NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
KRŠTENJE I IMENDAN
 
Bilo bi nepravedno da, pošto ispričamo o danima zemaljskog rođenja, prećutimo dan duhovnog rođenja. Tim pre što duhovno rođenje ne samo da nije manje važno, već po značaju čak prevazilazi zemaljsko. Možda je zbog toga i napisana ova knjiga: da bi onaj koji je pročita istog trena upitao svoje roditelje za svoje duhovno rođenje, tj. ako je kršten, gde je, kada i u kojim okolnostima to bilo. Kako običan dan rođenja prate pokloni, tako je i krštenje, čak i ako se ničega u vezi s njim ne sećamo, obeleženo pojavom novih i veoma interesantnih stvari u našem životu i novim ljudima.
Pre svega govorićemo o krstiću koji ste dobili na krštenju. Znaš li gde je tvoj krst, čitaoče? Piscu ovih redova bilo je suđeno da svoj krstić nađe tek u studentskim godinama, to jest kad je imao 1718 godina. A mene su krstili, po bakinoj priči, s tri godine. Moj mali olovan krst na vunenom belom kanapčiću čuvan je u maminoj kutijici zajedno s krstićem mog brata blizanca. Kakvo otkriće! Jer krst – to nije obično podsećanje na dan Krštenja, i nije relikvija koju moramo čuvati s tri ključa, već svetinja, i to životvorna svetinja! Mnogi od nas znaju reči koje se nalaze na obrnutoj strani krsta: „Spasi i sačuvaj“. Dakle, ne kutijicu, već nas same krst mora čuvati od svake nesreće i sablazni. Nije slučajno blagočestiv ruski narod smislio mudru poslovicu: „Ne nosimo mi krst, već on nosi nas“. Od tada se ja nikada ne rastajem od svoga krsta. I danju i noću on je sa mnom.
Nažalost, nisu sve bake tako blagočestive da nauče svoje unuke da pre spavanja s blagoslovom celivaju sliku Raspetog na Krstu Spasitelja koji uvek toplinom ispunjava naše srce. A krst ima veliku snagu zato što je na njemu postradao Hristos za grehove ljudi i Svojim Vaskrsenjem ukinuo vlast zla nad njima. Onaj koji poznaje nepobedivu snagu Krsta Hristovog ume da se prekrsti „u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha“. Naprsni krst je tako vidljiva svetinja koja svedoči o našoj veri. „Ko je sa krstom, taj je sa Hristom“ setimo se još jedne oštroumne narodne izreke.
A znate li šta su u staro vreme govorili dobri ljudi kada se neko ponašao loše, nedostojno zvanja pravoslavnog hrišćanina? Bilo da se radilo o nekom kršnom deliji koji se napio na svečanom obedu i, ne procenivši svoje mogućnosti, počeo da pravi ispade, bilo da je to bio trgovac koji se razgnevio na nekoga i odjednom počeo gadno da psuje, bilo vojnik koji, van sebe od besa, na najnemilosrdniji način šiba konja koji neće da krene – kad bi bilo koga od njih video blagočestivi postariji čovek sede kose, odmahnuo bi skrušeno glavom i rekao: „Okani se greha, šta to činiš? Jesi li ti krštena duša?!..“
Vremena se menjaju a krst je bio svetinja, jeste svetinja i biće svetinja. I ako je tvoj zavetni krstić sakriven na tvojim grudima, boj se da ružnim postupkom, grubom rečju, čak i grešnom pomisli ne uvrediš blagodat Božiju koja se s tvoga krsta sliva u tvoju dušu i daruje joj snagu da živi čisto, časno i plemenito, bolje reći – sveto.
Međutim, zaneti pričom, još ništa nismo rekli o beloj košulji za krštenje koju vam je nadenuo sveštenik odmah posle vašeg Krštenja. Ako ste vi, čitaoci, kršteni kao beba, onda je vaša majka ili baka sačuvala vašu kao sneg belu košuljicu za krštenje. To je takozvana krsna riza koja na očigledan način ukazuje na to daje Gospod Isus Hristos čudesno očistio, preporodio i osveštao novokrštenog, ispunivši mu dušu i telo svetonosnom blagodaću Božijom. Ako pak čovek primi Krštenje kao odrasla osoba, on obično čuva košulju za krštenje da bi je obukao pred smrt. Doista, u staro vreme blagočestivi ruski ljudi su, osećajući da im se približava smrtni čas, nadevali belu košulju, svedočeći time Njemu o spremnosti da podnesu račun za svoj život posvećen delima vere i ljubavi prema Bogu i bližnjima.
Čini mi se da bi bilo divno obeležavati dan sopstvenog Krštenja u beloj odeći – da bismo se što slikovitije sećali blagodati Božije koja nam je darovana kroz uranjanje u krstionicu. A kome je mnogo dato, od njega se mnogo i traži. U Krštenju si dobio spasonosnu blagodat kao semenku; ona je prodrla u zemlju tvog srca. Gledaj i ne oklevaj: proučavaj zakon Božiji, moli se, izvršavaj zapovesti, idi praznicima u crkvu, ispovedaj se i pričešćuj se. Malo-pomalo, to seme će proklijati i postaće, kako je rečeno u Jevanđelju, ogromno drvo u čijim će granama živeti „ptice nebeske“: mir, radost, ljubav, mudrost i ostale vrline Hristove. Tada će se za nas ispuniti i druge reči Gospodove: „Tako nek sija svetlost vaša pred ljudima da oni mogu da vide vaša dobra dela i proslavljaju Oca vašeg Nebeskog“. A šta može da bude uzvišenije od toga?
Osvrnuću se makar ukratko na još jednu uspomenu koju neki čuvaju od dana Krštenja – uvojak koji je sveštenik pažljivo odsekao na kraju ove svete tajne. Pogledate taj uvojak i nešto vas natera da pomislite na jaganjca s njegovom nežnom i mekom dlakom. Znate kako ponekad govore o poslušnom i krotkom, mirnom dečaku? „Pa on je prosto agnec!“ A agnec na staroslovenskom i znači jagnje. Svi smo mi u Krštenju poslušno pognuli glavu pred sveštenikom i on nam je odsekao nekodiko uvojaka „u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha“. Stoga nam više ne priliči ni da se jogunimo, ni da budemo tvrdoglavi, a tim pre ni „da se bodemo i ritamo“. Ko hoće da ispunjava volju Božiju, mora biti poslušan svojim roditeljima – eto neospornog jevanđelskog zakona!
Dobro je, prijatelji, što ste vi to danas saznali. Jer u jevanđelskoj priči o Sudu Božijem (a svi ćemo se na njemu naći, hteli to ili ne) pravednici su upoređeni s krotkim i čistim ovcama, a grešnici koji se nisu pokajali – s jarcima, daleko manje privlačnim životinjama koje se odlikuju samovoljom. Da tamo ne bismo bili osramoćeni, ovde ćemo se češće sećati uvojka s Krštenja i na delu ispoljavati poslušnost starijima a u njihovom liku – Samome Hristu.
Neko od čitalaca može da postavi zakonito pitanje: stvari vezane za krštenje nabrojane su i objašnjene; ali zar nije obećana priča o ljudima koji su ušli u naš život kroz primanje svetog Krštenja? Ko su oni? To su kumovi ili, što je uobičajenije za rusko uvo, krsni kumovi. Stara crkvena pravila govore o samo jednom krsnom kumu. Po ruskom običaju obavezno se biraju krsni kum i krsna kuma. Oni su jemci pred Bogom za svoje kumče i za njega snose odgovornost. Krsni kumovi su pozvani da vaspitavaju čedo u veri i blagočestiju zajedno s njegovim roditeljima. Duhovno srodstvo krsnih kumova i kumića smatra se čvršćim od krvnog srodstva – roditelja i deteta. Priznajemo da u našem veku, oskudnom u veri, mnogi krsni kumovi čak ne shvataju najbolje kakve ih obaveze očekuju posle krštavanja njihovog kumčeta. Još je bolje ako su krsni kumovi prijatelji porodice – tada ispoljavaju jača osećanja privrženosti i brige o svom štićeniku i trude se da služe kao dobar primer svojim odnosom prema ljudima i prema životu. Ali veoma često kršteno dete raste ne znajući ko su mu kumovi i radi čega su oni uopšte potrebni. Ma kako bilo, ako vam neko predloži da postanete kumovi na krštenju, znajte da je to veoma ozbiljna uloga – za kumče ćete (ako je ono sasvim malo) morati da date zavet vere i vernosti Bogu! Svakodnevno smo na molitvi pozvani da se sećamo naših kumića i da molimo Gospoda da im podari zdravlje i spasenje. A kada porastu, mi ćemo ih zajedno s njihovim roditeljima poučavati dobrim pravilima života i naučiti ih da se u svemu rukovode zapovestima Božijim.
Ovo poglavlje knjige ispalo je prilično zasićeno i, možda, pomalo teško za usvajanje. Pre nego što predahnemo, malo ćemo popričati o našim imenima. Šta je u njima sakriveno, ko stoji iza njih? Mnogima od nas roditelji su dali imena u čast baka i deka ili drugih rođaka, ali pre svega, imena su nam nadevana u čast svetih ljudi koji se nazivaju ugodnici Božiji. A za svakog od tih svetaca u Crkvi postoji poseban dan praznovanja koji se iz godine u godinu ponavlja i koji pada određenog datuma. Tim danom praznovanja imenuje se dan sećanja na određenog sveca. Za nas je to takođe poseban dan, dan koji se izdvaja od svih ostalih, i ima ime imendan ili „dan Anđela“. Pod Anđelom se smatra naš svetac, nazvan tako zbog pravednog i neporočnog života koji je nalik životu anđela. Kako da saznamo dan svog Anđela? Za to nam je potreban mesecoslov koji se obično nalazi u crkvenom kalendaru. Nađite tamo ime svog sveca i pogledajte datum kada se slavi sećanje na njega. To će biti vaš imendan!
A kako da obeležimo dan Anđela? Na svoj imendan ja se trudim da ujutru obavezno budem u hramu i, naravno, spremam se da se pričestim Svetim Hristovim Tajnama, jer ništa uzvišenije od opštenja s Gospodom nema i veće radosti na zemlji ne biva. Razume se da primiti goste – rođake, prijatelje, dobiti od njih čestitke i poklone – nije neprijatno. Ali loš je onaj slavljenik koji ne zna žitije svog nebeskog pokrovitelja, te stoga ne može da ispriča o njemu ako ga zamole. Nema sumnje, način života sveca u čiju čast su nam nadenuli ime, osobitost hrišćanskog služenja i podviga koje je on učinio, za nas ima veliki značaj. Ako je ugodnik Božiji bio prepodoban, ako je ugodio Bogu u monaštvu, onda se i mi moramo usrdno moliti; a ako je bio episkop crkve, učitelj blagočestija, onda se i mi moramo potruditi da steknemo duhovna i svetovna znanja da bismo kasnije, ako Bogu to bude ugodno, bili od koristi drugima.
Važno je primetiti da samo ime i njegovo značenje mnogo govore. Ti se zoveš Svetlana (grčki – Fotinija). Ugledaj se na sunce, sijaj uvek, sijaj svuda da se ljudi s radošću s tobom druže. Ime Tatjana prevodi se kao utemeljiteljka, rukovoditeljka. Dakle, kod nje u svemu mora da vlada red: i u duši, i u sopstvenoj kući, i u školskoj torbi na leđima. Njene olovke su zašiljene, flomasteri imaju poklopce, sveske su umotane, njene misli sabrane, osećanja sređena, lekcije na vreme urađene.
Kada počneš da tumačiš imena, prosto je nemoguće da se zaustaviš! Natalija – prirodna, jednostavna, smirena. Ni kaprici, ni kreveljenje, ni prenemaganja njoj ne pristaju. Irina – mir, spokoj, tišina. Prava Irina nikada neće povisiti glas u razgovoru, njoj čak ni na pamet neće pasti da se na bilo koga ljuti, zato što ona mnogo radi na sebi; Irina je spremna da s drugima podeli ravnotežu i duševan mir. Aleksandar je – zaštitnik ljudi. Time je sve rečeno. Taj slabijeg neće uvrediti i ako vidi nepravdu, umešaće se da je ispravi. Neka deca su navikla da sebe nazivaju deminutivima. „Kako se zoveš? „Petja.“ A Petja – to je Petar, što znači kamen, tvrd kao stena u svojim uverenjima, u ispovedanju vere.
Oni kojima se danas nije posrećilo da u našoj knjizi vide objašnjenja svojih imena, neka se ne sekiraju. Dovoljno je da se potrude i naći će traženo značenje. Neka imaju na umu rusku poslovicu: „Ne krsti ime čoveka, već čovek krsti svoje ime“. Ime za ime, ali bez naših napora njegovo značenje za nas neće biti opravdano. Bez muke, kao što je poznato, nema nauke. Zato, prijatelji, nemojmo gubiti ni trenutka, nego se od dana današnjeg postarajmo da odgonetnemo značenje sopstvenog imena i potrudimo se, koliko je to moguće, da se upodobimo našem svecu u delima vere i ljubavi da bismo s čistom savešću slavili imendan koji je već nadohvat ruke.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *