NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Duhovno i duševno
 
Jedna od grešaka u duhovnom životu koju stalno uočavamo jeste nepoznavanje razlika između duševne i duhovne delatnosti čoveka ili neumenje razlikovanja ove dve samostalne oblasti njegove delanosti. Modus postojanja svih jeresi i crkvenih raskola jeste u suštini pogružavanje u duševni život i pritom imitacija duhovnih stanja.
Svako lažno učenje jeste bunt duše (tačnije, duševnih strasti i pre svega gordosti i pohoti) protiv duha, bunt duše, koja prizivajući za svoje saveznike maštu i sjedinjujući se s demonskim silama stvara nešto kao bajkoviti zamak posredstvom svoje domišljate evristike i emocija. U ovom zamku, koji je stvorila njegova sopstvena uobrazilja čovek živi do same smrti.
Sam po sebi duševni život predstavlja potpuno zakonitu stranu zemaljskog postojanja čoveka. Čak i više od toga: bez njega čovek ne bi mogao da postoji. Ali ovde je neophodno poštovanje stroge hijerarhije: ako je telo sluškinja duše, duša mora biti sluškinja duha. Ukoliko je ova suobrdinacija narušena, duh se zatvara u sebe, on kao da se dobrovoljno odriče onoga što mu po pravu pripada i ustupa svoje mesto osvajaču. Sluga koji je neočekivano dobio vlast ne može da živi po ranijim zakonima. Zbog toga počinje ponovno ocenjivanje prethodnih vrednosti. Kao što se za vreme revolucija uništava aristokratski sloj, intelektualne sile zemlje, i njihovo mesto zauzimaju populisti i lažljivci, tako posle pobede duše nad duhom čovek gubi sposobnosti duha kao što su sozercanje, prozrenje, unutrašnji logos srca, duhovne intuicije i sposobnost da se razlikuju mračne i svetle sile koje deluju, kako u kosmosu, tako i u njegovoj sopstvenoj duši. Um zatvara svoje oko okrenuto ka večnosti i duša ostaje slepa. Ovde počinje novi proces: izmišljanje i sačinjavanje vere.
Religija je savez Beskonačnog s konačnim, Večnog s onim što je stvoreno u vremenu, Tvorca s Njegovom tvorevinom, Boga s čovekom. Jeresi žele da izvrnu poredak: da ga pretvore u savez čoveka s Bogom, odnosno da ne prihvate uslove date u Otkrovenju, već da postave Bogu svoje uslove. Zbog toga je lažno učenje odricanje Božanskog Otkrovenja i njegova zamena nekim plodom izmišljanja strastnog uma. Svako lažno učenje je poturanje umesto Božanskog Otkrovenja kasnijih falsifikata i kao što se Otkrovenje čuva u svetom predanju, tako se lažne tradicije čuvaju reformatorstvom.
Religija je savez. Međutim, savez dinamičan, koji pretpostavlja zbližavanje i sjedinjenje. Sjedinjenje je moguće samo kroz upodobljenje, zato je religija put upodobljenja ljudske duše Božanstvu i borba s onim što vodi dušu ka drugom postojanju, ka gubitku obraza Božijeg, što se na slovenskom jeziku tačno naziva bezobrazije.
Nakon što duša osvoji oblast duha odgovornost za „duhovni život“ preuzimaju na sebe dve najgore strasti: gordost i pohot. Gordost nikako ne može da upodobi čoveka Božanstvu, ali ga s uspehom upodobljava demonu. Pohot ne može da voli Boga i zato imitira religiozno osećanje strasnim porivima i nadahnućem. U nekim sektama ova tanana kosmofilija se završava padom u erotiku.
Pravoslavnom hrišćaninu je neophodno umeće razlikovanja duhovnog od duševnog. Duševno je ono što nam organski pripada, ali je duša nakon pada u greh pogođena bolešću i njene sile i osećanja su stekli bolestan karakter strastvenosti; zbog toga duh treba da vlada nad dušom, da je oživljava svojim impulsima, da ukroćuje strasti, preporađa u njoj ono dobro koje je ostalo neoštećeno grehom. Zato reč „duševni“ nema jednoznačan, negativan karakter, to su sile i sposobnosti koje su čoveku date radi života na zemlji. Duša nalazeći se u stanju bolesti kao da se koleba između života i smrti. Međutim, ne potčinjavajući sebe duhu, ona se odriče mogućnosti preporoda i onoga što nazivamo večnim životom.
Sama vera je proces isceljenja. Polje duše na zemlji je ljudsko opštenje, porodica, zajedništvo interesa i emocionalnih veza. To je polje uzajamne podrške i zavisnosti, polje hrapavo i kolebljivo, polje na kojem mogu da se ispoljavaju kako plemenita osećanja, tako i niske strasti duše, polje visokog napona, koje ponekad obuzima, kao da guta čoveka, zbog čega se povlači i prestaje da deluje njegov duh, zatvarajući se u sebe.
Polje duha je večnost. Ono je kao izlaz iz zemljine teže. To je usmerenost uma ka Božanstvu, to je buđenje logosa srca kroz molitvu.
Naročito često se mešaju dva pojma – duhovne i duševne ljubavi. Duhovna ljubav vidi u čoveku večno – obraz i podobije Božije, što je za nju iznad svega i dragocenije od svega. Najveća radost za nju sastoji se u tome da voljeni pripada Bogu. Ona ne traži svoje,[1] zato što je njen udeo Bog, a u Bogu ima sve. Ona ne može nikoga da izgubi, jer i ne traži uzvraćenost. Za ljubav prema čoveku duši Svojom ljubavlju odgovara Bog, ili reći ćemo na drugi način: ona mistički voli Hrista kroz blagodat koja živi u čoveku kao u Njegovom obrazu, a ne empirijskog, strasnog, čoveka koji se menja, kojeg je psalmopojac nazvao lažju.[2] Videći veličinu čoveka kao obraza Božijeg, a ne bolestan grumen nerava i ploti ona se do samog kraja nada njegovom spasenju, sećajući se prolaznosti i nestalnosti ovog života, u kojem smrt sve proždire. Ona se ne gnevi i ne ljuti; budući čista i prosta ona veruje onome koga voli, iako bi ova vera bila prevarena hiljadu puta.[3] Ako je boli, ne boli je zbog sebe, već zbog drugog. Ova ljubav je dar Duha Svetog, i istovremeno je prirodna ljudskom duhu, jer je čovek rođen nje radi. U duhovnoj ljubavi ima više mudrosti nego u svim knjigama koje su filosofi napisali. U njoj ima više lepote nego u svim umetničkim delima skrivenim iza muzejskih vrata. Ova ljubav je istinski čovekov život.
Duševna ljubav je zavisnost od onoga koga voliš, u njoj nema slobode. To je ljubav prema ploti, a pošto je plot truležna podleže truležnosti i sve je u njoj truležnost, duševna ljubav menja realnost za fantaziju, ona vidi ono što želi da vidi, a ne ono što jeste u stvarnosti. U njoj su neprekidno prisutni nemir i zabrinutost: nemir – kako steći, zabrinutost – kako ne izgubiti; razočarenje, kad se čovek osvesti od sopstvenih fantazija.
Duševna ljubav nema oslonac u samom čoveku, to je vatromet osećanja koji počevši da blista iznenada isto tako iznenada može da se ugasi. Kako se često duševna ljubav smenjuje ravnodušnošću i otuđenjem, kako često prelazi u mržnju! Duševna ljubav se ne iscrpljuje telesnom privlačnošću: postoji, na primer, prijateljska ljubav. Ali kako je labava ova ljubav! Kako često ona ne izdržava ni najmanje iskušenje i razbija se kao kristalna čaša od lakog udarca. Kako često uspešni drug sreće svog nekadašnjeg prijatelja i gleda na njega potpuno drugim očima, kao da su novac ili vlast njegovo srce učinili kamenim, i prijatelj oseća da je između njih nastala distanca koja se ne može izmeriti ni hiljadama vrsta. Praktično sva poezija je plač zbog neuzvraćene ili izgubljene ljubavi. U osnovi gotovo svih pozorišnih predstava je priča o razbijenoj ljubavi koja dovodi do patnje, očajanja ili osvete.
Hrišćanin mora da se izdigne iznad duševne ljubavi. On ne sme da se nalazi kao sužanj u njenoj vlasti. Samo borba sa strastima može da otkrije put ka duhovnoj ljubavi, samo duhovna ljubav će ako ne osveti, prosvetliti duševnu ljubav.
Duh traži Boga, zbog toga se na zemlji zadovoljava malim. Duhovna ljubav daje čoveku sreću kao unutrašnje stanje. On može da bude srećan malim. Duša koja je „isključena“ iz duha nalazi se u neprestanom traganju, ona traži mnogo, ali se ne zadovoljava ničim. Zato je kolebaju, kao talasi površinu mora, dva osećanja: strah i gnev. Kad se čovek plaši ili mrzi nekoga, to je siguran znak da u njemu oskudeva duhovni život i da je upao u živo blato duševnosti.
Naročito velika iskušenja za duhovni život predstavljaju vlast i bogatstvo. Čovek uzdajući se u njih prestaje da se uzda u Boga i zajedno s uzdanjem gubi veru i ljubav. I otvara se direktan put za to da čoveka porobe njegove sopstvene strasti. Strast je nezasita: pošto je zadovoljena ona zatim ustaje s novom silom. Zbog toga bogatstvo i vlast najčešće pogubljuju one koji su ih se dočepali. Zato je teško naći ljubav među bogatima i onima koji poseduju vlast. Što se više čovek penje u goru, tim mu je teže da diše. Međutim, ovde glavna prepreka za ljubav nisu vlast i bogatstvo sami po sebi, već vezanost za njih, uzdanje u njih, njihovo ovaploćenje u ono čudovište koje guta ljudsko srce.
Gospod je rekao: mir Moj dajem vam.[4] Ovaj mir je blagodat Duha Svetog. Da je primi može samo ljudski duh kako bi zatim osenio svetlošću dušu u kojoj su prisutni stalni nemir, smena emocija, suprotstavljanje misli. Sama suština asketike se sastoji u umeću da se čovek potčinjava dušu duhu, a duh – blagodati. Hrišćanin treba da ume da razgraniči oblast duševnog i oblast duhovnog kako bi dao caru carevo, a Božije Bogu[5]: svetu – onaj danak koji treba da mu plati posredstvom života svoje duše, Bogu – ono što treba da Mu da kroz stremljenje duha ka večnosti i Večnom, kroz jedino čime čovek može da opravda svoje ime i prizvanje.
Sve religiozne zablude su falsifikat realnosti, koju prihvata duh koji ne mašta, ne analizira, već vidi, duševnim osećanjima, silom uobrazilje ili fantazijama logizirajućeg uma i racionalnom moralistikom.
Gotovo sva duševna osećanja imaju svoje duhovne analoge, koji se sada, nakon grehopada osećanja, podvrgnuti degradaciji, teško se uočavaju. Suprotnost ljubavi predstavlja mržnja. Ovo je mračno osećanje koje čoveka čini potencijalnim ubicom koji „vežba“ ubistvo neprijatelja u svojim mislima, osećanja, koje tako često doživljavamo kao svoj duhovni analog. To je koncentracija, usredsređivanje duha u molitvi, kad on ne prima tuđe pomisli i utiske i mrzi ih bestrasnom mržnjom. To je sila s kojom duh odbija napade demonskih sila na dušu. Mržnja je sposobnost duha da mrzi ono što mu je tuđe po prirodi, što sprečava njegov jedini cilj – bogoopštenje. Duhovna mržnja je stalno anatemisanje demona i graha. Što je jača duhovna ljubav, to jače čovek mrzi sve što može da je ugasi ili smanji. Što jače duh teži ka Bogu, tim više čovek mrzi sve što služi kao prepreka na putu ka Njemu. Duhovna mržnja se ispoljava kao asketsko delanje – bdenje i trezvenje uma nad srcem, koje odbacuje i odbija kao neprijatelja sve što proniče u svetlosno polje molitve.
Gospod ne govori samo o ljubavi, već i o mržnji prema bližnjima.[6] To je bestrasna, rekli bismo, sveta mržnja koja ne daje duhu da se porobljava zemaljskom, telesnom vezanošću, stavlja čoveka iznad duševne ljubavi. U ovoj mržnji je stalni podvig asketa koji su se odrekli sveta radi Jedinog Boga. Sveta mržnja ne ruši porodičnu i prijateljsku ljubav, već je stavlja pod kontrolu duha, daje joj mesto koje joj pripada u hijerarhiji vrednosti, oslobađa čoveka od ropstva vezanostima, od bezvoljnog potčinjavanja emocijama i strastima. Duhovni čovek je više od duševnog pažljiv prema svojim prijateljima, odgovorniji je u svom radu, dublje oseća dužnost pred svojom porodicom i istovremeno je slobodan od nasilja ovih unutrašnjih veza koje mu tako često oduzimaju volju i primoravaju ga da čini grehove i zločine radi onih koje voli slepom, duševnom ljubavlju.
Čovek ima cilj van granica ovog sveta, ideal koji se uvek nalazi ispred njega, kao da mu se pomalo otkriva iz večnosti. Zato svet ne vidi kao jedinu i samodovoljnu vrednost, već kao sliku, koja je izobražena na pozadini večnosti, i sam zemaljski život kao put ka večnosti.
Sveti oci su smatrali nepoznavanje i neznanje lažnom usmerenošću duševne delatnosti, koja se rađa od neželjenja ljudi da znaju ono što protivreči ljudskim strastima i pre svega gordosti i pohoti. To je bekstvo u neznanje i zaborav kao u neki mračni brlog gde kipe, kao zmije, naše strasti. Čovek često beži od znanja ka za njega nepotrebnom mnogoznanju da ne bi ostavio ni mesto ni vreme za poznanje glavnog. Kad s takvim čovekom čovek govori o Bogu, o odgovornosti za svoje postupke, on oslanjajući se na umišljeno mnogoznanje teži ka tome da se zaštiti od ovog znanja i ponekad počinje da liči na ježa koji se od dodira skuplja u klupko i pretvara u klupče igala.
Međutim, ma kako čudno bilo na prvi pogled, ovo naznanje takođe ima duhovni analog. Duh je oko duše, ustremljenost ka Bogu. Za duh je najviše znanje i mudrost – sozercanje. Ono se sastoji od pažnje (ustremljenosti duha ka Božanstvu), prebivanja (zadržavanja duha u ovom stanju, odnosno molitvenoj usredsređenosti) i doživljaja nevidljive svetlosti Božanstva koje se takođe može nazati približavanjem Bogu i preobražajem čoveka. Sozercanje je vezano za voljnu želju da se ne zna ono što je ispod bogopoznanja, ograničavanje duševnog mnogoznanja i njegovo svođenje samo na neophodno. Ovde se duhovno znanje suprotstavlja duševnoj radoznalosti.
Podvig isihasta se temelji na ovom voljnom neprihvatanju i svođenju spoljašnjih utisaka na minimum, kako bi se oslobodile sile duha za bogopoznanje. Jedan od filosofa-mističara je nazvao svoju knjigu: „Mudrost neznanja.“
Sveti oci uče da je osnova svih grehova samoljublje. Međutim, i ovde možemo da nađemo duhovni analog. Obično se samoljublje čoveka poistovećuje s njegovim telom i težnji ka zadovoljenju njegovih strasti i instinkata. Ono se pokazuje u željenju bogatstva i vlasti, u težnji ka komforu, ponekad u prekomernoj, nenormalnoj brizi za svoje zdravlje, koja podseća na brigu faraona za mumificiranje svog tela u nadi da će sebi obezbediti zemaljsku besmrtnost i tome slično.
Međutim, postoji pravilno samoljublje: to je poistovećivanje čoveka pre svega ne s telom, već s duhom i briga za stanje duha, ovu iskru večnosti. Duh nalazi sebe i otkriva svoje sile u bogoopštenju, zbog toga pravilna ljubav prema sebi ne protivreči ljubavi prema Bogu, već se stiče u njoj. Obično samoljublje drži čoveka u stanju neprekidnog konflikta s ljudima koji ga okružuju. Ovaj konflikt može da poprima različite forme: od otvorenih svađa do skrivenih protivrečnosti, kad logorska vatra koja tiho tinja i ispunjava atmosferu dimom. Samoljublje, zasnovano na strastima, uslovljava sukob sa strastima i pretenzijama drugih ljudi, rađa laž i nasilje i pretvara život ljudi u međusobnu borbu. Duhovna ljubav je slobodna od podela na svoje i tuđe; gde je ona, tamo nema ni osvajanja tuđeg, ni gubitka svog. Udeo ove ljubavi je Bog, Koji je jedinstven i nerazdeljiv. Onaj ko je stekao blagodat, samim svojim postojanjem pomaže drugima, već samim svojim prisustvom unosi nebeski mir u metež koji vlada na zemlji. Zato onaj ko voli sebe, svoju dušu, često postaje suparnik i protivnik drugima, a onaj ko voli svoj duh, postaje provodnik, kao zrak Božanske svetlosti – njihov dobročinitelj. Duhu pripada ono što je večno, a duši ono što je prolazno.
 


 
NAPOMENE:

  1. V.: 1 Kor. 13, 8. – Red.
  2. V.: Ps. 115, 2. – Red.
  3. V.: 1 Kor. 13, 5, 7. – Red.
  4. Jn. 14, 27. – Red.
  5. Mt. 22, 21. – Red.
  6. V.: Lk. 14, 26. – Red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *