Питање:
Читајући Житија светих срце се испуни дивљењем, а с друге стране остаје велика недоумица како заправо живети. Да ли се можемо спасити ми који живимо обичан живот, проводимо осам сати на послу, заузети свакодневним обавезама. Ма колико се опирали, један део нас бива окупиран (корумпиран) материјалним, пролазним, овоземаљским. Моја душа жели да се очисти од греха, ја желим да ми вера у Бога буде што чвршћа, али кад се осврнем на животе светих, схватим колико ми је вера слаба и какав сам конформиста. Поред свега, окружен атеистима, делујем као неко ко претерује. Како да постанем Хришћанин у таквом дрштву?
Сања
Одговор:
Драга сестро, Житија Светих су записана, а ми их читамо, да би сазнали како је Јеванђеље Христово могуће испунити у свету, у разним животним добима, различитим друштвеним слојевима и занимањима. Кад прелистамо православни календар (или кад читамо редовно, свакодневно Житија Светих) , видимо како су различити људи на различит начин, угодили Богу и заслужили у овом пролазном свету вечну славу у Царству небеском. Неки свети су били земљорадници, други војници, рибари, учитељи, лекари (врачи) , монаси, пустињаци, епископи, владари и да не набрајамо више, били су свих могућих занимања. Светост су стекли мученичком смрћу, исповедништвом вере, милосрђем, ширењем хришћанске вере међу многобошцима, бригом за чистоту вере, примером хришћанског моралног живота и другим врлинама. Већина њих је живела у свету, бринући се и за своје телесне потребе, за своје породице и свој народ. Христови апостоли су имали различита занимања, били су рибари, цариници, виноградари, пољопривредници. Исто тако и њихови наследници. То што ти и људи око тебе, проводите трећину дана на послу, трећину за разне друге животне потребе и трећину у одмору, последица је човековог назначења и његових обавеза на земљи. Бог је човеку дао одговоран задатак, да настави и очува Божије дело стварања, да брине о створеном и да га користи за одржање свог живота. То значи, да си ти дужна да радиш и да “у зноју лица свога једеш хлеб” (1. Мојсијева 3, 19) . И Свети апостол Павле заповеда да човек живи од свога рада: “Јер кад смо били код вас, ово смо вам заповједали: Ако неко неће да ради, нека и не једе” (1. Солуњанима 3, 10) . И још Свети апостол Павле говори о томе како човек треба да брине о свом телу: “Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује, као и Господ Цркву” (Ефесцима 5, 29) . О телу треба итекако бринути, јер је оно храм Духа Светога, а човек може задобити Царство Божије само у јединству душе и тела. Господ Исус Христос је човечанству поставио недостижан циљ усавршавања, кад је рекао: “Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески” (Матеј 5, 48) . Дао нам је такав идеал, који никад неће постићи ниједан човек. Дао га је да би нам отворио неизмеран и непрекидан пут усавршавања, да никада не можемо закључити: “Ето, ја сам постигао савршенство и више не треба да се трудим”. Свети Божији угодници су, по мери својих способности и труда, постизали одређени степен савршенства, али нико није могао да буде потпуно задовољан својим положајем на лествици савршености, јер увек може бити боље. Драга сестро, ти си сигурно млада и полетна, учићеш годинама и настојати да подражаваш подвиге Светих и да њихово искуство користиш у своме усавршавању. Поготово се научи њиховом стрпљењу и упорности у чињењу добра, а по савету Светог апостола Павла: “А добро чинити да вам не досади, јер ћемо у своје време пожњети ако не малакшемо” (Галатима 6, 9) . Никада, ни у једном периоду двехиљадугодишње историје Хришћанске цркве, Хришћанима није било лако. Увек је било неверујућих, оних који су исмејавали, нападали и гонили Цркву и њене чланове. У црквеном календару највише има мученика и исповедника, који се своје вере нису одрекли ни по цену живота. Зар Христос није рекао: “Блажени сте кад вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас” (Матеј 5, 11–12) . Када је првомученик Христов архиђакон Стефан могао да каже за оне, који су га каменовали: “Господе, не урачунај им грех овај” (Дела апостолска 7, 60) , зар данас једна Хришћанка не може рећи нешто слично онима, који њену веру оспоравају и исмејавају. Данас Хришћане не каменују, не распињу, не бацају дивљим зверима у арени, не убијају им тело, али непријатељи настоје да науде хришћанској души и да ослабе веру њихову. Зато нас Христос упозорава: “Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити, него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу” (Матеј 10, 28) . Значи, као што злато може пролазити кроз најпрљавије блато, па да од тога блата ништа не поприми нити му умањи вредност и лепоту, тако исто и Хришћани, ма у каквом окружењу били, могу и треба да сачувају чистоту и чврстину своје вере. И не само да је сачувају за себе, већ да је шире међу онима са којима живе, да светле светлошћу у тами, како нам Христос заповеда: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Матеј 5, 16) . Драга сестро, надам се да ти је из свега овога јасно, да је и данас могуће светлити светлошћу Христовог Јеванђеља, и данас је у условима у којима живимо могуће угодити Богу, могуће је постати свет. То сведоче многи Хришћани, које је Бог и данас прославио и непрекидно их прославља. Хришћанска црква и јесте “заједница Светих”, као што на свакој Светој Литургији слушаш, када свешетеник пред причешће узвикне: “Светиње (Тело и Крв Христова) /даје се/ светима! ” А свети смо сви ми, који се причешћујемо најсветијим даровима. Благослов и милост Господњу призива на тебе о. Душан
