NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Dvadeset pet glava o sećanju na smrt
 
U svim delima svojim sećaj se kraja
tvog i nikada nećeš zgrešiti.
Sir. 7, 39
 
1
 
Na kapiji jednog od srednjovekovnih gradova na bakarnoj ploči je bio ugraviran natpis: „Putniče, možeš da saznaš imena svih onih koji žive u gradu, a imena umrlih zna samo Bog.“ Šta znamo o svojim precima? Moguće je da znamo samo nekoliko imena unazad do pradede ili čukun-dede, a dalje se sve gubi u nekoj neprobojnoj tami. Tako će se i naša imena pamtiti samo nekoliko generacija, a zatim će se ona izbrisati iz sećanja ljudi kao što dete briše s table slova napisana kredom. Možda će još neko vreme na nas podsećati grob obeležen kamenom na kojem stoji natpis, ali će zatim i on biti predat zaboravu, sravnjen sa zemljom. Ne mestu gde se nalazio biće sagrađene nove zgrade ili prosečeni putevi, a ostaci neistrulelih kostiju, pomešani sa zemljom, biće se izbačeni zajedno s građevinskim šutom.
Ispred nas je bezdan večnosti, iza nas – bezdan nebića; svaki dan nas približava grobu. U ovom svetu živimo kao u tamnici, doneta nam je smrtna presuda. U svakom trenutku smrt kao zatvorski stražar, može bez kucanja da uđe na vrata i povede sužnja – nas – na mesto pogubljenja.
Naš život liči na usku stazu zaraslu u bodljikavo šiblje i izrovanu kaljugama. Sami ne shvatamo kako smo se našli na njoj, data nam je zapovest da idemo, kraj ovog puta je grob. Vreme nas kao zver u poteri za plenom primorava da idemo napred ne dajući nam ni za trenutak da se zaustavimo kako bismo odahnuli.
Ili je vreme poput reke čija bujica se ne zaustavlja ni danju ni noću, ma šta čovek da radi, rečni tok stalno juri napred od izvora ka ušću, bez obzira na to da li radi, spava, zabavlja se ili sedi za stolom, vreme bešumno nastavlja da teče.
Sunce, zvezde, bezbrojne milijarde dalekih svetila poput ostrva u kosmičkom okeanu – sve je potčinjeno vremenu, sve ima svoj početak i svoj kraj. Nekada, u detinjstvu, činilo se da je dan dug, i izgledalo je da sunce lagano putuje od istoka ka zapadu kao da ogromno oko nije želelo da odvoji svoj pogled od zemlje. Međutim, sa svakom godinom dan kao da postaje sve kraći, kao da se ubrzava tok vremena, kao da čoveku samo promicanje dana i noći pred njegovim očima – kao kadrovi u filmskoj hronici – govori: „Žuri, ostalo je još malo vremena, a vreme je novac za koji se kupuje večnost.“
Ili vreme liči na ledenu padinu: čovek nema za šta da se uhvati, nema na šta da se osloni, klizi naniže, a ispod njegovih nogu je provalija. Naša zemlja je groblje, groblje po kojem koračamo, tela mrtvih se pretvaraju u prah i ovaj prah prisustvuje u novim oblicima života. Međutim, da li smo mi ova tela koja su zakopana u grob? Čovek se rodio s jednim telom, a umro je s drugim: samo naše telo se neprestano menja, a to znači da telom smatramo bujicu materije koja pod dejstvom nama nepoznatih sila poprima određeni oblik. Kao što reka prolazi kroz korito koje ostaje isto iako se svakog trenutka menja voda u njemu, tako i naše telo, uzima iz okoline i vraća u nju otkidajući od sebe. U čemu je onda suština njegovog jedinstva? U samoj čovekovoj duši. Duša napušta telo i ono se pretvara u leš. Znači, vidljivo umire, a suština života je u nevidljivom. Vidljivo je smrtno, nevidljivo – besmrtno. A mi ipak najčešće sebe poistovećujemo s vidljivim.
U skandinavskim bajkama postoji priča o nepobedivom vitezu s kojim niko nije mogao da se poredi po snazi i hrabrosti. Jedne noći ovaj vitez sanja čudan san. Široka arena za takmičenje, on izlazi i izaziva na duel svakog protivnika koji poželi da stupi s njim u borbu. Vitez je unapred siguran u svoju pobedu. Tri puta poziva suparnika na boj i odjednom… u susret mu izlazi pogrbljena starica. Vitez je gleda s čuđenjem, ali ga ona neočekivano zgrabi svojim jakim rukama i on oseća da ga snaga napušta i da postaje bespomoćan kao dete. Zatim ga starica podiže iznad zemlje i lagano guši.
On se budi u brizi i nedoumici:
„Šta znači ovaj san?“
Niko nije mogao da ga odgonetne i samo je jedan mudrac-otšelnik rekao:
„Smatrao si da si nepobediv, ali postoji suparnik koji je jači od tebe. To je vreme, njega još niko nije pobedio. Ono će te učiniti slabim poput deteta, ugušiće te u svom koščatom zagrljaju. Ovaj san ti je poslat da ne bi bio gord zbog svoje snage. Doći će starost kad će te snaga napustiti, a zatim – smrt.
Čovek se plaši da se seća smrti i u tome je jedan od uzroka njegovih padova u greh. On pije iz čaše u koju je ubačen otrov i ne želi ništa da zna o tom otrovu. Prođi ulicama grada – hoćeš li naći mnogo kuća u kojima nikada ne bi oplakivali mrtvaca, hoćeš li naći mnogo dvorišta kroz čiju kapiju nije iznošen mrtvački sanduk? Čovek je mislio da nešto poseduje, ali se ispostavilo da mu je sve što je imao bilo dato samo na zajam.
Naš život liči na oblake koji plove nebom. Oni menjaju svoj oblik: počinju da liče čas na snežne planine, čas na čudovišta iz bajki, čas na carske dvorce, a čas se ponovo pretvaraju u bezoblične senke, u pramenove magle, koji se tope u nebu, kao gomile leda u proleće.
Naš život liči na san, a smrt na buđenje. Čovek se probudio i sve što je bilo u snu ostalo je u vlasti minule noći. Ono što je smatrao životom, u stvari je bilo umiranje, a za ono što je smatrao smrću ispostavilo se da je život. On je životom smatrao ispunjavanje pohoti i strasti svog tela, ali je sve prošlo bez traga, kao nalet bure. Pet čula je bilo svega pet rupa u tamnici kroz koje je razlikovao samo nejasne senke, ali ih je smrt zatvorila kao što zatvara grilje u kući, a samo telo se pokazalo kao leš koji je nosio na sebi.
Čovek je slikom smrti smatrao grob u koji zakopavaju njegovo telo, sam grob mu je izgledao kao bezdana crna jama, u kojoj će nestati rastvorivši se u zemlji kao kap kiše u okeanu, nestaće u crnoj kosmičkoj noći gde nestaje svest, gde ostaje samo praznina koja nema ni kraja ni konca. Međutim, pokazalo se da to nije kraj njegovog postojanja, da to nisu vrata u podezmlje koja su zamandaljena ključem i na koja je natrpano kamenje, već rođenje u novi život. Sve ono što mu je izgledalo kao glavni cilj na zemlji: vlast, bogatstvo, naslada, – pokazalo se kao tamni negativ postojanja. Vidljivo je, nestavši, postalo nevidljivo. Nevidljivo je postalo jedino realno.
Ono što svet naziva lepotom jesu u stvari trenutne senke koje nestaju sa svanućem; kapljice koje blistaju na suncu; pahuljice koje liče na male zvezde, koje se padajući na zemlju pretvaraju u blato. Divimo se cveću, ali se ono brzo pretvara u prah koji liči na pepeo. Naše poglede mami zeleno lišće drveća, ali ono u jesen žuti, pada s grana kao stara odeća, leži na putevima kao gomila đubreta i vetar ga razvejava po polju ili skuplja kod ograde kao smetove snega.
Ljudi kažu: „Kakvo predivno lice!“ Koliko pesama i stihova je sačinjeno radi veličanja zemaljske lepote, a u šta se ova lepota pretvorila – u smrdljivi gnoj! Gde su oči koje su nekada poređene s tirkizom ili ahatom, s bojom mora ili nebeskim plavetnilom? One su se pretvorile u sukrvicu i sluz i istekle iz očnih duplji, poput poslednjih suza.
Zemaljski život je besmislica kad ga ljudi čine ciljem za sebe. Ukoliko žele da iscede iz njega kao iz grozdova vinove loze vino, napitak naslade, ona se pretvara o gorku čašu pelina. Strast je med pomešan s otrovom. Sreća na zemlji je senka koja se ne može stići, čovek trči za sopstvenom senkom, a ona beži od njega. Međutim, ako se na život gleda kao na put ka večnosti on se otkriva duši kao veliki dar, tada njegove tamne dubine bivaju obasjane svetlošću, tada čovek shvata zašto živi, zašto pati, u ime čega se bori. Tada sve staje na svoje mesto i čovek postaje svestan da mu je život dat kako bi zauvek stekao obraz Božji ili obraz satane.
Vreme uništava sve vidljivo, tragičnost smrti prožima sve što postoji, kao da trzaji boli potresaju vaseljenu, ali za hrišćane se iza prostranstva ovog burnog mora otvaraju obale zemlje obećane.
 
2
 
Čovek prolazi kroz tri stadijuma postojanja. Prvi je prenatalni period kad se formira njegovo telo. Drugi je zemaljski život kad se formira njegova ličnost, kad se njegova volja opredeljuje da li će biti na strani dobra ili zla, kad se rešava glavno pitanje: njegov odnos prema Bogu. Treća je ulaženje u večnost kad se otkriva onaj duševni sadržaj koji je čovek stekao u svom zemaljskom postojanju. Poslednji akt istorije čoveka i čovečanstva biće sveopšte vaskrsenje mrtvih i konačna podela dobra i zla.
Blag je samo Gospod, zato je istinsko dobro koje prelazi u večnost bogoupodobljenje, a zlo je gubitak obraza Božijeg i upodobljenje demonima. Obično čovek definiše dobro kao zemaljsku dobrobit, kao mogućnost da realizuje svoje strasti, a zlo – ne kao greh koji razjeda dušu, već kao nepovoljnu spoljašnju situaciju ili telesne bolesti. Zbog toga vreme i snagu koristi kako bi stekao blagostanje u ovozemaljskom životu. Međutim, nalazeći se u bujici vremena gde sve nestaje on uzalud gubi snagu: iza spoljašnjeg ne vidi unutrašnje, iza pokrova vremena – večno, i umire, ne pripremivši se za smrt kao pacov koji se polakomio na mamac i pao u zamku. Ponekad ovakav mrtvi pacov s kičmom prebijenom od federa drži u zubima parče mesa – kao svoj poslednji plen…
Sveti pravedni Jovan Kronštatski piše da misli o zemaljskom prizemljuju dušu. A misli o grehu i slike greha skupljaju se u dubinama našeg sećanja i ako ne budu omivene pokajanjem i molitvom ostaće u večnosti u duši kao pečat demona, kao žig odbačenosti. Čovek umirući ostavlja zemlju, ali ono što je sakupio u svom srcu – dobro ili zlo – ide za njim. Kad čitamo hronike minulih vekova, o carevima i junacima, o njihovim podvizima i trudu, o dobru i zlu – o svemu što su učinili, pitamo: „Gde su? Da li je neko od njih ostao u životu? Da li ima neki car koji bi večno carovao? Ima li bogataša koji bi se zlatom iskupio od smrti? Ima li tvrđave ili zamka čije kamenje vreme ne bi moglo da razruši? Ima li podzemlja u kojem smrt ne bi pronašla čoveka?“ Od nekih su ostala samo imena koja su se sačuvala u letopisima koji su do nas došli. A imena mnogih su zaboravljena kao što su zaboravljeni njihovi grobovi.
U istorijskim burama nestaju nazivi naroda i zemalja – tako vetrovi i kiše sravnjuju sa zemljom nadgrobne humke. Samo, dok su se ranije u grob stavljali zlato i ukrasi pokojnika sada se zbog zlata odvijaju rasprave i svađe pored tela koje se još nije ohladilo. Najveća tvrđava bio je Vavilon, i šta je ostalo na mestu prve prestonice sveta? – Gomile cigle i kamenja slepljenih smolom od uglja, koja se stvrdnula od vremena. Šta se dogodilo s najvećom svetinjom Jerusalima, s njegovim Hramom? – Od njega je ostao samo deo zida nazvan zidom plača. A koliko država se nalazilo na mestu današnje Sahare i sada je pogrebeno ispod njenog peska kao u ogromnom sarkofagu!
Ako noću podignemo svoj pogled videćemo nebo kao ogroman okean što blista od zvezda koje liče na daleka ostrva od bisera i dijamanata. Kosmos s arhipelazima sazvežđa izgleda nam bezgraničan i beskonačan, ali on tone u drugom, za nas nevidljivom bezdanu koji se naziva – vreme.
 
3
 
U stara vremena bio je jedan poznati mudrac koji je izučio sve nauke, činilo se da nema pitanja na koje ne bi mogao da da odgovor. I jednom prilikom je kod njega zajedno sa svojim maloletnim sinom došao neki čovek i rekao:
„Moje dete mi je postavilo pitanje na koje nisam mogao da odgovorim. Uznemirio sam te, učitelju, kako bi mu objasnio ono što želi da sazna.“
Mudrac se osmehnuo i upitao:
„Koje pitanje si, dete, postavio ocu?“
On odgovori:
„Pitao sam šta je vreme.“
„Nije valjda da tvoj otac to ne zna?“ začudi se mudrac. „Slušaj me…“
I odjednom se zamislio kao da mu nedostaju reči, kao što čoveku ponekad nedostaje vazduha da bi udahnuo. Dugo je mudrac razmišljao i na kraju prozbori:
„Dođite sutradan i reći ću vam šta je vreme.“
Oni dođoše sledećeg dana, ali im mudrac nije izašao u susret već je preneo da dođu po odgovor za nedelju dana. Zatim je zamolio da to odlože na mesec dana. Kad su ponovo došli rekao im je:
„Pogledaću knjige drevnih mudraca, možda ćemo tamo naći odgovor, dođite za godinu dana.“
Nakon godinu dana dočekao ih je s rečima:
„Knjige mudraca o tome ništa ne govore… Zar je moguće da je sva moja mudrost posramljena pitanjem deteta? Dođite kod mene kroz deset godina, ako budem mogao odgovoriću vam.“
Kad su otac i sin došli nakon deset godina mudraca više nije bilo među živima, ali su im preneli da je pred smrt zapovedio da dođu na njegov grob. Tamo su videli reči urezane na nadgrobni kamen: „Tajna vremena je za čoveka nedokučiva.“
Kao što vetar kida lišće s grana i odnosi ga nekuda u daljinu, smrt otkida iz našeg života ljude koji su nam bliski. Oni iza sebe ostavljaju sećanje u našoj duši: rane mogu da zarastu, ali tragovi od njih ostaju zauvek. Smrti bližnjih jesu nekakve crne rupe u našem životu, neke provalije koje ne reflektuju svetlost. Za neverujuće je smrt bližnjih još i grob u koji je zajedno s kovčegom zakopana nada. Grob je poslednja reč kojom se završava knjiga. Smrt je poslednji zvuk pokidanih struna. To je ogromni piton koji neće pustiti iz čeljusti svoj plen.
Međutim, za verujuće smrt je samo privremeni rastanak, plač nad kovčegom je plač prilikom oproštaja koji obećava susret. Jedan od prijatelja je ranije otišao tamo gde će te čekati. Mrak groba ne obasjava sunce, ali u njega prodiru zraci molitve.
 
4
 
Telo je zavesa duše. Međutim, smrt neočekivanim trzajem zbacuje ovu zavesu i duša vidi sebe onakvom kakva zapravo jeste. Zbog toga je smrt trenutak kad se duša napokon sreće sama sa sobom. Čovek sa zaprepašćenjem saznaje da nikada nije poznavao sebe, da je čitavog života nosio masku koja se srasla s njegovim licem, a sada je ugledao sebe po prvi put: smrt mu je darovala novo, duhovno viđenje.
Kao što čovek koji umire od žeđi u pustinji misli samo na gutljaj vode za koji je spreman da da sve što ima, tako čovek posle smrti želi samo jedno, da mu bude darovano makar nekoliko dana za pokajanje. Međutim, smrt je kapija na koju se može ući, ali se više ne može izaći. Smrt odvaja dušu od tela – tako se udarcem kamena razbija ljuska oraha kako bi se izvadilo jezgro i tada se vidi da li je celo ili su ga pojeli crvi.
Duhovni svet je od nas sakriven dok smo živi, a smrt je ulazak u taj svet gde je za nas sve novo, susret s duhovima, čiju volju je čovek ispunjavao u svom zemaljskom životu. To je put duše koja prolazi crnim bezdanima i mračnim strminama koji se rečima ne mogu izraziti u pratnji Anđela-čuvara, koju sustopice progone demoni kao čopor zveri-grabljivica koje žele da je uhvate kao svoj plen.
Na dan smrti čovek shvata šta za njega znači blagodat Krštenja. Dva prstena – zlatan i bakarni – ispočetka se naizgled gotovo ne razlikuju, međutim, sa vremenom bakar tamni i pokriva se zelenom patinom, a zlato čuva svoj bljesak. Tako se duša onoga ko je primio Krštenje razlikuje od duše nekrštenog, iako za života može da izgleda da se ovi ljudi ne razlikuju. Velika je nesreća otići u večnost neomiven Tajnom Krštenja, ne sjediniviši se s Crkvom, ostati u svetu svetlih i tamnih sila bez molitvenog pokrova, bez Anđela-čuvara kao svog vernog vodiča, ostati u večnosti sam, ostati zarobljenik demona, neiskupljen Krsnom Žrtvom Spasitelja.
Nakon smrti pred čovekom će se otkriti ona dobročinstva Božija na koja je tako brzo zaboravljao, koja su se izbrisala iz njegovog sećanja kao napisana na vodi. Otkriće mu se i ona za koja nije znao i na koja nije pomišljao. Otkriće mu se oni njegovi grehovi koje je zaboravljao s još većom lakoćom, kao pismena na zemlji koja je razvejao vetar, grehovi, njemu znani i neznani. Ugledaće svoj život kao beskrajnu izdaju Boga, kao neprestano protivljenje Njegovoj volji. Uvideće da se radi njega razapeo Hristos, a on Ga je duhovno toliko puta izdavao poput Jude, toliko puta Ga je razapinjao, toliko puta je kao jedan od Pilatovih vojnika, stavljao na Njegovo čelo trnov venac! I tada neće moći da se otvore njegova usta kako bi izgovorila: „Gospodi, pomiluj!“
U budućem životu će se, kao negativ, razviti naš zemaljski život, suze će se pretvoriti u radost, zemaljska naslada u tugu, smirenje u slavu, gordost u pad, bogatstvo u siromaštvo, siromaštvo – u bogatstvo, duhovna ništost u mudrost, zemaljska mudrost u duhovnu tamu, onaj ko je na zemlji svima bio sluga postaće prvi, ko je hteo da prigrabi prvenstvo i vlast – poslednji. Krst Hristov, koji je svet smatrao i smatra bezumljem pokazaće se kao presto slave; duh sveta, porod pohote i gordosti – kao crnina. U trenutku smrti čovek će uvideti da je sve laž osim Hristovih zapovesti i predvečnog imena Njegovog. Zbog toga će smrt postati drugo rođenje – u večni život ili u večnu smrt.
Neverujući se plaše smrti zato što vide u njoj samo prelazak u ono stanje koje je prethodilo njihovom rođenju, odnosno u veliko „ništa“. Međutim, i verujući, čak i pravednici, se takođe plaše smrti. Veliki Jovan Zlatoust čiji je sav život bio podvig ispovedništva govorio je da se ne plaši smrti zbog toga što želi da se produži njegov život na zemlji, već zato što posle smrti neminovno nastupa sud. A šta da kažemo mi, grešni? Samo jedno: „Gospode! Neka bezdan milosrđa Tvog proguta bezdan grehova naših.“
 
5
 
Svi ljudi su grešnici, međutim, grešnici se ipak mogu podeliti na one koji se kaju, na one koji se ne kaju i demonizovane. Oni koji se kaju jesu oni koji se bore s grehom, u ovoj borbi ima dva kraja, dva ishoda: pobeda ili poraz, spasenje ili pogibelj. Grešnici koji se ne kaju jesu neverujući ljudi ili licemerni hrišćani koji veruju, ali hladnom, bezosećajnom verom, a žive kao da Boga nema. I treći su demonizovani grešnici, koji su se svesno predali grehu, koji služe demonu kao svom vladaru. U ovaj red spadaju svi oni koji se bave čarobnjaštvom i magijom, kao i zločinci koji se naslađuju mučeći ljude i prolivajući ljudsku krv.
Prvi padaju i ustaju, greše i kaju se, duševno stanje ovakvih ljudi je neodređeno, o njemu može da sudi samo Gospod. Drugi ili odbacuju postojanje Boga ili pokušavaju da spoje nespojivo – da služe grehu i blagodati, da žive po zapovestima svojih strasti, a pritom se lažno mole, lažno se kaju bez ikakve težnje ka ispravljanju. Ko je bolji: neverujući ili religiozni licemer? Teško je reći. Ali od neverja je lakše preći na veru nego od lukavstva i pretvaranja na duhovnu istinu. Gospod je naročito strašno razobličavao fariseje – ove glumce religije. Što se tiče demonizovanih grešnika, u njihovoj duši je već za života prisutan pakao. Oni već gore u crnom plamenu. Samo ime Boga izaziva u njima mržnju koju obično kriju, ali se ona često ispoljava u svetogrđu, otrovnim šalama na račun religije, a ponekad u nekakvim demonskim napadima zlobe. Na primer, francuski satanisti su izdali časopis pod nazivom „Kako sam ubio Hrista“. Ilustracije su crteži na kojima je prikazano kako bi satanisti želeli da muče Hrista: da Ga razapnu naopako, da seku Njegovo telo na delove, pale na tihoj vatri itd. Mnogi zločinci svetskog glasa izdavali su sebe za neverujuće, ali se danas sve više otkriva njihova veza s okultizmom i demonizmom.
Kako se svi ovi ljudi odnose prema smrti? Grešnici koji se kaju trude se da se sećaju smrti kako bi ovim sećanjem ugasili u duši vatru strasti, ojačali volju i oživeli molitvu. Grešnici koji se ne kaju mrze sećanje na smrt kao svog neprijatelja, oni se vređaju kad ih neko podseća na to da su i oni ljudi i da će umreti kao svi ostali. Oni žive u stanju neke autohipnoze. Gledajući ne vide i slušajući ne čuju. Teše se rečima Epikura o tome da dok je čovek živ smrti nema, a kad ima smrti nema čoveka, odnosno sugerišu sebi da je smrt prelazak u nebiće, a pošto smo danas živi ne treba da mislimo na nju. Ipak, sam Epikur je po rečima savremenika bio velika kukavica i samo se hrabrio da se ne plaši smrti.
Za neverujućeg su reči o smrti – podsećanje na nešto neizdrživo teško. Zašto da bezrazložno kvari svoje raspoloženje? Za lažnog hrišćanina sećanje na smrt liči na bol koji mu pričinjava tuđa ruka zbacujući masku koja se srasla s njegovim licem. On će umirivati sebe time da nije baš tako loš i da drugi oko njega više greše. Treći – demonizovani grešnici smatraju da se za smrt treba pripremati ugađajući demonu s kojim žele da ostanu zauvek. Zbog toga mnogi od njih u starosti postaju još suroviji. Oni umiru s rečima svetogrđa, ukoliko se u trenutku smrti uopšte sećaju Boga. Umiru proklinjući svet. Među njima ima ljudi koji su spremni da daju život na služenje đavolu, a ima velikih kukavica koje su u stanju da se drznu na svaki zločin kako bi spasili sebe. Za većinu njih smrt biva mučno teška.
Da bi se videlo kakav je čovek treba s njim započeti razgovor o smrti. Onaj za koga je smrt velika tajna i predmet dubokih razmišljanja ima religiozna osećanja čija je osnova svešteni strah. Onaj ko je spreman da zapuši uši pri samom pomenu smrti nema u svom srcu vere iako smatra sebe hrišćaninom. A ko na pomen smrti postaje sličan zveri ili odgovara podsmehom, pravi grimase kao klovn podražavajući đavolu koji se naziva lakrdijašem, – u svojoj duši je satanista. Zbog toga sećanje na smrt kao da pomalo otkriva zavesu s ljudskog srca: ko je i s kim je.
 
6
 
Misli o smrti plaše grešnika. Savest ga podseća na platu. Međutim, on je prikovan za svoje strasti kao što je zatvorenik prikovan za klupu galije, čak i više od toga, ne želi da se od njih rastane. Čoveku je data sposobnost da oseća večnost, kao da je sozercava svojim srcem. Greh je čoveku zatvorio oči srca, on je prestao da vidi duhovni svet u neposrednim sozercanjima, prestao je da oseća njegovu realnost. Telesni čovek može samo da zamišlja smrt u određenim slikama ne osećajući je kao tajnu. On može da rasuđuje o večnosti kao o nečemu što mu je daleko i nepoznato. Zato na pitanje: „Postoji li zagrobni svet?“ takav čovek odgovara: „Umreću i tada ću saznati.“ Međutim, u ovom odgovoru se sadrže i „da“ i „ne“ (i to pre će biti „ne“).
Zbog toga za grešnika postoje dva puta: ili da se pokaje i bori protiv greha koji se srastao s njegovim srcem ili da uveri sebe da se smrću završava njegovo postojanje, da se s poslednjim uzdahom pogružava u nebiće, u veliko „ništa“, gde se njegova svest gasi, a telo pretvara u prah. Čak i nejasna noćna snoviđenja ispunjavaju dušu grešnika brigom i on se hvata za misao da je život slučajnost, a smrt – propadanje u prazninu zauvek, večno. Ovo je svojevrsna meditacija, autosugestija, koja stalno postoji u dubini duše grešnika, negde duboko u njegovoj podsvesti.
Međutim, i u ovoj meditativnoj autosugestiji on ne može da nađe sebi mira, pošto je smrt rušenje njegovih nada, gubitak svega što je imao. Zbog toga je druga misao koju grešnik pokušava sebi da sugeriše misao o tome da se smrt nalazi negde daleko, zato je se ne treba plašiti, kao da se ne treba uznemiravati pretpostavkama o tome da će kroz milion godina neka kometa, prolećući oduvati Zemlju kao zrnce svojim vatrenim repom. Čovek smatra: „Posle smrti nema ničega, same smrti za sada još takođe nema, brod s crnim jedrima se još nije pojavio na horizontu.“ Đavo želi da oduzme čoveku sećanje na smrt, zato mu nudi mnoštvo mamaca. Kad đavo ne bi ukrao sećanje na smrt kao ključ od vrata duše on ne bi mogao da uđe u tuđu kuću kao lopov i opljačka je. Pogledajte duševne bolesnike, histerike i manijake – one koji se nalaze pod naročitim demonskim uticajem – kako se oni plaše misli o smrti, kako im je teško da uđu u sobu u koji stoji kovčeg ili da prisustvuju na sahrani čak i najbližih ljudi! Oni se plaše da dotaknu čak i leš svog deteta. Koliko lukavstva i dovijanja upotrebljavaju samo kako ne bi videli svojim očima sliku smrti!
A kod okultista postoji poseban način da se izbave od straha od smrti. Oni govore o tome da će ljudi koji su ugađali za života satani nakon smrti postati knezovi u carstvu pakla i da će satana s njima podeliti svoju vlast. Ne! On će s njima podeliti svoju paklenu muku, težinu bogoostavljenosti, koja će poput kamena velikog kao zemlja večito pritiskati njihove grudi. Ne! On će s njima podeliti jezičke crnog plamena u kojem gori otkako je pao s neba kako bi ovaj plamen palio, ne gaseći se, njihova srca. On će s njima podeliti svoju mržnju prema Bogu kako bi u paklu proklinjali ne mučitelja- satanu, već svog Tvorca.
Pakao je druga smrt, u kojoj nema vaskrsenja. U poređenju s njim prva, telesna smrt i truljenje u grobu izgledaju kao miran san.
 
7
 
Sveti patrijarh Avraam je živeo u kući svog oca u Uru Haldejskom. Obično mladići kreću na putovanja kako bi se upoznali sa životom i običajima drugih naroda. Svet se otvara pred njima kao knjiga. Svaki grad je njena stranica, svaka zemlja je glava. Zatim, s godinama, čovek sve ređe napušta granice domovine, sve duže boravi u svom domu, u krugu porodice, on kao da zbraja blaga koje je stekao.
Život svetog Avraama nije tako tekao. Kad je sunce njegovog života već počelo da se naginje ka zapadu on je po zapovesti Božijoj zajedno s ukućanima i slugama zauvek napustio svoju zemlju i krenuo na jug, u Palestinu. Ne samo Avraam lično, već su se i njegova porodica i sluge pretvorili su se u tuđinovatelje. Zajedno sa svojim stadima on je vodio nomadski život između Sirije i Egipta. Po jednom od drevnih predanja u Palestini su stvoreni naši praoci, zemlja Palestina je poslužila kao materijal, kao materija za Adamovo telo, kao mermer za duboresca i vajara. U Palestini su prognanici iz Edema pronašli svoje utočište. U Palestini se odigralo iskupljenje ljudskog roda. Tamo gde je bio sazdan prvi Adam rodio se Drugi Adam Koji je jednom Svojom rukom uzeo nebo, a drugom zemlju, otkinute jedno od drugog i ponovo ih spojio. Ovde, u Palestini završiće se poslednja etapa zemaljske istorije, začuće se njen poslednji akord.
Avraam je kao tuđinovatelj došao u Palestinu. On je sa svojom porodicom živeo u šatorima i jedino što je stekao na ovoj zemlji kao ličnu svojinu koja se nasleđuje jeste pešterna grobnica u kojoj je sahranio suprugu zaveštavši da tamo bude sahranjeno njegovo telo. Stanovnici ove zemlje, poštujući Avraama želeli su da mu podare ovaj komad zemlje na kojem se nalazila pećina u kojoj je ona bila pogrebena, ali je pravednik insistairao na tome da je plati srebrom pred starešinama naroda i dao je za ovu zemlju više nego što bi koštala zemlja za bašte i vinograde.
Ako dozvolimo sebi da pribegnemo izvesnoj simbolici Avraam je obraz razuma, a njegova žena Sara – obraz osećanja. Sećanjem na smrt ukroćuju se osećanja: Sara prva leže u grobnicu. Zatim se um oslobađa svega zemaljskog, on ulazi, kao u grobnicu, u srce kako bi u njegovom mraku ugledao svetlost koja je u njemu skrivena. Sećanje na smrt ne daje se na dar, ono se kupuje cenom srebra – cenom truda i suza.
Ljudi koji stoje na ivici groba kao na pristaništu spuštaju kovčeg na konopcu u crnu jamu, u dubinu zemlje, kao što mornari spuštaju brod u tamno-olovne talase mora. Oni seku konopac i kovčeg, kao lađa bez jedara i vesala, kreće u okean večnosti, plovi bezgraničnim prostorom koji nije zatvoren obručem horizonta. Kapetan ove lađe je smrt, njen teret je pokojnik.
Čovek se rastao od svega što je imao na zemlji, kosmos sa suncem i zvezdama sad se za njega suzio njega do veličine jame od nekoliko aršina koja liči na pukotinu u zemlji. Za mrtvog je grob – njegovo poslednje obitavalište, a kovčeg postelja, na čijim tvrdim daskama će počivati njegovo telo. Kovčeg je sto s jelima, koji međutim više nije postavljen za mrtvaca, već za crve koje je smrt pozvala na pir kao drage goste, sama utroba trupa postala je hrana.
Škrtac imajući bogatstvo ništa nema, on ga krije od sebe samog. Naslednici otvaraju sanduke, često ih lome, paraju u brzini jastuke, a kad nađu zlato ili druge dragocenosti raduju se kao da su našli blago i iskopali ga iz zemlje, ali niko više neće otkopati kovčeg iz groba, neće otvoriti, kao vrata, njegov ekserima zakucan poklopac. Sunčeva svetlost više nikada neće linuti u prazne očne šupljine…
…Kovčeg se lagano spušta u grob. Mrtvac je blizu i istovremeno daleko od nas; on je ovde i on je negde, on postoji i nema ga, bio je i ponovo će biti, on je za naše oči vidljiv i nevidljiv. To je tajna smrti na kojoj leži pečat večnosti.
 
8
 
Kad su vojnici išli u pohod osim oružja i hrane nosili su sa sobom prazna kola, džakove i sanduke kako bi u slučaju pobede imali u šta da stavljaju osvojeni plen. Čitav karavan je išao za vojskom. Međutim, za jednog francuskog maršala pričalo se da je imao drugi običaj: u pohode je nosio samo kovčeg kako bi se sećao da za svaki dan i svaki čas može da se ispostavi da je za njega poslednji. Smrt, poput žeteoca izlazi na bojno polje sa srpom u rukama i skuplja leševe kao posečeno klasje i snopove. Metak s jednakom lakoćom probija maršalski mundir kao i vojničku bluzu i svaka bitka za svakog od učesnika može imati podjednako koban ishod. Ponekad posle bitke od čoveka ostaju samo isečeni komadi tela koji se zajedno s leševima bacaju u zajedničku grobnicu i posipaju zemljom. Vrane nekim naročitim, njima svojstvenim osećajem razumeju da se za njih sprema „pir“ i iz daljine prate vojsku, dozivajući se među sobom kao stražari, kao da se druga, crna vojska okupila kao oblak kako bi stupila u boj, ali ne sa živima već sa mrtvima.
Otac priprema kolibu za svoje još nerođeno dete. Bogataš kupuje gvožđem okovan sanduk kako bi čuvao u njemu svoje zlato. A ovaj francuski maršal je stekao nešto što će jednom svakome biti najpotrebnije – sanduk. Dete raste i kolevka mu postepeno postaje tesna. Bogataš ostavlja svoje zlato naslednicima koji čekaju, baš kao ove vrane, njegovu smrt. A sanduk je imovina od koje se čovek neće rastati dok se njegovo telo ne pretvori u prah i hrastove daske ne istrule u zemlji.
Dakle, maršal je svuda nosio sanduk kao svoj dom, kao nomad svoj šator. On se sećao smrti i zbog toga se nije nadimao zbog svog zvanja, nije bio opijen slavom ranijih pobeda. Znao je da će pre ili kasnije njega samog svejedno pobediti smrt i zato je ostajao spokojan na bojnom polju kao da su meci bili njegovi prijatelji. On je umirao svakoga dana i zato se nije plašio smrti.
Hrišćanin mora imati na umu da je on – besmrtni duh, njegovo je ovo telo, a ono čime su „natovarena kola“ je tuđe. Ono ne pripada njemu, već vremenu. Sećanje na smrt liči na ostrvo posred mora: brodar je došao do njega i miran je. On gleda kako talasi udaraju o obalu, kako besni more, ali na ostrvu je kao iza zidina tvrđave, mir i tišina.
Kad se pitaš: „Šta da radim?“, ne znaš kakvu odluku da doneseš, kad stojiš na raskrsnici, kad se srce i um ne slažu, a volja i strast liče na dva suparnika koja su stupila u duel, zamisli da si u sanduku – i dobićeš odgovor.
 
9
 
Omar Hajam ima rubaje posvećene veštini grnčara, koji od gline pravi pehare i čaše. U ovoj glini su čestice ljudskih tela. Grnčaru se čini da mu ćup priča o tome kako je nekada sam bio grnčar, da su ivice pehara bila usta umrle devojke, da grnčar meša glinu od tela umrlih ljudi.
Ima kod njega i rubaja u kojima kao glavno lice nastupa vrana – simbol smrti. Vrana grakće i u grlenim zvucima njenog glasa čuje se pitanje: „Kuda, kuda?“ – kuda juri ovaj svet kojeg progoni vreme?
U jednoj od rubaja vrana sedi na gradskim zidinama i u kandžama joj je lobanja davno umrlog sultana. Vrana pita: zašto nema svečanog dočeka, zašto se ne čuju flaute i lire, zašto narod ne istrčava iz kuća kako bi dočekao svog vladara? Gde je sultanova slava? Njegovo ime je zaboravljeno; sve što je ostalo od njega jeste kost u kandžama ptice.
Još su veliki mislioci drevnih vremena govorili: „Filosofija je umeće umiranja.“ Za nas, hrišćane, zemaljski život je priprema za smrt. Smrt je kroz vaskrsenje Hrista za nas postala rođenje za večnost i početak istinskog života. Umeće umiranja za ovaj svet jeste umeće življenja.
 
10
 
Čovek živi u tri sveta. Prvi svet je svet vidljivi, ono spoljašnje što nas okružuje sa svih strana, što doživljavamo posredstvom pet organa čula, što se slaže i čuva u našem sećanju kao u nekoj ostavi duše i zatim se prerađuje u sećanja, obraze, slike, fantazije, planove, zaključke razuma, u oblak pomisli koji se neprekidno vrte u našem umu.
Drugi svet je nevidljivi, duhovni svet, on je nedostupan našim telesnim čulima, nevidljiv je za oči, ne čuje se sluhom, nedostupan je za opipavanje, u njega se ne može pronići čak ni kroz naša rasuđivanja i misli, on se ne može izraziti ljudskom rečju. Ovaj svet se otkriva ljudskom srcu dejstvom Božanske blagodati: čovek kao da vidi senke ovog nepoznatog sveta, oseća njegovo postojanje i zatim ovo osećanje gasne i gubi se. Kao da je Gospod pokazao na trenutak zrak nebeske svetlosti i rekao: „Idi i traži sad ovu svetlost.“ Gde i kako čovek da je traži? U spoljašnjem svetu se ne može naći, ali u samom čoveku postoji treći svet – njegovo sopstveno srce, ona oblast gde dolazi u dodir duhovno i telesno, nebo i zemlja.
Čovekovo srce je kapija kroz koju može da uđe u za njega nepoznatu oblast duha. Ono je onaj zračak kroz koji može da na par trenutaka ugleda lepotu Nebeske Crkve, Raja koji je Adam izgubio i koji je Hristos ponovo stekao za čoveka. Kroz srce leži put čoveka od pakla prema Raju, ali je naše srce – grešno i strasno – zatvoreno, kao da je zaključano. U njemu vriju strasti, želje, pohoti, koje kolebaju i vrte pomisli, i čovekova duša se nalazi u nekakvom mračnom haosu. On ne poznaje svoje sopstveno srce, ne oseća svoju sopstvenu dušu, otkrio je sebe za utiske vidljivog sveta, traži ove utiske i živi od njih. On nešto želi od ovog sveta, on mu se prilagođava, traži njegovu pomoć, razmišlja kako da osvoji njegovo prijateljstvo. I u ovom talogu strasnih pomisli kao u kovitlacima prašine koje podiže vetar prolazi sav život.
Prozrenje obično nastupa u trenutku smrti. Do ovog poslednjeg trenutka čovek je uveren da je ovaj zemaljski svet – njegov. Međutim, sad vidi kako sve nestaje, sve ga napušta, sve se pokazuje kao privid, san, i on ostaje samo s onim što je uspeo da stekne u svom srcu. Upravo zato je za demona tako strašno sećanje čoveka u smrtnom času. Demon pokušava da uspava čoveka, da ga natera da zaboravi da sve na zemlji prolazi, da ga uvuče u vrtlog svetskih poslova. I ovo mu najčešće polazi za rukom, u ovom snu, u ovom vrtlogu, neprimetno, čas za časom, dan za danom, godinu za godinom prolazi sav život i čovek se budi tek na samoj ivici svog groba i čuje kikot demona, koji ga je tako vešto i tako strašno prevario. Sve za šta je čovek bio vezan, sve što je voleo, sve što je stekao, topi se i nestaje kao noćne senke u svanuće. Čovek shvata da je bezumno protraćio, kao da je ubio najdragocenije što mu je Bog dao – vreme za spasenje.
Zbog toga je prvo asketsko pravilo – sećati se smrti. Apostol Pavle piše: ne opijajte se vinom, u njemu je razvrat,[1] odnosno blud. Bogatstvo i naslada ovog sveta su isto ovo vino, koje ne daje istinsku radost iako opija čoveka; i u ovom vinu je takođe blud: duša – nevesta Hristova, prilepljujući se za njoj tuđe materijalno i zemaljsko, vara Boga i bludniči sa svetom.
Gospod je rekao: gde je bogatstvo vaše, tamo je i srce vaše.[2] Srce koje je svojim strastima vezano za svet zatvoreno je za Boga. Svet opija čoveka, a sećanje na smrt ga otrežnjuje. Ono sve stavlja na svoje mesto. Većina ljudi se, po nagovoru demona, trudi da ne razmišlja o smrti, teži ka tome da je zaboravi, kao da je nema. Videći oko sebe slike smrti, čak nalazeći se kraj samog sanduka svojih bližnjih ljudi bez obzira na sve i dalje misle da će ih ona mimioći, da svi umiru, a oni neće umreti. Ljudi su potisnuli sećanje na smrt iz svoje svesti i žive kao da je zemlja njihov večni dom.
Zato, kad se budiš, razmišljaj o tome da je možda ovaj dan za tebe poslednji. Kad ustaješ iz postelje razmišljaj koliko je ljudi umrlo ove noći, kad ideš putem, sećaj se da je ceo naš život isti ovaj put, od rođenja do groba i svaki dan je korak koji nas približava smrti. Kad sedaš za trpezu seti se da ćeš i sam postati hrana za crve. Kad osećaš u srcu crni oganj pohote razmišljaj šta će biti s čovekom kojeg želiš nekoliko dana nakon njegove smrti, kako će ovo telo, koje te sad sablažnjava, početi da toči neizdrživi smrad. A šta predstavlja mrtvac u grobu? Verovatno je najodvratniji prizor izgled leša koji se raspada, koji se pretvara u sukrvicu i truli. Eto to je ono prema čemu si osećao požudu…
Ako u tvom srcu bukne vatreno crveni plamen gneva i mržnje seti se da ćete i ti i tvoj neprijatelj ležati jedan pored drugog, u istoj zemlji i tada više nećete imati šta da delite, neće biti čemu da se zavidi. Kad duša stane pred večnu pravdu Božiju sve zemaljsko će joj izgledati ništavno. Čemu zavideti ako će vreme i smrt sve oduzeti?
Kad čovek leže da spava neka razmišlja o tome da je njegova postelja – mrtvački sanduk, san – smrt, noćna tama – mrak groba, i neka se moli da mu se Gospod smiluje ukoliko ova noć za njega postane poslednja. Kad našu dušu vuku ka sebi i mame svetske zabave i razonode setimo se da je možda Anđeo smrti već poslan da nas povede sa sobom. U čemu će nas zateći ovaj nezvani i neočekivani gost?
Sećanje na smrt ispočetka izgleda strašno, ali kad se čovek na njega navikne on oseća da ga ono oslobađa robovanja ovom svetu, okova strasti, pomisli koje ga ugnjetavaju, koje ga kao breme pritiskaju. On počinje da voli sećanje na smrt, ona mu izgleda kao celomudrena drugarica, verni drug, uvek spreman da ga uteši u žalosti. A što je glavno, sećanje na smrt uči čoveka da istinski smisao u životu koji mu je darovan nije u vrćenju u zemaljskoj ispraznosti, već u pripremi za večnost.
Zbog toga je sećanje na smrt vođa ka Bogu. Ono se stiče kroz samoprinudu, naporom volje. Prvo mu treba udeliti makar nekoliko minuta u toku dana, kako bi čovek razmišljao o tome da je cela zemlja – ogroman grob u koji su otišla bezbrojna pokoljenja, mi gazimo ove grobove, ali će ubrzo i nas pokriti zemlja. Moramo da molimo Gospoda da nam da sećanje na smrt kao dar blagodati. A izgovarajući reči molitve moramo razmišljati o tome da je možda ova molitva poslednja molitva u našem životu.
Čak i u prirodi traži ono što te podseća na smrt. Ako vidiš sunce na zalasku, cvet koji vene, pticu, koja leti u daljinu – imaj na umu da na sličan način prolazi čovekov život. Reci neverujućem o smrti – on će se uvrediti ili naljutiti; za njega je smrt ćorsokak, crna rupa, kraj svih nada, prelazak iz postojanja u nepostojanje. A za hrišćanina je smrt – završetak zemaljskog puta, ispit za ceo život koji je proživeo i otkrivanje onoga što je stekao u toku njega u svom srcu.
Zbog toga je sećanje na smrt za hrišćanina silno oružje u borbi s demonom koji želi da čovek smatra sebe samo za zrno vidljivog sveta, za šaku zemaljskog praha. Ovde, na zemlji, ličimo na ljude koji plove čamcem nizvodno, niz reku. Reka je vreme koje bešumno teče danju i noću i u ovaj potok se ne može ući dva puta. Pre ili kasnije čamac će doći do ušća reke koja se uliva u okean – večnost. Tako, u večnosti, vreme prestaje da postoji. Kad bi se ljudi, uključujući nas same, sećali da sve na zemlji prolazi, da sve što je rođeno umire, verovatno bi bilo manje zla u ovom svetu, čistija bi bila ljudska duša, jasnije bismo videli istinski cilj i smisao našeg života.
 
11
 
Nekome može izgledati da je sećanje na smrt dosadno bunilo, bolesna fobija ili nenormalno osećanje (nešto poput mazohizma ili nekrofilije) u kojem oni koji su njime opsednuti u samom zamišljanju slika smrti nalaze izvesnu neshvatljivu nasladu. Neki mogu da pomisle da je sećanje na smrt izvestan intelektualni pandan samoubistva. Međutim, u stvarnosti sećanje na smrt je prelazak od iluzija ka realnosti, od koje mi kukavički bežimo, i samu misao na nju odagnavamo dalje od sebe.
Čovek živi u strašnoj zabludi: on misli da će njegov zemaljski život beskonačno trajati. Ako mu se ukaže na ovu zabludu on može da pokuša da opovrgne sličnu optužbu na svoju adresu, može da kaže da sve razume, umom shvata da svemu jednom dođe kraj, ali neka pogleda u svoje srce. Srce se ne slaže s ovim, ono se bori s razumom, ono kaže da čovek ne umire i misao o smrti se isteruje iz čovekove svesti. Zaista, u ovom svedočanstvu srca postoji deo istine. Čovek zaista ne umire, jer se pred njim otvara drugi svet – beskonačno zagrobno postojanje. Međutim, njegova greška je u tome što on ovo osećanje večnosti prenosi na zemaljski, prolazni, truležni svet. Za njega nestaje istinska večnost. Ona se menja iluzornim negiranjem sopstvene smrti ovde, na zemlji, i zbog toga zaboravivši na smrt čovek prestaje da se brine za večnost, on se hvata za ono što ne može da zadrži, za prolazne trenutke, za ono što se pojavljuje i nestaje u vremenu, za ono što treba da ostavi nakon izlaska iz ovog zemaljskog života.
Zato se opet može reći da sećanje na smrt zaista sve stavlja na svoje mesto. Čovek zahvaljujući njemu počinje da gleda na zemaljski život ne kao na cilj sam po sebi, već kao na put, sve što vidi i ima nije njegovo, već kao da mu je dato na zajam na neko vreme, a smrt je raskrsnica puteva od kojih jedan vodi u večno blaženi život, druga – u postojanje slično večnoj smrti, postojanje bez Boga. Upravo ovaj večni gubitak Boga i jeste istinska smrt o kojoj najčešće oni koji žive na zemlji ni ne razmišljaju.
Čovek je bezumno, strasno zaljubljen u ovaj život, on u fizičkom i materijalnom traži ono što materija ne može da mu da, a to je sreća. Nikakve spoljašnje okolnosti ne mogu da učine čoveka srećnim i on uzaludno želi da nađe sreću u spoljašnjem dok je ona u njemu. On traži radost u vidljivom i opipljivom, a radost je u nevidljivom i duhovnom.
Kažu da će ako čovek uzjaše magarca i drži pred njegovom njuškom svežanj trave magarac trčati misleći da će dohvatiti jelo koje se nalazi pred njegovim nosem. I koliko god bude trčao toliko će se svežanj trave udaljavati od njega, ali će on nastaviti da trči ne shvatajući da je prevaren. Tako i nama đavo sugeriše da se smisao našeg postojanja sastoji u nečem spoljašnjem: navodno, stekavši novac i imovinu odjednom ćemo postati srećni i okruživši se željenim komforom i stvarima osećaćemo blaženstvo i svi problemi će se sami po sebi rešiti, sve brige će iščeznuti.
I čovek trči kao magarac za prividnom srećom koja beži od njega poput njegove sopstvene senke. Zatim nastupa starost, to je vreme kad se čoveku neočekivano otvaraju duševne oči, on vidi drugi svet, za prelazak u koji nije spreman, u koji treba da uđe, a potpuno je ništ. On shvata da ga je demon prevario, da su strasti zaslepile njegov um, da je misao da navodno u materijalnom i veštastvenom može da nađe sreću – velika laž. On shvata da je vidljivo i truležno, zaklonilo sobom večno, ali je već kasno.
Zato je čoveku da ne bi učinio tako strašnu grešku, da ne bi dao sve snage svoje duše prolaznom i truležnom, neophodno sećanje na smrt. Naša bezumna vezanost za ovaj svet, pogružavanje u njega, poistovećivanje s njim predstavlja bolest duše, nekakvo užasno izopačenje, upravo nekrofiliju koju čovek smatra životom. Naše strasti ne žele sećanje na smrt, one mu se protive, zato ga treba ulivati u svest naporom volje.
Sećanje na smrt ne pritiska dušu, već joj naprotiv, daje osećanje slobode. Ono ne ubija ljubav prema ljudima, već je nadahnjuje, jer veoma često ljubavlju nazivamo ono što uopšte nije ljubav, već samo pristrasnost prema lepoti ljudskog tela, u suštini, prosto pohot. Ponekad nas zaista u čoveku privlače njegova bestidnost i razvrat, u kojima kao da nalazimo „sazvučnost“ sa svojim sopstvenim strastima. Ponekad kao ljubav izgleda slepa i slučajna zaljubljenost koja može brzo da prođe, pretvori se u ravnodušnost ili čak mržnju.
Međutim, upravo sećanje na smrt nam pomaže da u čoveku vidimo glavno – obraz i podobije Božije, da shvatimo da je ono s čim obično poistovećujemo čoveka, njegovo telo, samo truležna ljuska, da u njoj zapravo nema ničeg lepog, jer je ona otrovana grehom i osuđena na smrt. Telo može da bude zaista predivno nakon sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih, kod pravednika, kad postane slično njegovoj duši. A ovde se, zaljubljujući se u ljudsko telo, zaljubljujemo u blato, tako se dete, kojem kupuju lepu lutku igra njome, ne znajući da je napunjena opiljcima ili krpama. Sećanje na smrt kao da nam otkriva prirodu ovog sveta oštećenu grehom.
O čemu se više brinemo – za dušu ili za telo? Začuđujuće, ali čak se i verujući ljudi više brinu za telo, poklanjaju mu više vremena nego molitvi, više razmišljaju o njegovom zdravlju, nego stanju svoje duše. Zaboravljamo najočigledniju istinu: da je telo truležno, a duh besmrtan. Ne želimo da se pomirimo s mišlju da naše telo stari, haba se i da će nastupiti vreme kad će se ono pretvoriti u leš. Telo nam je potpuno zaklonilo dušu, u zadovoljavanju njegovih pohoti mislimo da ćemo naći radost zato što treba da se sećamo šta ono realno predstavlja.
Žena koja nam danas izgleda kao lepotica po isteku u suštini malog broja godina pretvoriće se u nemoćnu, ružnu staricu. Čovek koji je danas pun zdravlja i snage, od neke slučajne bolesti može živ da istruli, a ako doživi sto godina, postaće nemoćan kao dete. Onaj ko je sakupio imovinu i novac na umoru će se pokazati kao poslednji siromah, jer ostavljajući ovaj svet ne može da ponese sa sobom ni groša. Čak i više od toga, siromaha mogu iskreno da oplakuju, a pored odra bogatog rasplamsavaju se strasti, svako od rođaka želi da dograbi najbolji deo imovine, svako u duši ropće na onoga ko umire što mu nije sve ostavio. I obično se neka mračna atmosfera neprijateljstva i mržnje nadvija nad odar bogataša koji umire.
 
12
 
Čovek koji je vezan za stvari i novac teško da će pred smrt moći da se pokaje iskreno, od sveg srca. Strasti koje su kao paraziti živele u njegovom srcu, nalazile u njemu stalnu hranu, naročito ustaju protiv njega pred smrt. U ranija vremena ljudi su često sebi unapred naručivali mrtvački kovčeg i stavljali ga negde u ugao svoje kuće kako bi ih sam izgled kovčega podsećao na neizbežni kraj. Neke askete su spavale u mrtvačkom sanduku kao u postelji; mnogi su imali u svojoj keliji lobanju i kosti nekog od preminulih kako ne bi zaboravili kakvi će i oni sami jednom postati; drugi su namerno u svom obitavalištu držali izobraženje smrti u njenim razliitim oblicima.
U srednjem veku postojale su specijalni slike: „Igra smrti“, „Smrt na piru“ i tome slično. Šta je na njima prikazivano? Smrt u vidu kostura iznad kolevke deteta; smrt koja prati mladence u njihovu spavaću sobu; smrt u dvorcu, smrt u kolibi siromaha, smrt na bojnom polju koja u svoje ruke hvata čitave naramke mrtvih tela, smrt za vreme kuge, koja svojom petom gazi gradove i sela i pretvara ih u groblja; smrt koja poput gosta ulazi u kuću; smrt koja skače kao zver od koje se čovek ne može sakriti.
O jednom drevnom caru se pričalo da imao ovakav običaj: posle pira na dvorcu sluga je donosio poslednje jelo prekriveno pokrovom ispod kojeg je ležala ljudska lobanja, sluga je skidao pokrov, podizao posudu i glasno govorio: „Care, ne zaboravi da si i ti smrtan.“
 
13
 
Mi osećamo strast prema ljudskom telu, želimo da nađemo u njemu izvor nekakvih nepoznatih naslada. Međutim, šta predstavlja naše telo – ne prvobitno kao tvorevina Božija, već u stanju one strašne degradacije koja je usledila za padom praoca u greh? Od čega se i kako ono stvara? – Od nekakvih kapljica za vreme strasne pomračenosti uma. Šta ono sadrži u sebi kad je jednom već formirano? – Kosti, krv i sluz presvučene kožom. Ako se ova koža pogleda kroz lupu videćemo je izbrazdanu i s gnojnicama, pokrivenu porama iz kojih se izdvaja masnoća za njeno premazivanje i otrovna tečnost s otpacima koji su u njoj rastvoreni, koja se naziva znoj. Nos koji nam izgleda lep kao nos antičke statue jeste sistem za prečišćavanje i zagrevanje vazduha u kojem žlezde luče sluz. A usta, šta su usta u kojima zubi igraju ulogu žrvanja koji melju hranu koja se zatim natapa pljuvačkom? U ustima trunu ostaci hrane, čovekova usta predstavljaju kao neki rasadnik bolesti; sadržaj usta je pljuvačka i njen ispljuvak se kod svih naroda smatra znakom prezira.
A šta se nalazi u unutrašnjosti čoveka, šta se dešava s unetom hranom? Kad bismo videli to svojim očima kakvu bismo odvratnost osetili! Ne ponižavamo i ne hulimo stvorenje Božije: telo je instrument duše, već govorimo o pristrasnosti prema telu – i svom i prema telima drugih ljudi. Govorimo da se u telu i kroz telo ne može naći sreća i istinska radost, da se smisao ljudskog života ne sastoji u telesnim funkcijama, da smo od sluškinje napravili gospodaricu, od oruđa duše – nekakav kumir. Sve naši strasti i želje predstavljaju stanje opijenosti kroz koje stupamo u svet iluzija. Zbog toga posle zadovoljenja strasti tako često i nastupa nešto slično trežnjenju i ujedno – osećaj duhovnog gubitka.
Strast stvara sebi idola, čovek zarobljen strašću gubi osećaj za realnost u njenom doživljaju predmeta – drugog čoveka, počinje da pripisuje ovom čoveku savršenstva koja mu nisu svojstvena. Zato se može reći da je strast uvek slepa, uvek vara. Pošto je sama slepa ona zaslepljuje um i oba slepca padaju u jednu jamu.
Čovek ima izvesnu težnju prema lepoti kao sećanje na izgubljeni Raj koji je neizrecivo prekrasan. Međutim, tražimo lepotu u svetu u kojem se sve pretvara u prah. Često ljudi lepu ženu u nekakvom bezumlju nazivaju „Anđelom“. „Genije čiste lepote“, rekao je jedan od naših najpoznatijih pesnika. Međutim, ova lepotica odiše duševnim i telesnim smradom: ona koja izgleda kao nebesko biće svakoga dana prazni svoj želudac. U šta se pretvara čovek posle smrti? – U crnu bezobličnu masu koja se kao ukvašeno testo komeša, kipti od crva. Otvori svojim mislenim pogledom grob i zaljubi se, ako možeš, u takvu lepoticu ili lepotana.
A šta će biti s tobom kad duša sa stradanjem i mukama bude napuštala bolesno, istrošeno telo, kad bude gledala na njega sa strane kao što se gleda prljava odeća koju je čovek na kraju skinuo sa sebe? Zamisli kako tvoje oči cure iz orbita, kako koža i meso spadaju s tvog lica, kako se ogoljuju zubi u nekakvom divljem osmehu, kako se tvoja glava pretvara u lobanju s pramenovima kose koji liče na pramenove vune, kako tvoj mozak kao zagrejane pihtije curi iz ušiju i nozdrva, kako se tvoje srce u kojem su se nekada gnezdile strasti, koje je čas raspaljivala pohot, a čas kao da ga je na komade kidao gnev, pretvorilo u klizavu sivu grudvu, kako crvi jedu tvoju plot, kako otpadaju od ruku prsti – zglob za zglobom, kako se telo, uzeto iz zemlje ponovo pretvara u zemlju.
Zar je moguće da ovo telo treba da postane centar našeg života oko kojeg se neprekidno vrte naše misli, želje, planovi, koji služe kao predmet naše mašte, naših fantazija? Ne hulimo telo, već kažemo da čovek zbog njega često gubi dušu, zbog njega se duša pokriva flekama greha i postaje isto tako mračna i smrdljiva kao telo u kovčegu.
Vreme i smrt su rođena braća. Vreme nam oduzima sve što imamo, samo što na to zaboravljamo, plašimo se da pogledamo istini u oči: ona je za nas strašna. Vreme je smrtna presuda koja je doneta čoveku, a život nije ništa više od odlaganja presude. Čovek kao da se već rađa s omčom oko vrata: promaći će slike života, kao kadrovi filma i smrt će kao neumoljivi dželat namaći omču.
Gledajući lepe zgrade upitajmo sebe: „Ko će živeti u njima posle nekoliko decenija?“ Verovatno, potpuno drugi ljudi – tako se novi posetioci hotela useljavaju u slobodne sobe. A šta će biti kroz sto godina s istim ovim zgradama? Na njihovom mestu stajaće druge ili će među krovovima moći da se vide samo gomile cigle i kamenja – sve što će tada ostati od njihove velelepnosti.
Ne možemo da zaustavimo trenutak sjedinivši ga s pomišlju o zemaljskom, ispostavlja se da je on za nas izgubljen kao otisak stope u prašini, kao kap koja je pala u more. Međutim, možemo da učinimo drugo: da spojimo ovaj trenutak s rečima molitve, s imenom Isusa Hrista, tada ćemo ga steći, tada će se on pretvoriti u dragi kamen i postaće naše besmrtno blago, tada će on kao nebeski cvet pustiti svoje miomirisne latice, tada će samo vreme postati stepenik na duhovnoj lestvici koja vodi u visinu. Vreme nestaje bez traga, ali kad ga čovek zaustavlja molitvom ono se pretvara u nevidljivu svetlost i ostaje u njegovoj duši. Samo u molitvi čovek može da ugleda odsjaj one lepote koja je izgubljena za svet, da iskusi – makar u izvesnoj meri – osećanje one radosti koju Gospod obećava da će nam dati u večnosti. Međutim, većina ljudi besmisleno i uzaludno traži ovu radost u materiji koja u sebi nema života. Zbog toga sećanje na smrt otkida dušu iz ropstva, oslobađa je onoga što joj je tuđe, ali je nipošto ne ostavlja praznu, već joj, naprotiv, pokazuje gde su istinski život i istinska radost.
Postoji priča o tome kako je čovek prodao dušu đavolu i ovaj mu je dao sanduk pun zlata, ali prošlo je vreme i kad je sanduk otvoren pokazalo se da su u njemu razbijeni crepovi, đubre i razne gadosti. Đavo je ismejao čoveka koji mu je poverovao. Svet se isto tako podsmeva ljudima koji mu veruju: on im obećava zlato, a daje im grudve blata, obećava da će ga napojiti vinom naslade, a umesto toga ispunjava usta truležju. Zbog toga je mudar onaj ko živi u ovom svetu, ali se ne druži s njim, ko svom telu daje ono što mu je potrebno, ali ne i vlast nad sobom; ko je pretvorio dane i godine u put ka večnosti; ko vidi istinski smisao života – iza njegovih granica, ko daje prednost nevidljivom u odnosu na vidljivo, ko porobljava telo i krv kako bi primio Duh.
 
14
 
Kad pišemo o tome da u svetu caruju smrt i truležnost, da se zemaljska lepota pretvara u nakaznost, da samo ljudsko telo koje tako često izgleda privlačno čoveku opsednutom strašću, gubi svoju privlačnost u starosti, postaje ružno u bolesti, a posle smrti, u kovčegu, predstavlja najodvratniji prizor, koji čovek samo može da zamisli, nipošto ne želimo da naružimo tvorevinu Božiju. Obično govoreći da slika uopšte nije tako predivna kako izgleda na prvi pogled samim tim indirektno negiramo umetnika. Međutim, u ovom slučaju nije tako.
Gospod je stvorio svet i čoveka drugačijima. Slika Nebeskog Živopisca bila bi predivna i savršena. Međutim, On nije stvorio svet, nizak u njegovoj završenosti i nepokretnosti, već svet, dinamičan u njegovim mogućnostima, u datom ljudima kao bogosličnim bićima datom pravu da donose odluke i na izvestan način saučestvuju u njegovom daljem razvoju. Svet je bio stvoren kao predivan i savršen, ali je čovek trebalo kao da okonča, završi, učvrsti ovo savršenstvo potčinjavanjem svoje slobodne volje Božanskoj volji i na taj način uspostavi odnos između Boga i sveta ne samo kao vezu između Tvorca i tvorevine, Umetnika i slike, već i kroz svoju dušu koja istovremeno predstavlja obraz i podobije Božije i ispostas sveta. Dakle, čovek je bio sazdan kao karika koja povezuje duhovno i materijalno, između neba i zemlje. Čovek je bio stvoren kao sofijsko biće odnosno idealno, u kojem se ovaplotila sama ideja čoveka. Međutim, ova ideja je uključivala u sebe dar unutrašnje, autonomne slobode zahvaljujući kojoj se i može govoriti o čoveku kao obrazu Božijem. Zato je u čoveku postojala ne samo već određena datost, već i mogućnost – mogućnost večnog bogoupodobljenja. Sloboda se sastoji u sposobnosti ne samo da se donosi, već i realizuje odluka, samo predviđanje Božije ne ograničava slobodu, inače bi ona bila fikcija.
Dolazi do tragedije. Čovek se buni protiv Boga, sam želeći da postane božanstvo; karika između Boga i kosmosa kao da se kida. Truležnost i smrt kao antipodi života i posledica bogoodstupništva upadaju u svet. Demonski impulsi u vidu strasti i svesnog protivljenja Bogu deluju u ljudskoj duši. Hristos spasava čovečanstvo zamenjujući Sobom svakog čoveka; ovo spasenje se otkriva kao mogućnost preporoda kroz prihvatanje Golgotske Žrtve, kroz učestvovanje u Tajnama Crkve, kroz ispunjavanje zapovesti Božjih. Volja čoveka koja se pobunila protiv volje Božije treba, uz pomoć blagodati da joj se ponovo dobrovoljno pokori.
Svet će se pokazati u svojoj prvosazdanoj lepoti posle vaskrsenja mrtvih kad dođe do konačne podele između dobra i zla, tada će čovek, obnovljen blagodaću Božijom ponovo primiti svoje Bogom dato dostojanstvo. Zbog toga mi ne govorimo o poročnosti tvorevine Božije – ne, nipošto! – već o nakaznosti greha, o čoveku i svetu u njihovom postojećem, realnom stanju. I ovde vidimo inerciju greha, i to ne kako slabi, već pre kako raste u toku istorije čovečanstva. Vidimo sve obnaženiji demonizam, ljubav ne prema lepoti, već prema rugobi, prema onome što unakažava obraz i podobije Božije. Savršena lepota prvostvorenog sveta je izgubljena, blagodat omogućuje da se ona vrati, ali konačno vaspostavljanje čoveka i kosmosa ostvariće se posle Strašnog Suda i ognjenog očišćenja sveta.
Istinska lepota je Bog, istinska lepota čoveka je obraz Božji, sad je ova lepota prešla u red „mogućnosti“, zlato leži ispod sloja blata, čovek je sebe poistovetio sa svojim telom i za njega je smisao života postalo zadovoljenje strasti i naslađivanje prividnim dobrima ovog materijalnog sveta. Svakodnevno iskustvo pokazuje da je ovakav život, po rečima jednog poznatog pesnika,
kad pogledaš s hladnom pažnjom oko sebe, –
Tako prazna i glupa šala…
Koliko besmislenosti, prljavštine i očiglednog demonizma ima u samom seksu i u načinima njegovog ostvarivanja; u seksu gde nema rađanja dece, već je samo „umetnost radi umetnosti“! Ono što je čoveku bilo dato kao dar rađanja dece pretvorilo se u vulgarnost i gnusobu, u prljavštinu i nakaznost, u nekakvo đavolje izrugivanje nad obrazom Božjim u čoveku. Čovek čini ono što ne radi nijedna životinja i zato reći da da seks koji se kod nas popularizuje pretvara ljude u svinje, – znači uvrediti svinje. Kad bi svinja mogla da govori ljudskim jezikom ona bi u odgovor rekla: „Previše sam pristojna da bih radila takve stvari.“
Postoji jedna vrsta bezumlja kad čovek proždire svoje nečistote: to se naziva koprofagija, a današnja rukovodstva iz seksologije predlažu da se čini isto to! Zbog toga želimo da istinsku lepotu ne pomračuje i ne skriva od naših očiju iluzorna, natopljena grehom, lažljiva i varljiva lepota ovog sveta. Stoga je tako važno sećanje na smrt – ovu „apoteozu“ zemaljske lepote.
 
15
 
Postoji nekoliko stupnjeva u služenju Bogu. Prvi je stupanj roba. Kad govorimo o nakaznosti greha, o truležnosti vidljivog sveta, o vlasti smrti, stojimo upravo na njemu. I ovo je za nas spasonosno, pošto razmišljanja o smrti otkidaju srce od vezanosti za svet. To je početak. Drugi stupanj je stupanj najamnika. Čovek koji se bori protiv greha oseća povremeno kako ga blagodat teši. On iz iskustva zna da radost koju daje blagodat ništa ne može da zameni, ništa s njom ne može da se uporedi. I zbog toga traži Boga kao izvor večne radosti i netruležne svetlosti.
Treći stupanj je stupanj sina. U čoveku se budi ljubav prema Bogu, on traži Samog Boga, a ne Božije darove, oseća Boga kao Najvišu Ljubav i njegov jedini cilj je da ne bude lišen ove Ljubavi. Ovde mu se Bog otvara kao Ličnost. On više ne misli šta stiče. Želi bogoopštenje radi bogoopštenja. Ne želi ništa osim Samog Hrista; kad bi svet bio tako predivan kao u osvit svog stvaranja on bi svejedno u srcu želeo da bude samo s Bogom, samo s Bogom, a ne s Njegovom tvorevinom.
Ovaj treći stupanj je dostupan samo malobrojnima, pre uspona na njega treba proći kroz ono što mu prethodi. Međutim, i ako čovek ostane na stupnju roba dostići će spasenje. Prvi stupanj je negiranje onoga što stoji između duše i Boga. Drugi je sticanje onoga što sjedinjuje dušu s Bogom. A treći je samo sjedinjenje duše s Božanstvom kad čoveku nije potrebno ništa osim jedinog Boga.
Međutim, ko želi da se odmah popne na treći stupanj ne ukrotivši strasti, ne spoznavši truležnost sveta, ne stekavši blagodat – prosto naprosto će se naći prevaren svojim sopstevnim snovima i fantazijama čiji je izvor – duhovna gordost, drskost i umišljenost. Zbog toga je u duhovnom životu neophodna postepenost, slična postepenom rastu biljaka. U asketici se pokazuje da je svaki skok uvis pad u provaliju.
 
16
 
Zbog čega treba da razmišljamo o smrti, truležnosti, prljavštini i porocima? Zar je moguće da čovek ne može odmah da okrene svoju dušu ka Bogu i vidi svet u drugoj svetlosti, jer sveci su gledali na ljude, čak i grešne, kao na Anđele, a za neke podvižnike se priča da su zaboravili da zlo uopšte postoji? Zbog čega treba da kopamo po smetlištu? Zato što je ljubav prema Bogu dar Božanske blagodati i da bi se primila blagodat treba za nju osloboditi mesto u svom srcu, a celo naše srce je zauzelo zemaljsko kao neprijateljska vojska koja je okupirala zemlju i proglasila u njoj svoj u diktaturu.
Sva tragedija se sastoji u tome što smo mi bezumno vezani za ovaj život, predali smo mu svoju dušu, ispunili njegovim slikama svoje sećanje. A najveća laž je neprestano traganje za srećom ne u sebi, već van sebe, u posedovanju predmeta ovog sveta, u situacijama i životnim okolnostima. Zaljubljeni smo u ono što pripada smrti i zato uvodimo smrt u svoju dušu – upravo zbog toga nam je potrebno da vidimo poleđinu onoga čemu smo tako strasno odani: kako bismo makar s bolom, ali ipak otkinuli svoje srce od sveta i okrenuli ga ka Bogu. Naravno, ovde takođe postoji svojevrsna opasnost: poistovetiti svet sa zlom, zaboraviti na onaj odsjaj Božanskog sveta koji se može ugledati i u svetu, i u duši čoveka, ali obično čak i lepotu sveta doživljavamo površno, materijalno, pohotljivo i zato – izopačeno. Da bismo videli i shvatili lepotu sveta treba da imamo otvorene duševne oči, jer je istinska lepota, koja kao da pomalo otkriva tajnu budućeg preobražaja nedostupna za telesne oči.
Zbog toga treba da odbacimo svoju vezanost za ono u ovom svetu što truli i propada i uz pomoć blagodati Božije vaskrsnemo u duši ljubav prema svetu kao predivnoj tvorevini Božijoj i ljubav prema čoveku za kojeg se razapeo Hristos. Mi treba da odbacimo truležni svet kako bismo oslobodili dušu za Boga, kako pristrasnost prema svetu ne bi stajala kao bakarni zid između duše i večnosti i zatim da prihvatimo svet u svetlosti Božanske blagodati. Zato, ako nas upitaju zbog čega razmišljamo o smrti, zašto zamišljamo ljudsko telo u kovčegu treba da odgovorimo: „Zato da bismo obuzdali svoju pohot, ukrotili svoje strasti, kako nas ne bi neprekidno varalo spoljašnje i prolazno.“
Strah od smrti nas otrežnjuje kao hladnoća pijanca koji se valja pored tarabe. Čovek koji je naučio da se seća smrti spoznaje da njegove strasti i pohoti nisu priroda, već bolest duše. On počinje da se bori protiv greha: prvo se uzdržava spoljašnjih, grubih grehova, a zatim, srazmerno zajedničarenju u blagodati Božijoj, prenosi borbu u svoje srce. Tada u svetlosti blagodati, počinje da vidi svet na pozadini večnosti kao prožetoj zracima Božanske ljubavi. Što više obuzdava strasti, što čistije postaje njegovo srce, tim više se pred njim otkriva druga strana sveta: ne užas smrti, ne smrad greha, ne vreme koje sve guta, već prednaznačenje sveta i čoveka – da bude presto Božanstva. U sadašnjem stanju čoveka on vidi ne samo greh i porok već više zalog njegovog budućeg preporoda: kad se u samom podvižniku pomalja obraz Božji, tada on i u drugima vidi ovaj obraz, tada svakog čoveka doživlja kao bogoslično biće.
Ponekad nas pitaju: „Zašto tako mnogo govorite o đavolu? Zar se ne može zaboraviti na njega i razmišljati o Bogu?“ Radi se o tome što se stalno nalazimo u stanju rata s đavolom, neprekidno osećamo njegove udarce, a za vreme rata treba da razmišljamo o taktici neprijatelja, o oružju kojim on vlada. Govorimo o prljavštini greha, zato što u našoj duši postoji tajna težnja prema grehu, mi kao da ne vidimo da je prljavština prljavština, ona nam stalno izgleda kao neka bajkovita lepota.
Treba da se sećamo močvare koja je odozgo obrasla travom i cvećem, kako ne bismo dospeli u nju – to je prvi stupanj. Drugi stupanj je videti zrake blagodati u ovom svetu, sećati se njegove prvosazdane lepote i budućeg preobražaja, gledati na čoveka ne kao na predmet naše strasti – pohoti ili mržnje – već kao na ispoljavanje večnosti. Čovek liči na zlatnu monetu, bačenu u prašinu. Neznalica neće primetiti zlato, ali pogled juvelira prepoznaje dragoceni metal i ispod sloja prljavštine. Tako blagodat pokazuje u čovekovoj duši drugu, nevidljivu, večnu duhovnu lepotu obraza Božijeg.
Da bi čovek poželeo da dostigne raj treba prvo da postane svestan da smo u paklu, treba prvo ugledati pakao u svojoj duši kako bi se čovek izbavio od njega, kako bi se ugasila crna vatra pakla. Ovaj put se naziva pokajanje. Bez viđenja sopstvenih grehova pokajanje nije moguće; bez pokajanja nije moguće zajedničarenje u blagodati, bez blagodati – približavanje Bogu. Da bi smo se borili sa strastima, porocima i gresima treba da imamo na umu prema čemu nas one vode. Na prvom stupnju čovek se bori protiv pohoti, zamišljajući slike smrti i raspadanja; na drugom zamišlja predmet nastale strasti u obliku drveta ili cveta i govori sebi: „Zar treba da osećam pohot prema ovom cvetu? Zar ne treba da gledajući na lepotu koju je Bog stvorio razmišljam o tome da je najviša lepota – Gospod, Tvorac sveta? Ako je tvorevina lepa, kako predivan mora biti Tvorac!“
Na drugom stupnju, kad u našem srcu bukne mržnja ili uvreda, moramo da razmišljamo da se Gospod razapeo i za onog čoveka koji je u nama izazvao gnev i da mu oprostimo. Moramo imati na umu da ga Anđeo-čuvar prati i ako čak samom čoveku ne bi bio potreban oproštaj Anđeo-čuvar će nas blagosloviti i pomoliće se za nas ako u svom srcu ovom čoveku poželimo spasenje i dobro.
Da bi smo se oslobodili črevougodija treba na prvom stupnju da zamislimo u šta će se jelo pretvoriti u utrobi i da će samo naše telo postati hrana crva, a na drugom da se sećamo da debljina tela ometa jasnost misli, da uzdržanje pomaže molitvi, da post omogućava blagodati da deluje u duši i telu čoveka.
Za borbu sa srebroljubljem na prvom stupnju treba se setiti da je bogatstvo nepouzdan drug: ili će nas ostaviti za života, ili ćemo ga ostaviti u času smrti. A na drugom stupnju treba da imamo na umu da je istinsko, netruležno bogatstvo – blagodat Duha Svetog koja ništeg čini carem i bez koje car posle smrti postaje ništ.
Prvi stupanj je stupanj straha. Drugi je stupanj nade, a treći – stupanj ljubavi prema Bogu koji se dostiže dugim i teškim trudom, poslušanjem, samoodricanjem i neprestanom molitvom. Međutim, ushođenje na svaki od ovih stupnjeva moguće je samo uz ispunjavanje jevanđeljskih zapovesti i učestvovanje u crkvenim Tajnama. Spoljašnje, nešto što liči na različita ustrojstva čoveka možemo da sretnemo i u drugim religijama. Međutim, takav asketizam čini čoveka samo osetljivijim za uticaj duhovnog sveta, a bez vere u istinitog Boga to će biti uticaj demonskih bića. Na drugo mesto posle sećanja na smrt sveti oci stavljaju molitvu. Ona je carica svih dobrodetelji. Umetnost spasenja je umetnost molitve.
 
17
 
Svetovni čovek će, možda, ne shvatajući o čemu se radi, s negodovanjem reći: „Zašto treba da se zagledam u prljavštinu, da se sećam svega što se dešava s ljudskim telom nakon njegovog pogrebenja, da razmišljam o poročnosti ljudskih strasti kad želim mirno da živim na zemlji, da se naslađujem njenim dobrima i blagodarim Bogu? Zar zbog toga da ne bi ubijao i krao čovek obavezno mora da zamišlja sebe kao leš koji se raspada?“ Međutim, stvar ni iz daleka nije tako jednostavna.
Čoveku je dato izvesno svojstvo i sila, sila ljubavi. Ljubav primorava čoveka da teži ka opštenju s onim koga voli. Pre pada praotaca u greh, u njemu je kao i u Anđelima ljubav bila usmerena ka Bogu. Upravo u ljubavi se sastojao unutrašnji savez ljudske duše s Božanstvom. Narušavanje zapovesti date praroditeljima bilo je pre svega gubitak ljubavi. Mesto duhovne ljubavi zauzela je čulna ljubav, usmerena ka spoljašnjim predmetima. Može se reći da je ljubav degradirala, pretvorila se u strasti i slepu vezanost, međutim, ovoj vezanosti preostala je jedna sila – da približava i spaja. Zbog toga čovek voleći truležno sam postaje zajedničar u truležnom, voleći zemaljsko prizemljuje svoju dušu, voleći greh ulazi u opštenje sa satanom. Evo zbog čega treba da razmislimo šta želimo, za šta smo vezani, čemu nas upodobljavaju naše strasti.
I ovde se neočekivano nalazimo na samoj ivici provalije koja zjapi pred nama. Vidimo dubine koje su od nas bile skrivene, ali su se sada otvorile kako se ne bismo survali u ovu provaliju i poginuli u njoj. Vidimo čudnu sliku: reke ljudi prolaze zemljom usmerivši svoje poglede naniže, kao da nebo za njih ne postoji. Oni su zaljubljeni u ovu zemlju. Zaboravili su na svoju dušu i zato su sami sebi ukrali večnost. Indijski mističar, a zatim ateista Rabindranat Tagore je pisao da želi da bude šaka obične zemaljske prašine. Bodler je u svojoj knjizi „Poeme u prozi“ poredio život s prividom koji izgleda predivno i zamamno, a kad mu priđeš bliže ispostavlja se da su to kosti skeleta. Ovaj skelet govori pokloniku zemaljske lepote: „Dođi u moj zagrljaj“. Sergej Jesenjin je pisao:
Ne nazivaj sebe razbojnikom,
Ako si čist, padaj u blato.
Kod Aleksandra Bloka Prekrasna Dama, obučena u zvezdanu svečanu odeću, kasnije se pretvara u uličnu prostituku. Evo o čemu se pesnici izlanu u trenucima iskrenosti!
Najtananiji od njih svedoče da je život bez Boga pakao koji se izlio iz dubine zemlje na površinu. Puškinovi i Ljermontovljevi stihovi o tome da je život „dar uzaludan“ „prazna i glupa šala“ previše su poznati da bismo ih ponavljali. Rembo opisujući jazbine Pariza kao grumen prljavštine i krvi govori ovoj prestonici mode i razvrata: „Tvoja mračna prošlost je blagoslovena“, prošlost, koja po njegovim rečima „gine od praha i truleži“. Blok ima pesmu koja liči na rekvijem:
Svi na svetu, svi na svetu znaju:
Sreće nema.
I po ko zna koji put stiskaju
Pištolj!
I po ko zna koji put smejući se i plačući,
Ponovo žive!
Dan – kao dan, jer rešen je zadatak:
Svi će umreti.
Ovde je život klopka u koju se uhvatila divlja životinja. Misao o samoubistvu kao da prožima sve njegove stihove. Oni su ispunjeni teškom čežnjom neostvarivih snova i gorkih razočarenja. Kad stoji na obali reke Neve želi da se baci i nestane u viru talasa:
Teče ona, peva ona,
Zove ona, prokleta.
Ove misli, kao što priznaje,
ne mogu se oterati
(I volja je uništena)…
On žudi za smrću kao za nebitijem, kao za alternativom životu besmislenom i vulgarnom, čiju je obratnu stranu video i spoznao kao pesnik:
Shvati: umećem umiranja
Duša je oplemenjena (…).
Ovde je plemenitost kao anitpod vulgarnosti i nakaznosti – smrti. Život mu izgleda kao strašna svakodnevna fantazmagorija u kojoj po njegovim rečima „nema izlaza“.
Za hrišćane postoji izlaz – to je traženje Carstva Božijeg i večnog života. Međutim, hrišćanin je takođe čovek u kojem žive greh i strasti, zato mu je potreban trud kako bi razlikovao gde je smrt i gde je život, gde je otrov, a gde je lek, gde je demonska prevara, a gde je netruležna svetlost istine.
 
18
 
Ukoliko kažemo da je život predivan sam po sebi u svojoj zemaljskoj ravni bićemo u protivrečnosti sa svom istorijom čovečanstva koja predstavlja tragediju, čiji poslednji akt još nije završen i čija zavesa još nije spuštena. Na to nam se može reći da u svetu ima mnogo toga divnog. Na primer, sama priroda, umetnost, i posebno književnost. Međutim, zagledajmo se u ovu „divotu“ malo pažljivije.
U prirodi koja nas okružuje svuda vidimo tragove smrti. Smrt je kao senka neodvojiva od svega što postoji: u ovoj prirodi koja miluje naš pogled odvija se neprekidna, surova borba, neprekidno jedna bića uništavaju druga, i u ovom smislu najnezasitiji ubica je čovek.
I nije nimalo čudno što veliki pisci i pesnici nisu bili optimisti: naprotiv, neka gluva čežnja prožimala je celokupno njihovo stvaralaštvo. Homer je pisao:
Sve se na zemlji menja, sve je prolazno, ali od svega,
Što god cveta, što god na zemlji živi, čovek najbrže prolazi.
U poemama Dantea i Miltona opis greha i pakla svojim mučnim slikama podseća na koncentrisano zlo – ne u njegovom metafizičkom smislu, već u potpuno zemaljskim realijama. Razmišljanja o smrti i prolaznosti sveta srećemo u Šekspirovima tragedijama:
Ko je posejao u narodima strah,
Pred kim jedva smeju da dišu,
Veliki cezar je danas prah,
I njime zamazuju rupe!
Omar Hajam u jednoj od svojih pesama poredi naš život s noći u čijoj tami niko nije našao put, mudraci su praznoslovili i zatim su utonuli u večni san. U drugoj, opisujući zemaljska dobra koja čovek može da poželi on tri puta pita: „Šta dalje?“ – i ne nalazi odgovor, dalje je tajanstveno ništa.
Kod škotskog pesnika Bernsa postoje reči: „I sreća je prah, i sav život je prah.“ Nemački pesnik Lihtenštajn piše:
Zemlja memli u magli.
I veče guši olovo.
Sve povraća električni grohot,
Cijuče, savijajući se u krug…
I završava ovu pesmu rečima:
Kruto sam se uperio u sivo,
Ispod metka postavivši čelo.
Ciklus poema o Aleksandru Makedonskom, naročito popularnih na Istoku prožet je mislima o ništavnosti zemaljske veličine. Osvojivši Vavilon koji je želeo da načini prestonicom sveta Aleksandar sreće kod gradskih zidina starca, koji skuplja kosti. Starac mu predlaže da pogodi čije su to kosti: knezova, vojnika ili robova, bogataša ili siromaha. I Aleksandar stoji u nedoumici: ne može da ogonetne tajnu minulih vekova. A ovde, u prestonici Nimroda, pobedonosni vojskovođa kojem nije pošlo za rukom da ostvari svoje gorde planove – da stvori jedinstvenu državu na zemlji i dozida „Vavilonsku kulu“ iznenada umire za vreme pira napunivši svega trideset tri godine. Njegova imperija se raspala, srušila se poput iste one kule, pretvorivši se u gomilu ruševina.
Nažalost, bez obzira na ovako, čini se, duboko poimanje prolaznosti bitija, većina pesnika se nije odlučila da stupi u borbu sa strastima, njihova „dijagnostika“ zemaljskog života kao tragedije rušenja duha nije vodila ka isceljenju. U samoj bolesti nalazili su boje za svoja književna platna i umesto da razbiju čašu s opojnim otrovnim napitkom, ponovo i ponovo su pili iz nje žedno, nezasito i u samozaboravu.
 
19
 
Pre pada u greh centar Adamovog bitija bio je Bog. On je bio za njega početak i beskonačni kraj bitija – izvor večne svetlosti, uzrok koji daje svetu život i pokreće ga. Bog je za Adama bio više nego majka za novorođenče. Posle pada u greh veza čoveka s Bogom je narušena. Gospod kao da je sakrio Svoj lik u magli. Vidljivi razlog i osnova postojanja čoveka postao je ovaj zemaljski, materijalni svet, centar bića – sam čovek, a sadržaj života – zadovoljavanje njegovih želja i strasti. Nebo se zatvorilo za Adama, vreme i materija zatvorili su za njega vrata Edema. Adam se našao zaključan u zatvoreni krug materijalnosti, u tamnicu čulnog i samo kroz pokajanje i molitvena prozrenja mogao je da sozercava odsjaj Božanske svetlosti koja se udaljila od njega.
Isto tako ni mi ne vidimo duhovni svet kroz zavesu materijalnog, svet se suzio za nas u trodimenzionalni materijalni prostor. Duh i večnost su se pretvorili u apstraktne pojmove, u apstrakciju, koji nisu potvrđeni našim unutrašnjim iskustvom. Ptičetu koje se još nije ispililo još uvek se čini da je svet jaje u koje je ono zatvoreno, tek kad probije ljusku videće da postoji ogroman, njemu nepoznat svet i s čuđenjem će početi da se osvrće oko sebe. Mi smo takođe zaključani u takvo okamenjeno jaje materijalnosti, strastvenosti, materijalnih predstava i obraza. Treba da probijemo njegovu ljusku kako bismo ugledali duhovni svet u njegovoj neizmernoj veličini.
Ovde postoje tri faze. Prva je negiranje palog sveta s kojim su se sjedinile naše strasti, kao korenje drveta koje je uraslo uzemlju. To je razmišljanje o truležnosti sveta, njegovoj praznini i pogibeljnosti usled očaranosti njime. Druga je novo doživljavanje sveta kroz blagodat Božiju, viđenje sveta kao puta kojim se može ili ići ka Bogu ili odlaziti od Boga, odnosno poimanje života u ovom svetu kao vremena iskušenja u kojima se formira sam čovek, pritom nam se pali svet otkriva u svom budućem preobražaju, u još uvek neugaslim odbljescima nekadašnje lepote, koju ne vidi prizeman čovek. I treći je – ushođenje duše ka Bogu kao izvoru bitija, otkrivanje ličnosnog Boga s Kojim je duša sjedinjena ljubavlju.
Jedan od svetaca je rekao: „Sve sam spalio kako bih sve ponovo stvorio.“ Zbog toga razmišljanje o smrti, o tome da se sve pretvara u trulež i gnoj, misleno posećivanje grobalja i mrtvačnica, nipošto nije nekrofilija, već upravo želja da se sve razruši kako bi se ponovo sagradilo. Vreme nas vara, zato treba da ga pitamo: „A šta će biti posle? Šta ćeš učiniti s onim što je u tvojoj vlasti? Obećavaš dobra i nasladu, ali lažeš. I čak ako na zemlji zaista postoji sreća ona nije ništa više od večere pred pogubljenje. Jela koja nudiš kao da su napojena žuči, ona postaju gorka već u ustima.“
Koliko je bilo gradova od kojih nisu ostale čak ni ruševine, koliko je grobalja na kojima su nikla naselja! Gde su blistave vojskovođe, gde su moćni carevi? Vetar vremena ih je oduvao kao prašinu s lica zemlje. Kad bi se istorija zemlje mogla prikazati ubrzano kao na traci filmske hronike, ugledali bismo svu zemlju s njenim carstvima i gradovima, kao mora na kojem se talasi dižu i padaju, nestajući u pučini. Ma koliko godina, vekova i milenijuma da prođe sve to nije više od jednog trena.
Sve što postoji mora da se razruši, uz šta onda da se prilepimo svojom besmrtnom dušom? Sveti oci su govorili da posle molitve, kao uostalom i pre nje, nekoliko minuta treba posvećivati razmišljanju o smrti. Oružje bezbožnog sveta je pohot koja nam zaklanja večnost, pohot kao zaljubljenost u materiju. Oružje naše vere je sećanje na smrt koja ukroćuje pohot i otkriva duši večnost, njen istinski život, duhovni svet s kojim ona ima istu prirodu. Treba da vidimo prljavštinu da bismo je oprali. Iako spremajući kuću dobra domaćica traži prašinu po svim ćoškovima, zar to svedoči njenoj ljubavi prema prašini?
 
20
 
Na početku sećanje na smrt biva teško, pa čak i mučno, ali kasnije, kad pod njegovim uticajem strasti počinju da se smiruju kao divlje zveri pod bičem ukrotitelja čovek više ne oseća težinu i muku, već olakšanje. On kao da se budi iz sna, njegov um oslobađajući se pritiska strasti postaje jasniji i čistiji. Njegova duša više nije s takvom snagom vezana za zemaljsko kao ranije, postepeno počinje da oseća slobodu. Njegovo srce počinje da žudi za čistotom, zbog čega je jedan od svetih otaca i rekao da je sećanje na smrt čisto i celomudreno iako su slike smrti užasne.
Treba reći da se srazmerno očišćenju čoveka menja sam karakter razmišljanja o smrti. Strah smenjuje nada i kroz mrak groba duša počinje da vidi svetlost vaskrsenja. Prepodobni Jovan Lestvičnik piše: „Neki kažu da je molitva bolja od sećanja na smrt, ali ja opevam dva bića u jednom licu.“
Govorili smo da je ljudsko telo, koje je Bog stvorio kao divan istrument duše posle pada u greh podvrgnuto deformaciji, našlo se u vlasti truležnosti i smrti, postalo je s jedne strane pomoćnik duše, s druge – njen suparnik. U ljudskom telu, u njegovom ustrojstvu, u njegovoj svrsishodnosti kao fizičkog organizma ogleda se premudrost Božija i sačuvani su ostaci nekadašnje lepote. Međutim, istovremeno telo predstavlja neko smrdljivo smetlište.
Iz kapljice sluzi nastaje plod koji se postepeno pretvara u čoveka. Dete ima slabo i krhko telo; ljudsko dete je bespomoćnije od mladunčeta bilo koje životinje. Čim čovek počinje da raste u telu se bude strasti. Najčešće telo porobljava dušu i čovek se u potpunosti poistovećuje s njim. Duša je do te mere pokorna telu da savremeni čovek smatra da ona kao takva ne postoji, da je ona samo funkcija tela – funkcija moždanih ćelija i vlakana.
Zatim s godinama telo postaje trošnije, stari kao iznošena odeća. Nastupa starost i telo odbija da služi čoveku, postaje njegovo teško breme. A često već u mladosti može biti pogođeno teškim bolestima i tada predstavlja žalostan prizor. Bolest kao da skida nekakav unutrašnji filter i otrov curi iz svih pora tela: ona otkriva smrad koji se u njemu nalazi.
U duši koju je porobilo telo žive strasti, ali ona ne može da ih zadovolji onako kako bi želela, u punoj meri. Zbog toga poročni ljudi u starosti obično postaju zli i razdražljivi, kao da žele da se osvete svetu za svoju nemoć. Starost je svođenje računa ljudskog života, žetva koju domaćin sakuplja u jesen sa svog polja – i najčešće se ispostavlja da u njegovim snopovima nije pšenica, već korov.
Na kraju, dolazi smrt neizbežna za sve ljude, i onaj ko je bio vezan za svet i sopstveno telo vidi da je prevaren, da ga je demon ismejao. Za ljude koji su u potpunosti vezani za svet to je konačan poraz. Ovakvim ljudima je teško da poveruju da će smrt zaista doći kod njih, teško im je da nateraju sebe se suoče s njom, da zamisle da će se njihovo telo pretvariti u prah, zato oni i naprežu sve snage kako bi sami sebe prevarili. I tačnije rečeno sva ljudska umetnost, književnost, poezija predstavljaju istu ovu obmanu, zlatni brokat bačen preko leša.
Nema ničeg poznatijeg od smrti i nema ničeg tajanstvenijeg i nepoznatijeg od nje. Faust je prodao dušu đavolu kako bi ovaj zaustavio trenutak, kako bi zaustavio vreme, dao mu besmrtnost na zemlji i đavo ga je prevario. Isto tako i danas čovek zaboravlja na to da je vreme bujica koja juri iz bezdana bitija u bezdan smrti. On se nalazi u ovoj bujici koja ga nezadrživo nosi ka grobu. Niko i ništa ne može da zaustavi ovu bujicu. Čak kad bi čovek mogao da zavlada celim svetom, svejedno bi bio nemoćan da vrati makar jedan protekli minut. Ako je čovek zaboravio na večnost u kojoj počinje istinski život i sve snage uložio u svoje zemaljsko postojanje, ako je čovek zaboravio na smrt, on je samoubica, izgubio je Boga, a na zemlji nema besmrtnosti – žrvnjevi smrti će ga samleti.
Ako je čovek živeo samo od zemaljskih utisaka, čulnih strasti, ako se njegov um vrteo kao veverica u točku, samo u krugu zemaljskih briga, njegova duša, prizemna i slepa, neće moći da doživi svetlost večnosti i zato će se nakon smrti pogruziti u metafizičku tamu. Govorili smo o truležnosti našeg tela, o tome da leš u grobu predstavlja praobraz pakla. A šta se s dušom desilo posle pada u greh? I naša duša je smetlište slično telu. Kao što se u lešu gnezde crvi tako se u našoj duši gnezde strasti. Već se u duši deteta krije greh kojeg ono nije svesno, čak i više od toga, ljudska duša od čovekovog rođenja nosi u sebi posledice prvorodnog greha i one utiču na formiranje čoveka kao organizma i kao individue.
Dete je neposrednije, otvorenije od nas, ali zar se u detetu od najranijih godina ne ispoljavaju pohot i ljubomora? Ponekad surovost dece zaprepašćuje roditelje. S godinama greh se otkriva u ljudskoj duši: gordost, egoizam, laž, i taština prožimaju sve ljudske odnose. Kad bi se nekim zracima poput rendgena mogle obasjati naše misli ukazala bi se strašna slika, nekakva fantazmagorija. Čovek želi da ostvari pobedu nad drugima po svaku cenu. On laže, licemran je, zavidi, želi smrt čak i svojim bližnjima i prijateljima ukoliko su ga uvredili ili stoje na putu ka zadovoljenju njegovih strasti kao pregrada. Koliko puta u mislima žena vara svog muža, koliko puta muž želi da na mestu njegove žene bude druga žena!
Kakve se sve gnusne slike pojavljuju u čovekovom umu! I to je samo spoljašnji sloj naše duše, a kad bismo ugledali ono što se nalazi dublje užasnuli bismo se. Tamo gmižu čudovišta i zmije, u njemu su se pritajili, kao u brlogu, škorpioni, tamo obitavaju demoni, duša grešnika je mnogo ružnija od tela koje truli. Sveci su celog života plakali zbog svojih grehova. Zašto? Zato što su videli takve dubine svoje duše koje mi ne vidimo. Svetost prati trezvenost i jasnost uma. Podvižnici nimalo nisu bili histerici ili čak ljudi koji su osećali nekakvo bolesno zadovoljstvo od neprestanog samoponiženja. Ne, naprotiv. To su bili ljudi čvrste volje koji su donosili bližnjima ljubav i mir. Međutim, kad su u molitvenim prozrenjima sozercavali svoju dušu užasavali su se videći koliku vlast greh ima nad čovekom.
Prepodobni Antonije Veliki je svedočio o sebi da je sav njegov dugi život bio dugotrajan plač zbog grehova. I prepodobni ava Pimen je govorio svojoj bratiji: „Uveravam vas, tamo gde bace satanu baciće i mene.“ Tako je i prepodobni Grigorije Sinait pisao: „Mi smo gori od demona, demon je barem gospodar, a mi smo njegovi robovi.“ Za nas je bezdan naše duše pokriven mrakom i mi ne vidimo šta se u njemu dešava. Za svece je pak bezdan duše bio obasjan svetlošću blagodati i u ovoj svetlosti oni su je videli obuzetu paklenim plamenom i zato su danonoćno vapili: „Gospodi, pomiluj nas!“ Kod proroka Isaije se kaže da je ljudska istina slična prljavoj odeći. Slično tome i prorok David je izgovorio presudu čitavom čovečanstvu: vsjak čelovjek lož.[3] Ne zemlji su svuda laž i prevara. Čoveka kojeg kovitlaju strasti vara demon. Kako se može verovati čoveku, uključujući i sebe?
Nakon pada u greh duša se izmenila još više od tela, ali u njoj su ostali obraz i podobije Božije. U čoveku je ostala mogućnost da uz pomoć blagodati Božije izađe iz svog strašnog stanja – demonopodobija – i oslobodi mesto za Boga u svojoj duši, kao bi On umesto njega pobedio greh. Hrišćani vole čoveka upravo kao obraz Božji. A ljudi ovog sveta vole u drugom svoje sopstvene strasti. I ovakva ljubav se lako pretvara u ravnodušnost pa čak i mržnju: jer ako se ne vidi obraz Božji u čoveku, šta da se voli u njemu? Parče tela koje će pre ili kasnije istruliti? Ili duša sa strastima koje su još gnusnije od strasti koje trule? Zato je istinska ljubav dar blagodati. Ona voli u čoveku ostatke nekadašnje Bogom sazdane lepote, koji svedoče o tome da unutrašnji raj može biti vraćen čoveku. Duhovna ljubav živi od nade. U duševnom smislu ona se ispoljava kao samilost.
Naša slepa vezanost za ljude često postaje uzrok gubitka Boga. Jedan čovek od drugog pravi nekakvog idola i klanja mu se, a ispostavlja se da je idol iznutra obitavalište pacova i miševa. (Tako su često u stara vremena ljudi lomeći idola nalazili u njemu samo mišji izmet.) Zato čovek ne sme da daje srce nikome osim Boga. Neka su to deca, ili roditelji, ili supružnici, svejedno: vsjak čelovjek lož. Ako u ovom životu stvaramo sebi kumire, lažne bogove, lišićemo se istinskog Boga. Kumir ne može da nas spasi, videćemo svoju tragičnu grešku koja će nam doneti mnogo tuge i suza – suza razočarenja i uvrede – ili u ovom životu ili posle smrti kad shvatimo da je naš kumir bio slep i gluv, a u suštini – plod naše mašte, koja nas je prevarila i mi smo obogotvorili čoveka.
Dakle, prvo je sećanje na smrt, drugo – sećanje na prvorodni greh. Onaj zatvoreni krug u kojem protiče naš zemaljski život treba raskinuti kako se ne bismo našli u oblasti večne smrti, odakle neće biti izlaza.
21
 
Postoji jedna metoda, veoma delatotvorna: videti budućnost iza tankog pokrova sadašnjosti. Kad se srećeš s čovekom zamisli šta će biti s njim posle njegovog izlaska iz života: spašće mu koža s lica, kosti lobanje će postati ogoljene, njegovo telo će istruliti i tada nećeš osećati prema njemu ni jaku privlačnost, ni neprijateljstvo; najverovatnije će ti ga postati žao. Čemu zavideti ako svaki čovek mora da legne kao dete u kolevku, u grob i ako će se pretvoriti u nekoliko šaka praha? Prema kome osećati pristrasnost?
Na zemlji je i bogataš – kalif na sat, zatim će se pretvoriti u siromaha. Kad ulaziš u kuću imaj na umu da vreme ne ubija samo ljude, već razara i kamenje, zato će nastupiti trenutak kad će i od ove kuće ostati samo ruševine. Zato ulazi u svoju kuću kao u tuđu, a u tuđu kao u hotel u kojem se smenjuju domaćini. Strast zahteva da čovek zaboravi na vreme i na smrt, ona pokušava da zaustavi trenutak, ali to nije moguće. Zato se strast uvek vara i uvek vara čoveka. Ona liči na psa kojem je bačeno parče mesa i istog trenutka istrgnuto iz njegovih čeljusti.
Reći ćemo ovde nešto o glavnom u duhovnom životu – o molitvi, živom opštenju ljudske duše s Bogom. Molitva je sredstvo za obraćanje našeg uma i srca Bogu. Molitva ima dvojako dejstvo. Prvo: ona otkida čoveka od zemlje, drugo: otvara dušu za uticaj duhovnog sveta. Ako se duša uporedi s ogledalom, u običnom stanju ovo ogledalo je okrenuto naopako i odražava sliku zemlje. U molitvi se ono okreće na gore i odražava u sebi nebo. Ovde govorimo o čistoj molitvi. Međutim, potrebno je mnogo truda da bi se ona makar u izvesnoj meri stekla.
Zemaljski obrazi, utisci i znanja – sve što smo videli, čuli i čitali – sve se čuva u našem sećanju kao dokumenta u arhivi ili knjige na policama biblioteke. Za vreme molitve ovi utisci sjedinjeni s našom fantazijom, kao da su pokrenuti demonskim dejstvom isplivavaju na površinu svesti kao što gusta magla obavija dušu i čovek prestaje da čuje čak i sopstvene reči. Šta činiti, kako obuzdati uobrazilju, kako sabrati misli, kako naterati um da pazi samo na reči molitve? Kako oterati pomisli koje poput osa i bumbara zuje oko nas? Gospod je rekao da se demoni isteruju samo molitvom i postom.[4] Molitva bez posta će uvek biti nemoćna i nejaka. Međutim, post nije samo uzdržavanje u hrani, već i uzdržavanje od spoljašnjih utisaka, od onoga što ispunjava naše sećanje.
Sveštenik Pavle Florenski, jedan od najobrazovanijih ljudi 20. veka, čovek koji je imao enciklopedijsku širinu znanja pisao je da postoji oblik intelektualne proždrljivosti: to je gutanje svih informacija. Obilje nepotrebnih podataka, pročitanih knjiga, navika da se one gutaju s pohlepom črevougodnika koji nikako ne može da se nasiti, što dovodi do intelektualne gojaznosti. Čovekova duša počinje da liči na telo proždrljivca utonulo u salo, čije mišićno tkivo postepeno atrofira i pretvara se u masnoću. Ovaj debeli trbonja može da izgleda kao strašan džin, ali je u stvari veoma slab i jedva se kreće pod sopstvenom težinom. Zato se za molitvu zahteva duhovni post i uzdržanje. Suvišna znanja kao suvišna težina ne dodaju snagu, već je oduzimaju. Ovde se stvaralačka sposobnost izrođuje u mehaničko, pasivno pamćenje.
 
22
 
Postoje patološki pohlepni ljudi koji kuću pretvaraju u skladište stvari koje skupljaju svuda kako bi zatim njima ispunili svoje obitavalište. Čovek ne može ni da se razabere, čak ni da pronađe neku stvar u toj gomili koja svake godine raste. Za čoveka gotovo da ne preostaje slobodnog prostora. On mora čas da se povija kako bi se provukao kroz uzani prolaz, čas da vešto lavira i uvija se kako se na njega odozgo ne bi obrušile slomljene stolice, prazne tegle i različita starež, čas da čini, poput igrača, komplikovane skokove, preskačući preko bezbrojnih sanduka i kofera, ali ne može da se rastane od nepotrebnih stvari. Njemu ih je tako žao kao da su postale deo njegovog sopstvenog tela, koji bi neko zahtevao da odjednom odseče nožem. Šta će mu, on ni sam ne zna, ali deluje povinujući se svojoj strasti. Drugačije prosto ne može da živi.
Svakim danom ove gomile stvari pokriva sve deblji sloj prašine. Nemoguće je očistiti takvu kuću. Čovek se guši, ali trpi, pošto nema snage da odvoji od sebe ovaj ili onaj predmet koji mu je potpuno nepotreban. Ako neko pokušava da uzme iz tog đubreta rđav ekser to će se sličnom vlasniku činiti takvim gubitkom kao da je ekser bio iskovan od zlata. Ako mu se posavetuje da oslobodi kuću od svih suvišnih stvari, očisti sobe i ostavi samo ono što je zaista neophodno za život, on će se užasnuti: život bez ovih stvari izgledaće mu prazan i besciljan, on će osećati kao da ljudi žele da ga pretvore u poslednjeg siromaha.
Sad pretpostavimo da ovakav čovek ne samo da skuplja stvari, već ostavlja u rezervi različite namirnice za slučaj gladi, čuvajući ih u svojoj ostavi. One počinju da se kvare i trule, tako da se kućom širi zadah kao u štali. Čovek počinje da se guši od smrada, ali istovremeno je zadovoljan, teši ga to što mu smrt od gladi više ne preti.
Naše sećanje je ista takva ostava u kojoj se čuvaju utisci koje dobijamo iz spoljašnjeg sveta, one informacije koje se kao bujica ulivaju u našu dušu posredstvom vida i sluha. Kakve crkotine ljudi gutaju sedeći satima ispred televizora, kakav otrov piju, listajući stranice savremenih časopisa i knjiga, okupiranih, kao neprijateljskom vojskom, najodvratnijom pornografijom! Na one koji odbijaju da gledaju televiziju, čitaju knjige iz seksualne patologije i slušaju rok-muziku, ljudi gledaju kao na arheološke iskopine izumrlih bića koje treba da postanu plen arheologa i kojima nije mesto među civilizovanim ljudima, već u muzeju.
U šta se pretvara duša čoveka koji svakodnevno vidi scene razvrata, najužasnijih i najstrašnijih ubistava? – U neku odvratnu nakazu! Ona postaje prljava, smrdljiva i ružna. Pet čula za nas postaju pet prozora smrti. U čoveku postoje dve „komponente“ – to su telo i duša. Međutim, u samoj duši sadrži se sila, sposobnost koja se naziva duhom. To je okrenutost ka večnosti. Greh je podelio duh i dušu, suprotstavio ih je jedno drugom. Dolazi do hiper-razvoja duševnih sila, pogođenih grehom, koje svojom težinom pritiskaju i guše duh. Strasti duše za duh postaju nadgrobni kamen. On se povlači u sebe, kao da pada u san i obamire, mesto koje pripada njemu osvaja duša. Ona prestaje da „oseća“ večnost. Slikovito govoreći, ona više nema ono unutrašnje oko koje bi bilo usmereno ka Božanstvu. Ona vidi samo zemlju. Zato je ljudima koji poseduju prekomernu količinu spoljašnjih duševnih znanja teško da budu religiozni. Kod njih atrofira, ili, u krajnjem slučaju, slabi mistička intuicija. Čak i u religiji oni traže materijalne dokaze.
S druge strane, ljudi s prekomerno razvijenim emocijama, kao što su na primer pesnici ili glumci, takođe retko bivaju religiozni u hrišćanskom smislu te reči. Ako se u njima budi mističko osećanje ono često nosi demonski karakter i njihova pseudoreligiozna dela pokazuju se prožetima bogoboračkim duhom. Duhovni život zahteva odricanje od svetske umetnosti – ove stihije strasti, svođenja podataka iz spoljašnjih znanja na neophodan minimum kako bi se duh zacario u duši i obasjao je svojom svetlošću. Ovde se nipošto ne propoveda neznanje, već zamena goreg boljim. Duh poseduje toliko dublje gnostičke sposobnosti od duše koliko je nebo iznad zemlje, koliko večnost prevazilazi vreme.
Čovek je čudno biće, spoj protivrečnosti, čestica neba u grumenu zemlje, veličina i ništavnost, lepota i rugoba, svetlost i mrak, život i smrt. Čovek se nalazi na raspuću dejstava Božanskih i demonskih sila. Istinska lepota čoveka je obraz Božji, prosvećen blagodaću. Koliko je čovek stekao blagodat toliko je on čovek, toliko živi. Van obraza Božijeg i blagodati čovek je duševno i telesno smetlište, a njegov život liči na smrt.
Strast je slepa, kad ona upada u oblast duha čovek luta u tami. Izlaska iz ovog lavirinta nema. Strasti lažu. One ružno prikazuju kao predivno. Govorili smo o smrti tela, međutim, strast je mala smrt duše, to kao da je privremena smrt. Govorili smo o tome da je najodvratnija slika koja se može zamisliti – leš, koji truli u grobu, leš koji jedu crvi jeste slika pakla. I istovremeno to je slika duše koju razjedaju strasti.
Ako bi na vidljiv način mogla da se zamisli u stanju gneva videli bismo čudovište s užasnom iskeženom čeljusti ili krvožednu divlju životinju koja komada svoj plen. Neki divlji narodi su se klanjali izobraženjima demona kao božanstvima. Ove demone su videli njihovi žreci i šamani u stanju okultne ekstaze i izobrazili njihova lica, isecali su njihove likove na drvetu i kamenu. Ova čudovišta su neka smesa zveri i zmajeva u ljudskom obličju. Ponekad su žrečevi stavljali maske prinoseći žrtve. Naše duše potpadajući pod vlast strasti sjedinjuju se s demonima i postaju slične ovim maskama.
Čovek je sličan aparatu s diskom koji se okreće: centar ovog diska je Bog, a ostalo je duša koja se podvrgava neprekidnim izmenama, u njoj nema ničeg stalnog i postojanog, ona svakog trenutka postaje nešto drugo. Zato čovek koji daje svoje srce drugom čoveku zaboravlja čemu treba da teži po samoj svojoj prirodi i osuđuje sebe na razočarenja i patnju. On kao da prepušta ptiće mekim šapama mačke koja zatim pruža kandže i zariva ih u telo svoje žrtve. Prorok je rekao: Prokljat nadjejuščijsja na čelovjeka. Naše srce treba da pripada samo Bogu, inače ćemo izgubiti i Boga i srce.
Vreme je lanac trenutaka. Svaki trenutak je nepovratan, svaki trenutak približava smrti, svakog trenutka umire deo našeg tela. Međutim, mi živimo kao da želimo da zaustavimo vreme, kao da želimo da zaustavimo trenutak, kao oštru britvu, a ono odlazi od nas i nemoguće ga je vratiti. Pre čovek može da savije ogromnu planinu ili da vrati reku od ušća ka izvoru nego da vratiti unazad makar jedan trenutak. Vreme je put ka Bogu, to je mogućnost spasenja, međutim, gubeći Boga ljudi pretvaraju vreme u sudbonosnu neizbežnost svoje pogibelji, u nekakav zloslutni rekvijem.
 
23
 
Ima gradova u kojima su zgrade iždžikljale poput Vavilonske kule tako da ulice izgledaju kao duboki klanci koji leže između stena. Ima sela u kojima kao obitavališta služe kolibe ispletene od grana, kao u neredu razbacane po polju. Ima krajeva u kojima su kuće kao zakačene za visine planina, kao orlovska gnezda. Međutim, postoji nešto što je zajedničko za sva ova naselja i gradove: oko grada živih obavezno raste grad mrtvih – to su nema groblja. Nema grada na zemlji oko kojeg ne bi bilo groblja kao njegove senke.
Kad sam bio dete voleo sam da gledam kako se u večernjem sumraku pali svetlost u prozorima kuća; činilo mi se da je svaka soba neko malo carstvo, da svaka soba čuva svoju tajnu, nepoznatu drugima, kao letopis nečijeg života. I na groblju – u ovom gradu mrtvih – svaki grob čuva svoju tajnu: šta je odneo sa sobom preminuli u svoje poslednje obitavalište.
Postoji tišina planina u kojoj se čini da se vreme zaustavilo. Postoji tišina groblja – to je druga tišina, ovde se rađa osećanje da se vreme nije zaustavilo, već je počelo da teče uzvodno. Ovde se svako seća onoga što je bilo. Postoji neki poseban osećaj čoveka, neki neposredan doživljaj sopstvenom dušom onoga ko leži u grobu. Neki grobovi, čini se, zrače nevidljivom svetlošću. Pored njih je polje zapanjujućeg mira i spokoja. Od takvog groba čovek ne želi da ode, iako nije poznavao onoga kome pripada taj grob, oseća se kao da sedi pored svog druga i da razgovaraju bez reči, sama tišina postaje dublja i razumljivija srcu od bilo kojih reči.
Drugi grobovi šire neki nevidljivi mrak. Ovaj mrak teskobom, gotovo fizičkom težinom pritiska srce i čovek želi ili da plače ili da što pre ode, kao što želi što pre da izađe na vazduh iz mračnog, zagušljivog podruma.
Neki grobovi kao da nas zovu po imenu, kao da nam se obraćaju. Drugi liče na usnulog čoveka kojeg baš briga za sve: on je utonuo u čvrst san. Ima grobova osenjenih krstovima: čini se da je umrli prigrlio uz svoje grudi krst kao poslednju nadu. Ima grobova koji liče na nepokajani greh kao da mrtvac, koji je već u grobu, želi da zadrži sećanje na sebe, kao da se hvata za svetsku slavu. To su spomenici koji liče na kuće od crnog mermera, kuće u kojima niko neće živeti, koji samo pritiskaju svojom monotonom težinom grob i trup koji u njemu leži.
Natpisi na grobovima govore o tome da smrt grabi ljude u različitom uzrastu: jedni pored drugih leže deca, mladići i starci. Dete kao da kaže: „Smrt me je ukrala iz majčinog zagrljaja: ona me je privijala uz svoje grudi, ali se koščata ruka smrti pokazala jačom. Stavili su me u mali mrtvački sanduk kao u kolevku.Tek što sam ugledao svetlost sunca kad se ono za mene ugasilo. Mama je ukrasila sanduk cvećem i zajedno s poslednjim celivom okropila je svojim suzama moje lice. Ja sam ličim na otkinut cvet, koji je ležao na mom grobu.“
„Nekada sam bila mlada,“ čuje se glas iz drugog groba, „sašili su mi venčanicu, ali je ona postala moja pogrebna odeća. Umesto molitava za blagoslov braka pevali su mi pesme za pokoj duše. Nije me ruka mladoženje već smrt odvela u ložnicu – u hladni grob.“
A evo svežeg groba zasutog grumenjem crne zemlje koje još nije postalo sivo kao pepeo od sunčevih zraka, njih još nije razlokala kiša i nije razvejao vetar. Ko je legao u ovaj grob? Čiji sanduk je spušten u njega na konopcima kao što se spušta lađa u okeanu večnosti? Glas iz njega odgovara: „Radio sam ovde kao grobar od mladih dana do starosti. Koliko sam grobova iskopao – ne mogu da nabrojim. Međutim, sebi nisam pripremio mesto, moj grob je iskopao drugi grobar. Kolike mrtvace sam dočekivao i pratio, kao vratar, na vratima groba! A danas je drugi grobar dočekao moj grob s lopatom u rukama i samo zvuk zemlje koja udara o poklopac sanduka čuo se umesto poslednjih reči oproštaja sa mnom.“
Glas iz četvrtog groba govori: „Ne pitaj kako mi je ime. Trgovao sam oružjem, zarađivao sam novac na ljudskoj krvi. U telima bezbrojnih ubijenih ljudi čuvaju se kao olovne đavolje amajlije meci koje sam prodao! Koliko puta su cevi oružja braća uperila kao oko smrti u bratske grudi! U svakom plaču za pokojnikom zvučalo je prokletstvo smrti, ne samo ubici već i meni. Prodavac oružja je kao i trgovac otrovom saučesnik u ubistvu. Ako bi se krv ubijenih mojim oružjem mogla skupiti na jedno mesto bilo bi je dovoljno da se oboje u jarko crvenu boju zidovi mojih kuća ili da se ispune do vrha ivice ovog groba. Kako bih sakrio od ljudi svoje prestupe, ja sam ne verujući u Boga odlučio da izgradim hram ne odustajući od svojih demonskih dela. Međutim, nisam stigao da uđem u njega: smrt mi je presekla put. Bog se ne može ni potkupiti ni prevariti – shvatio sam to, ali prekasno. Kad čujem zvonjavu zvona čini mi se da ono govori ljudskim glasom: „Marš napolje, nema za tebe mesta ni u zemaljskoj ni u Nebeskoj Crkvi!“
Evo još jednog glasa: „Ja sam bio grobar i pravio mrtvačke sanduke kao što se prave sanduci u kojima se čuva blago. Moj tovar nikad nije ležao. Nikad nisam sedeo bez posla: koliko često sam morao da radim po čitavu noć! Ljudi su zakerala kad je posao grobara u pitanju. Oni žele da sanduk bude blistave izrade, kao da ga neće zakopati u zemlju gde će on istruliti i pretvoriti se u prah, već biti stavljen iznad groba. Merio sam pokojnika kao krojač mušteriju, da se ne bi ispostavilo da mu je sanduk tesan ili nasuprot tome, da ne bi bio preširok, kako bi telo čvrsto ležalo u njemu, ne okrećući se s boka na bok kad ga ponesu na groblje. Bio sam vešt grobar, bio sam majstor svog zanata, ali sam zaboravio da napravim sanduk samom sebi i moj učenik mi je sklepao sanduk koji liči na kutiju.“
A evo reči iz susednog groba: „Umrla sam u dubokoj starosti u krugu svoje porodice. Celog života sam radila, molila se Bogu i nikome nisam želela zla. Smrt je za mene postala vesnica večnog mira, odmora od zemaljskih tuga i rada. Moja deca i unuci su plakali pored moje postelje kad sam ih blagosiljala. Nisu shvatali da iako ih volim s radošću odlazim u večnost, i ovaj poslednji dan je bio najsvetliji dan u mom životu.“
A evo šta kaže kost koja leži ispod ograde: „Ja sam umro odavno, niko se ne seća gde je moj grob. Prvo su s njega skinuli krst, zatim su odneli nekuda kamenu ploču, a zatim su raskopali sam grob i izbacili iz nje ostatke mog praha. Ujutru su u nju spustili novog pokojnika. Ranije su kradljivci grobova skidali s mrtvih odeću ili pokrov, ali su ih ostavljali u zemlji. A sad izbacuju ljudske kosti. Zar je moguće da će nastupiti vreme kad će deci biti žao da za svoje roditelje daju čak i daske za njihov sanduk?“
…Nemi grobovi kao da nam pružaju nevidljive ruke vapijući za pomoć, moleći molitve za umrle. Svega nekoliko reči molitve njima je dragocenije nego gutljaj vode za onoga ko umire od žeđi. Svaki grob je tajna, ali pominjući preminule mi dolazimo u dodir s tom tajnom. Anđeli-čuvari preminulih se raduju kad se molimo za njih. Ako je preminuli bio grešnik pomenuvši ga ispunićemo dug ljubavi, a ako je spasen, naše reči će ga podstaći da se i on moli za nas. Živi, budite milostivi prema mrtvima: oni su nekada bili kao mi i mi ćemo jednom postati kao oni!
 
24
 
Gradsko groblje liči na putinjsko ostrvo u moru. Buka grada koja podseća na buku udaranja talasa, zamire na grobljanskoj ogradi kao talasi koji se razbijaju o obalu. Na groblju se ne govori glasno, samo plač pokraj svežih grobova narušava tišinu. Od nekih grobova kao da dopire neka neobjašnjiva toplina, koja greje ljudsko srce. Drugi zrače hladnoćom od koje se srce steže kao pored zatvorskih zidina, nešto mračno i zloslutno se oseća u njima. Teško je čak reći šta je to. Ti grobovi su lišeni blagodati. Tamo je pustoš i beznadežnost. Ovi grobovi su ćorsokak u kojem se završio čovekov zemaljski život, a dalje je mrak u kojem nema nade. (Tako su nekada u stara vremena istočnjački carevi imali tamnice koje su se nazivale „kulama ćutanja“. Iz njih nije bilo izlaza, u njih nije dopirala svetlost. Zatvorski čuvar koji je spuštao na kanapu hranu i vodu za sužnja pod smrtnom pretnjom nije smeo da mu kaže ni reč. U mraku i ćutanju gubio se račun danima i godinama. Kad je sužanj umirao njegov trup je ostavljan da truli u ovom podzemlju koje je ličilo na bunar. Tamo – u tesnu klet punu kostiju i leševa koji trunu bacan je novi sužanj koji je znao da za njega nema pomilovanja, da se više nikada neće vratiti životu i ugledati svetlost.) Ovi grobovi liče po svom duhu na grobnicu Avesaloma, na idolišta gde su se idolima prinosile ljudske žrtve, na kuće, gde se okupljaju poklonici đavola, spiritisti i čarobnjaci.
…Na groblju raste cveće pretvarajući ga u zeleni tepih, prošaran jarko crvenim i žutim nitima. Ovo cveće govori o tome da se život ne završava smrću. Jarko crveni cvet koji je izrastao iz crne zemlje kao da svedoči o vaskrsenju mrtvih.
 
25
 
…I ponovo ću reći: kad čitam istoriju i priče o minulim vekovima, o delima careva, o mudracima koji odgonetaju priče, o onima čija su imena ostala u sećanju potomaka želim, zatvorivši knjigu da upitam: „Gde su oni sada?“ Međutim, na ovo pitanje kamena usta sfinge vremena mogu da odgovore samo jedno: „Oni su bili, izašli su iz nebića, proživeli su godine zemaljskog života, kao što putnik svoj put prolazi i otišli su odavde kroz tamnu kapiju smrti.“ Koliko je puta posle njihove smrti sunce crtalo na nebu kao ognjenim šestarom svoje godišnje krugove! Ovi ljudi su živeli, voleli i mrzeli, borili se, pobeđivali i trpeli poraze, ispoljavali velikodušnost i svetili se; njihove duše su kiptele od strasti kao mlado neprevrelo vino, u umu su sastavljali planove, u snovima, kao na krilima obletali su svu zemlju, njihova srca su jurila ka bogatstvu i počastima kojih čovek nikada ne može da se nasiti. Međutim, sve se to pokazalo kao igra deteta koje skuplja na šaku pesak i ponovo ga sipa na zemlju, slaže od kockica kuće i ponovo ih ruši. Kod deteta dolazi smrt kao njegov nastavnik i kaže: „Već je veče, vreme je da se završi igra, hajdemo kući.“
Nemoguće je zaustaviti kretanje sunca, nemoguće je pregraditi put zvezdama, koje kao ptice selice lete s istoka na zapad. Nemoguće je zaustaviti vreme i pregraditi put smrti. Čovek se retko seća večnosti, retko podiže pogled prema plavom bezdanu neba. On liči na prozorčić na tamničkim vratima koji se okreće pod udarcima biča koji demon drži u rukama; ovaj bič su njegove nezasite strasti. O tome šta želi od ovog života, šta može da onese sa sobom, šta je doneo na zemlju – ne razmišlja. Strasti primoravaju prozorčić na tamničkim vratima da se okreće i opisuje na zemlji krugove, kao da pleše na jednom mestu. Od poslednjeg udarca biča on pada i umire. Čak su i veliki mudraci iz drevnih vremena i carevi čija dela narodi proslavljaju više razmišljali o zemaljskom nego o nebeskom. U retkim trenucima oni su se izdizali dušom iznad prolaznog, međutim, „zemljina teža“ – težina briga, ispraznosti i glavno, njihovih sopstvenih strasti vukla ih je naniže, kao da su se spuštala krila duše i ona je ponovo morala da puzi po zemlji.
Kad otvaramo karte starog sveta čitamo u njima nazive gradova od kojih su ostale samo ruine, a često su one već nestale s lice zemlja, potpuno, bez traga. Progutala ih je zemlja, uništilo ih je vreme. Vidimo na kartama granice zemalja i država koje već odavno ne postoje. Nekada su zauzimale ogromne prostore kao gigantska mrlja, širile se po karti. Zatim su se drobile na delove i nestajale kako bi oslobodile mesto za druge države i narode. Vreme je lomilo granice velikih država i spaljivalo ih kao plot od suvadi.
Istorija pominje narode čije poreklo i uzroke nestanka ne znamo. Ovi narodi su poput potočića, čiji početak nismo videli, ovi „potočići“ su nestali u pesku ili su se ulili u korito svetske narodne „reke“ stvorivši zajedno s drugim plemenima i narodima nove etnose – o ovome se mogu samo praviti pretpostavke. Do nas su došla samo imena koja su se sačuvala, kao da su se spasila u kovčegu istorije, ostala je progutao „svetski potop“ zaborava bez traga. Zato je prošlost za nas neodgonetnutna tajna.
Mi smo tajna sami za sebe. Samo jedno nam je poznato – da ćemo umreti, otići odavde, ostavivši ovde svoje telo kao čovek koji odlazi u daleku zemlju, ostavlja do povratka svoju praznu kuću. Naše telo će počivati u grobu, a sunce stalno izlazi na istoku i kreće se svojom putanjom ka zapadu kao po nekom nebeskom mostu. Oči zvezda će isto tako gledati na zemlju, ali više nas neće videti.
…Međutim, kad otvaram stranice paterika i žitija svetaca osećam drugo: s ovih stranica zrači neka tiha svetlost večnosti. Ovi ljudi su pobedili vreme, učinili ga stepenicama lestvica kojom su se popeli u visinu, ka nebesima. Heroji istorije su bili, a sveci nisu bili, već jesu. Za njih ne postoji ni „rastojanje“ vremena, ni pregrade smrti koja liči na neprobojni zid. Oni su, iako su bili u vremenu živeli u večnosti, odisali su njom u molitvi, bili su obasjani blagodaću – nebeskim plamenom koji sija u tami. Zaista: onaj ko je zaboravio na Boga mrtav je još za života. Ali ko je uvek s Bogom taj je i posle smrti živ.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ef. 5, 18. – Red.
  2. Up.: Mt. 6, 21. – Red.
  3. Ps. 115, 2. – Red.
  4. V.: Mt. 17, 21. – Red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *