NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Ja sam Gospod Bog tvoj
 
Dakle, obratimo se prvoj zapovesti koja je data Mojsiju na Sinaju: Slušaj Izrailju, Ja sam Gospod Bog tvoj, Koji te je izveo iz Egipta; nemoj imati druge bogove osim Mene.[1] Ova zapovest, kao i druge ima tri ravni. Reč slušaj u bukvalnom smislu označava: „izučavaj, čitaj, ponavljaj, drži u sećanju Moje zapovesti“. To je prva, spoljašnja ravan. U drugoj, duševnoj ravni slušaj znači: „pazi na svoju savest, čini ove zapovesti osloncem svog života“, osloncem na koji se nižu dela, reči i pomisli čoveka, razbojem na kojem se tka šara ljudskog života.
Zapovesti su svojevrstan probni kamen uz pomoć kojeg čovek može da odredi ko mu sugeriše ovu ili onu misao: blagodat, sopstvene strasti ili demon. Zapovesti su filter uz pomoć kojeg se čisti neprekidna bujica naših pomisli; peć u čijem plamenu se metal odvaja od šljake – od praljavštine strasti. Zapovesti su prozori kroz koje čovekova duša treba da gleda svet. Drugim rečima, u duševnoj ravni čovekova pažnja prema zapovestima označava to da on na osnovu zapovesti uređuje sav svoj duhovni život. Ovde još nije prisutno potpuno odricanje od sveta, ali jeste težnja da se kroz ovaj svet u kojem se čovek nalazi i koji duševno doživljava, služi Bogu. Ovde nije prisutno negiranje, već oplemenjivanje intelektualno-emocionalne sfere svoje duše, tačnije, sadržaja koji ona dobija posredstvom čula.
Treća ravan je duhovna. Reč slušaj, odnosno „pazi“ treba da bude upućena onom glavnom, onom što se nalazi van granica prostora, materije i vremena. Istinski život čoveka jesu horizonti večnosti koji se otvaraju pred njim, to je takvo opštenje duše s Bogom u procesu kojeg duša ne samo da se bori, kao s neprijateljima, sa strastima i grehovnim osećanjima, već i želi da zaboravi sve prolazno i truležno, ono što pripada vlasti smrti, i da živi i diše samo Onim Ko je iznad sveta i iznad svega. Ovde pažnja označava prebivanje uma u Bogu kroz prizivanje imena Božijeg, u kojem je kao u simbolu odraženo ono što se simbolizuje.
Ime Božije je unutrašnji put duše ka beskonačnom cilju, onom koji nema ni granicu, ni završetak. Zbog toga slušaj, Izrailju, znači: „Odreši se onoga što stoji između tebe i Boga; ovde, na zemlji, živi u večnom, mrzi ono što te odvaja od Boga, savladavaj težnju ka ovom svetu koji dušu privlači slično kao što zemlja privlači telo.“ Drugim rečima, duhovna ravan zapovesti slušaj ili „pazi“ označava stanje uma u imenu Božijem, kao u nepokretnom centru točka kosmičkog bitija koje se okreće – u ovoj jedino čvrstoj tački oslonca. Treba, uostalom, načiniti opasku: ovde se ne radi o nekakvom krajnjem i zbog toga jednostranom spiritualizmu, već o koncentraciji na glavno. Ako usredsređeno razmatramo jednu tačku ostalo se rasplinjava i kao da nestaje iz našeg vidokruga: mi videći kao da ne vidimo ništa osim onoga u šta je uperen naš pogled. Prepodobni Antonije Veliki kaže da zamišlja sebe samog kao neku statutu koja se kreće, koja se gleda sa strane, ali se ne sliva s njom. Realnost Božanskog bića je za njega bila veća nego realnost njegovog sopstvenog postojanja u ovom prolaznom životu. Zbog toga reč slušaj u duhovnom smislu označava smrt za svet i vaskrsenje za Boga, negiranje sebe i novo sticanje sebe.
Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati bogova osim Mene. U bukvalnom smislu koji je temelj za sledeće građevine, to je zapovest o istinskoj veri u Jedinog Boga i Njegovo Otkrovenje; to je pripadnost Crkvi kao onom duhovnom carstvu u kojem deluju blagodat i Božanska sila. Pre Hristovog rođenja to je bila starozavetna Crkva, sada je to novozavetna koja je sačuvala sebe i drži se u čistoti veroispovesti kao Crkva Pravoslavna. Bog se otvara kroz verske dogme, crkvene Tajne i obrede, spajajući se kroz njih s čovekovom dušom. Crkva je jedinstveni i istiniti put ka Bogu, zato je van nje vera u Jedinog Boga – vera u „jedinu neodređenost“.
Nemoj imati bogova osim Mene. To je zabrana da se istina traži van Crkve. U zajednica jeretika, u njihovom učenju lik Boga se prikazuje kao izvrnut, i zbog toga sama sveštena imena Božanstva prestaju da budu simboli kroz koje se duša približava Bogu. Lažni obraz Boga je lažni bog, čak i ako ga nazivaju Jehova ili Hristos.
U duševnoj ravni Ja sam Gospod Bog tvoj označava uređivanje u čovekovom životu potpuno određene skale vrednosti, na kojoj najviše mesto pripada Bogu. Nažalost, veoma često naše duševno stanje (govorim o verujućim ljudima) liči na nekakvo poluverje, na kompromis koji stalno traje. Verujemo u Boga, pripadamo Pravoslavnoj Crkvi i u tom smislu se ne klanjamo drugim božanstvima, ali Gospod ne zauzima glavno mesto u našem životu, nije Mu predat sav život, već samo jedan njegov deo. Kad bi naš unutrašnji život, naše pomisli i osećanja mogli da se snime na filmsku traku i da nam ih neko pokaže, videli bismo kakav haos caruje u našoj duši i kako malo mesta u njoj pripada Bogu.
Čak i kad stojimo na molitvi do naše svesti jedva da dopire smisao reči molitava. Ove reči tonu, kao u nekoj bujici, u inerciji našeg svakodnevnog života. Sama po sebi molitva je sredstvo opštenja duše s Bogom, a kod nas ona gotovo uvek ostaje samo forma bez unutrašnjeg sadržaja, kao da ostaje „isključena“ od razuma i srca. U ovom smislu smo nedosledniji i od neverujućih. Oni negiraju Boga i brišu Ga iz svoje duše, a mi priznajemo Boga, ali Mu pritom izdvajamo mesto u nekom kutku svoje svesti, kao u tesnoj sobici na mansardi i nastavljamo da živimo istim onim čulnim, strasnim životom. Pritom se možda uzdržavamo od grubih grehova, ali unutrašnje ih prihvatamo, i činimo ih, tako reći, pred licem Boga Kojeg prizivamo. Ovde, u duševnoj ravni reči Ja sam Gospod Bog tvoj – jesu prizivanje na unutrašnju borbu za to da naša duša oseća stalno prisustvo Božije, da oseća svoju zavisnost od Boga, da veruje u Njegovu moć i Promisao. Ako Bog postoji, znači sve je u Njegovoj vlasti, a kod nas je prisutan paradoks: kažemo da Bog postoji, ali ne verujemo da je sve u Njegovoj vlasti i zato se brinemo i nespokojni smo. Kažemo da Bog postoji, ali Ga zamišljamo kako spava ili zaboravlja na nas. Verujemo u Boga, ali kad je potrebno realno ispunjavanje volje Božije, ispostavlja se da nemamo poverenja u Boga. Plašimo se da se odrešimo od svojih sopstvenih predstava i da se svecelo oslonimo na Promisao Božji: to za nas znači da izgubimo oslonac na koji smo navikli (iako svet upravo ne daje nikakav oslonac) i zatvorivši oči bacimo se s visine nekuda dole. Evo zbog čega prizivamo Boga i istovremeno se plašimo da Mu u potpunosti poverujemo i potpuno se predamo Njegovoj volji.
Može se reći da je u duševnoj ravni prva zapovest za nas zavet da prihvatamo reči Svetog Pisma kao zapovest koja je upućena našoj duši, zapovest koja obavezno mora da se ispuni. Slikovito govoreći deset zapovesti Starog Zaveta i devet zapovesti Novog Zaveta jesu dragocene karike kojima je zemlja pričvršćena za nebo.
Duhovna ravan prve zapovesti se sastoji u tome što Gospod želi da se zacari u našem duhu, u svesti o tome da čovek nije stvoren za ovaj svet u kojem se sve završava smrću, kao što se bujica reke obrušava u vodopad, u kojem se o kamenje razbija sve živo što je ova bujica povukla za sobom, već da bi živeli u njemu obraz i podobije Božije, kako bi čovek, pokorivši se Bogu, ušao u opštenje s Njim. Ceo svet je ništavan u poređenju s Božanstvom kao tačka u poređenju s beskonačnošću. Zbog toga vera u Boga Koji je stvorio svet i nadsvetsko bitije, vreme i večnost, Koji želi da primi čoveka u duhovni savez sa Sobom i da mu omogući da učestvuje u Božanskom životu treba da preporodi čoveka, da promeni njegov život. Ova vera treba da potisne iz čovekovog života sve što odvlači od Boga njegov um, da smanji njegove svakodnevne potrebe i poslove do zahteva nužnosti, do nekog minimuma; glavnim, stalnim svojim poslom čovek treba da smatra molitvu koja otkriva duši svetlost Božanstva slično kao što on sam, probudivši se ujutru otvara u svojoj sobi žaluzine i zraci sunca obasjavaju njegov stan.
Molitva omogućava Bogu da deluje u čovekovoj duši. Ako je Gospod Bog naš Bog, onda po Njegovoj veličini i dostojanstvu, po Njegovoj neizrecivoj mističnoj lepoti i bogatstvu obećanja koja je dao, koja premašuju ljudsku sposobnost poimanja, naše glavno delanje treba da bude upravo unutrašnja molitva, a sve ostalo u životu je pozvano da služi samo kao priprema za nju. Molitva je odgovor na pitanje ko je naš Gospod – Bog ili svet. Za pagane je kosmos bio Bog. I ako smo za bilo šta vezani više nego za Boga ili ako se bilo čega plašimo više nego Boga to znači da naše srce pripada „tuđim bogovima“. Ako smo zaboravili na unutrašnju molitvu i zadovoljavamo se samo spoljašnjom, koja ne dopire do našeg srca to znači da je Bog prestao da bude naš Bog. Jednom rečju, duhovna ravan prve zapovesti je stajati umom u srcu s imenom Božjim.
Gospod je svemoguć, ali On želi da Ga mi dobrovoljno primimo kao Cara svoje duše, a ovo za nas znači neprestanu borbu protiv demona i sveta kako bi Gospod videći naš trud pogledao na našu borbu kao mesto Svog uspokojenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. V.: 5 Mojs. 6, 4; 2 Mojs. 20, 2-3. – Red.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *