NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Psalam 115
 
Vjerovah, tjemže vozglagolah… (1)
Verovao sam u to da me Bog čuje, da mi je On tako blizak kao moje sopstveno srce. verovao sam da će Me Gospod čuti i ispuniti moju molbu.
Kad se blagodat dotiče čovekove duše vera postaje stvarnost i stiče silu pouzdanosti gde nema mesta kolebanjima i sumnjama.
Postoje različiti stepeni vere. Jedna tvrdi o postojanju Boga, druga živog Boga sozercava. Vjerovah – znači moja duša je osetila Boga, ugledala Ga je posebnim duhovnim prozrenjem, a zatim su počela da govore usta. Slovenska reč vozglagolah se ne može prevesti kao „govorio“ ili „rekao“: previše su slabe i nemoćne u ovom slučaju ruske reči. Vozglagolah – to je vapaj srca, ovaploćen u reči, to je emocionalno samoizražavanje duše, to je zvučanje u govoru njegovih skrivenih struna. Vozglagolah – ovde srce kao da se sliva s rečju koja se izgovara. Vozglagolah liči na bujicu planinske reke koja je slomila pregrade leta, samo se tamo struje vode ustremljuju naniže po brzacima, a ovde je vapaj molitve ustremljen od zemlje ka nebesima, uznosi se na gore.
 
…az že smirihsja zjelo.
Molitva je postala uzvišena upravo zato što se duša duboko smirila i izjednačila sebe s prahom. Kad čovek smirava sebe Bog ga uzvišava; kad čovek uzvišuje sebe Bog ga ostavlja i on postaje plen demona.
Dakle, obavezan uslov za molitvu su vera i smirenje srca. Kako smiriti sebe? Seti se pre molitve grehova koje si počinio i vrlina koje nisi dostigao, uđi umom svojim u srce i pogledaj koliko je tamo nečistote, lukavstva, zavisti, pretvaranja i laži. Kao da su se gomile blata nakupile na njemu! Smiriti sebe znači postati svestan svog pada.
 
Az že rjeh vo izstupleniji mojem… (2)
Rjeh – to jest izrazio sam spoznaju koju sam dobio. Vo izstupleniji mojem – istupljenje je izlazak iz uobičajenog stanja, ovde je prisutna ustremljenost uma ka Bogu, kad čovek u blagodati sozercava one suštine stvari koje su ranije bile skrivene od njega.
 
…vsjak čelovjek lož.
Onaj ko se moli u sebi vidi veliki pad ljudske prirode, on je svestan: u samom sebi čovek ne može da nađe tačku moralnog oslonca. Duša koja je izranavljena strastima liči na živo blato. Neiskusnom ili gordom pogledu njegova površina može da izgleda kao predivna livada pokrivena travom i cvećem, ali hajde pokušaj da sagradiš na njemu zgradu: ona će se provaliti nemajući temelja. Ovako i dobri porivi čoveka obično ne traju dugo: njih uvlači u sebe močvarna baruština.
Čovek je lažljiv: u njemu nema stalnosti. Njegova osećanja se pojavljuju i nestaju kao talasi na površini mora. Da li se može nadati u ljubav čoveka, u njegovo prijateljstvo, u vezanost, ako su to samo talasi koji su se rodili u morskoj dubini i ustremivši se ka obali razbili u kapljice?
Da, čovekova osećanja su prolazna, krhka i nepostojana i zato na svetu ima tako mnogo razočarenja i prevare. Ponekad čovek laže budući uveren da govori potpuno iskreno, zato što zaboravlja na to da je on sam igračka u rukama vremena, da će uskoro postati drugačiji. Čovek laže zbog toga što je njegova podsvest najdublji bezdan, nepoznat njemu samom. Čovek laže zato što pod uticajem strasti vara samog sebe. Izdajući Boga, grešeći, ne može da bude veran ljudima. Zato je nada u čoveka nada u san koji si sanjao noću, to je izvor stalnih briga, razočarenja i tuga. Onaj ko se uzda u čoveka hoda krhkim ledom koji puca pod nogama. I najveći lažljivac za svakog čoveka je on sam.
 
Što vozdam Gospodevi o vsjeh, jaže vozdade mi? (3).
Sve što imamo i nas same dao nam je Bog. On nas je pozvao iz bezdana nebića i otkrio nam put u večni život. Možemo samo u zapanjenosti da sozercavamo Božansku ljubav i Božansku milost, možemo samo da kličemo s apostolom Tomom: Gospod moj i Bog moj![1] Volja Božija je naše spasenje. Gospod kaže: „Svom željom Svojom ja ne želim smrt grešnika, već da se pokaje i ostane živ.“[2]
 
Čašu spasenija priimu… (4).
Ovo je evharistijska Čaša i sva sredstva koja je Bog dao Crkvi radi spasenja ljudi.
 
…i imja Gospodnje prizovu…
Neću prosto izgovoriti ime, već ću ga prizvati kao što dete zove oca ili majku za vreme opasnosti, za vreme tuge, kako bi ga čuli, kako ga ne bi ostavili, već mu pritekli u pomoć. Zbog toga ne treba prosto ponavljati Isusovu molitvu, već prizivati u njoj ime Božije.
 
…molitvi moja Gospodevi vozdam pred vsjemi ljudmi Jego (5).
Odnosno, molitva u mom srcu biće u svako vreme, u svim okolnostima, kako u osamljenosti, tako i među ljudima. Tada će i u mnoštvu ljudi srce biti kao u pustinji. Prilikom opštenja s ljudima um ne sme da izlazi iz srca i da se rasplinjava po spoljašnjem. On mora da gleda na svet i na ljude kao iz prozora zaključane kule. I još: molitva koja se obavlja u tajnosti ima blagodatno dejstvo na one ljude koji su povezani s čovekom koji se moli opštenjem ili za koje se on moli. Iz njegovog srca ime Isusa Hrista kao duhovno sunce zrači telesnim očima nevidljivu svetlost i toplotu.
 
Čestna pred Gospodem smert prepodobnih Jego (6).
Smrt otkriva sadržaj ljudske duše, to je zaključak života, pre svega zaključak molitve. Prepodobni Isihije, prezviter Jerusalimski piše da će onaj ko je stekao u srcu svom ime Isusa Hrista proći kroz mitarstva kao munja. U čijem srcu je prebivalo ime Božije udostojiće se da sozercava slavu Božiju u večnom životu. Reč čestna označava dostojna, dragocena, čista. Ne predstavlja praznik rođenje, već smrt svetih. Zato Anđeo smrti za molitvenike predstavlja dobrog vesnika, a smrt – početak istinskog života.
 
O, Gospodi, az rab Tvoj… (7).
O, Jehova, večno sušti, ja sam sluga Tvoj, znači, ja više nisam sluga satane, sveta i svojih sopstvenih strasti. Ropstvo Bogu daje čoveku veliku slobodu i unutrašnji, srdačni prostor, dok greh pritiska njegovo srce i čini ga tesnim. Srce grešnika kao da je stisnuto u gvozdenu pesnicu.
 
…i sin rabinji Tvojeja…
Ovde se zemaljsko poreklo, poznatost, plemenitost, pretvaraju u prah. Pred licem Božjim su svi ljudi mala deca. Svi su potomci jednog praoca Adama. Jedino što čovek može da kaže za svoje roditelje i pretke jeste da su sluge Gospoda, a sve ostalo je po rečima svetitelja Grigorija Bogoslova, „drevna trulež“; odnosno čovek se odriče svih preimućstava svog porekla, ili, nasuprot tome, ne opterećuje se neznatnošću roda iz kojeg potiče ili siromaštvom svoje porodice. U duhovnom smislu svi ljudi su jednaki, svima je data mogućnost spasenja. U Carstvu Nebeskom postoji jedna razlika – to je mera blagodati Duha Svetog koje se čovek udostojio. Apostol Pavle je pisao da iako je iz slavnog roda, kako bi „stekao“ Hrista sve je smatrao praznim, đubretom, koje se izbacuje iz kuće.[3]
 
…rasterzal jesi uzi moja.
Uzi predstavljaju greh kojim je čovek vezan, kao zločinac okovima. Duša oseća pogibeljnost poroka, ona pati i muči se kao sužanj, koji je zatočen u tamnicu. Oproštaj grehova duša oseća s izvesnom fizičkom realnošću: „Kao da mi je neka težina spala s ramena,“ kaže čovek. Zatim uzi predstavljaju sumnju i kolebanje. Oni koji žive po svom razumu, a ne po zapovestima Božjim uvek prebivaju u brizi, u sumnjama i protivrečnostima. Kad se čovekove duše dotiče blagodat protivrečnosti nestaju, sumnje se rasejavaju i u njegovo srce se useljavaju mir i spokoj.
 
Tebe požru žertvu hvali… (8).
Pre svega žertva hvali – jeste Evharistija, unutrašnje neraskidivo vezana s Isusovom molitvom. Zatim, žertva hvali jeste blagodarnost čoveka Bogu u svim okolnostima njegovog života. Žertvu hvali prineo je Jov kad je izgovorio svoje besmrtne reči: Gospod dal, Gospod i vzjal. Budi imja Gospodnje blagosloveno![4] Žertva hvali bio je život svetitelja Jovana Zlatousta koji je imao na ustima i u srcu molitvu: „Slava Bogu za sve!“ Žertvu hvali prinosi onaj ko u stradanjima blagosilja Gospoda i blagodari Mu za patnju više nego za radost.
 
…i vo imja Gospodnje prizovu.
Na početku psalma psalmopojac kaže: imja Gospodnje prizovu, a sad – vo imja Gospodnje prizovu. Ovo su dva stepena molitve. Prvi je kad se um usredsređuje na reči molitve; drugi kad duša očigledno oseća blagodat i čovek priziva samu blagodat vo imja Gospodne. Prva je ulazak u srce s molitvom, s imenom Božjim; druga je sticanje u srcu blagodati Božije.
Isusova molitva privlači i čuva blagodat.
 
Molitvi moja Gospodevi vozdam pred vsemi ljudmi Jego… (9).
Ovo je bukvalno ponavljanje petog stiha, ali je ovde prisutan drugi smisao.
Večni život je večno molitveno sozercavanje Boga. Vse ljudi Jego – ljudi Božiji jesu sveti u Carstvu Nebeskom, gde će tajno postati javno. Molitva koja se obavljala u tajni srca tada će se otkriti pred svima i sliti s molitvama Anđela i svetaca kao glas sa opštom pesmom hora.
 
…vo dvoreh domu Gospodnja… (10).
Gospod je rekao: V domu Otca Mojego obitelej mnogo[5]. Svako će dobiti po meri vere i dela svoju obitelj i nagradu, svoju meru blagodati.
 
…posredje tebje, Ijerusalime.
U Apokalipsi je novi Jerusalim, okružen zidinama od dragog kamenja[6] – Carstvo Božije. Mnogo je obitelji svetih, ali su sve one unutar zidina Nebeskog Jerusalima, gde nema ni greha, ni zla, ni smrti, ni patnje. Isusova molitva posle čovekove smrti kao vatrena krila uznosi njegovu dušu u predivan Nebeski Grad.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up.: Jn. 20, 28. – Red.
  2. V.: Jez. 33, 11. – Red.
  3. V.: Flb. 3, 4-8. – Red.
  4. Up.: Jov. 1, 21.- Red.
  5. Up.: Jn. 14, 2. – Red.
  6. V.: Otkr. 21, 18-21. – Red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *