УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Не клевећи
 
На ово нас позива девета заповест. На словенском језику она звучи много дубље и тачније: Не послушествуј на друга својего свидетелства ложна.
Овде су присутне две мисли или два принципа: други човек је друг и свака лажна реч о њему је клевета.
Директно значење заповести је: “Не изговори свесно лаж у циљу да обрукаш човека, не лажи на суду, не шири тајно лажне гласине, не претварај свој језик у змијин жалац који рањава људе.” Међутим, док змија погађа само своју жртву у чију крв пушта отров клевете трује многе, трује душе оних који слушају овог човека и опште с њим. Клевета личи на заразну болест, која се преноси с једног болесника на другог. Због тога је цар Давид рекао на поуку нама: Онога који тајно клевеће на свог ближњег истераћу.[1] Свети оци су говорили: “Не стиди се да прекинеш клеветника. Слушајући га саучествујеш у клевети.”
Људи, пошто су сами погођени грехом, суде о другима по себи, зато што радо верују клевети. Осим тога, два порока која су нам својствена – гордост и завист – тајно желе понижење и срамоту других људи како би човек могао да се наслађује мишљу да је наводно бољи од других. Због тога се човек обично хвата за клевету као за укусну храну.
Господ је заповедио: Не судите.[2] У свакој осуди човека садржи се клевета. Ми оцењујемо човека као учитељ на испиту – ученика, доносимо му пресуду, као судија преступнику, говоримо о њему тако као да видимо најскривеније кутке његове душе или као да је сав његов живот отворен пред нама. За своје претпоставке о човеку, нетачне и климаве, засноване не толико на чињеницама колико на нашем личном односу према њему, симпатији или антипатији, тврдимо да су стварност. У дубини душе сматрајући себе непогрешивим аналитичарима туђих врлина и недостатака, описујемо личност другог човека као научник инфузорију, коју разгледа под микроскопом.
Осуда је један од облика испољавања гордости, то је страст која ништавилу даје могућност да се оцрњујући друге диви себи. Често се људи окупљају управо ради осуђивања. Како живахна постају њихова лица кад говоре о људским слабостима или пороцима! С каквим ликовањем доносе новости о својим комшијама, као плен на заједнички сто! Готово увек осуђујући и клевећући друге правдају себе тиме што се “боре за правду”. Међутим, у ствари овде не говоримо о осуђивању порока, већ о патолошкој унуташњој прљавштини самих судија-клеветника. Овакви људи личе на муве, које пузе по тезги на којој лежи месо или на црве који једу леш.
Наша обавеза је да испуњавамо заповести, а не да судимо. Ми сами смо осуђени (сопственим греховима) и потребно нам је помиловање. Због тога осуђујући друге ми самим тим као да молимо од Бога да нам да казну за наше грехове сличне онима о којима говоримо. Премудри пише: у многословљу се не може избећи грех,[3] зато су свети оци као на ваги мерили сваку своју реч.
Међутим, постоји још један облик клевете. То је клевета против мртвих. Наша оцена људи који живе поред нас је веома непоуздана, а суђења о њима су површна и једнострана. Међутим, ми са сигурношћу судимо и доносимо пресуде чак и онима који су живели пре много векова, односно клевећемо не само на живе, већ и на почивше. У духовном смислу келвета је убиство и крађа: убиство доброг имена човека и крађа његове части. Клевећући на човека претварамо га од ближњег у туђег, одузимамо себи могућност да га волимо као што је заповедио Христос и у мистичком смислу чинимо братоубиство.
Човекова душа (како наша тако и другог) јесте тајна. Зар можемо да знамо срце човека, да видимо његова стремљења, жеље, његову борбу са својим страстима, добра дела која он чини, услове у којима се налази, демонску силу која је деловала на њега и борила се с њим? Наравно да не. Зато наш суд о човеку никада неће бити слободан од клевете, због чега су свети оци и учили: “Пази на самог себе, суди самом себи, разобличавај самог себе.” Твоја сопствена душа је поље зарасло у коров и чичак на којем треба радити целог живота. Свети оци су говорили: “Кад би човек схватио шта значи: од речи својих ћеш се оправдати и од речи својих ћеш се осудити,[4] предност био дао ћутању.” А треба имати на уму и то да је човек – образ и подобије Божије, дакле понижавање образа односи се и на Првообраз, постаје понижавање Творца.
А како се борити с клеветом и осудом – овим обичајем ниских душа, овом жељом за самопотврђивањем у својим сопственим очима зарад понижавања и оцрњивања других? Пре свега клевета и осуда јесу дефицит љубави – основе Јеванђеља. Зато, ако човек заиста жели да се бори са страшћу осуде треба тајно да чини ближњима добро и да се моли за оне које би у души желео да осуди. Затим за своје делање треба да има Исусову молитву у чијој светлости срце спознаје сву нискост и мрскост наше свакодневне клевете. Осуда је тајна жеља да се уништи други, а молитва рађа осећање живог, непосредне самилости према сваком човеку кад ближњи постаје као наш “двојник”.
Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан “медијум” клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих.[5]
Једина савршена истина која излази из човекових уста јесу речи молитве.
Као допуна
 
Питање: Какве уопште грехове човек чини језиком?
Одговор: Језик је сличан пламену који изгледа мали, али при неопрезном опхођењу с њим може да претвори у пепео читав град. Језик је попут малог кормила на броду: оно се не види у води, али његово неправилно окретање даје броду погрешно усмерење и што даље брод плови тим више се удаљава од циља.[6] Човек је назван словесним бићем, кроз реч он обраћа у молитви душу Богу, путем речи општи с људима, кроз реч стиче знања и истовремено неопрезно обраћање с речју и распуштеност језика бацају душу човека у мноштво грехова. Вероватно се скоро половина свих грехова које човек чини дешава због злоупотребе великог дара Божијег – речи. Може се рећи да су у власти језика живот и смрт наше душе.
Најстрашнији грех речју је преступање заклетве. Кад се човек куне лажно, нарочито именом Божјим и призива Бога за сведока својих речи он као да даје у залог своју сопствену душу. Подвргава се суду Божијем како у вечности, тако и овде на земљи. Због тога се грех преступања заклетве назива вапијућим грехом: као проливена људска крв, тако и он вапије на небо за освету. Преступник заклетве продаје своју душу демону, печат Јуде невидљиво лежи на његовим уснама. Онај ко се одриче Бога јесте преступник заклетве: он се одрекао завета Крштења, одрекао се благодати Божије, коју је добио у Тајнама Цркве. Он је изгубио име хришћанина.
Постоји и други вид одрицања од Бога – одрицање од монашких завета. Монах, који живи у блуду јесте стални преступник заклетве; по црквеним правилима ако овакав човек умре без покајања и повратка монашком животу он се чак не сме ни сахранити хришћански. Нарочито је страшно кад је такав човек свештенослужитељ и служи Литургију: у сваком молитвеном возгласу он као да самом себи изговара анатему. По откровењу, које је било дато преподобном Макарију Египатском, види се душе оваквих људи иду у саму дубину пакла.
Други грех је проклетство које човек изговара у стању гнева или увреде, понекад чак и блиским људима. Проклињати човека значи желети му казну на земљи и погибељ у вечности. Нарочито је страшна клетва свештенослужитеља, а затим родитеља према деци. Незаслужено проклетство се окреће против онога ко га изговара, а заслужено помрачава и без тога тежак живот човека који га је навукао на себе, оно као да се упија у његове кости и он га свуда носи са собом. Клетва је грех против јеванђељске заповести: волите непријатеље ваше,[7] против речи апостола: благословите, а не куните.[8] Често се сам онај ко је проклео другог човека горко каје због онога што је учинио, али је реч већ изговорена, паклени пламен се откинуо из његових уста.
Трећи грех речју јесте клевета, намерна лаж уз помоћ које желимо да оцрнимо другог човека, мреже, које му постављамо. У Светом Писму се пали анђео назива ђаволом, односно клеветником. Онај ко клевеће, ко плете интриге, ко се труди да оцрни другог човека постаје истог духа с ђаволом. Клевета је облик човекоубиства речју.
Четврти грех је осуда. Господ је рекао: У Мене је освета и плата,[9] а човек се прихвата да суди другима уместо Бога. Свака осуда садржи у себи лаж, чак и кад наизглед личи на истину, јер Господ неће судити човеку само по његовим делима, већ и по стању његовог срца, а дубина туђег срца је за нас затворена, зато је онај ко суди брату свом – слепи судија. Господ је рекао: каквим судом судите, таквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.[10] Значи, човек који осуђује друге у ствари осуђује себе. Он као да захтева од Бога казну за своје грехове; осудити значи не опростити, а не опростити значи сам остати без опроштаја. Треба рећи да јасне границе између клевете и осуде нема и готово увек се испоставља да је злорек човек клеветник.
Пета врста греха јесте лаж и претварање. У молитви Господњој ђаво је назван лукавим, друго име ђавола је лажљивац. Господ је рекао о Себи да је Његово име Истина и онај ко је од истине чуће Његов глас.[11] Овде као да се налазимо између два пола: истина води ка Христу, лаж – ка сатани. Савремени човек више не уме да буде оно што јесте. Он стално ставља маске, стално игра и лаже. У наше време лаж је постала некакав свеобухватни, универзални грех. Човек је престао да верује другом човеку, у томе се садржи један од разлога због чега је тако тешко живети у савременом свету; лажју је човек убио своје срце и угасио љубав. Лаж молитву чини немоћном: на небу се чује само глас срца, а срце се затворило за молитвене речи. Онај ко свесно лаже човеку нехотице ће лагати и Богу. Лаж испуњава главу читавим облаком помисли. Човек крије једну лаж за другом. Један од облика лажи пред Богом је самооправдање. Свети оци су рекли: “Ако се греховима дода још и лицемерје душа остаје неисцељена.”
Шести облик греха речју јесу вулгарне шале и псовке. У том случају човек својим речима шири око себе духовни смрад; он личи на бомбу заражену блатом, која експлодира при најмањем додиру и кроз слух прља душе других људи; нарочито је гнусна псовка с помињањем светиње или светогрдне шале. Овај грех најчешће бива кажњен овде, на земљи. Говорили смо о светогрдним шалама, али свака шала и подсмех такође су блиски светогрђу. Шаљивџија је млађи брат псовача: човек је образ Божји, а у шалама се овај образ показује као искривљен и унакажен. Шала је манифестација похотне душе без страха Божијег.
Следећи облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.
Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.
С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.
Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.[12]
Питање: Кад дискусија може да донесе корист?
Одговор: Кад обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења.
Питање: Могу ли спорови и дискусије да доведу човека до вере?
Одговор: Постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).
Питање: Коме не треба веровати?
Одговор: Човеку који:
* много обећава;
* стално говори о својој части и о својим врлинама;
* хвали људе у очи и брука их иза леђа;
* у свакој прилици се куне у љубав и оданост;
* користи у свом говору превише шала и пословица.
Питање: Кад треба прекинути дискусију?
Одговор: Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења.
У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: “После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 100, 5. – Ред.
  2. Мт. 7, 1. – Ред.
  3. Прич. 10, 19. – Ред.
  4. Мт. 12, 37. – Ред.
  5. Пс. 16, 4. – Ред.
  6. В.: Јак. 3, 6, 4-5. – Ред.
  7. Мт. 5, 44. – Ред.
  8. Рим. 12, 14. – Ред.
  9. 5 Мојс. 32, 35. – Ред.
  10. Мт. 7, 2. – Ред.
  11. В.: Јн. 18, 37. – Ред.
  12. Прич. 25, 16. – Ред.

Comments are closed.