviše molitveno stanje, koje se s vremena na vreme pokazuje u izabranicima Božjim.
62. „Monah je dužan da bez obzira da li jede ili pije, da li sedi ili služi, da li ide putem ili nešto drugo radi – neprestano vapije: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja! da ime Gospoda Isusa silazeći u dubinu srca smiri zmiju koja vlada tamošnjim livadama, da dušu spasi i oživotvori. Neprestano budi s imenom Gospoda Isusa, neka srce proguta Gospoda i Gospod srce, i ovo dvoje će biti jedno. Ne odvajajte svoje srce od Boga, već prebivajte s Njim i uvek čuvajte svoje srce sećajući se Gospoda našeg Isusa Hrista dok se ime Gospoda ne ukoreni u srcu i dok ono ne prestane da razmišlja o bilo čemu drugom – da vozveličitsja Hristos v vas.“
63. Zbog toga veoma premudro slavni rukovodioci naši i nastavnici, s Duhom Svetim Koji živi u njima i u svima nama, najviše, pak, u onima koji su poželeli da stupe na poprište bogotvornog tihovanja, da se posvete Bogu i koji su se odrekli sveta da bi razumno tihovali, uče da se pre svakog drugog delanja i posla Gospodu molimo i da Ga molimo za milost s nesumnjivom nadom, baveći se i zanimajući se neprestano prizivanjem svesvetog i najslađeg imena Njegovog, uvek Ga noseći u umu, u srcu i u ustima i na svaki način podstičući sebe da u Njemu i s Njim i dišemo, i živimo, i spavamo i budni budemo, i idemo, i jedemo i pijemo – i da sve što uopšte činimo tako činimo. Jer, kao što se kada Njega nema u nama stiče sve štetno ne ostavljajući mesta za bilo šta korisno za dušu, tako se i u Njegovom prisustvu sve protivno odagnava, ništa dobro ne nedostaje, i sve je moguće ispuniti, kao što i Sam Gospod naš objavljuje: „Iže budet vo Mne i Az v nem, toj sotvorit plod mnog: jako bez Mene ne možete tvoriti ničesože“ (Jn. 15, 5).
64. „Ukoliko zaista želiš da stidom pokriješ pomisli, da blagodušno tihuješ i bez napora imaš trezvenost u srcu, – neka se prilepi za tvoj dah molitva Isusova i nakon malog broja dana videćeš to na delu.“
65. Šta se traži Isusovom molitvom? – Da kane u srce blagodatni oganj i da počne neprestana molitva, čime se i određuje blagodatno stanje. Treba znati da Isusova molitva kao iskra Božija pada u srce, – pali ga i pretvara u plamen, a sama ne daje ovu iskru, već samo pomaže da se ona primi. Na koji način pomaže? Tako što sabira misli i omogućava duši da stoji pred Gospodom i hodi u Njegovom prisustvu. Glavno je stajanje i hođenje pred Bogom uz vapijanje Bogu iz srca. Tako je činio Maksim Kapsokalivit… Tako neka čine i svi oni koji traže blagodatni oganj, a neka se ne brinu za reči i položaje tela. Bog gleda na srce.
Govorim zbog toga što neki potpuno zaboravljaju na vapijanje iz srca… Svu brigu posvećuju rečima i položaju tela, i izgovorivši u ovom položaju izvestan broj Isusovih molitava sa poklonima ovim se zadovoljavaju sa izvesnom umišljenošću i osuđivanjem onih koji idu u crkvu na zajedničku ustavnu molitvu. Neki tako prožive čitav vek i nemaju blagodati.
Kada bi me neko pitao kako da tvori molitveno delo rekao bih mu: navikavaj se da hodiš u prisustvu Božijem ili čuvaj sećanje na Boga i imaj svešteni strah; radi podržavanja ovog sećanja izaberi nekoliko kratkih molitava ili uzmi one 24 kratke molitve Zlatousta i često ih ponavljaj sa odgovarajućim mislima i osećanjima. Kako se budeš navikavao glava će ti se prosvećivati sećanjem na Boga i srce će se zagrevati. U ovom položaju kanuće na kraju iskra Božija – zrak blagodati. Njega ni na koji način ne možeš da stvoriš, on ishodi direktno od Boga… Tada možeš da ostaneš samo sa Isusovom molitvom i njome da razgorevaš molitvenu iskru u plamen. Takav je direktan put.
66. Zatim, kada primetite da neko počinje da se udubljuje u molitvu možete da mu ponudite da tvori Isusovu molitvu neprestano i da pritom čuva sećanje na Boga sa strahom i pobožnošću. – Molitva je prva stvar. Glavna stvar koja se traži u molitvi jeste dobijanje one vatrice koja je bila data Maksimu Kapsokalivitu… Ova vatrica se ne privlači nikakvom umešnošću, već se daje slobodno blagodaću Božijom. Zbog toga se zahteva molitveni trud kako piše sveti Makarije… Ako želiš da stekneš molitvu, kaže on, trudi se u molitvi… Bog će ti, videći kako usrdno tražiš molitvu, dati molitvu (Beseda 1, glava 13).
67. U uobičajenim iskustvima pobožnog života se to očigledno opravdava kad je u pitanju Isusova molitva. Malo je u njoj reči, ali one sadrže sve. Od davnina je poznato da kada navikneš da se moliš ovom molitvom njome možeš da zameniš sva molitvoslovlja. I da li ima nekoga od onih koji revnuju za spasenje ko ne bi bio upoznat sa ovim delanjem? Velika je sila ove molitve, kako kažu sveti oci, međutim, vidimo da nisu svi koji su se na nju navikli pričesnici ove sile, da ne okušaju svi njene plodove. Zašto je to tako? Zato što žele sami da uzmu u vlasništvo ono što pripada darovima Božijim i što je delo blagodati Gospodnje.
Da počnemo da ponavljamo ovu molitvu ujutru, uveče, hodajući, sedeći i ležeći, u poslu i kada smo slobodni – zavisi od nas, za to se ne zahteva posebna pomoć Božija. Trudeći se na taj način čovek sam može da dođe do toga da jezik i bez njegove svesti ponavlja ovu molitvu. Zatim, može da usledi izvesno umirenje pomisli, čak i svojevrsna srdačna toplina, ali sve će to biti, kako uočava u Dobrotoljublju inok Nikifor, delo i plod naših napora. Zaustaviti se na tome znači isto što i zadovoljiti se umećem papagaja da izgovara izvesne reči, čak i reči kao što su „Gospodi, pomiluj“. Ovo će uroditi sledećim plodom: mislićeš da imaš nešto kad apsolutno ništa nemaš. To se upravo događa s onima u kojima se za vreme navikavanja na ovu molitvu, pošto to zavisi od nas, ne otkriva svest o tome u čemu je njena suština. Pošto toga nisu svesni oni se zadovoljavaju navedenim prirodnim počecima njenog delovanja i prestaju da traže dalje. Ali, u onima čija se svest za to otkrije, neće prestati da traže, već videći da im se, ma koliko da se trude da deluju u skladu sa uputstvima staraca, očekivani plod ipak ne otkriva, preseca se svako očekivanje ploda samo od sopsvenog napora i oni sve uzdanje polažu u Boga. Kada se to ostvari otkriva se mogućnost i za blagodatno delovanje: blagodat dolazi u trenutku koji samo ona zna, i ukorenjuje ovu molitvu u srce. Tada će, kako kažu starci, sve biti isto po spoljašnjem poretku, ali nije isto po unutrašnjoj sili.
Ono što je rečeno o ovoj molitvi odnosi se na svaku manifestaciju duhovnog života. Uzmite srditog čoveka i pretpostavite da je poželeo da ugasi gnevljivost i da stekne krotost. U podvižničkim knjigama postoje uputstva kako čovek treba da upravlja sobom da bi to postigao. On usvaja sve to i počinje da deluje u skladu sa pročitanim uputstvima. Dokle će doći svojim naporima?
Ne dalje do ćutanja usta uz ljutnju, sa izvesnim ukroćavanjem same ljutnje; a da potpuno ugasi gnev i da u njegovom srcu zavlada krotost on sam do toga nikada neće doći. To biva tek onda kada dolazi blagodat i usađuje krotost u srce.
Tako je i kada je u pitanju bilo šta drugo. Ma kakav plod duhovnog života da tražiš, traži iz sve snage, ali ne očekuj plod od svog traženja i svojih napora, već prepusti svoju brigu Gospodu, i ne smatraj da bilo šta pripada tebi, i Toj sotvorit (Ps. 36, 5).
Moli se: „Želim, tražim, ali živi u meni Ti istinom Tvojom.“ Gospod je rekao: „Bez Mene ne možete tvoriti ničesože“ (Jn. 15, 5). I ovaj zakon se u duhovnom životu ispunjava sa preciznošću koja ni za dlaku ne odstupa od onoga što je rečeno. Kada pitaju: Šta da radim da bih stekao ovu ili onu dobrodetelj? – svima se može odgovoriti: Obrati se Gospodu i On će ti dati; nema drugog načina da čovek dobije ono što traži.
68. Sada ću vam pisati o načinima uz pomoć kojih može da se zapali stalna vatrica ili toplina u srcu. Setite se kako se podstiče toplota u fizičkom svetu: tare se drvo o drvo i dobija toplota, pa čak i vatra; stvar se drži na suncu, i ona se zagreva, a ako se sabere više zrakova onda će se i zapaliti. Duhovna toplina se rađa slično ovome. Trud – je trenje podvižništva, držanje na suncu je umna molitva Bogu…
Trudom podvižništva može da se zapali oganj i u srcu, ali ne brzo, ukoliko ostaju sami, jer na ovom putu ima mnogo prepreka. Zbog toga su revnitelji spasenja, iskusni u duhovnom životu od davnina, ne odstupajući od ovog truda po Božijem otkrivenju otkrili i predali na upotrebu sve druge načine za sagrevanje srca, i pritom najjednostavniji i naizgled najlakši način, koji ipak nije manje težak za ispunjenje, samo što brže dovodi do cilja, a to je svrsishodno tvorenje umne molitve upućene Gospodu Spasitelju. Ono se sastoji od sledećeg: stani umom i pažnjom u srce i budući ubeđen da je Gospod blizu i da sluša, vapij Mu sa umilenjem: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja grješnago ili greješnuju,“ i čini to neprestano: i u crkvi, i kod kuće, i na putu, i kad si u poslu, i za stolom, i u postelji, jednom rečju, od trenutka kada otvoriš oči do trenutka kada ih zatvoriš. Ovo će u potpunosti odgovarati držanju stvari na suncu, zato što tu postoji držanje sebe pred licem Gospoda Koji je Sunce umnog sveta. Treba znati da plod od ove molitve počinje da se pojavljuje onda kada se ona usadi u srce i udubi u njega, a za to je potrebno potruditi se navikavanjem na njeno tvorenje; radi toga je potrebno izdvajati izvestan deo vremena ujutru i uveče isključivo za nju.
Kada sve ovo budeš činio sa usrdnoću, bez lenjosti i stalno, milostiv je Gospod, zapaliće se u srcu vatrica, koja će svedočiti o začinjanju unutrašnjeg duhovnog života u središtu naše prirode ili o zacarivanju Gospoda u nama…
Crta kojom se odlikuje stanje kada se otkriva Carstvo Božije u čoveku, odnosno stanje kada se pali stalni duhovni oganj u srcu iz odnosa prema Bogu, jeste unutar-prebivanje. Svest se stalno usredsređuje u srcu i stoji pred licem Gospoda izlivajući pred Njim svoja osećanja, a najviše od svega padajući s bolom ničice pred Njim u smirenim osećanjima pokajanja sa svojevrsnom spremnošću čoveka da sav život svoj posvećuje služenju isključivo Njemu. Ovakvo ustrojstvo se ustanovljava svakodnevno, od trenutka buđenja iz sna, traje ceo dan, u svim delima i poslovima i podvižnici ga ne napuštaju dok im san ne zatvori oči. Zajedno sa stvaranjem ovakvog ustrojstva prestaje svako raspoloženje koje je postojalo do tog trenutka u periodu traženja, u onom prelaznom stanju muke, kako ga naziva Speranski… Nezadrživo vrenje misli prestaje, atmosfera duše postaje čista i vedra: postoji samo misao i sećanje na Gospoda. Otuda potiče svetlost u svemu unutrašnjem.
Sve je tamo jasno, svako kretanje se uočava i dostojno ocenjuje uz prisustvo umne svetlosti koja ishodi od lica Gospoda Koji se sozercava. Zbog toga svaka loša pomisao i svako loše osećanje koje se rađaju srcu u samom začetku nailaze na otpor i bivaju isterani… Ako se i protiv volje provuče nešto mrsko, to se odmah smireno ispoveda Gospodu i omiva unutrašnjim pokajanjem ili spoljašnjim ispovedanjem, tako da se uvek čuva čista savest pred Gospodom. Kao nagrada za sav takav unutrašnji trud daje se smelost prema Bogu u molitva koja neprestano gori u srcu. Neprestana toplina molitve jeste duh ovog života, tako da sa prestankom ove topline prestaje i kretanje duhovnog života kao što sa prestankom daha prestaje telesni život.
69. Ne kažem da je sve učinjeno čim dostigneš ovo stanje vidljivog opštenja. Ovim se samo udara temelj novom stepenu ili novom periodu hrišćanskog života. Odavde će krenuti preobrazovanje duše i tela po duhu života u Isusu Hristu ili njihovo produhovljavanje. Savladavši sebe čovek počinje da ulaže u sebe sve istinsko, sveto i čisto, isteruje sve lažno, grehovno i telesno. I dotad se on trudio na istom poslu, ali je svakog trena bio potkradan; zato što je ono što je uspevao da sagradi gotovo istog trenutka bilo razarano. Sada više nije tako. Čovek je čvrsto stao nogom i ne prepuštajući se mrskim stvarima ostvaruje svoje traženje dostižući cilj. Prima se, po rečima Varsanufija oganj koji je Gospod došao da spusti na zemlju, i u ovom ognju počinju da sagorevaju sve sile ljudske prirode. Ako dugim trenjem podstaknete oganj i bacite drva u njega – ona će se zapaliti i pucketaće i dimiće se goreći dok ne sagore. A kada sagore ona bivaju prožeta ognjem i daju prijatnu svetlost bez dima i pucketanja. Isto se dešava i u čoveku. Oganj je primljen, počinje sagorevanje. Koliko pritom ima dima i pucketanja – znaju oni koji su to iskusili.
Ali, kada sve sagori dim i pucketanje prestaju i u čoveku postoji samo svetlost. Ovo stanje je stanje čistote; dug je put do njega. Ali Gospod je Mnogomilostiv i Svesilan… Očigledno je da onome ko je primio oganj vidljivog opštenja sa Gospodom ne predstoji spokoj, već mnogo truda, ali slatkog i plodnog truda; do sada je on bio gorak i sa malo plodova, ako ne i sasvim jalov.
70. Ukoliko počneš da se navikavaš da se moliš kako treba po tuđim molitvama, u tebi počinju da se bude i sopstvena molitvena obraćanja i vapaji upućeni Bogu. Nikada ne propuštaj bez pažnje ova ushođenja ka Bogu koja se pojavljuju u tvojoj duši, već svaki put čim se probude zastani i moli se svojom molitvom. Ne misli da moleći se ovako škodiš molitvi, – ne: upravo tada se moliš kao što treba i ova molitva brže stiže do Boga. Zato i postoji pravilo koje se svima daje: u crkvi, ili kod kuće, kada tvoja duša sama poželi da se pomoli svojim, a ne tuđim rečima, – daj joj slobodu, neka se moli, iako se i celu službu sama moli, a kod kuće ostavi molitveno pravilo i ne uspe da ga završi.
Oba načina molitve – po molitvenicima s punom pažnjom i odgovarajućim pobožnim mislima i osećanjima ili bez njih, svojim rečima, prijatni su Bogu. Njemu nije prijatno samo kada neko čita molitve kod kuće ili stoji u crkvi na službi bez pažnje: jezik čita ili uho sluša, a misli lutaju ko zna gde. Ovde uopšte nema molitve. Molitva koja se ne čita, ali jeste lična bliža je suštini stvari i mnogo je plodnija. Zbog toga se savetuje da čovek ne čeka uvek da sam poželi da se pomoli, već da tera sebe na silu da se tako moli, i ne samo za vreme crkvene službe i molitvoslovlja kod kuće, već i u svako vreme. Radi navikavanja na ovaj molitveni trud sa samoprimoravanjem iskusni molitvenici su izabrali jednu molitvu Gospodu Spasitelju i odredili pravila za njeno tvorenje kako bi se uz pomoć nje razvila lična molitva. Ova stvar je jednostavna: stani umom u srce pred Gospoda i moli Mu se: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja.“ Tako čini kod kuće pre molitvoslovlja, između molitava i na njihovom kraju, tako čini i u crkvi, tako čini ceo dan, kako bi sve trenutke dana ispunio molitvom.
Ova spasonosna molitva obično prvo biva radna, delatna. Ali ako se neko ne polenji da se potrudi ona će postati i samopokretna, sama će se tvoriti, kao potočić koji žubori u srcu. Ovo je veliko blago i vredi da se čovek potrudi da bi ga dostigao. Trudbenici koji imaju uspeha u molitvi upućuju u tom cilju na neveliki trud ili ne preterano teško molitveno vežbanje, a to je: pre ili posle molitvenog pravila, jutarnjeg ili večernjeg, a nekad i danju, izdvoji nešto vremena za tvorenje samo ove molitve i tvori je na sledeći način: sedi, ili bolje stoj molitveno, usredsredivši pažnju u srcu pred Gospodom, podstaknuvši ubeđenje da je On tu i da te sluša, i vapij Mu: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja,“ i ako želiš čini poklone do pojasa i do zemlje. Tako radi petnaest minuta, pola sata, više ili manje, kako ti je zgodno. Što se usrdnije potrudiš ova molitva će ti se brže prilepiti za srce. Bolje je da se čovek posla lati revnosnije i da ne odstupa dok ne dostigne ono što želi, ili dok ova molitva ne počne sama da se kreće u srcu; posle toga je samo održavaj. Ova srdačna toplina ili gorenje duha, o kojima je ranije bilo reči dolaze upravo ovim putem. Što se više u srcu ukoreni Isusova molitva, više se zagreva srce i tim više molitva postaje samopokretna, tako da se oganj duhovnog života nalazi u srcu. Zato se oni koji su dobili začetak savršenog unutrašnjeg života gotovo isključivo mole ovom molitvom određujući njome sve svoje molitveno pravilo.
71. Sveti Grigorije Sinait piše: „Ono što smo primili u Isusu Hristu u Svetom Krštenju se ne uništava, već se samo zakopava kao neko blago u zemlju. I blagorazumnost, i blagodarnost zahtevaju da se pobrinemo da to otkrijemo i ispoljimo. Ka ovome vode sledeći putevi: kao prvo, ovaj dar se otkriva veoma teškim ispunjavanjem zapovesti tako da onoliko koliko ispunjavamo zapovesti toliko ovaj dar otkriva svoju svetlost i svoj sjaj; kao drugo, on se pojavljuje i otkriva neprestanim prizivanjem Gospoda Isusa, ili što je isto to, neprestanim sećanjem Boga. I prvo sredstvo je moćno, ali je drugo moćnije, pošto i prvo od njega dobija svoju punu silu. Zato, ako iskreno želimo da otkrijemo blagodatno seme koje je u nama skriveno požurimo da se što pre naviknemo na srdačno upražnjavanje i da uvek u srcu imamo samo ovo delo molitve, bez slika i bez uobražavanja, dok ono ne zagreje naše srce i dok ga ne razgori do neizrecive ljubavi prema Gospodu.“
72. Ova molitva je nazvana Isusovom zato što se obraća Gospodu Isusu i zato što je po svom sastavu slovesna, kao i svaka druga kratka molitva. Umna pak biva i treba da se naziva umnom kada se ne uznosi samo rečju, već i umom i srcem, sa svešću o njenom sadržaju i osećanjima, i naročito kada se sa dugom pažnjom upotrebljava i tako slije sa kretanjima duha da se samo ona i vide u čoveku, a reči kao da nema. Svaka kratka molitva može da uzađe na ovaj stepen. Isusovoj molitvi pripada prvenstvo, zato što ona dušu spaja sa Gospodom Isusom, a Gospod Isus jeste jedina vrata za Bogoopštenje, ka kojem molitva teži. Jer On je Sam rekao: „Niktože priidet ko Ocu tokmo Mnoju“ (Jn. 14, 6). Zato onaj ko je nju stekao usvaja svu silu ovaploćenog domostroja, u čemu i jeste naše spasenje. Kad čuješ ovo nećeš se začuditi zato što revnitelji spasenja nisu žalili truda starajući se da se naviknu na ovu molitvu i da usvoje njenu silu. I ti se na njih ugledaj.
Spoljašnje navikavanje na Isusovu molitvu sastoji se u dostizanju toga da se ona sama od sebe neprestano vrti na jeziku, a unutrašnje u usredsređivanju pažnje uma u srcu i neprestanom stajanju u njemu pred Gospodom, sa srdačnom toplinom u raznim stepenima koja sve ovo prati i odbacivanjem svih drugih pomisli, i najviše sa skrušenim i smirenim padanjem ničice pred Gospodom Spasiteljem. Temelj ovom navikavanju se polaže čestim, što je moguće češćim ponavljanjem ove molitve sa pažnjom u srcu. Često ponavljanje utvrđujući se, sabira um u stajanju pred Gospodom. Utvrđivanju ovakvog ustrojstva u čoveku pomaže zagrevanje srca i odagnavanje pomisli, čak i prostih, a ne samo strasnih. Kada u srcu počne neprestano da gori oganj prilepljivanja Gospodu, tada ujedno s tim unutra počinje da vlada mirno ustrojstvo srca sa skrušenim i smirenim mislenim padanjem ničice pred Gospodom.
Dovde doseže naš sopstveni trud uz pomoć blagodati Božije. Ono što iznad ovoga u delu molitve može da se dogodi biće samo dar blagodati. Kod svetih otaca se pominje to samo zato kako neko ko dostigne navedenu granicu ne bi pomislio da nema više šta da poželi i kako ne bi uobrazio da stoji na samom vrhu molitvenog ili duhovnog savršenstva.
Nemoj žuriti da izgovaraš jednu molitvu za drugom, već ih izgovaraj umerenim tempom kao što se obično govori pred značajnim licem kada ga čovek za nešto moli. Međutim, nemoj se starati samo za reči, već najviše da um bude u srcu i da stoji pred Gospodom kao prisutnim, sa punom svešću o Njegovoj veličini i blagodati i pravdi…
Da bi se izbegle nepravilnosti treba da imaš savetnika -duhovnog oca ili sabesednika – jednomislenog brata, i uz njegovu pomoć proveravaj sve što se dešava u takvom tvom trudu. A sam uvek deluj u najvećoj prostoti, u velikom smirenju i ne pripisujući uspeh sebi. Znaj da se pravi uspeh uvek dešava unutra, neprimetno, ne otkrivajući se, kao što raste telo. Zato, kada se u tebi začuje: aha, eto ga! – znaj da je to neprijateljski glas koji ti pokazuje nešto prividno umesto stvarnog. Ovde počinje samoobmana. Odmah ugušuj ovaj glas; inače će on kao truba trubeti u tebi hraneći taštinu.
73. Treba znati da je pouzdan znak podviga i ujedno uslov uspeha u njemu bol. Onaj ko bez boli korača neće dobiti plod. Bol srca i telesni trud dovode do davanja dara Duha Svetog koji se daje svakome ko veruje u svetom Krštenju, koji se našom lenjošću prema ispunjavanju zapovesti sahranjuje u strastima, ali po neizrecivoj milosti Božijoj ponovo vaskrsava u pokajanju. Ne odstupaj pak od truda zbog bola koji on pričinjava da ne bi bio osuđen zbog jalovosti i čuo: „Vozmite ot nego talant“. Svaki podvig, telesni ili duševni, koji nije praćen bolom i koji ne zahteva napor ne donosi plod: „Carstvije Božije nuditsja, i nuždnici voshiščajut je“ (Mt. 11, 12). Mnogi su se mnogo godina bez bola trudili i trude, ali su zbog nedostatka ovog bola bili i jesu tuđi čistoti i nisu pričesnici Svetoga Duha, zbog toga što su odbacili oštricu bola. Oni koji delaju u nemaru i raslabljenosti navodno se mnogo trude, ali ne žanju nikakav plod zbog nedostatka bola. Ako se u skladu sa prorokovim rečima ne sokrušatsja čresla našja iznemogavši od truda posta, ako ne urežemo u srce bolna osećanja skrušenosti i ako ne odbolujemo kao porodilja, nećemo moći da rodimo duh spasenja na zemlji srca našeg.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *