УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Не чини прељубе
 
Седма заповест гласи: Не чини прељубе.[1]
По учењу светих отаца у људској души делују три силе: мисаона, афективна и жељна. Жељна сила је последња од њих и истовремено прва по својој власти над човековом душом, зато често управо она на нивоу подсвести као скривена иза кулиса покреће мисао и вољу, усмерава човеков живот. Пре пада у грех ова сила се испољавала као непрестана, незадржива тежња душе ка Богу, образа – ка Првообразу. То је била стална жеља, неугасива жеђ душе да созерцава Божанску лепоту. У Соломоновој “Песми над песмама” Бог се појављује у образу женика, а душа у обличју невесте, међусобно везаних нераскидивом, вечно девственом љубављу, јаком, као смрт, дубоком, као сам живот.
У Библији се Бог назива ревнитељем.[2] То је нарочита ревност као динамика љубави. Бог негодује на душу кад се њене очи спуштају на доле, ка земљи, кад се одвраћају од Њега.
Аскете су сматрале блудом занимање за свет, које долази до заборава Бога када творевина човеку постаје дража од Саздатеља. Свет је величанствена слика Божанске славе. У њему душа може да нађе одбљеске мудрости, моћи и лепоте његовог Творца, да узводи ум од разноврности творевине ка јединственом Почетку, да хвали љубав Творца који нам је даровао живот, извео нас из небића као из неког тамног бездана, обећао нам вечно блаженство. Међутим, може бити и другачије: човек се заљубљује у овај свет, “упија се” у њега као пипцима својим страстима, опија се светом, заборавља на вечност и спреман је да прода овом свету своју душу.
Апостол Павле пише: не опијајте се вином од којег бива блуд.[3] Вино страсти, екстазе, лажне мистике, опијеност моћи људског разума – све је то душевни блуд. Срце отпада од Бога и спаја се с оним што му је спољашње и туђе.
У Библији се учествовање у паганским ритуалима (којима се све више и више приближава савремена уметност) такође називало блудом. На сличан начин се у Апокалипси учење гностика који су покушавали да продру у хришћанске заједнице назива развратом, који мрзи Дух Свети,[4] а лажна пророчица се приказује у обличју блуднице.[5] Може се рећи да су се сва култура древног паганског света, његова филозофија, уметност, његова спољашња лепота и унутрашња празнина, његове мистерије и сатанске оргије оваплотиле у Апокалипси у образу вавилонске блуднице која напаја гадостима цео свет. Богоодступништво у виду богоборства и лажних учења, нарочито тајне мистичне секте – све је то блуд који скрнави земљу.
У Библији је написано: “И земља је била убијена њиховом крвљу”[6] – крвљу људских жртава које су принете идолима.
Ако је Стари Завет сурово кажњавао за прељубу Нови Завет од нас такође захтева чистоту помисли и жеља. Грех блуда је многолик и разноврстан. Жеља у срцу против које се човек не бори је већ блуд. Блуд личи на мутну струју коју из себе пуштају људске очи: као да је поглед једног човека облио другог лепљивом, смрдљивом прљавштином. Блуд може да се открије у звуку гласа: понекад човек наизглед говори о чистом или чак светом, али у самом његовом гласу и даху осећа се скривено сладострашће. Понекад покрет главе или осмех човека служе као неми знак да је унутрашње спреман на грех.
Испољавањем блуда свети оци су сматрали и смех и шале. Смех уништава, као да прождире људску стидљивост, шале наводе на дрскост, а дрскост је по речима преподобног аве Агатодора “слична јаком ветру који пали од којег кад почне да дува сви беже и који квари сваки плод на дрвећу,” односно свако добро у души.
Од свих чула најопасније је чуло пипања. Ако већ сам поглед преноси вест која се претвара у некакав невидљив ланац који везује људе, додир је почетак плотског пада. Страсни додир буди у души похот – овог, по речима светих отаца “домаћег демона” који је неодвојив од нас. Он као да се просипа и испузава из мрачног подземља душе. Путем додира се преноси извесна енергија блуда, која подсећа на струју кад је једна жица спојена с другом. Неки кажу: “Нисам осећао никакву духовну борбу, нисам уочавао у себи похотне мисли и чини ми се да овде постоји преувеличавање. Можда је ово сувишно упозорење изазвано некаквим неуротичним страхом.” Међутим, ради се о томе што је наша душа, њен живот – тајна за нас саме. Наша свест је само врх глечера, чији је већи део скривен испод воде и неприступачан погледу. Свети оци говоре о обитељима душе, које су смештене, као спратови у кули, једна испод друге. Савремени психолози област душе која се не контролише називају подсвешћу. Тамо, у дубини подсвести оживљавају страсти. Међутим, то човек може да не примети као што онај ко живи не вишем спрату не примећује пожар који је почео од подрума и постепено захвата кућу.
На почетку, приликом самог настанка страсти, човек може да је доживи као чисту љубав или невину насладу. Осећања га варају и испоставља се да је могућност самоконтроле практично парализована. Обично човек примећује опасност свог положаја тек онда кад већ постаје заробљеник страсти. Често, доживљујући неочекивани пад он чак ни не схвата шта се десило, због чега се изненада изменио, због чега се препустио искушењу које је раније мрзео и презирао. А све се догодило само због тога што је неприметно за себе сакупио гориво које се моментално распламсало од искре. Овде говоримо о паду као о крајњем случају, али сам додир и телесне нежности већ помрачују човеков ум и подижу са дна његове душе нешто мутно као муљ с дна баре.
Да ли човек може да не осећа деловање страсти? Бестрасност је стање савршенства, стање које су достигли малобројни и међу свецима, бестрасност је чудо. Најчешће не осећамо страсти кад нас демон вара, кад се он, по речима преподобног Јована Лествичника, прави да је мртав као лисица која жели да ухвати неопрезну птицу. Зато је завет отаца: не веруј свом телу док има даха у устима твојим.
Ниједан грех осим гордости не убија срце као блуд. Молитва је голуб чистоте који не може да нађе себи места у оскрнављеном срцу. Ниједан грех не баца подвижника у такву тугу која долази до очајања као блуд. Пали подвижник осећа да је испуњен прљавштином, сопствена душа му изгледа црна као да је обучена у непробојну таму. Уочено је да се од блудника шири некакав духовни смрад који подсећа на смрад меса које трули. Апостол Јуда је писао да се треба гнушати чак и оскрнављене одеће.[7]
Неки облици уметности представљају оваплоћење еротике и секса изражених у ритмовима музике и покретима, на пример, балет (сад не говоримо о савременој авангардној уметности која личи на оно што се у стара времена називало “срамним” грехом). Читање романа (не говори се о порнографији, већ о класичној књижевности) приморава човека да доживљава осећања и страсти ликова ових дела, а готово у сваком од њих телесна љубав заузима главно место. То је као нека осовина око које се врти осовина сижеа. Свети оци кажу да оклевање и задржавање пажње на греховној помисли или образу већ спаја душу с њим и скрнави срце. Свети оци су ђавола називали сликарем који слика у човековом уму замамне слике, а сад се овог демонског рада над човековом душом латио телевизор, као да је ђаво уморивши се за седам хиљада година предао машини свој “програм”.
Телевизор је куће претворио прво у позоришта, а затим у јавне куће. Може нам неко рећи да се често на телевизији приказују и вести о научним достигнућима, приказују се историјски споменици, упознајемо се са животом света животиња или биљака, да на телевизији могу да говоре људи који позивају друштво на побољшање морала, односно на екрану постоји мешавина доброг и рђавог, нека свако изабере оно што жели. Али грех живи у нашој души и наша развраћена воља тражи грех као што слично тражи слично. Риба прогутавши удицу више не може да се избави од ње и човек који се развратио поред телевизора већ му припада. Једини начин да се избави из овог заробљеништва јесте да избаци телевизор из своје куће као што се на ђубриште избацује непотребна ствар. Овде нису могућа помирења и компромиси.
Телевизор је непријатељ који се ушуњао у кућу и којег треба избацити шутирањем. Стан у којем се налази телевизор у духовном смислу личи на просторију у којој је пукла канализациона цев и у којој неиздрживо смрди. Колико бриге и немира доносе родитељима болести њихове деце! Међутим, мало кога брине то што испред телевизора деца развраћају своју душу. И зато они који гледају телевизијске емисије свакодневно нарушавају заповест не чини прељубе. Они се толико навикавају на овај визуелни разврат да касније не могу да замисле како се без њега може живети.
Древне апологете су писале да су нарочито омиљена места демона пагански храмови у којима се приносе крваве жртве идолима и где се чини ритуални разврат: они, демони, као да се хране испарењима људске крви и смрадом блуда. Због тога се у куће у којима се на плавом екрану телевизора чини оно што се некада чинило тајно настањују мрачни духови као грабљивице око несахрањених лешева.
Онај ко гледа телевизор, а затим иде у Цркву личи на човека који служи двама боговима. По речима пророка Илије онај ко се клања Јехови и Ваалу храмље на оба колена,[8] а хришћанин који је начинио од телевизора своју “икону” истовремено се клања Христу и Венери.
Хомер је писао о чаробници Кирки која је уз помоћ омађијане хране претварала људе у свиње, а данас људи добровољно прождирући помије постају гори од животиња.
Иако за хришћане који се стално скрнаве “телеблудом” нису затворена врата храма (они могу да се моле, дозвољава им се да учествују у Тајнама), они су лишени главног – богоопштења. Тек након искреног покајања и по истеку дугог времена њихово срце постепено може да се очисти.
Међутим, постоји још дубљи морални бездан чији је крај тамо где је дно блуда: то је разврат, о томе нам је рекла Библија – језиком огња који је спалио Содом и Гомору.[9]
Шта човек да чини како би се борио против ове страсти? Пре свега да нема поверења у себе, да избегава све поводе и узроке искушења, да чува своје срце од греховних утисака и твори Исусову молитву. Исусова молитва и сећање на смрт не само да штите душу од греховних жеља, већ чисте сећање од трагова и флека од сећања на раније падове у грех.
 
Као допуна
 
Питање: Зашто је секс погубан?
Одговор: Он лишава човека богоопштења, дакле, и Царства Божијег, које је, по речима Спаситеља, у нама.[10] Заповести Божије представљају моралне догме. Завет је савез који је закључен између Бога и људске душе. Бог је обећао човеку Своју љубав и вечни живот; Он обећава ону Божанску силу која се назива благодаћу; Он обећава васкрсење душе и духовну радост на земљи, почетак богоопштења посредством којег људска душа постаје заједничарка у Божанском животу и Божанским савршенствима; Он нам обећава оно што око не виде, ухо не чу и што није долазило на срце човеку,[11] односно пуноту радости у оним осећањима и стањима која човек никада није искусио. Заповести су услов за постојање савеза. Сликовито говорећи на њих као на осовину човек треба да наниже свој живот, своје мисли, речи и поступке.
Заповести су нераскидиво повезане, као карике у једном ланцу: покида се једна карика и распада се сав ланац. У Старом Завету је дата заповест да се не чини прељуба, у Новом Господ захтева целомудреност не само у поступцима, већ и у мислима: онај ко гледа са жељом већ чини прељубу.[12] У заповестима блаженства Господ каже: Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога видети.[13] Значи, обавезан услов за богоопштење је чистота срца. Људи нечистог срца неће моћи да виде Бога, да виде не визуелно, већ кроз нарочито осећање срца просвећеног благодаћу. Видети Бога значи имати у својој души Божанску светлост. Свети оци су сматрали борбу с блудом за једну од најтежих и најопаснијих за човека, они су блуд називали парализом духа. Код преподобног Јована Лествичника може се наћи тврдања да је блуд најтежи грех после убиства. Човек који се препустио другим страстима је згрешио, а онај ко је починио блуд је пао, односно демон га је потукао до ногу и он беспомоћно лежи на земљи. Потребне су многе године покајања како би блудник у потпуности добио не само опроштај, већ и благодат изгубљену кроз грех.
Свети оци нас уче да контролишемо вид, слух и своја остала чула како кроз њих у душу не би улазила никаква прљавштина, нарочито блудна нечистота, иначе наших пет чула постају, како пише преподобни Симеон Нови Богослов, пет прозора смрти. Чак и ако блудник иде у цркву, пре покајања и исправљења живота унутрашњи, тајанствени живот Цркве остаје за њега затворен – тако слепац стојећи на сунцу не може да види светлост. Тек с покајањем почиње повратак блудника у живот, али се захтева, као што је већ било речено, дуго времена да би се срце очистило од гноја и прљавштине овог гнусног греха.
У Апокалипси свети апостол и јеванђелсита Јован Богослов сведочи о томе да блудници и прељубочинци, исто као убице и врачари неће ући у Небески Јерусалим.[14] И свети апостол Павле пише: Не варајте се, блудници неће наследити Царство Божије.[15] Притом у исти ред с блудницима ставља оне који се баве вештачким узбуђивањем свог тела,[16] оним, што се у Библији назива грехом Онана.[17] У суштини овај грех се предлаже у готово свим препорукама за употребу контрацептивних средстава и такозвано “планирање породице”.
Што се тиче противприродних грехова апостол Павле сматра да је о њима мрско чак и говорити.[18]
Дакле, морамо рећи директно и отворено: секс у свим својим манифестацијама лишава човека вечног живота и Бога. Рећи ће нам: “Данас се на секс другачије гледа.” Да, у томе се састоји један од узрока унутрашњег одрицања хришћана од Христа. Зато су хришћанске религије данас и постале “пост-хришћанске”. Због тога се катастрофално смањује унутрашње двориште Цркве, односно број оних чија се срца заиста налазе у пољу светлости благодати. Секс уништава људску личност, он раслабљује човекову вољу, чини га робом страсти, који личи на чамац на отвореном мору за време буре, који је изгубио контролу и нашао су свецело у власти таласа. Секс разара људски морал. За хришћанина је морал пре свега стање душе. А за савременог човека је свега одређена норма заједничког живота. Због тога је савремени човек двојак, за њега је морал да изгледа морално.
Последица секса није рађање већ убијање деце. Због тога је секс по својој природи неприродан и суров. Секс уништава поштовање људи једних према другима и према самима себи. Секс и разврат сужавају човеков живот до задовољавања мрачних инстинката који живе негде на дну подсвести, притом вештачки деформисаних. Човек се навикава да гледа на себе, на друге и на сам живот бестидно и цинично. Ако је човек само парче животињског меса, где је место за верност и истину, коме треба бити веран, пред ким треба говорити истину и коме је она уопште потребна? Зато у наше време лаж и лицемерје постају универзални принцип општења. Истина и част, верност и оданост су речи којима се вешто шпекулише. А ако човек живи у складу с моралним принципима он изазива нему раздраженост, у најбољем случају људи га доживљавају као чудака попут Дон Кихота, а у најгорем – као непријатеља друштвеног мира.
Секс чији су пропагатори и заштитници у доброј мери књижевност и уметност последња два века, човеков живот чине заправо бесмисленим, сивим и досадним. Ако човек савлада терор јавног мњења и масовну “хипнозу”, искрено говорећи, мораће да призна да у сексу који се култивише, који се приказује на свим телевизијским каналима и који се упио као прљавштина у људски живот, нема ништа племенито и радосно, већ напротив има толико понижавајућег и вулгарног! Овде долази до искључивања свести као приликом употребе дроге и алкохола, а затим човек доживљава период унутрашње опустошености и одвратности према себи. И овде се као код алкохоличара појављује зависност од отрова овог греха и долази до постепене деградације личности на духовном и душевном, па чак и телесном нивоу.
Постоји још један, мистички аспект секса и разврата. Прво обећање Бога нашим прародитељима биле су речи: “Семе жене ће сатрти главу змије.”[19] Обред обрезивања у Старом Завету имао је симболично значење – посвећивање потомства Богу. У Новом Завету супружништво је подигнуто на степен Тајне. Разврат и секс су посвећивање семена ђаволу и то није проста слика или симболика. У демонским ритуалима заиста постоје обреди посвећивања семена ђаволу, потенције живота – човекоубици. Секс и разврат су атрибути црне магије и грехом разврата се завршавају празници сатанистичких секти. Демони се окупљају на смрад блуда, као вране које слећу на труп. Људско семе постаје њихов плен, али о овоме вероватно не треба писати детаљно. Зато су секс и разврат сила која демонизује свет, то је она страшна опасност на коју смо заборавили или на коју се намерно жмури како се не би видео њен истински, одвратни образ.
Први потоп је претворио земљу у океан. Последњи ће је спалити и истовремено обновити у ватри. Међутим, у наше време одвија се потоп прљавштине у којој не тону људска тела већ душе.[20]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 118, 113. – Ред.
  2. 2 Мојс. 20, 14. – Ред.
  3. Еф. 5, 18. – Ред.
  4. В.: Откр. 2, 14-15. – Ред.
  5. В.: Откр. 17, 1. – Ред.
  6. В.: Откр. 17, 2, 4. – Ред.
  7. В.: Јуд. 1, 23. – Ред.
  8. В.: 3 Цар. 18, 21. – Ред.
  9. В.: 1 Мојс. 19, 24-25. – Ред.
  10. Уп.: Лк. 17, 21. – Ред.
  11. Уп.: 1 Кор. 2, 9. – Ред.
  12. В.: Мт. 5, 28. – Ред.
  13. Мт. 5, 8. – Ред.
  14. В.: Откр. 21, 8. – Ред.
  15. Уп.: 1 Кор. 6, 9. – Ред.
  16. В.: Исто. – Ред.
  17. В.: 1 Мојс. 38, 9-10. – Ред.
  18. В.: Еф. 5, 12. – Ред.
  19. В.: 1 Мојс. 3, 15. – Ред.
  20. В.: 2 Петр. 3, 10-13. – Ред.

Comments are closed.