NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
STEPENI MOLITVE
 
14. a) Navikavanje na uobičajena molitvoslovlja u crkvi i kod kuće.
b) Srodnjavanje molitvenih misli i osećanja sa umom i srcem.
v) Neprestana molitva.
Isusova molitva može se odnositi na sve ovo, ali njeno pravo mesto je u neprestanoj molitvi. Glavni uspeh u molitvi jeste očišćenje srca od strasti i svake pristrasnosti prema bilo čemu čulnom. Bez toga će molitva uvek ostati na prvom stepenu ili čitanju. U srazmeri sa očišćenjem srca molitva čitanja će prelaziti u umno-srdačnu, a kada se ono potpuno očisti zavladaće i neprestana molitva. Kako da delujete? U crkvi pratite službu i držite se onih misli i osećanja koja vam nudi bogosluženje. Kod kuće probudite u sebi molitvene misli i osećanja i držite ih u duši uz pomoć Isusove molitve.
15. Molitva ima različite stepene. Ona je prvo samo molitvoslovna molitva, međutim, zajedno sa njom mora da ide, njome da se razgoreva i podržava molitva uma i srca. Umno-srdačna molitva zatim dobija samostalnost i postaje čas delatna, napeta u svojim naporima, čas se kreće sama od sebe, dolazi sama od sebe. U poslednjem obliku ona je isto ono što i pokazano uvlačenje unutra, pred Boga: ona je istovremena sa njima i iz njih se razvija. Kada zatim stanje u kojem se duša nalazi za vreme ovih težnji postane stalno, tada umno-srdačna molitva počinje neprestano da deluje. Pritom se prethodne prolazne težnje pretvaraju u stanje sozercanja, u kojima se, i iz kojih se tada otkriva i sozercateljna moltiva. Sozercanje je zarobljenost uma i sveg sozercanja nekim duhovnim predmetom koje je toliko jako da se sve spoljašnje zaboravlja, izlazi iz svesti: um i svest odlaze u predmet koji se sozercava tako da nas više kao da nema.
16. „Vsjakoju molitvoju i molenijem moljaščesja na vsjako vremja duhom…“ (Ef. 6, 18).
Ukazujući na neophodnost molitve apostol odmah ukazuje i na to kakva molitva treba da bude da bi bila uslišena. Prvo je – molite se, kaže, svakom molitvom i moljenjem, odnosno sveusrdno, sa bolom srca, sa vatrenom ustremljenošću ka Bogu… Drugo – molite se, kaže, u svako vreme. Ovim on zapoveda stalnost i budnost molitve. Molitva ne treba da bude zanimanje, koje je predviđeno za određeno vreme, već svagdašnje stanje duha. „Vidi,“ kaže sveti Zlatoust, „ne ograničavaj se samo izvesnim vremenom dana. Čuješ šta kaže! – U svako vreme pristupaj molitvi, kao što je i na drugom mestu kazao: neprestano se molite“ (1 Sol. 5, 17). Treće – molite se, kaže, duhom, odnosno, molitva ne sme biti samo spoljašnja, već i unutrašnja, koja se tvori umom u srcu. U ovome je suština molitva koja predstavlja uznošenje uma i srca prema Bogu. Sveti oci umno-srdačnu molitvu razlikuju od duhovne. Prva se tvori svesno delatnošću samog čoveka koji se moli, a druga dolazi, i iako je čovek svestan, ona se kreće sama bez napora onoga ko se moli. Ova molitva je pokretana duhom. Nju ne smemo propisivati sebi, jer ona nije u našoj vlasti. Možemo je priželjkivati, tražiti i sa zahvalnošću primati, ali je ne možemo tvoriti kad god poželimo. Uostalom, kod očišćenih ljudi molitva je uglavnom pokretana duhom. Zato treba smatrati da apostol propisuje umno-srdačnu molitvu kada kaže: molite se duhom. Može se dodati: molite se umno-srdačno, sa željom da dostignete duhom pokretanu molitvu. Ovakva molitva drži dušu svesnom pred licem Boga Koji je svuda prisutan. Privlačeći i odražavajući Božanski zrak ona tera neprijatelje. Sa verovatnošću se može smatrati da je duša u takvom stanju nepristupačna demonima. – Tako je moguće moliti se u svako vreme i na svakom mestu.
17. „Kao što je apostol rekao: više volim pet reči da kažem svojim umom negoli hiljadu jezikom. Pre svega uz pomoć ovih pet reči treba čistiti um i srce govoreći neprestano u dubini srdačnoj: Gospodi Iisuse Hriste, pomiluj mja, i na taj način ushoditi u razumno pojanje. Zato što svaki početnik i svako ko je strastan ovu molitvu može uz paženje na srce da tvori, a da poje ne može nikako pre nego što se prethodno očisti umnom molitvom.“
18. Pitanje o molitvi: „Kako je bolje moliti se – ustima ili umom?“ rešeno je prvim rečima: „Molite se nekada rečima, nekada umom.“ Samo što treba objasniti da čovek ni umom ne može da se moli bez reči, samo što se ove reči ne čuju, već se tamo unutra, u srcu misleno izgovaraju. Ovo je bolje reći ovako: moli se ponekad rečima zvučnim, a ponekad bezvučnim, koje se ne čuju. Staraj se samo za to da i zvučna i bezvučna molitva ishode iz srca.
19. Stvar ove molitve je prosta: stani umom u srce, pred lice Gospoda i vapij: Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja, ili samo: Gospodi, pomiluj… Milostivij Gospodi, pomiluj mja, grješnago… ili nekim dugim rečima. Sila nije u rečima, već u mislima i osećanjima.
20. Molitva: Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja! jeste slovesna molitva, kao i svaka druga. Sama u sebi nema ništa naročito, već svu silu preuzima od toga s kakvim raspoloženjem je neko tvori.
Sve metode o kojima se piše (sesti, nagnuti se)… ili umetničko tvorenje ove molitve ne odgovaraju svima, i bez ličnog nastavnika je opasno. Bolje je ne laćati se toga. Jedna metoda je obavezna za sve: „pažnjom stajati u srcu“. Sve drugo je dodatak koji ne vodi u dobrom pravcu.
O plodovima ove molitve se priča sve i svašta. Bez razloga. Baš su našli talisman! Nikakvi plodovi ne pripadaju slovesnom sastavu ove molitve i izgovaranju reči. Svi plodovi mogu biti dobijeni i bez ove molitve, čak i bez ikakve slovesne molitve, samo kroz uperenost uma i srca prema Bogu.
Suština stvari je u tome da se „čovek utvrdi u sećanju na Boga ili da hodi u prisustvu Božijem“. Svakome se može reći: „Kako god znaš, samo ostvari ovo… Da li ćeš tvoriti Isusovu molitvu… ili ćeš činiti metanije, ili ćeš ići u crkvu… radi šta god hoćeš, samo ostvari to da se uvek sećaš Boga.“ Sećam se kako sam u Kijevu sreo čoveka koji je govorio: nikakve metode nisam koristio, i nisam znao za Isusovu molitvu, a sve što je ovde napisano bilo je u meni i jeste. A kako, ni sam ne znam. Bog je dao!..
To da je Bog dao ili će dati ne treba smetnuti sa uma kako se svoje izmišljotine ne bi pomešale sa darom blagodati.
Kažu: steci Isusovu molitvu, to jest, unutrašnju molitvu. Isusova molitva je dobro sredstvo za unutrašnju molitvu, ali sama po sebi nije unutrašnja, već spoljašnja molitva. Veoma dobro rade oni koji se na nju navikavaju. Ali, ako se zadržavaju samo na njoj, a ne idu dalje, oni staju samo na pola puta…
Razmišljanje o Bogu je ipak potrebno i prilikom upražnjavanja Isusove molitve: inače je to suva hrana. Dobro je ako se nekome ime Isusovo prilepilo za jezik. Ali čovek pritom može da se uopšte ne seća Boga i može čak da drži misli koje su Mu protivne. Dakle, sve zavisi od svesnog i slobodnog obraćanja Bogu i napora da se čovek u tom stanju drži sa rasuđivanjem.
21. Moguće je razmišljanje o Bogu zameniti Isusovom molitvom, ali kakva je potreba za tim? Oni su jedno isto. Bogomislije je držanje neke istine u mislima: ovaploćenja, smrti na krstu, vaskrsenja, sveprisutnosti i dr., bez ikakvog usmeravanja misli.
22. Delanje Isusove molitve je jednostavno: stati sa pažnjom u svoje srce pred lice Gospoda i vapiti Mu: Gospodi Iisuse Hirste, Sine Božij, pomiluj mja! Stvar nije u rečima, već u veri,, skrušenosti i predavanju sebe Gospodu. Sa ovim osećanjima čovek pred Gospodom može da stoji i bez reči… i to će biti molitva.
23. Trudite se nad Isusovom molitvom. Padate? Ali kada naviknete da ustima izgovarate ovu molitvu sjedinite sećanje na Gospoda sa strahom i pobožnošću. Jer, glavno je hoditi pred Bogom, ili pod okom Božjim sa svešću da vas Bog gleda, vašu dušu – vaše srce, i da tamo sve vidi. Svest o tome je najjači pokretač u kretanju unutrašnjeg duhovnog života.
24. Isusova molitva se može spajati sa disanjem kao što vi to činite. To je rekao neko od drevnih… Disanje umesto brojanica.
25. U Isusovu molitvu se udubljujte koliko god imate snage. Ona će vas sabrati, daće vam da osetite silu u Gospodu i učiniće da neprekidno budete sa Njim, – i kada ste sami, i kada ste sa ljudima, i kad poslujete po kući, i kada čitate ili se molite. Samo nemojte smatrati da je sila ove molitve u ponavljanju izvesnih reči, već u obraćenosti uma i srca prema Gospodu prilikom izgovaranja ovih reči. I jedno i drugo zajedno.
26. Isusova molitva je kao i svaka druga. Ona je jača od svih ostalih samo zbog svesilnog imena Isusa Gospoda, Spasitelja, kada se ono priziva sa potpunom, toplom verom, koja se ne koleba – da je On blizu, da sve vidi i čuje, i da ono za šta Ga čovek moli pažljivo sluša i da je spreman da ispuni i daruje čoveku ono što traži. Ovakva nada neće biti posramljena. Ako ponekad nije odmah ispunjena to zavisi od toga što onaj ko moli još nije spreman da primi ono za šta moli.
27. Moliti se sa razmišljanjem o onome o čemu govore reči molitve – to je ipak molitva, iako je hroma na jednu nogu. Molitva prestaje da bude molitva kada pažnja napušta reči molitve… Kada postoji svest u molitvi … to je molitva iako nije dovoljna. Osećanje će doći… ne treba se primoravati na njega.
28. Isusova molitva nije neki talisman. Njena sila potiče od vere u Gospoda i dubokog spajanja srca i uma sa Njim. Uz takva raspoloženja ime Gospoda koje se priziva pokazuje se da je ona mnogodelatna. Samo ponavljanje reči ništa ne znači.
29. Stalno umirotvorenje misli jeste dar Božji; međutim, ovaj dar se ne daje bez velikog ličnog truda. I samo svojim trudom ništa nećete ostvariti, – i Bog vam ništa neće dati ako se ne potrudite iz sve snage. Ovakav je nepromenjiv zakon.
30. A kakav upravo trud ovde treba upotrebiti ponavljao sam više puta: ne dozvoliti mislima da lutaju, a kada nehotice pobegnu istog trenutka ih vraćati nazad, prekorevajući sebe, žaleći i bolujući zbog ovog rastrojstva. Sveti Lestvičnik na to kaže da „treba sa naporom zatvarati svoj um u reči molitve“.
31. Čovek nikada ne treba da smatra da se neko duhovno delanje utvrdilo, a najmanje molitva, već uvek treba da smatra da prvi put počinje da je tvori. U ono što se radi prvi put ulaže se i prva usrdnost. Ako budete tako činili, pristupajući molitvi, kao da se nikada ranije niste molili onako kako treba i kao da sada prvi put želite to da učinite uvek ćete svoju molitvu tvoriti sa prvom usrdnošću. I ona će dobro ići.
Ako ne budete imali uspeha u molitvi, ne očekujte uspeh u bilo čemu drugom. Ona je koren svega.
32. Kada je bogomislije u pitanju neki predmet je bliži čovekovom srcu od drugih. U tom slučaju se na njemu treba zaustaviti po završetku ovog dela i duže se njime hraniti. Tako se krči put ka neprestanoj molitvi.
33. Uzneti se umom ka Gospodu i skrušeno reći: „Gospode, smiluj se! Gospode, blagoslovi! Gospode, pomozi!“ – jeste molitveni vapaj. A ako se u srcu i rodi osećanje prema Bogu, to će biti neprestana molitva bez reči i bez stajanja na molitvi.
34. 1 Solunjanima 5, 17. Neprestano molitesja. I u drugim poslanicima sveti Pavle zapoveda da se „prebiva“ (Rim. 12, 12) i „trpi u molitvi, bdijući u njoj“ (Kol. 4, 2), „vsjakoju molitvoju i molenijem molitesja na vsjako vremja duhom“ (Ef. 6, 18). Stalnosti i nepopustljivosti u molitvi uči i Sam Spasitelj pričom o udovici, koja je nepopustljivošću moljenja umolila nepravednog sudiju (Lk. 18, 1 i dalje). Vidi se da neprestana molitva nije nešto što je slučajno propisano, već da je neodvojiva crta hrišćanskog duha. Život hrišćanina, po apostolu je „skrivena sa Hristom u Bogu“ (Kol. 3, 3). Prebivanje u Bogu uvek treba da bude sa pažnjom i osećanjima, što i jeste neprestana molitva. Sa druge strane, svaki hrišaćnin je „hram Božji“ u kojem „živi Duh Božji“ (1 Kor. 3, 16; 6, 19; Rim. 8, 9). Upravo ovaj „Duh“ Koji uvek u njemu prebiva i Koji se zastupa – moli se „o nem vsegda vozdihanijami neizglagolanimi“ (Rim. 8, 26), učeći ga neprestanoj molitvi. Prvo dejstvo blagodati Božije koja obraća grešnika ka Bogu ispoljava se u ustremljenosti njegovog uma i srca ka Bogu. Kada zatim, nakon pokajanja i posvećivanja svog života Bogu blagodat Božija, koja je dejstvovala spolja, kroz tajne, siđe na njega i bude u njemu, tada postaje u njemu nepromenjivo, svagdašnje, i ono ustremljenje uma i srca ka Bogu, u kojima je suština molitve. Ono se otkriva u raznim stepenima, i kao i svaki drugi dar, mora biti podgrevano (2 Tim. 1, 6). Ono se podgreva u skladu sa svojom prirodom: molitvenim trudom i posebnim strpljivim i celishodnim slušanjem crkvenih molitava. Neprestano se moli – trudi se u moltivi – i steći ćeš neprestanu molitvu koja će onda sama početi da se tvori u srcu bez naročitih napora. Svakome je očigledno da se zapovest svetih apostola ne ispunjava samo tvorenjem određenih molitava u izvesno vreme, već da zahteva svagdašnje hođenje pred Bogom, posvećivanje svih dela Bogu, Koji sve vidi u svuda je prisutan, razgorevanjem toplog obraćanja ka nebu umom u srcu. Sav život, u svim svojim manifestacijama mora biti prožet moltivom. Tajna je u njenoj ljubavi prema Gospodu. Kao što se nevesta koja je zavolela ženika ne odvaja od njega u sećanju i osećanjima, tako i duša, koja se sa Gospodom spojila ljubavlju, neprekidno sa Njim prebiva, upućujući Mu tople besede iz srca. „Prilepljajsja Gospodevi, jedin duh jest s Gospodem“ (1 Kor. 6, 17).
35. Sećam se kako Vasilije Veliki pitanja o tome kako su apostoli mogli neprestano mole rešava na sledeći način: oni su u svim svojim delima razmišljali o Bogu i živeli u neprestanoj predanosti Bogu. Ovo raspoloženje duha je bila njihova neprestana molitva.
36. Žalite zbog toga što Isusova molitva nije neprekidna, – što je ne izgovarate neprestano, – to se i ne zahteva… zahteva se stalno osećanje prema Bogu, koje može da postoji i prilikom razgovora, i prilikom čitanja, i prilikom posmatranja i razmatranja nečega… Ali pošto je Isusova molitva, kada se njome molite ispravna, nastavite tako da činite, i ova molitva će… se proširiti.
37. Ponekad se sve vreme koje je predviđeno za pravilo može provesti u izgovaranju jednog psalma na pamet, čovek od svakog stiha može da sastavi svoju molitvu. Još – ponekad celo pravilo može da provede u Isusovoj molitvi sa metanijama.. A može i od jednog i od drugog, i od trećeg da uzme po malo. Bogu je potrebno srce (Prič. 23, 26), i čim ono sa strahopoštovanjem stoji pred Njim, to je dovoljno. Neprestana molitva se sastoji u tome da čovek sa sveštenim strahom uvek stoji pred Bogom. A pravilo je pritom samo cepanica koja se u peć baca da se vatra razgori.
38. Usled neprestane molitve podvižnik stiče duhovno siromaštvo: učeći se da neprekidno traži Božiju pomoć on postepeno gubi uzdanje u sebe; ako nešto učini uspešno, on u tome ne vidi svoj uspeh, već milost Božiju, za koju neprestano preklinje Boga.
Neprekidna molitva rukovodi ka sticanju vere, zato što onaj ko se neprestano moli postepeno počinje da oseća Božije prisustvo. Ovo osećanje malo po malo može do te mere da uzraste i da ojača da će oko uma jasnije videti Boga u Njegovom Promislu nego što čulno oko vidi materijalne predmete sveta; srce će osetiti Božije prisustvo. Onaj ko na taj način vidi Boga i ko oseti Njegovo prisustvo ne može da ne poveruje u Njega živom verom, koja se pokazuje u delima.
Neprestana molitva uništava lukavstvo nadom u Boga, uvodi u svetu prostotu odučavajući um od raznovrsnih pomisli, od kovanja planova u vezi sa sobom i bližnjima uvek ga držeći u smernosti i smirenju misli, koje čine njegovu pouku.
Onaj ko se neprestano moli postepeno gubi naviku maštanja, rasejanosti, isprazne brige i mnogobrižništva, gubi tim više što se sveto i smireno poučavanje bude udubljivalo u njegovu dušu i u njoj ukorenjivalo. Na kraju, on može da dođe u stanje deteta, koje je zapoveđeno u Jevanđelju, da postane lud radi Hrista, to jest da izgubi lažni razum sveta i da od Boga dobije duhovni razum.
Neprestanom molitvom se uništava radoznalost, sumnjičavost, podozrivost. Zato svi ljudi čoveku počinju da izgledaju dobri, a od takvog zaloga u srcu prema ljudima rađa se i ljubav prema njima.
Onaj ko se neprestano moli prebiva neprestano u Gospodu, poznaje Gospoda kao Gospoda, stiče strah Gospodnji, strahom ulazi u čistotu, čistotom u Božanstvenu ljubav. Ljubav Božija ispunjava Svoj hram darovima Duha.
39. Umna molitva se sastoji u tome da čovek umom u srcu stoji pred Bogom, ili prosto, ili izgovarajući molbe, blagodarenja i slavoslovlja… Stalno se navikava na to da se nalazi u opštenju sa Bogom, bez ikakvih slika, bez ikakvog razmišljanja, bez ikakvog uočljivog kretanja misli. Eto pravog izraza! Upravo u tome se sastoji suština umne molitve, ili stajanje pred Bogom umom u srcu. Umna molitva biva u dva stanja, ona je ili radna, kada se čovek primorava na nju, i samopokretna, kada sama po sebi postoji i deluje. Poslednje se dešava za vreme pomenutog uvlačenja u sebe, a prvo treba da predstavlja naš stalni trud. Iako on sam po sebi nije uspešan, jer sve misli bivaju razgrabljene, ipak svedoči o našoj želji i naporu da imamo stalnu molitvu i privlači milost Gospodnju, – i Bog će za ovaj trud dati, u svoje vreme, ono uvlačeenje u sebe prilikom kojeg se umna molitva pokazuje u svom pravom obliku.
40. Moguće je umom izgovarati Isusovu molitvu bez pokreta jezika. To je bolje od molitve jezikom. Molitva jezikom neka bude kao pomoć umnoj… Ponekad se molitva jezikom zahteva radi postojanosti umne.
41. U delovanju Isusove molitve ne sme da postoji nikakva slika koja predstavlja posrednika između uma i Gospoda, i reči nisu ono glavno već ono što posreduje. Glavno je umno stajanje pred Gospodom u srcu. To je umna molitva, a ne reči. Reči su ovde isto što i reči svake druge molitve. Suština umne molitve je u hođenju pred Bogom, a hođenje pred Bogom jeste stalna svesna ubeđenost da je Bog kako svuda tako i u vama, i da vidi sve što je u vama, da vidi čak i više nego vi sami. Ova svest o oku Božijem, koje gleda u vama, takođe ne treba da bude u vidu slike, već u potpunosti treba da se sastoji od prostog ubeđenja ili osećanja. Onaj ko je u toploj sobi oseća kako ga toplota obuzima i prožima. Isto to treba da se dešava i u našem duhovnom čoveku od sveprisutnog i sveobuhvatnog Boga, Koji je oganj. Iako su reči: „Gospodi Iisuse Hriste, Sine Božij, pomiluj mja,“ oruđe, a ne suština stvari, ipak su oruđe veoma jako i mnogodelatno, jer je ime Gospoda Isusa strašno neprijateljima našeg spasenja i daje blagoslov onima koji Ga traže. Ne zaboravite da je ovo jednostavna stvar i da nema nikakvih neobičnosti i da ne treba da ima. Molite se za sve Gospodu, Prečistoj Vladičici i Anđelu-Čuvaru i oni će vas svemu naučiti, ili sami, ili kroz druge.
42. Verovatno si čuo ovakve reči: slovesna molitva, mislena molitva, srdačna molitva; pritom si možda čuo i rasuđivnja o svakoj od njih ponaosob. Od čega potiče ovakvo deljenje molitve na njene delove? Zbog toga što zbog našeg nemara biva da ponekad jezik izgovara svete reči molitve, a um luta ko zna gde, ili um i shvata reči molitve, a srce se na njih ne odaziva osećanjem. U prvom slučaju molitva biva samo slovesna, i uopšte nije molitva, u drugom se sa slovesnom sjedinjuje i mislena molitva, i to je nesavršena, nepotpuna molitva. Potpuna i prava molitva jeste kada se sa molitvenom rečju i molitvenom mišlju sjedinjuje i molitveno osećanje.
43. Umna ili unutrašnja molitva jeste kada onaj ko se moli sabravši um u srce odatle bez glasa, bezglasnom rečju uznosi Bogu svoju molitvu slavosloveći Ga i blagodareći Mu, skrušeno ispovedajući pred Njim svoje grehove i molieći Ga za duševna i telesna dobra koja su mu potrebna. Ne treba se moliti samo rečju, već i umom, i ne samo umom, već i srcem, da um jasno vidi i shvati šta se izgovara rečju i da srce oseća ono što um pritom razmišlja. Sve ovo zajedno jeste prava molitva, i ako u tvojoj molitvi nema nečega od ovoga, ona je ili nesavršena molitva ili uopšte nije molitva.
44. Onaj ko se pokajao ide ka Gospodu. Put do Njega je zapravo unutrašnji put, koji se odvija u umu i srcu. Ovako treba nastrojiti pomisli uma i raspoloženje srca da čovekov duh uvek bude sa Gospodom, da Mu uvek tako pristupa. Ovakav čovek se neprestano prosvećuje unutrašnjim prosvećenjem, prima na sebe zrake umne svetlosti (Teodorit), poput Mojsija čije se lice proslavilo na gori od prebivanja sa Bogom. O ovome na drugom mestu govori sveti David: „Znamenasja na nas svjet lica Tvojego, Gospodi“ (Ps. 4, 7). Sredstvo koje je ovome prilagođeno jeste umna molitva koja se tvori u srcu. Tek kada ona nastane postaje jasan pogled uma, i duh, koji jasno vidi Boga dobija od Njega silu i da vidi i da odagnjava sve zbog čega može da se zastidi pred Bogom. Međutim, ima dosta onih koji se nadaju da će doći do Boga samo spoljašnjim delima i podvizima. Nadaju se i ne dolaze, jer ne idu pravim putem. I evo im poziva: pristupite Bogu umom i srcem i prosvetićete se i prestaće neprijatelj da vas posramljuje, neprijatelj koji vas uz svu vašu spoljašnju ispravnost neprestano nadvladava i posramljuje u pomislima i osećanjima srca. Umno i srdačno pristupanje Bogu daće vam silu da pobedite sve druge pokrete duše i da posramite tako neprijatelja kada pokuša da vas posrami.
45. Vašu brigu za umno stajanje pred Bogom neka Gospod blagoslovi. Tražite i naći ćete. To je nepromenjivi zakon za svakoga ko želi uspeh na duhovnom putu. Slučajno ništa ne dolazi. Pomoć Božija je uvek spremna i uvek je blizu, ali se daje samo onima koji traže i koji se trude i to onda kada oni koji koračaju preispituju sva svoja sredstva… i punog srca počnu da vapiju: Gospode, pomozi! A dok ostaje makar mala nada u nešto svoje Gospod se tu ne meša, kao da kaže: hoćeš sam da dostigneš! Pa, čekaj… Ma koliko da čekaš ništa neće biti. Neka vam Gospod daruje duh skrušen, srce srkušeno i smireno!
46. Dešava se po blagodati Božijoj da postoji samo srdačna molitva, i to i jeste duhovna molitva, koju Duh Sveti pokreće u srcu; onaj ko se moli svestan je nje, ali je ne tvori, već se ona sama u njemu tvori. Ovakva molitva je udeo savršenih. Svima pristupačna molitva koja se od svih zahteva jeste da se sa molitvenom rečju uvek spajaju i misao i osećanje.
Biva još i molitva koja se naziva stajanjem pred Bogom, kada onaj ko se moli sav se usredsredivši unutar srca misleno sozercava Boga kao prisutnog u sebi sa odgovarajućim osećanjima: čas straha Božijeg i izumljenja punog sveštenog straha zbog Njegove veličanstvenosti, čas vere i uzdanja, čas ljubavi i predanosti volji Njegovoj, čas skrušenosti i spremnosti na svaku žrtvu. Ovakvo stanje dolazi kada se neko udubi u običnu molitvu rečju, umom i srcem. Kod onoga ko se dugo i kako treba moli, ovakva stanja će se sve češće ponavljati i na kraju ovakvo stanje može da postane stalno i tada se ono naziva hođenjem pred Bogom i to je neprestana molitva. U takvom stanju je prebivao sveti David koji je za sebe svedočio: „Predzrjeh Gospoda predo mnoju vinu, jako odesnuju mene jest, da ne podvižusja“ (Ps. 15, 8).
47. Dejstvo ove molitve u srcu biva na dva načina: ponekad um prethodi prilepljujući se za Gospoda u srcu neprestanim sećanjem; ponekad dejstvo molitve, pokrenuto prethodno ognjem veselja privlači um u srce i privezuje ga za prizivanje Gospoda Isusa i na stajanje pred Njim puno sveštenog straha (prva molitva je radna, druga je samopokretna). U prvom slučaju dejstvo molitve počinje da se otkriva nakon stišavanja strasti, ispunjavanjem zapovesti, toplinom srdačnom, zbog pojačanog prizivanja Gospoda Isusa; u drugom – Duh privlači um ka srcu i nasađuje ga tamo u dubini, ne dajući mu da se upusti u uobičajeno lutanje. I tada on više ne biva kao zarobljenik kojeg iz Jerusalima vode Asircima, već se naprotiv, seli iz Vavilona u Sion kličući s prorokom: „Tebje podobajet pjesan, Bože, v Sionje, i Tebje vozdajetsja molitva vo Ijerusalimje.“ Od ova dva oblika molitve i um biva čas delatan, čas sozercateljan, delovanjem on uz pomoć Božiju, pobeđuje strasti, a sozercanjem vidi Boga onoliko koliko je to dostupno čoveku.
48. Kada unutrašnja molitva postane jaka ona počinje da upravlja molitvoslovljem, ona preovladava nad spoljašnjim molitvoslovljem, čak ga guta. Od toga će se molitvena revnost razgorevati, jer će tada u duši biti raj. Ostajući pak samo na spoljašnjem molitvoslovlju možete da se ohladite prema molitvenom trudu, – čak i ako biste ga tvorili sa pažnjom i razumevanjem; glavno su molitvena osećanja srca.
49. Različiti oblici molitve se ne daju po vašem izboru. To su razni izdanci jedne iste blagodati.
Ovakve su samo samopokretane molitve kada dolazi molitveni duh. Ali i njih ima dve vrste: u jednoj čovek ima moć da joj se povinuje ili ne, da joj sadejstvuje ili da je razori, a u drugom nema moć ništa da uradi, već ga u molitvenoj ekstazi drži druga sila i on nema slobodu da deluje bilo kako drugačije. Dakle, izražena misao u potpunosti može da se odnosi samo naposlednje. U odnosu na sve druge oblike izbor molitve je umestan.
50. „No Sam Duh hodatajstvujet o nas vozdihanijami neizglagolanimi“ (Rim. 8, 26).
Ovo će biti jasnije ako ga primenimo na nešto što se dešava u naše vreme. U naše vreme isto se dešava u molitvi koja dolazi sama. Obično se molimo po molitvenicima ili svojom rečju. Ima pritom i molitvenih osećanja i uzdaha, ali ih mi svojom voljom podstičemo u sebi. I to je molitva. Ali dešava se da želja za molitvom sama dolazi i primorava nas da se molimo i ne daje nam mira dok se molitva ne izlije u potpunosti. Ovo je isto ono o čemu govori apostol ili nešto što na to liči. Sadržaj ovakvih molitava se retko određuje nekim predmetom, već gotovo uvek ona diše predavanjem sebe volji Božijoj, poveravanjem sebe rukovodstvu Boga Koji bolje od nas zna šta nam je neophodno, i radi unutrašnjeg i radi spoljašnjeg, i jače od nas to želi za nas, Bogu Koji je spreman da nam sve to da i uredi, samo da se ne opiremo nogama. Sve molitve koje su nam predali sveti oci su takvog istog porekla, one su pokretane duhom i zato su do danas tako delatne.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *