NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud
 
Treća zapovest uči: Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvog uzalud.[1] Doslovce, ime Gospoda kao svetinja ne sme da se upotrebljava u svakodnevnim razgovorima, odnosno bez osećanja sveštenog straha pred Onim Ko nam je otkrio Sebe u ovom imenu. Ime Božije postaje ognjena osveta i kazna za one koji mu se klanjaju lažno, pretvaraju ga u šalu ili prate njegovo pominjanje psovkom. Kad izgovaramo ime Božije kao da se dotičemo svojom rukom Njegove rize. Kad izgovaramo ime Božije svevideće oko Gospodnje je upereno u naše srce. Ime Božije treba da se izgovara s takvim sveštenim strahom s kojim se klanjamo ikoni i celivamo je svojim ustnama. Može se reći da je ime Božije slovesna ikona Onoga Ko je iznad misli i reči, Ko je večan i beskonačan, Ko je nepojaman za misao i neizreciv ljudskim jezikom.
U duševnoj ravni srce treba da postane onaj apokaliptički kamen na kojem je napisano tajanstveno ime – to je kamen bele boje, simbol čistote. Srce treba da postane osnova na kojoj je naslikana ikona Boga kao Njegovo ime. Ovde postoji obostrani proces: čovekov život priprema njegovo srce za molitvu, a molitva obasjava čovekov život. Kod drevnih otaca nije bilo knjiga i razrađenog učenja o Isusovoj molitvi, ali je postojala čistota srca i pomisli, koja je privlačila blagodat Božiju, i sama blagodat se molila u njihovim srcima. Oni kao da su u sveštenoj ekstazi osluškivali neizrecive reči ove duhovne molitve: Sam Gospod je bio učitelj molitve. Nečistota i lukavstvo našeg srca predstavljaju glavnu prepreku za Isusovu molitvu.
Teško je naslikati ikonu na krivoj, neravnoj dasci pokrivenoj pukotinama. Naš život ne odgovara molitvi, zbog toga se ona – bez obzira na sve knjige u kojima se odražava iskustvo svetih otaca koji su napredovali u unutrašnjoj molitvi, u kojima su dati njihovi saveti, njihove metode (odnosno, govoreći savremenim jezikom, tehnika molitve) – ne kalemi na naše srce. Ne ispravljajući svoj život, a ponavljajući reči molitve želimo da spojimo nespojivo. I siromah može da pozove cara u svoju ubogu kolibu, ali mi zovemo Boga u obitavalište svoje duše, puno prljavštine, smradno od našeg mislenog razvrata gde kipte misli i obrazi, rođeni zlobom i mržnjom, koji liče na borbu i tuču pijanih. Upravo u ovu prljavštinu od koje ne želimo da se rastanemo pozivamo Cara nad carevima! Zbog toga molitva „otkinuta“ od našeg života u celini, ostaje jalova.
Ruža ne može da se primi među kamenjem: njen koren se suši i cveće vene. Čovek se trudi u molitvi, ali ne vidi rezultat i zbog toga je najčešće napušta. On kopa kladenac u pustinjskom pesku, a do vode ne može da dođe; od čitavog truda ostaje samo gomila iskopane zemlje. Ovde je naša greška u tome što molitvu doživljavamo kao nešto apstraktno u odnosu na svoj život, dok je molitva ispit, a život je priprema za njega. Spasenje se ostvaruje u uzajamnom dejstvu Božanske i ljudske volje. U ovom smislu nije samo čovek bez Boga već je i Bog bez čoveka „nemoćan“. Tvorac svetova dao je čoveku unutrašnju moralnu slobodu, autonomiju i ne uzima Svoj dar natrag. Svesilni i Svemogući kao da je ograničio Sebe pred ljudskom ličnošću; On je dao čoveku mogućnost slobodnog usmerenja i razvoja njegove volje. U ovome se sastoji bogosličnost čoveka, u tome je njegova veličina i odgovornost. Međutim, u tome se krije i metafizička opasnost slobode.
Čovek koji se bavi molitvom, ali ne menja svoj život kao da se nada da će Bog ostvariti njegovo spasenje Sam, da će se sama molitva automatski pretvoriti u „spasenje po nužnosti“. Zbog toga ovde čoveka očekuje neuspeh, može se reći duhovni krah. Molitva se pretvara u spoj reči, a reči u spoj slova ili zvukova. Molitvu treba da prati stalno osećanje pokajanja, odnosno nezadovoljstvo sopstvenim životom, osuda, odbacivanje i želja da se započne novi život. Ova želja treba da ima voljni karakter, treba da postoji odlučnost da je čovek ovaploti u dela i postupke. U svakoj životnoj situaciji čovek treba da misli: „A kako će se ovo odraziti na moju molitvu? Hoću li steći blagodat ili ću je izgubiti?“ Ukratko rečeno, sav naš život treba da bude pozadina za molitvu.
Čovek treba neprestano da čisti svoje srce od pomisli i strasti. Glavna i univerzalna strast je samoljublje koje se ispoljava kao gordost, ovaj duhovni izolacionizam, suprotstavljanje sebe ne samo ljudima, već i Bogu. Zatim slede tri strasti: srebroljublje – vezanost za novac i stvari koja se često ogleda u skupljanju stvari – nada u spoljašnje i mrtvo; slastoljublje – pohot duše, žeđ za nasladom, lažna težnja da se nađe sreća u zadovoljavanju sopstvenih strasti, slast na čijem dnu je gorčina, iluzija, koja rasejavajući se ostavlja prazninu u duši; slavoljublje je laž duše, koja pretvara čoveka u glumca koji igra na životnoj sceni radi odobrenja i aplauza one gomile, koju isti ovaj čovek u dubini svog srca prezire.
Ove strasti zaslepljujući čoveka rađaju druge: nerazumnost – kad čovek umesto istinskog potura lažno za glavni cilj svog života – umesto bogoopštenja – opštenje sa svetom; neznanje – kad čovek isključuje sebe iz unutrašnjeg, duhovnog života koji daje istinsko znanje i mudrost i prebacuje se isključivo na izučavanje spoljašnjeg, što ga čini duhovno slepim; zaborav – zaboravljanje večnosti i smrti i lekcija koje mu život daje. Ovo stanje liči na opijenost: čovek se dobrovoljno prepušta strastima, zaboravljajući šta ga čeka nakon trežnjenja – smeh demona njegovoj duši. Pijanica probudivši se negde pored plota, kad ga opljačkaju sopstveni drugovi, u svojim sopstvenim nečistotama, brzo zaboravlja na sramotu koju je doživeo i ponovo žudi za vinom. Ovo je stalno zaboravljanje grešnika, stalno traženje sreće u prljavoj bari. Čovek može da iskusi najtežu patnju, ali da sve zaboravi i da se ničemu ne nauči.
Uopšte, sveti oci ukazuju na osam glavnih strasti, na osam rana ljudske duše, na osam izvora, iz kojih teku mrtve vode greha. Ove straste i borba protiv njih detaljno su opisani u asketskom zborniku „Dobrotoljublje“. Bez očišćenja duše od strasti, bez stalnog unutrašnjeg rada na sebi uspeh u Isusovoj molitvi nije moguć: čovek kao da zahvata vodu razbijenom, lošom posudom i voda će se odmah prolivati na zemlju, a posuda će ostati prazna.
Duhovna ravan treće zapovesti je povratak istom onom apokaliptičkom obrazu: na belom kamenu, odnosno na srcu koje se kaje, gde unutrašnje suze omivaju prljavštinu strasti, Duh Sveti piše novo ime. Za takvu dušu ime Isusa Hrista je uvek novo, ono joj se otkriva u novim dubinama, u novoj lepoti, u svojoj večnoj neponovljivosti. Beli kamen označava za čoveka moguće odrešenje ne samo od grehovnih, već uopšte od svetskih pomisli, od onoga što je van Boga, od onoga što je po svojoj prirodi tuđe duši. Beli kamen s tajanstvenim imenom napisanim na njemu koje niko ne zna (ovo stanje je nemoguće preneti rečima, ono pripada samo onome ko ga je iskusio), jeste večna slava svetih za koje je Bog postao sva punoća njihovog bitija.
Ispuniti treću zapovest znači potčiniti imenu Božijem sav svoj život, ispuniti njim sve vreme života i sav prostor srca.
 


 
NAPOMENE:

  1. V.: 2 Mojs. 20, 7. – Red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *