УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
ИСУСОВА МОЛИТВА
51. Ова Божанствена молитва, која се састоји у призивању Спаситеља, јесте: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја! Она је и молитва, и завет, и исповедање вере, даватељка Духа Светог и Божанских дарова, очишћење срца, истеривање демона, усељење Исуса Христа, извор духовног разумевања и Божанствених помисли, отпуштење грехова, лекарка душа и тела, даватељка Божанственог просвећења, кладенац Божије милости, заступница откровења Тајни Божјих, једина спаситељка, јер име Спаситеља нашег Бога у себи носи, име Исуса Христа Сина Божијег на нас призива. “Нест бо иного имене под небесем, о немже подобајет спастисја нам” (Дап. 4, 12), као што каже апостол… Због тога сви верујући треба непрестано ово име да исповедају, и ради проповедања вере и ради сведочења наше љубави према Господу нашем Исусу Христу, од Којег ништа никада не сме да нас раздваја, и ради благодати која се добија од овог имена, ради отпуштења грехова, лечења душе, освећења, просвећења, и пре свега ради спасења. Божанствени Јеванђелиста говори: “Сија же писана биша да вјерујете, јако Иисус јест Христос, Син Божиј.!” То је вера! – И “да вјерујушче живот имате во имја Јего.” Ово је спасење и живот! (Јн. 20, 31).
52. Нека нико не мисли, браћо моја хришћани, да наводно само лица свештеног звања и монаси имају дужност да се непрестано и увек моле, а да је мирјани немају. Не, не: сви ми хришћани смо дужни да увек пребивамо у молитви… И Григорије Богослов учи све хришћане и говори им да име Божије треба да помињу у молитви чешће него што удишу ваздух… Осим тога, обратите пажњу и на начин творења молитве, како је могуће непрестано се молити, – управо, молити се умом. А то увек можемо да чинимо ако пожелимо. Јер и када седимо за рукодељем, и када ходамо и када једемо, и када пијемо, – увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, благоугодну Богу, истинску молитву. Телом ћемо радити, а душом ћемо се молити. Нека наш спољашњи човек обавља своје телесне послове, а унутрашњи нека у потпуности буде посвећен служењу Богу и нека никада не одступа од овог духовног дела умне молитве, као што нам заповеда и Богочовек Исус говорећи у Светом Јеванђељу: “Ти же, јегда молишисја, вниди в клијет твоју, и затворив двери твоја, помолисја Оцу твојему Иже в тајње” (Мт. 6, 6). Клет душе је тело, врата су наших пет телесних чула. Душа улази у своју клет када ум не лута овамо-онамо по мирским делима и стварима, већ се налази у нашем срцу. Наша осећања се затварају и остају таква када им не дозвољавамо да се прилепљују уз спољашње чулне ствари, и када наш ум на тај начин остаје слободан од сваке световне пристрасности и скривеном умном молитвом се сједињује с Богом Оцем својим.
53. Учи се умној, срдачној молитви, јер је Исусова молитва светилник стазама нашим и звезда-водиља ка небу, као што уче свети оци (у Добротољубљу). Исусова молитва (која непрестано гори у уму и срцу) јесте бич против тела и његових злих похоти (нарочито блудне и похоти чревобесија). Уобичајеној молитви – Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, додаји: Богородицеју помилуј мја грјешнаго. Само спољашња молитва није довољна: Бог слуша ум, и због тога они монаси који не сједињују спољашњу молитву са унутрашњом нису монаси, већ црне цепанице. Монах који не зна (или је заборавио) на делање Исусове молитве нема печат Христов. Књига неће научити молитви (она само указује на прави пут и како се њоме треба бавити); њоме (молитвом) се треба много бавити.
54. Господу се треба обраћати силазећи пажњом ума у срце и тамо вапијући Богу. Када бисмо обавезно испуњавали ово мало правило: да утврдивши се умом у срцу стојимо пред Господом са страхом, побожношћу и преданошћу, никада у нама не би настале не само страсне жеље и осећања, већ ни голе помисли.
55. Читали сте о молитви Исусовој?.. И знате је из искуства. Само она и може учинити да у човеку постоји ваљани поредак, и она неће дозволити бригама око спољашњег пословања да растројавају овај поредак. Она ће само омогућити да се испуни заповест отаца: руке су у послу, а ум и срце са Богом. Када се она усади у срце, онда унутра нема прекида, већ је све једно исто… Готово да је немогуће нешто систематски успоставити унутра, али исто или слично се уз сву разноврсност послова може задржати – и то ће дати Исусова молитва када се укорени у срцу. Како ће се укоренити?! Ко зна како? А укорењује се. Онај ко се труди тога постаје свестан не знајући како се то догодило. Труд… хођење у присуству Божијем са што год је могуће чешћим понављањем ове молитве. Чим је човек слободан, одмах нека је се прихвати… И даће му се.
Читање спада у један од начина обнављања и оживљавања Исусове молитве. Али саветује се да се више чита о молитви.
56. Када сећање на Бога постоји и подржава страх Божји у срцу, све иде на добро, али када оно слаби или се држи само у глави, тада је све накриво насађено.
57. Пажење на оно што се дешава у срцу и из њега исходи јесте главни посао хришћанског исправног живота. Овим се и унутрашње и спољашње доводи у одговарајући ред. Међутим, пажњи увек треба додавати расуђивање, како би се ваљано испитало оно што се унутра дешава и што спољашњост захтева. Без расуђивања ни пажња ничему не служи.
58. Могуће је да приликом испуњавања спољашњих послушања не буде унутрашњег, и да твој живот остане бездушан. Како то избећи? У сваки посао треба уносити богобојажљиво срце. Да би срце увек било у стању богобојажљивости треба да га непрестано осењује размишљање о Богу. Размишљање о Богу ће бити врата кроз која ће душа улазити у делатни живот. Сав труд сада треба да буде усмерен на то да се непрестано размишља о Богу или о присуству Божијем. “Взишчите Бога… Взишчите лице Јего вину…”). Ево где се налазе трезвење и умна молитва. Бог се свуда налази; ради, и нека и твоја мисао увек буде с Богом. Како то учинити? Мисли се роје као комарци у својим ројевима, а над мислима и осећања срца. Да би се мисао прилепила уз Јединог, старци су имали обичај да се навикавају на непрекидно изговарање кратке молитвице и због навике честог понављања језик се толико навикавао на њу да ју је понављао сам од себе. Тако се и мисао прилепљивала за молитву, а кроз њу и за непрекидно размишљање о Богу. Након навикавања молитва је везивала сећање на Бога, а сећање на Бога молитву; и они су једно друго подржавали. Ето хођења пред Богом.
Умна молитва јесте када неко, утврдивши се пажњом у срцу одатле молитву узноси Богу. Умно делање је када неко стојећи пажњом у срцу са сећањем на Господа открива сваку другу мисао, која напада да проникне у срце.
59. Преподобни Нил Сорски каже: “А да приликом делања умне молитве не би пао у прелест – не дозвољавај себи никакве представе, никакве слике и виђења, јер сањарења, јака маштања и кретања не престају да постоје и онда када ум стоји у срцу и твори молитву и нико није у стању да њима влада осим оних који су благодаћу Светог Духа достигли савршенство и осим оних који су Исусом Христом стекли непоколебљивост ума.”
60. Неки брат, по имену Јован, дошао је из земље приморске код овог светог и великог оца Филимона и обгрливши његове ноге рекао: “Шта да радим, оче мој, да бих се спасио? Видим да ми се ум расејава и да лута по предметима тамо-амо где не треба.” Он му, мало поћутавши, рече: “То је недуг спољашњих, и остаје у теби због тога што још немаш савршену љубав према Богу, пошто се у теби није родила топлина љубави и познања Бога.” Брат га упита: “Шта онда да радим?” “Иди,” одговори он, “имај за сада у срцу скривено вежбање; оно може да очисти твој ум од овога.” Брат не схватајући шта му је речено каже старцу: “Шта је то скривено вежбање?” “Иди,” одговори он, “одржавај трезвеност у свом срцу и уму, и трезвено са страхом и трепетом говори: Господи Иисусе Христе, помилуј мја! Тако је и блажени Дијадох заповедао да поступају почетници.” Брат је отишао од њега и уз помоћ Божију и молитве оца почео је да тихује и окусио је сладост овог занимања, само што је то кратко трајало. Чим је скренуо са овога пута и није могао трезвено да иде њиме и да се моли, поново је дошао код старца и испричао му шта се догодило. Он му рече: “Ето, већ си упознао стазу тиховања и унутрашњег занимања, и окусио њихову сладост. Дакле, имај у свом срцу следеће: без обзира да ли једеш и пијеш, да ли с неким беседиш, да ли си у келији или на путу, не заборављај да трезвеном мишљу и пажљивим умом приносиш ову молитву и да појеш и да се бавиш молитвама и псалмима. Чак и приликом испуњавања неке неопходне обавезе ум твој нека не буде празан, већ нека се тајно вежба и моли… Увек: и кад одлазиш на починак, и када се будиш, и када једеш или пијеш, или када с неким разговараш, – чувај срце своје у скривеном умном бављењу псалмима или молитвом: Господи Иисусе Христе, помилуј мја!”
61. У чисто созерцатељној молитви речи, као и саме мисли нестају, али не због тога што ти то желиш, већ зато што се то дешава само по себи.
Умна молитва прелази у срдачну или умно-срдачну молитву. Она се појављује у исто време када настаје срдачна топлина. Друге молитве више нема у обичном току духовног живота. Умно-срдачна молитва може дубоко да се угнезди у срце и да буде у том случају без речи и мисли, састојећи се само у стајању пред Богом и падању ничице пред њим са свештеним страхом и љубављу. Ту је она исто оно што и увлачење човека у себе пред Бога на молитву, или налажење молитвеног духа. Али, све ово још није созерцатељна молитва, која је највише молитвено стање, које се с времена на време показује у изабраницима Божјим.
62. “Монах је дужан да без обзира да ли једе или пије, да ли седи или служи, да ли иде путем или нешто друго ради – непрестано вапије: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја! да име Господа Исуса силазећи у дубину срца смири змију која влада тамошњим ливадама, да душу спаси и оживотвори. Непрестано буди с именом Господа Исуса, нека срце прогута Господа и Господ срце, и ово двоје ће бити једно. Не одвајајте своје срце од Бога, већ пребивајте с Њим и увек чувајте своје срце сећајући се Господа нашег Исуса Христа док се име Господа не укорени у срцу и док оно не престане да размишља о било чему другом – да возвеличитсја Христос в вас.”
63. Због тога веома премудро славни руководиоци наши и наставници, с Духом Светим Који живи у њима и у свима нама, највише, пак, у онима који су пожелели да ступе на поприште боготворног тиховања, да се посвете Богу и који су се одрекли света да би разумно тиховали, уче да се пре сваког другог делања и посла Господу молимо и да Га молимо за милост с несумњивом надом, бавећи се и занимајући се непрестано призивањем свесветог и најслађег имена Његовог, увек Га носећи у уму, у срцу и у устима и на сваки начин подстичући себе да у Њему и с Њим и дишемо, и живимо, и спавамо и будни будемо, и идемо, и једемо и пијемо – и да све што уопште чинимо тако чинимо. Јер, као што се када Њега нема у нама стиче све штетно не остављајући места за било шта корисно за душу, тако се и у Његовом присуству све противно одагнава, ништа добро не недостаје, и све је могуће испунити, као што и Сам Господ наш објављује: “Иже будет во Мне и Аз в нем, тој сотворит плод мног: јако без Мене не можете творити ничесоже” (Јн. 15, 5).
64. “Уколико заиста желиш да стидом покријеш помисли, да благодушно тихујеш и без напора имаш трезвеност у срцу, – нека се прилепи за твој дах молитва Исусова и након малог броја дана видећеш то на делу.”
65. Шта се тражи Исусовом молитвом? – Да кане у срце благодатни огањ и да почне непрестана молитва, чиме се и одређује благодатно стање. Треба знати да Исусова молитва као искра Божија пада у срце, – пали га и претвара у пламен, а сама не даје ову искру, већ само помаже да се она прими. На који начин помаже? Тако што сабира мисли и омогућава души да стоји пред Господом и ходи у Његовом присуству. Главно је стајање и хођење пред Богом уз вапијање Богу из срца. Тако је чинио Максим Капсокаливит… Тако нека чине и сви они који траже благодатни огањ, а нека се не брину за речи и положаје тела. Бог гледа на срце.
Говорим због тога што неки потпуно заборављају на вапијање из срца… Сву бригу посвећују речима и положају тела, и изговоривши у овом положају известан број Исусових молитава са поклонима овим се задовољавају са извесном умишљеношћу и осуђивањем оних који иду у цркву на заједничку уставну молитву. Неки тако проживе читав век и немају благодати.
Када би ме неко питао како да твори молитвено дело рекао бих му: навикавај се да ходиш у присуству Божијем или чувај сећање на Бога и имај свештени страх; ради подржавања овог сећања изабери неколико кратких молитава или узми оне 24 кратке молитве Златоуста и често их понављај са одговарајућим мислима и осећањима. Како се будеш навикавао глава ће ти се просвећивати сећањем на Бога и срце ће се загревати. У овом положају кануће на крају искра Божија – зрак благодати. Њега ни на који начин не можеш да створиш, он исходи директно од Бога… Тада можеш да останеш само са Исусовом молитвом и њоме да разгореваш молитвену искру у пламен. Такав је директан пут.
66. Затим, када приметите да неко почиње да се удубљује у молитву можете да му понудите да твори Исусову молитву непрестано и да притом чува сећање на Бога са страхом и побожношћу. – Молитва је прва ствар. Главна ствар која се тражи у молитви јесте добијање оне ватрице која је била дата Максиму Капсокаливиту… Ова ватрица се не привлачи никаквом умешношћу, већ се даје слободно благодаћу Божијом. Због тога се захтева молитвени труд како пише свети Макарије… Ако желиш да стекнеш молитву, каже он, труди се у молитви… Бог ће ти, видећи како усрдно тражиш молитву, дати молитву (Беседа 1, глава 13).
67. У уобичајеним искуствима побожног живота се то очигледно оправдава кад је у питању Исусова молитва. Мало је у њој речи, али оне садрже све. Од давнина је познато да када навикнеш да се молиш овом молитвом њоме можеш да замениш сва молитвословља. И да ли има некога од оних који ревнују за спасење ко не би био упознат са овим делањем? Велика је сила ове молитве, како кажу свети оци, међутим, видимо да нису сви који су се на њу навикли причесници ове силе, да не окушају сви њене плодове. Зашто је то тако? Зато што желе сами да узму у власништво оно што припада даровима Божијим и што је дело благодати Господње.
Да почнемо да понављамо ову молитву ујутру, увече, ходајући, седећи и лежећи, у послу и када смо слободни – зависи од нас, за то се не захтева посебна помоћ Божија. Трудећи се на тај начин човек сам може да дође до тога да језик и без његове свести понавља ову молитву. Затим, може да уследи извесно умирење помисли, чак и својеврсна срдачна топлина, али све ће то бити, како уочава у Добротољубљу инок Никифор, дело и плод наших напора. Зауставити се на томе значи исто што и задовољити се умећем папагаја да изговара извесне речи, чак и речи као што су “Господи, помилуј”. Ово ће уродити следећим плодом: мислићеш да имаш нешто кад апсолутно ништа немаш. То се управо догађа с онима у којима се за време навикавања на ову молитву, пошто то зависи од нас, не открива свест о томе у чему је њена суштина. Пошто тога нису свесни они се задовољавају наведеним природним почецима њеног деловања и престају да траже даље. Али, у онима чија се свест за то открије, неће престати да траже, већ видећи да им се, ма колико да се труде да делују у складу са упутствима стараца, очекивани плод ипак не открива, пресеца се свако очекивање плода само од сопсвеног напора и они све уздање полажу у Бога. Када се то оствари открива се могућност и за благодатно деловање: благодат долази у тренутку који само она зна, и укорењује ову молитву у срце. Тада ће, како кажу старци, све бити исто по спољашњем поретку, али није исто по унутрашњој сили.
Оно што је речено о овој молитви односи се на сваку манифестацију духовног живота. Узмите срдитог човека и претпоставите да је пожелео да угаси гневљивост и да стекне кротост. У подвижничким књигама постоје упутства како човек треба да управља собом да би то постигао. Он усваја све то и почиње да делује у складу са прочитаним упутствима. Докле ће доћи својим напорима?
Не даље до ћутања уста уз љутњу, са извесним укроћавањем саме љутње; а да потпуно угаси гнев и да у његовом срцу завлада кротост он сам до тога никада неће доћи. То бива тек онда када долази благодат и усађује кротост у срце.
Тако је и када је у питању било шта друго. Ма какав плод духовног живота да тражиш, тражи из све снаге, али не очекуј плод од свог тражења и својих напора, већ препусти своју бригу Господу, и не сматрај да било шта припада теби, и Тој сотворит (Пс. 36, 5).
Моли се: “Желим, тражим, али живи у мени Ти истином Твојом.” Господ је рекао: “Без Мене не можете творити ничесоже” (Јн. 15, 5). И овај закон се у духовном животу испуњава са прецизношћу која ни за длаку не одступа од онога што је речено. Када питају: Шта да радим да бих стекао ову или ону добродетељ? – свима се може одговорити: Обрати се Господу и Он ће ти дати; нема другог начина да човек добије оно што тражи.
68. Сада ћу вам писати о начинима уз помоћ којих може да се запали стална ватрица или топлина у срцу. Сетите се како се подстиче топлота у физичком свету: таре се дрво о дрво и добија топлота, па чак и ватра; ствар се држи на сунцу, и она се загрева, а ако се сабере више зракова онда ће се и запалити. Духовна топлина се рађа слично овоме. Труд – је трење подвижништва, држање на сунцу је умна молитва Богу…
Трудом подвижништва може да се запали огањ и у срцу, али не брзо, уколико остају сами, јер на овом путу има много препрека. Због тога су ревнитељи спасења, искусни у духовном животу од давнина, не одступајући од овог труда по Божијем откривењу открили и предали на употребу све друге начине за сагревање срца, и притом најједноставнији и наизглед најлакши начин, који ипак није мање тежак за испуњење, само што брже доводи до циља, а то је сврсисходно творење умне молитве упућене Господу Спаситељу. Оно се састоји од следећег: стани умом и пажњом у срце и будући убеђен да је Господ близу и да слуша, вапиј Му са умилењем: “Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго или грејешнују,” и чини то непрестано: и у цркви, и код куће, и на путу, и кад си у послу, и за столом, и у постељи, једном речју, од тренутка када отвориш очи до тренутка када их затвориш. Ово ће у потпуности одговарати држању ствари на сунцу, зато што ту постоји држање себе пред лицем Господа Који је Сунце умног света. Треба знати да плод од ове молитве почиње да се појављује онда када се она усади у срце и удуби у њега, а за то је потребно потрудити се навикавањем на њено творење; ради тога је потребно издвајати известан део времена ујутру и увече искључиво за њу.
Када све ово будеш чинио са усрдноћу, без лењости и стално, милостив је Господ, запалиће се у срцу ватрица, која ће сведочити о зачињању унутрашњег духовног живота у средишту наше природе или о зацаривању Господа у нама…
Црта којом се одликује стање када се открива Царство Божије у човеку, односно стање када се пали стални духовни огањ у срцу из односа према Богу, јесте унутар-пребивање. Свест се стално усредсређује у срцу и стоји пред лицем Господа изливајући пред Њим своја осећања, а највише од свега падајући с болом ничице пред Њим у смиреним осећањима покајања са својеврсном спремношћу човека да сав живот свој посвећује служењу искључиво Њему. Овакво устројство се установљава свакодневно, од тренутка буђења из сна, траје цео дан, у свим делима и пословима и подвижници га не напуштају док им сан не затвори очи. Заједно са стварањем оваквог устројства престаје свако расположење које је постојало до тог тренутка у периоду тражења, у оном прелазном стању муке, како га назива Сперански… Незадрживо врење мисли престаје, атмосфера душе постаје чиста и ведра: постоји само мисао и сећање на Господа. Отуда потиче светлост у свему унутрашњем.
Све је тамо јасно, свако кретање се уочава и достојно оцењује уз присуство умне светлости која исходи од лица Господа Који се созерцава. Због тога свака лоша помисао и свако лоше осећање које се рађају срцу у самом зачетку наилазе на отпор и бивају истерани… Ако се и против воље провуче нешто мрско, то се одмах смирено исповеда Господу и омива унутрашњим покајањем или спољашњим исповедањем, тако да се увек чува чиста савест пред Господом. Као награда за сав такав унутрашњи труд даје се смелост према Богу у молитва која непрестано гори у срцу. Непрестана топлина молитве јесте дух овог живота, тако да са престанком ове топлине престаје и кретање духовног живота као што са престанком даха престаје телесни живот.
69. Не кажем да је све учињено чим достигнеш ово стање видљивог општења. Овим се само удара темељ новом степену или новом периоду хришћанског живота. Одавде ће кренути преобразовање душе и тела по духу живота у Исусу Христу или њихово продуховљавање. Савладавши себе човек почиње да улаже у себе све истинско, свето и чисто, истерује све лажно, греховно и телесно. И дотад се он трудио на истом послу, али је сваког трена био поткрадан; зато што је оно што је успевао да сагради готово истог тренутка било разарано. Сада више није тако. Човек је чврсто стао ногом и не препуштајући се мрским стварима остварује своје тражење достижући циљ. Прима се, по речима Варсануфија огањ који је Господ дошао да спусти на земљу, и у овом огњу почињу да сагоревају све силе људске природе. Ако дугим трењем подстакнете огањ и баците дрва у њега – она ће се запалити и пуцкетаће и димиће се горећи док не сагоре. А када сагоре она бивају прожета огњем и дају пријатну светлост без дима и пуцкетања. Исто се дешава и у човеку. Огањ је примљен, почиње сагоревање. Колико притом има дима и пуцкетања – знају они који су то искусили.
Али, када све сагори дим и пуцкетање престају и у човеку постоји само светлост. Ово стање је стање чистоте; дуг је пут до њега. Али Господ је Многомилостив и Свесилан… Очигледно је да ономе ко је примио огањ видљивог општења са Господом не предстоји спокој, већ много труда, али слатког и плодног труда; до сада је он био горак и са мало плодова, ако не и сасвим јалов.
70. Уколико почнеш да се навикаваш да се молиш како треба по туђим молитвама, у теби почињу да се буде и сопствена молитвена обраћања и вапаји упућени Богу. Никада не пропуштај без пажње ова усхођења ка Богу која се појављују у твојој души, већ сваки пут чим се пробуде застани и моли се својом молитвом. Не мисли да молећи се овако шкодиш молитви, – не: управо тада се молиш као што треба и ова молитва брже стиже до Бога. Зато и постоји правило које се свима даје: у цркви, или код куће, када твоја душа сама пожели да се помоли својим, а не туђим речима, – дај јој слободу, нека се моли, иако се и целу службу сама моли, а код куће остави молитвено правило и не успе да га заврши.
Оба начина молитве – по молитвеницима с пуном пажњом и одговарајућим побожним мислима и осећањима или без њих, својим речима, пријатни су Богу. Њему није пријатно само када неко чита молитве код куће или стоји у цркви на служби без пажње: језик чита или ухо слуша, а мисли лутају ко зна где. Овде уопште нема молитве. Молитва која се не чита, али јесте лична ближа је суштини ствари и много је плоднија. Због тога се саветује да човек не чека увек да сам пожели да се помоли, већ да тера себе на силу да се тако моли, и не само за време црквене службе и молитвословља код куће, већ и у свако време. Ради навикавања на овај молитвени труд са самоприморавањем искусни молитвеници су изабрали једну молитву Господу Спаситељу и одредили правила за њено творење како би се уз помоћ ње развила лична молитва. Ова ствар је једноставна: стани умом у срце пред Господа и моли Му се: “Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја.” Тако чини код куће пре молитвословља, између молитава и на њиховом крају, тако чини и у цркви, тако чини цео дан, како би све тренутке дана испунио молитвом.
Ова спасоносна молитва обично прво бива радна, делатна. Али ако се неко не полењи да се потруди она ће постати и самопокретна, сама ће се творити, као поточић који жубори у срцу. Ово је велико благо и вреди да се човек потруди да би га достигао. Трудбеници који имају успеха у молитви упућују у том циљу на невелики труд или не претерано тешко молитвено вежбање, а то је: пре или после молитвеног правила, јутарњег или вечерњег, а некад и дању, издвоји нешто времена за творење само ове молитве и твори је на следећи начин: седи, или боље стој молитвено, усредсредивши пажњу у срцу пред Господом, подстакнувши убеђење да је Он ту и да те слуша, и вапиј Му: “Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја,” и ако желиш чини поклоне до појаса и до земље. Тако ради петнаест минута, пола сата, више или мање, како ти је згодно. Што се усрдније потрудиш ова молитва ће ти се брже прилепити за срце. Боље је да се човек посла лати ревносније и да не одступа док не достигне оно што жели, или док ова молитва не почне сама да се креће у срцу; после тога је само одржавај. Ова срдачна топлина или горење духа, о којима је раније било речи долазе управо овим путем. Што се више у срцу укорени Исусова молитва, више се загрева срце и тим више молитва постаје самопокретна, тако да се огањ духовног живота налази у срцу. Зато се они који су добили зачетак савршеног унутрашњег живота готово искључиво моле овом молитвом одређујући њоме све своје молитвено правило.
71. Свети Григорије Синаит пише: “Оно што смо примили у Исусу Христу у Светом Крштењу се не уништава, већ се само закопава као неко благо у земљу. И благоразумност, и благодарност захтевају да се побринемо да то откријемо и испољимо. Ка овоме воде следећи путеви: као прво, овај дар се открива веома тешким испуњавањем заповести тако да онолико колико испуњавамо заповести толико овај дар открива своју светлост и свој сјај; као друго, он се појављује и открива непрестаним призивањем Господа Исуса, или што је исто то, непрестаним сећањем Бога. И прво средство је моћно, али је друго моћније, пошто и прво од њега добија своју пуну силу. Зато, ако искрено желимо да откријемо благодатно семе које је у нама скривено пожуримо да се што пре навикнемо на срдачно упражњавање и да увек у срцу имамо само ово дело молитве, без слика и без уображавања, док оно не загреје наше срце и док га не разгори до неизрециве љубави према Господу.”
72. Ова молитва је названа Исусовом зато што се обраћа Господу Исусу и зато што је по свом саставу словесна, као и свака друга кратка молитва. Умна пак бива и треба да се назива умном када се не узноси само речју, већ и умом и срцем, са свешћу о њеном садржају и осећањима, и нарочито када се са дугом пажњом употребљава и тако слије са кретањима духа да се само она и виде у човеку, а речи као да нема. Свака кратка молитва може да узађе на овај степен. Исусовој молитви припада првенство, зато што она душу спаја са Господом Исусом, а Господ Исус јесте једина врата за Богоопштење, ка којем молитва тежи. Јер Он је Сам рекао: “Никтоже приидет ко Оцу токмо Мноју” (Јн. 14, 6). Зато онај ко је њу стекао усваја сву силу оваплоћеног домостроја, у чему и јесте наше спасење. Кад чујеш ово нећеш се зачудити зато што ревнитељи спасења нису жалили труда старајући се да се навикну на ову молитву и да усвоје њену силу. И ти се на њих угледај.
Спољашње навикавање на Исусову молитву састоји се у достизању тога да се она сама од себе непрестано врти на језику, а унутрашње у усредсређивању пажње ума у срцу и непрестаном стајању у њему пред Господом, са срдачном топлином у разним степенима која све ово прати и одбацивањем свих других помисли, и највише са скрушеним и смиреним падањем ничице пред Господом Спаситељем. Темељ овом навикавању се полаже честим, што је могуће чешћим понављањем ове молитве са пажњом у срцу. Често понављање утврђујући се, сабира ум у стајању пред Господом. Утврђивању оваквог устројства у човеку помаже загревање срца и одагнавање помисли, чак и простих, а не само страсних. Када у срцу почне непрестано да гори огањ прилепљивања Господу, тада уједно с тим унутра почиње да влада мирно устројство срца са скрушеним и смиреним мисленим падањем ничице пред Господом.
Довде досеже наш сопствени труд уз помоћ благодати Божије. Оно што изнад овога у делу молитве може да се догоди биће само дар благодати. Код светих отаца се помиње то само зато како неко ко достигне наведену границу не би помислио да нема више шта да пожели и како не би уобразио да стоји на самом врху молитвеног или духовног савршенства.
Немој журити да изговараш једну молитву за другом, већ их изговарај умереним темпом као што се обично говори пред значајним лицем када га човек за нешто моли. Међутим, немој се старати само за речи, већ највише да ум буде у срцу и да стоји пред Господом као присутним, са пуном свешћу о Његовој величини и благодати и правди…
Да би се избегле неправилности треба да имаш саветника -духовног оца или сабеседника – једномисленог брата, и уз његову помоћ проверавај све што се дешава у таквом твом труду. А сам увек делуј у највећој простоти, у великом смирењу и не приписујући успех себи. Знај да се прави успех увек дешава унутра, неприметно, не откривајући се, као што расте тело. Зато, када се у теби зачује: аха, ето га! – знај да је то непријатељски глас који ти показује нешто привидно уместо стварног. Овде почиње самообмана. Одмах угушуј овај глас; иначе ће он као труба трубети у теби хранећи таштину.
73. Треба знати да је поуздан знак подвига и уједно услов успеха у њему бол. Онај ко без боли корача неће добити плод. Бол срца и телесни труд доводе до давања дара Духа Светог који се даје свакоме ко верује у светом Крштењу, који се нашом лењошћу према испуњавању заповести сахрањује у страстима, али по неизрецивој милости Божијој поново васкрсава у покајању. Не одступај пак од труда због бола који он причињава да не би био осуђен због јаловости и чуо: “Возмите от него талант”. Сваки подвиг, телесни или душевни, који није праћен болом и који не захтева напор не доноси плод: “Царствије Божије нудитсја, и нуждници восхишчајут је” (Мт. 11, 12). Многи су се много година без бола трудили и труде, али су због недостатка овог бола били и јесу туђи чистоти и нису причесници Светога Духа, због тога што су одбацили оштрицу бола. Они који делају у немару и раслабљености наводно се много труде, али не жању никакав плод због недостатка бола. Ако се у складу са пророковим речима не сокрушатсја чресла нашја изнемогавши од труда поста, ако не урежемо у срце болна осећања скрушености и ако не одболујемо као породиља, нећемо моћи да родимо дух спасења на земљи срца нашег.
