NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Ući u svoje srce
 
Početkom 20. veka na Atonu, ovom bedemu svetskog Pravoslavlja, iznenada se pojavila nova jeres koja se nazivala imjaslavlje ili imjabožije. Ova jeres je buknula, kao požar, među zidinama Pantelejmonovog manastira, veći deo monaha koji su tamo živeli joj se pridružio. Kažu da je novo u stvari ponavljanje dobro zaboravljenog starog. Može se reći da su imjaslavci imali za svoje prethodnike gnostike, sledbenike Evnomija i kabalista. Suština ovog učenja se sastojala u tome što se ime Božije poistovećivalo sa Samim Bogom. „Ime Isus je Bog“ – evo dogme ove čudne jeresi. Spoljašnju, proforističku, ljudsku reč koja se sastoji iz spoja i kombinacije zvukova, imjaslavci su doživljavali kao Božanski Logos. Ovo učenje poput Evnomijeve jeresi, ne samo da je dovodilo do logičnog negiranja obreda i Tajni Crkve, već je dovodilo u sumnju nužnost ovaploćenja Spasitelja i Golgotske Žrtve. Ako je ime Božije Bog po suštini i prirodi, to znači da u izgovorenom imenu već prisustvuje Bog u svoj Svojoj punoti. U tom slučaju moguće bi bilo pričešćivati se ne Svetim Darovima, već samo imenom Isusa i umesto Golgotske Žrtve Bogu bi bilo dovoljno da otkrije ljudima Svoje ime.
Ova jeres je izazvala bogoslovsku polemiku u kojoj su učestvovali Konstantinopoljski i Antiohijski patrijarh, kao i specijalna komisija koja je bila poslata na Aton. Polemika nije donela osetne rezultate i završila se prinudnim iseljavanjem imjaslavaca s Atona. Treba istaći da su pozicije imjaslavaca delili neki dekadentni bogoslovi, uključujući oca Pavla Florenskog, koji se latio truda redigovanja knjige jeromonaha Antonija (Bulatoviča), koja predstavlja apologiju imjaslavlja. Naročito jako se privrženost Florenskog magičkom platonizmu i gnosticizmu ispoljila u njegovom delu „O imenima“.
Treba istaći da su se crkveni bogoslovi u sporu s imjaslavcima, kao što to obično biva u takvim slučajevima, kako bi održali čamac koji je već bio spreman da se prevrne, pribili uz drugu ivicu i on se nagnuo na suprotnu stranu. Oni su ignorisali specifiku imena, njegov ličnosni aspekat; pritom se ime pretvorilo u naziv, u bezlični indeks i broj. Ovde nije bilo jeresi kao kod imjaslavaca, ali je postojala nepodudarnost s molitvenim iskustvom asketa, uprošćavanje i izvesna profanacija mistike molitve. Za razliku od naziva, naimenovanja, imena za životinju i nadimka, ime nema slučajnu, spoljašnju vezu s onim ko ga nosi: ime može da se odnosi samo na ličnost i ličnost se odaziva na svoje ime. Karakteristično je da bezimena ličnost uopšte ne postoji. Kod svih naroda čovek dobija ime. U molitvi ime daje realan osećaj prisustva i zato je ime najviši i najdinamičniji od svih simbola, osim toga, najpostojaniji i konkretno realan. Božanska imena su kao koncentracija molitve, to su kao centri koji svetle, koji prožimaju zracima celo tkivo molitve. Duša onoga ko se moli nakon buđenja duha oseća blagodat koja struji kroz Božanska imena; ona se tada otkrivaju čoveku kao tajna, a ljudsko srce – njima. Ovaj realan, ali subjektivan doživljaj biva toliko jak i neizbisiv da su neki starci, neškolovani u pogledu bogoslovlja, koji su se, međutim, bavili Isusovom molitvom na pitanje o imjaslavskoj jeresi odgovarali da je „istina negde na sredini“.
Ime Božije je tajna skrivena od plotskih i duševnih ljudi. Iako ih Isusova molitva nevidljivo preobražava, ona se ne otkriva duši, već „umu“ (duhu) u svojoj veličini kao na pozadini večne svetlosti. Molitvenicima kao što je sveti Jovan Kronštatski Bog se javljao u Svom imenu kao u nesagorivoj kupini. Govor i reč u suštini nisu signalni, već znakovno-simbolički sistem. U molitvi mi opštimo kroz reč kao kroz znak-posrednik. Sveti oci savetuju da se um zaključava u reči moitve kako bi se kroz ove reči videlo ono što je iznad reči i čulo molitveno ćutanje koje je dublje od reči. Ono što se odnosi na simbol prelazi na simbolizirano, zato čovek sa sveštenim strahom treba da se odnosi prema svakoj reči molitve. Pretvaranje ljudske reči u igru, šale, laž, psovke i praznoslovlje, nanosi molitvi štetu koja se teško može nadoknaditi: reči za onoga ko se moli postaju hladne, oštre, i grube, nalik na alat pokriven prljavštinom i rđom. Onaj ko želi da se nauči nauci nad naukama – molitvi, mora da meri i svaku svoju reč i da razmišlja o njoj. U ovom smislu on treba da liči na škrtog čoveka koji pre nego što pruži novčić dugo ga drži u ruci i razmišlja.
Za pravoslavno monaštvo karakteristično je učenje o Isusovoj molitvi, tačnije, to je zapovest za sve hrišćane, ali je monaštvo bilo onaj vrt u kojem su divni miomirisni cvetovi ove molitve cvetali naročito raskošno. Isusova molitva se naziva različito: sećanjem Božjim, duhovnom pesmom, ljubavlju Božijom, srdačnim tihovanjem – u zavisnosti od stepena molitve. Ona počinje kao sećanje, zatim prelazi u tajanstvenu pesmu koju duh dan i noć peva Bogu, a zatim uvodi čoveka u tihovanje i ljubav.
Za Isusovu molitvu je potreban trud. Naše srce se od grehova i strasti pretvorilo u kamen. Treba kopati stenu da bi se našao izvor. Prolaze godine, čoveku se čini da je njegov trud jalov, da ga je Bog napustio, ali nije tako: u čoveku se dešava neprekidna, ali neprimetna promena, poput rasta njegovog tela. Na svaku Isusovu molitvu Bog nečujno odgovara srcu: „Ja sam s tobom!“ Neki pročitavši učenje otaca o Isusovoj molitvi žele da odmah dožive njihova stanja, ali su ova rukovodstva napisana pretežno za pustinjake i askete, a naše srce je nalik na prljavu močvaru. Isusova molitva je potočić koji uvire u ovu molitvu, a koliko je vremena potrebno da bi njegove struje istisnule, isprale svu prljavštinu i učinile vodu prozračnom! Osim toga, u ovu močvaru neprekidno dospevaju otpadne vode i otpaci naših grehova i strasti – onoga što prodire u srce, naročito kroz vid i sluh. Postepeno se čiste dubine naše podsvesti, tajne odaje ljudskog srca; ponekad se blagodat dotiče duše, kao da pokazuje šta je dalje očekuje i ponovo se skriva. Čovek čas oseća pomoć Božiju, čas bogoostavljenost, čas kratke probljeske radosti, čas mučne periode nemoći i tuge. Blagodat Božija krije ovaj put od nas samih kako ne bismo pali u gordost i tek nakon buđenja duha čovek u molitvi spoznaje kako je sladak raj i kako je blag Gospod.
Sveti oci savetuju da se Isusova molitva prvo izgovara usmeno, ali tiho, polušapatom, tako da čovek sam čuje: glasan glas rasejava misli i tek u izuzetno jakom napadu strasti dozvoljeno je da se izgovara, kao da se izvikuje molitva kako bi se ugušila zmijska pesma sladostrašća i gneva. Isusovu molitvu treba izgovarati u tempu običnog razgovora, ne preterano brzo, kad se um isključuje od reči i ne preterano sporo, kad um počinje da drema u njima. Zatim čovek povremeno prelazi na nemu molitvu, trudeći se da u sebi jasno izgovara njene reči pri čemu oci preporučuju da se disanje unekoliko zadržava, odnosno da se diše površno i retko, ovo pomaže usredsređivanju misli. Možemo da uočimo na sebi da je koncentracija pažnje vezana za zadržavanje disanja. Međutim, moguća je sledeća greška: čovek uzimajući vazduh do kraja pravi zatim duge pauze naprežući sve sile da ga ne izdahne. Nekim ljudima koji su tako postupali polazilo je za rukom da u mislima izgovaraju ponekad do deset, čak do petnaest molitava nakon dubokog udisaja, ali kao posledica slične prakse često se pojavljivala bolest – proširenje (emfizema) pluća i hipertonija. Oci savetuju suprotno: da se prilikom disanja upotrebljava mala količina vazduha, kao hrana za vreme posta.
Drevni podvižnici su vezivali reči Isusove molitve za disanje. Ovaj način koriste i neki nama savremeni monasi. Život ljudskog organizma protiče u određenim ritmovima i kad se molitva sjedinjuje s ovim ritmovima dobija pomoć. To nije mehanički proces koji ubija duh, već nešto drugo, što liči na podršku prijateljske ruke koja pomaže čoveku koji ide strmom planinskom stazom.
Čovek je jedinstvena, neponovljiva individua i zato je put Isusove molitve kod svakoga neponovljiv. Molitva je dar Božji, zato se treba moliti Bogu da pošalje ovaj dar. To je, možda najbolji i najbezbedniji način da se dostigne molitva: moliti je od Boga kao veliku milost. Prilikom molitve telo treba da se nalazi u stanju izvesne napetosti, kao pripravnosti za akciju: prilikom raslabljivanja tela um obično pada u dremež, pažnja slabi, svest se pokriva nekakvom tamom – čovek izgovara molitvu kao u snu, ne slušajući samog sebe. Napetost mišića treba da bude usmerena ka srcu, stomak zategnut, kao kod vojnika u stroju. Ova nepetost daje izvestan oslonac molitvi, kao što pravilno disanje daje oslonac glasu. Dobro je u molitvi činiti poklone i metanije; pritom treba prvo izgovoriti molitvu, a zatim činiti poklon, a ne činiti ga za vreme molitve. Metanije smiravaju ljudsku gordost i čine dušu trezvenom. Neki smatraju da je za pažnju korisno da se za vreme molitve sedi na onižoj klupici i da se brada pritisne uz grudi. Međutim, sve su to samo spoljašnje metode: same po sebi one su korisne, ali čovek može i bez njih. One liče na štap o koji se ljudi oslanjaju na putu, a zatim ga, kad postane nepotreban, bacaju u stranu.
Glavna je duhovna strana molitve, ali pošto je duša vezana za telo, spoljašnje može, kako da pomaže, tako i da ometa unutrašnje. Oslanjati se na spoljašnje ili pak naprotiv, potpuno ga zanemariti bilo bi nerazumno i nepravilno. Opšti saveti za one koji se bave ovom molitvom jesu: ne prihvatati čulne obraze, ne težiti ka osećanju blagodati i duševnim nadahnućima, gledati na molitvu kao na pokajnički plač srca, često se ispovedati, sav život smatrati pripremom za molitvu. Sva naša dela, reči i misli jesu tlo na kojem će rasti ili venuti cveće molitvenih stanja.
Za vreme Isusove molitve pažnja mora biti usredsređena na reči same molitve, ali sam po sebi voljni napor ne može biti dugotrajan, zato za vreme molitve čovek svesno ili nesvesno traži ono mesto na kojem će se molitva ispoljiti u formi reči. Neki pročitavši pouke drevnih asketa traže takozvano „srdačno mesto“, ali srdačno mesto jesu zatvorena vrata koja se mogu provaliti na silu, a ne otvoriti. Potrebno je određeno stanje duše i duha kako bi molitva oživela, ispoljila se, kako bi ušla u dubinu srca, upravo, ne u fizičku oblast srca, već u njegovu duhovnu dubinu. Ako um, obremenjen i isprljan pomislima budemo na silu zabijali, kao ekser čekićem, u svoje srce još uvek pokriveno gnojnim ranama greha i strasti, rezultat ovoga neće biti sticanje duhovne molitve, već neuravnoteženost, eksplozivnost, histeričnost, raspoloženje koje se brzo menja. Naš um i srce su razjedinjeni zbog pada u greh, ali ovo za njih u izvesnom smislu predstavlja čuvanje od većeg zla; oni mogu da se zbliže i sjedine samo kroz pokajanje i očišćenje grehova, a još tačnije rečeno, može da ih spoji blagodat. Zato pažnju ne treba usredsređivati na izvoru reči, već na njegovoj periferiji, lagano i postepeno prelazeći ka centru. Tako neki od staraca smatraju da je najbezbednije da se pažnja za vreme Isusove molitve usredsredi na kretanje usana koje je šapatom ili nemo izgovaraju. Ovaj metoda omogućava čoveku da se bori s pomislima, da ne obraća pažnju na njih, da jasnije oseća strukturu reči. Prilikom dugotrajnog upražnjavanja Isusova molitva se sama sjedinjuje s disanjem. Neki se zadovoljavaju ovim načinom molitve i oni se tako mole dok se ne pojavi srdačna toplina; za druge sledeću etapu molitve predstavlja fiksiranje pažnje u oblasti grla gde prilikom molitve osećaju pokrete mišića, gde kao da se rađa reč koja izlazi iz grudi. Nastavljajući put kao od ušća ka izvoru reke čovek počinje da oseća da se reč rađa u oblasti srca i pažnjom se spušta ka svom srcu putem vazduha koji udiše, orijentišući se na pulsiranje srca. Ovde jasnije vidi rađanje pomisli i postaje mu lakše da se bori s njima kroz molitvu.
Postoje dva načina borbe: prvi je da se ne obraća pažnja na misli, već da čovek nastavlja da se moli (tako čovek zapušava uši da ne čuje psovke), a drugi je da odbacuje, kao da baca u stranu i uništava pomisli. Jedan od svetaca je um uporedio s paukom koji sedi pritajivši se nepomično u paučini i čim muva dospe u nju odmah ubija svoju žrtvu. Put u srce je ushođenje uma stepenike, ali lestvica kao da je „okrenuta“ naniže, i veće pogružavanje u dubinu označava veće ushođenje. Ovom lestvicom se može ići samo malim koracima, preskočiti stepenice znači survati se s nje. Ovde pažnja ne treba da prelazi u nasilje. Svaka stepenica se otkriva sama, srce postepeno privlači um, ali srce u fizičkom smislu i srdačno mesto nisu jedno isto. Srdačno mesto je nalik na tajnu riznicu zazidanu u zidu, nju otvara Gospod kao dar blagodati čoveku; to je nešto kao „unutrašnje srce“ u ljudskom srcu i za čoveka nije moguće da sam uđe u njega, kao što je nemoguće skinuti zvezdu s neba. Srdačno mesto se čoveku otkriva onda kad on to ne očekuje. Očekivati – znači osećati se dostojnim. Bog daje blagodat smirenima i ćutljivima. Onaj ko je našao ovo blago neće pričati svetu o njemu, već će ograditi svoja usta ćutanjem kako ga duhovni lopovi ne bi opljačkali.
Mi govorimo o simbolici reči, ali postoji i druga ravan – mistika reči. Kod čoveka osim spoljašnje, fonetske reči postoji još skriveni i njemu nepoznati unutrašnji logos. Ovo nije sposobnost duše, već duha. U probuđenom duhu proforistička, spoljašnja reč se približava unutrašnjoj reči, zato je laž kao razdvojenost, kao protivrečnost između unutrašnjeg i spoljašnjeg jezika, pogubna za duhovni život; ona ga gasi, kao voda vatru. Unutrašnji logos, ili kako se drugačije naziva endodetička reč – sposobnost za neposrednu spoznaju, za prozrenje i duhovne intuicije – počinje da sija kroz spoljašnju reč i čini je mudrom i rečju koja prodire duboko u dušu. Zato reč molitvenika i asketa nosi u sebi neobičnu snagu, koja prevazilazi razum svih filosofa.
Nastupa momenat kad se molitva pretvara u viđenje. Duša se moli u pomrčini, a duh u svetlosti. Hristos je ispričao priču o divnom biseru, skrivenom na polju i o nekom čoveku koji je saznavši za njega prodao celo imanje kako bi kupio ovo mesto i kad je stekao biser postao je bogatiji od svih.[1] Onaj ko sve žrtvuje radi Isusove molitve, dobija kroz nju sve, a glavno je, ono što nije znao i nije mogao da poželi. Prodati imovinu – odreći se zemaljskih pristrasnosti, duševnih znanja, uprostiti sebe, koncentrisati svoj život u jednom, kao što se zraci, prolazeći kroz lupu koncentrišu u jednoj tački.
Isusova molita se ne može suprotstaviti drugim oblicima molitve, na primer, čitanju Psaltira: sve one potiču iz jednog izvora – Duha Svetog. Psaltir i kanoni pomažu, naročito na početku, Isusovoj molitvi; preći odmah samo na Isusovu molitvu podjednako je teško kao preći od uobičajene hrane na hleb i vodu kojima se hrane askete. Naš um po navici zahteva raznovrsnost; čak i na polju molitve on samo postepeno prelazi od širine poznanja na dubinu. Stalno držati um u napetosti je po rečima Antonija Velikog isto što i držati sve vreme tetivu luka zategnutom. Na pitanje šta izabrati: Isusovu molitvu ili Psaltir prepodobni Varsanufije Veliki je odgovarao: „I jedno činiti i drugo ne ostavljati.“ Pritom postepeno sve više vremena i mesta u duši treba ostavljati za Isusovu molitvu. Učvrstivši se u srcu Isusova molitva se na početku manifestuje kao duhovna toplina. Često budeći se ujutru čovek na svoje čuđenje primećuje da u njegovom srcu teče Isusova molitva. Snovi postaju čisti i laki. (Ovde se ne govori o posebnim demonskim iskušenjima, kad se đavo u snu približava molitveniku kao svom neprijatelju i ovaj od tog približavanja oseća ubistvenog užasa.)
Drugi stepen neprestane Isusove molitve je posebna unutrašnja svetlost koja obasjava mračne dubine ljudske duše. Toplina donosi molitveniku mir pomisli i pokajanje, a duhovna svetlost – radost i ujedno osećaj da je on ispod svake tvari, ali istovremeno i to da ga Bog ne ostavlja. Tada čovek shvata da je smirenje istinski život, a nadimanje – lažni život i krajnje siromaštvo. Sveti oci nam ne otkrivaju dalja dejstva blagodati ili otkrivaju kroz alegorije i aluzije. Prepodobni Isak Sirin govori o tome da su samo malobrojni prešli na drugu obalu Jordana.
Isusova molitva je glas pokajanja, a samo pokajanje je poput niti koja je zategnuta između dva pola, tuge zbog grehova i nade. Molitva bez svesti o grehovnosti se pretvara u gordeljivo uznošenje i lažnu duhovnost, a molitva bez nade se postepeno gasi, duša dolazi u stanje uninija i raslabljenosti. U molitvi treba da postoji ovakvo raspoloženje duše: „Po grehovima svojim dostojan sam pakla, ali milosrđe Božije ne pobeđuju nikakvi grehovi. Gospod bi oprostio i satani kad bi ovaj mogao da se pokaje.“
Kad stupaš u razgovore sa svetskim ljudima upitaj sebe: „Koliko Isusovih molitava bih mogao da izgovorim za to vreme? Zar na ljudskom jeziku postoje reči veće i lepše nego što su reči „Isus Hristos“? Za šta menjam Isusovu molitvu?“ Tajne Božije se otkrivaju ćutljivima. Apostol Petar govori o lepoti ćutljivog duha i o tajanstvenoj zvezdi koja izlazi u ljudskom srcu.[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. Up.: Mt. 13, 44-46. – Red.
  2. V.: 1 Petr. 3, 4; 2 Petr. 1, 19. – Red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *