УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
Не пожели…
Десета заповест Старог Завета гласи: Не жели дома ближњег твог; не пожели жену ближњег твог, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, ни било какву животињу његову, ништа што је ближњег твог.[1] Она личи на мост који спаја Мојсијево Петокњижје и Јеванђеље. Ако се првих девет заповести декалога углавном бавило друштвеном етиком и било дато у форми забрана које личе на мрежу коју ловац баца на дивљу звер – на људске страсти (у суштини њихов циљ се и састоји у ограничавању и обуздавању греха), десета заповест усмерава појам моралности на унутрашњи очима невидљиви живот човека, на област његовог духа, на извор његових жеља и помисли, на сам центар људског бића, његов ум и срце.
Десета заповест учи човека да се бори с грехом на самом почетку, у самом његовом зачетку, кад греховна помисао испливавајући из дубине срца као хоботница из дубина мора поприма форму образа или још неисказане речи. У њој је изражено главно аскетско правило: стајати умом и пажњом код свог срца и уништавати греховне помисли као што баштован чупа у својој башти прве изданке корова док још нису пустили дубоко корење. Свети оци су говорили: Нови Завет се скрива у Старом, а Стари се у Новом открива. У десетој заповеди је скривена поука и моралност Новог Завета, где је главно стање људског срца, а дела, поступци су само испољавање и одражавање унутрашњег скривеног човековог живота. Свети Јован Кронштатски је говорио да је срце у ствари сам човек.
Основа све аскетике је очишћење срца како би се у њему зацарио Господ. Десета заповест говори о томе да човек не треба да жели туђе, које му не припада, али у вишем, сакралном смислу она забрањује да се жели све оно што је туђе људском духу, да се страсно жели материјално, пролазно, осуђено на трулежност и смрт. С овом заповешћу се поклапају речи апостола Јована Богослова: Не волите свет, ни оно што је у свету. Страсти су болесне красте душе, то су изопачена и деформисана осећања, то је као ткиво душе које је испуњено гнојем. Не желети туђе значи не препуштати своје срце страстима, јер страсти увек желе туђе. Помисли и страсти окрећу наш ум, као ветар или бујица воде воденичне жрвње. Страсти личе на тешку завесу која сакрива од наше душе светлост Божанства. Страсти су грех – непријатељи Бога који Га спречавају да уђе у људско срце, као у Своју обитељ. Христос као ништи туђиноватељ стоји иза врата нашег срца, које смо за Њега затворили.
Међутим, како да не желимо ако срце жели, како се борити с помислима кад су оне налик на рој пчела које зујећи лете и пузе у нашој глави као у својој кућици? Куда бежати од страсти ако су нас оне захватиле као пламен кућу? Пре свега треба исповедати пред Господом своју немоћ и слабост и унутрашње вапити: “Спаси, помози и смилуј се, ја не могу да победим грех, али Ти, Победник сатане и пакла – можеш да поразиш и победиш грех у мом срцу.” Свети оци говоре о унутрашњој борби као о борби Мојсија с Амалићанима: кад је Мојсије у виду крста подизао руке према небу побеђивали су његови војници, а кад је спуштао руке, побеђивали су Амалићани.[2] Кад душа вапије к Богу, не побеђује она, већ благодат Божија побеђује грех; кад она заборавља на Бога као да спушта поглед наниже, побеђују страсти; зато свети оци саветују да се за време искушења молимо кратким молитвама као што кратким и одсечним речима зовемо у помоћ за време смртне опасности.
Међутим, свети оци су нам открили и други начин духовне борбе и очишћења срца – стајати с именом Исуса Христа над својим срцем као на стени изнад обале безданог мора и одсецати помисли приликом саме њихове појаве. Прву појаву помисли свети оци су називали прилогом. Прилог личи на плод дрвета познања добра и зла, човек може да га убере, али може да задржи своју руку, овде још нема греха, већ постоји само избор. Међутим, ако будемо оклевали наша страсна душа почиње да осећа саосећање према помисли. У овом саосећању постоје два елемента: наслада и интересовање. То је усвајање греха.
Затим долази до спајања с помишљу: душа као да јој се препушта, она одводи душу са собом, као што преварант одводи дете. Спајање прелази у страст која овладава човеком, паралише његов ум, пали у његовом срцу паклени пламен. Овај стадијум се назива заробљавањем. Човек постаје заробљеник. Воља се приклонила, покорила страсти и вуче за собом ум: човек почиње да размишља како да задовољи своју страст. Затим се грех оваплоћује у поступку: то је већ пад. Благодат одступа од човека, до искреног покајања он пребива у власти демона. Пад понављајући се прелази у навику, а навика се упија у саму природу човека као рђа у гвожђе. И човек својим силама није у стању да се противи греховној навици, испоставља се да стално издаје себе. Међутим, уз помоћ Цркве, њених Тајни, чистосрдачне исповести и молитава може бити спасен као човек извучен из речног вира, ипак, ова борба је веома тешка, овде је потребно посебно послушање и смирење.
Човек се извлачи из лавовских шапа, али ране од канџи непријатеља остају у његовом срцу и оне се дуго гноје и не зарастају. Међутим, истинско покајање је најтеже за оне који су се раније бавили магијом и окултизмом. Каква страшна и неочекивана искушења сатана подиже против њих! Међутим, Господ нам каже: будите храбри: Ја сам победио свет.[3] Губитак наде је духовна смрт. Да би човек испунио десету заповест треба да се труди да стекне непрестану Исусову молитву, захваљујући њој постепено се обасјавају дубине човековог срца иако је за то потребно много времена и труда. Велики дарови Божји захтевају велики труд, иначе се лако губе, зато они који желе да испуне десету заповест треба увек да имају Исусову молитву на својим уснама. Постепено ће име Исуса Христа сићи у дубину срца и тада ће човек осетити радост духовне чистоте – једину истинску радост.
НАПОМЕНЕ:
