УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
Ослобођење духа
Учење о молитви тесно је повезано с православном антропологијом. У антрополошком смислу молитва је средство за ослобађање духа од деформисаних, развраћених осећања душе, која се налазе у неконтролисаном, хаотичном стању у међусобној борби. Свет схвата слободу као могућност човека да следи своју главну страст, која је на неко време победила остале и налази услове и средства за њено задовољење. А с религиозне тачке гледишта, ова “слобода” представља стање непрекидног робовања различитим газдама које се стално мењају. Страсти налазе основу за поље дејства у људском телу. Тело “ујединивши се” с душом гуши дух, тако савезничке војске опседају град одсекавши све његове комуникације. Међутим, један од савезника ове непријатељске војске, тачније, људски разум, мање је од других сила душе погођен грехом и страстима, зато он повремено стаје на страну духа и покушава да га ослободи.
Борба за ослобађање духа има своју стратегију, своју законитост и постепеност. Она почиње од спољашњег. Ако, док се још увек налази у страсном стању човек буде покушавао да пробуди силе духа, он ће или увидети јаловост својих покушаја или ће, што је много горе, посредством гордељивих фантазија довести своју душу у стање егзалтације, нервног узбуђења, илузорних, машталачких представа које ће због свог неискуства доживети као духовна откровења. Оваква душевна, екстатичка љубав детаљно се описује у књигама западних “аскета”. Католички ентузијасти су доживљавали слична стања као појаве Божанске светлости, док би православни подвижници рекли да је то само димни пламен људских страсти, доведених до стања екстазе.
Борбу треба почињати од тела, од његовог навикавања на дисциплину. Прво је знање мере, уздржање. Мера у јелу и у сну, у одмору и у раду. Ластавица даје свом птићу одређену количину хране као птичица не би пиштала – ако се наједе до ситости умреће. Треба давати телу оно што му је неопходно и узимати од њега оброк – рад и будност у молитви. Кад човек дрема његови мишићи се раслабљују, кад напето размишља концентрација мисли повлачи за собом одређену напетост, као да одржава тело у тонусу. Ако човек за време молитве раслабљује своје мишиће почиње да дрема и машта, зато је корисно стајати у току молитве чврсто као у строју и чинити метаније које су “помоћни језик” молитве. За време умора и болести човек може да седи, али не разваљено, не налактивши се, не наслонивши се на наслон столице, већ право, с ногом једном поред друге, лагано затегавши стомак и наклонивши главу – све ово помаже у борби против дремежа.
У душевно-телесне врлине спадају ћутање, чување вида и слуха. Душевне силе су следеће: словесна, жељна и афективност. У словесне спадају: способност мишљења на нивоу речи и представа, сећања, претпостављања, планирања, маштања, посматрања, налажења узрочно-последичних веза, анализирања, синтетике, експериментисања, откривања законитости, сачињавања хипотеза и теорија, примена пронађених закона у пракси, састављање различитих знаковних система и њихово коришћење. Тако се рађа нучно, философско, уметничко стваралаштво, закони, права, манифести и устави. Ово је непрегледно поље дејства људског интелекта у два његова аспекта: разума и уобразиље. Овде су главни корени цивилизације: у прикупљању, чувању и примени информација, које долазе споља. Човек се највише поноси својим разумом. У њему је основа неверја, она интелектуална гордост која за човека његов разум чини малим божанством, идолом, од којег очекује помоћ и спасење. Истовремено овај разум повремено осећа своју ограниченост, беспомоћност и духовно слепило и тада тражи Бога.
Друга сила је жељна, овде спадају све врсте насладе. Овде је породична, пријатељска, родитељска и чулна љубав, овде је патриотизам и друштвена солидарност, љубав према уметности, радост од општења с природом, овде је наслађивање поезијом, музиком, сликарством. Овде су и људске страсти: егоизам, самољубље, среброљубље и похлепа, везаност за ствари, осећај зависности од спољашњег (и истовремено – узвишена осећања као што су саосећања, самилост, састрадавање). У жељни део душе спадају смех и шале, у којима је скривен тајни блуд. Појмови као што су задовољство, нежност, пристојност, тананост, такт, привлачност и лепота, такође спадају у жељну силу душе. Понекад она открива себе као стремљење ка надсветској Божанској лепоти и чежња за изгубељним рајем (ово нејасно осећање личи на зрак светлости који је изненада продро у подземље). И у њену област, у област жељне силе, спадају демонска мистика и екстатички култови. Уопште, свака мистика, осим православне, у целини се налази у пољу душевних сила. А православна је по својој суштини духовна (међутим, пошто укључује у себе целог човек може да се манифестује заједно с тим и у душевној и телесној равни).
У изопачене манифестације силе жеље такође спада тајна љубав према злу и пороку коју човек повремено јасно осећа у свом срцу.
Трећа сила душе је афективна. Она је слична способности живог организма да избацује из себе свако туђе, страно тело, да неутралише отров који је у њега доспео и умртвљује принцип који изазива болест. Афективна сила је тврђава и војска душе, то је способност да се разликује добро од зла, заштитна сила, психички филтер који треба да задржава прљавштину и отрове, то је способност душе за реакцију и дејство, света мржња према ономе што стоји између људске душе и Бога. Афективна сила може да се испољава и у тежњи ка добру, заштити људи од неправичности, у самопожртвовању. Међутим, у човековом греховном, палом стању, она се најчешће испољава у сталном незадовољству, роптању, суровости, гневу против људи, нетрпељивости, надмености, насиљу, мржњи, освети, супраништву, зависти, злоби, равнодушности и безосећајности, тајном садизму – од породичног деспотизма до тираније и некроманије владара.
Уопште, у душевним манифестицјама треба разграничити следеће нивое: штетно, непотребно, подношљиво (или неутрално), нужно, потребно и крајње неопходно, и затим водити духовну борбу са собом одсецајући прво штетно, а затим непотребно.
Штетно у области дејства словесне силе јесте свесна лаж, лукавство, препреденост, смех, подсмех, клетве, проклетства, псовке, празнословље, осуде – извори лажне и развратне информације. Боље је не знати него имати лажне, изврнуте податке. По речима Соломона, боље је мало с истином, него велико с лажју.[1] Само обуздавши свој језик, припитомивши га као дивљу животињу, човек може да почне да се бави очишћењем свог ума од различитих мисли, маштања и чулних помисли, које настају у свести.
Штетна испољавања жељне силе представља сваки облик задовољавања похоти. Не говорим о телесним гресима, то је сваком јасно, већ постоје и други тананији облици задовољавања похоти и сладострашћа: сусрет и општење с људима према којима гајимо нечисту везаност и пристрасност, читање страсних књига и гледање сличних слика, гледање телевизијских програма и видео филмова који су постали извор душевне заразе и разврата. Борба с тако тешким облицима изопачене насладе као што је употреба алкохола и дроге (овде наслада очигледно открива свој демонски лик), одрицање од непристојних разговора, вицева и томе сличног је неопходно. Онај ко стоји у мочвари без ових спољашњих мера за ограђивање душе од порока не може да спере са себе прљавштину. Ако човек буде служио својим страстима и истовремено покуша да се моли срцем, добиће нервно растројство или ће пасти у оно демонско стање које се назива прелешћу.
Штетно у области афективне силе душе јесте роптање на Бога и гнев против човека, мржња услед увређеног самољубља или неиспуњених жеља (зато је немогуће победити гнев не обуздавши прво похот). Греховне појаве афективне силе су: освета, поквареност, злопамћење, насиље над вољом другог човека, понекад – чак под маском добра. Победу над гневом помаже покајање и самопрекоревање. Прво треба савладати гнев ћутањем (како каже преподобни Јован Колов, шкорпион, смештен у затворену посуду, ће угинути), а затим се борити с њим у мислима и срцу.
Следећи степен је подношљиво (оно што не представља зло, али без чега човек може). У погледу словесне силе то је бављење науком и философијом, уметношћу, читање књижевности и периодике, у погледу жељне – слушање озбиљне класичне музике, одлазак у музеје и сликарске галерије, певање светских песама, путовања; у погледу афективне – тежња ка друштвеној делатности, такмичења, игре и друго слично овоме.
Степен нужног у смислу словесне силе јесте познавање своје струке, друштвених, као и породичних права и обавеза, познавање природе која нас окружује, изучавање богословља, и то има практичан значај. У смислу жељне силе нужно је: пријатељска, породична и родитељска љубав, патриотизам и друштвена солидарност, општење с природом, сажаљење и самилост према живим бићима. У смислу афективне: сећање на смрт, приморавање себе на добро, борба са страстима, трпљење, покорност вољи Божијој, сећање на своје грехове.
Најбоље од неопходног за словесну силу јесте концентрација у молитви, за жељну – учествовање у богослужењу као предокус небеске лепоте, за афективну – испуњење заповести као вољни акт. Дух који се буди утичући на словесну силу, омогућава непосредну, интуитивну, спознају духовног света, онога што је дубље од речи; његов утицај на жељну силу даје осећај Бога као јединственог добра, у поређењу с којим земаљске насладе изгледају као горчина. Утичући на афективну силу он буди вољу, подстиче је да стреми ка Богу, чува душу от утицаја греха и страсти и обнавља, препорађа у души чистоту и целомудреност.
Приликом буђења духовних снага човек схвата да је његово само оно што ће прећи у вечност, а себе може да нађе само у Богу. Пробуђени дух се испољава у тајном познању духовног света као света бесконачног, чију честицу представља он сам и истовремено света који се одражава у њему као сунце у капи воде; у доживљају човека свим његовим бићем овог света као највећег живота и у усмерености према њему као извору светлости и једином истински реалном постојању. Тада се као највећа духовна вредност открива тиховање срца, пред којим све остале добродетељи изгледају само као степенице лествице које воде ка њему. Ово може да изгледа сурово душевним људима, који заборављају да је све од Бога, а не од наших снага. Бог може да учини велику милост за цео свет, ако нађе у овом свету чисто срце као што је миловао и спасавао од погибељи читаве народе и земље због молитава великих светаца као што су преподобни Арсеније и Макарије примивши као најблагоугоднију жртву тиховање њиховог срца.
Човек је добио од Бога велики дар – способност да заборавља, која није ништа мање драгоцена за душу од способност памћења. Да није способности заборављања живот би био неиздржив. Један од узрока нервних комплекса је кад се у сећању “заглави” неки догађај и немање жеље да се у слоју емоција он заборави, односно испразни. Нервни комплекси личе на катаралне (упалне) зоне у нашем телу, на неугасива жаришта упале која боле на додир. Заборављати је исто тако неопходно као избацивати из стана ђубре и непотребну старудију.
Умеће заборављања које износи напоље из свести непотребне информације нарочито је драгоцено за молитву. Ми се сећамо посредством асоцијативних веза, зато човек треба да се потруди да раскине ове везе. То могу бити ствари, људи, крајеви итд. Треба избегавати сусрете с онима који нас подсећају на ранији греховни живот: најјачи асоцијативни утицај има жив човек. Често је неопходно раскинути пријатељство с оним с ким је човек грешио, потребно је чак и да се не моли за њега, иначе ће се грех обнављати у сећању. Треба избацити стари које носе на себи печат греха. Ако је то немогуће, треба макар направити други распоред ствари у соби. Нарочиту атмосферу стварају књиге, зато не треба држати у својој соби страсну светску књижевност. То је један од извора оне разорне “радијације” која стално зрачи човека. Пожељно је да човек посећује места на којима је раније ретко бивао како би покидао паукову мрежу сећања. Понекад је за време молитве добро застрти прозоре у својој соби и молити се у тами.
Ако не постоји могућност да се одрекнемо разговора који је за нас тежак, у току њега треба да ћутимо и да се молимо, а речи сабеседника ће само клизити по површини свести, не проничући у срце. За време таквих разговора често правимо грешке, доспевамо у незгодан положај, управо – желимо да убедимо човека и демонстрирајући пред њим своју памет ступамо у разговор и он нас обузима, плашимо се да не наљутимо човека, више волећи да наљутимо Бога. То је изврнуто поимање доброте – повлађивање страстима другог кад се уместо да негодујемо, осмехујемо и смејемо. Међутим, смех је нешто попут опијености, стање духовне раслабљености, кад човек престаје да контролише своје срце и на крају се нађе незаштићен. У смеху је скривен блуд, а у шали дрскост, зато они неприметно за нас распламсавају нашу чулност. Ако не будеш сам показивао макар унутрашње интересовање за речи разговора који није користан по душу, разговор ће се бити исцрпљен. Човек осећа с каквим расположењем га слушају, зато ако желиш да се разговор прекине речи саговорника сматрај ничим другим до шумом потока. Како би држали неопходну дистанцу с другима неки људи су се правили јуродивима, правили су се будалама и говорили су другима истину у очи не плашећи се да ће се ови увредити. Од будале се много не тражи, али то није метода за све.
Да би се што пре заборавила греховна прошлост треба променити своје сопствене навике: ходања, лежања, говорења, седења за столом и тако даље, исто онако као што се руше одређене асоцијативне везе. Уопште, најмоћнија средства за очишћење душе од успомена у прошлости јесу покајање и молитва. Опроштени грех се лакше заборавља, а благодат добијена у молитви као кључем затвара врата подрума наше свести у којој се “чувају” наши грехови. У свом невеликом искуству уверио сам се да се, кад се заиста молим, не сећам ни светских књига које сам у прошлости прочитао, као да их никад нисам држао у рукама, а кад нагињем саосећању према страстима поново ми сећање прочитаног испливава у свести, као морски гмизавци из дубине на површину. Да би човек заборавио прошлост треба да упрости самог себе, своју свест, свој говор – тако рвач маже уљем своје тело како би га теже ухватили. Ако човек мора да слуша о туђим греховима треба да изрази саосећање према грешнику и да каже да је и сам крив за слична сагрешења, затим да настави да се моли за онога о чијим се немоћима говори и тада ће се овакав разговор брзо прекратити.
НАПОМЕНЕ:
