NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
SVET BOŽIJI
 
Čoveka koji voli mudrost okružuju knjige. Iz njih on crpi znanja o životu, one su mu putokaz, na njih se poziva, pomoću njih dobija podatke o predmetima koji ga interesuju. Postoji među knjigama jedna koja je svima otvorena, mada nije svima dostupna. Da bismo naučili da je čitamo, nije potrebno da znamo azbuku, ni da umemo od slova da složimo reči i rečenice. Neophodno je da smo radoznali i sposobni da pamtimo ono što vidimo i čujemo. Tu knjigu, kao što naslućujete, nije napisao čovek. Njen naziv je – Božiji svet što se prostire oko nas.
Šta se sve ne nalazi u toj knjizi! I nebo, i zemlja, i carstvo prirode, i ljudi, i životinje, i ptice, i zemljina utroba sa svime što sadrži! Čovek je pozvan da proučava tu čudesnu tvorevinu Gospodovu još od prvih dana svog života kada je kao beba otvorio oči i počeo da zapaža svet oko sebe. „A kada se onda završava čitanje Božije knjige?“, pitaćete vi. Ja mislim – nikada. Jer i posle smrti, ako zaslužimo milost od Gospoda, u Njegovom Carstvu pronicaćemo u tajne Božije. Otkrivanje tih tajni darovano je hrišćanima u onoj meri koja je nedostižna na zemlji.
Ali kakve je lekcije iz svog iskustva u opštenju sa svetom kadar da izvuče taj jednogodišnji mališan koga obično nazivamo glupavko? O, ne žurite sa svojim sumnjama i ironijom, dragi moji sabesednici! Nije slučajno sročena poslovica: „Iz usta detetovih istina izvire“. Mi se hvalimo našim umnim sposobnostima i smatramo da smo mudre glave. Ali hajde da ispitamo u kakvom stanju se nalazi naš um. Koliko je u njemu uzgrednih, nepotrebnih i nepovezanih misli! Koliko su one nestalne i isprekidane! Kako brzo smenjuju jedna drugu bez ikakve unutrašnje logike! Zbilja, lete kao muve bez glave! Stoga često, zbog unutrašnje pometnje i spoljašnje užurbanosti, očima ne vidimo, ušima ne čujemo. A bebica? Da, njen um se još nije razvio. Pa ipak, pogledajte s kakvom znatiželjom ona pilji u predmete koji je okružuju. Mališa satima može da se nalazi u prirodi i uopšte mu nije dosadno: skoncentrisano je zagledan u ružičast opojan ogrozd ili osluškuje šuštanje lišće iznad glave. Hoću da verujem u ovo: čisto srce bebino razume pesmu slavuja koji nadahnuto dočekuje suton; njemu svoje tajne otkriva prohladan povetarac koji neznano odakle nežno pomiluje loknu iznad uvca i strelovito odjuri ne ostavljajući posle sebe ni traga. Mislim da je potrebno da postanemo takva beba da bismo shvatili priznanje ruskog pesnika koji je u trenutku duševnog prosvetljenja rekao: „I na nebesima ja vidim Boga…“
Svet se i naziva Božijim stoga što svakom razumnom čoveku i čoveku otvorenog srca svedoči o Bogu, našem Stvoritelju i Zaštitniku. Kao što po izuzetnom delu sudimo o veštini i premudrosti majstora, tako se i kroz pomno, polagano proučavanje tvorevina uzdižemo do spoznaje Svemogućeg i Sveblagog Boga. Takvo istraživanje dostupno je ne samo visokoučenom profesoru univerziteta, već i čupavom dečačiću dobre duše i radoznalog, pronicljivog uma. Pomislimo samo na ovo: apsolutno sve što je Bog stvorio uči nas pravoj i ispravnoj veri u Njega i daje nam lekcije o dobru i ljubavi u međusobnim odnosima. Pogledajte, ako možete, u Sunce! Kako ono predivno priča o tajni Svete Trojice! Vašim očima otkriva se Sunčev disk. On rađa zrake jarke svetlosti. Ti zraci su prožeti životvornom toplotom što iz diska dolazi i do Zemlje doseže. A sve to zajedno je – jedino Sunce bez kojega je nezamislivo naše postojanje. Takav je Jedini Bog koji o Sebi daruje spoznaju kao o Ocu, Sinu i Svetom Duhu.
Koliko je Sunce nesebično! Ono šalje svoju svetlost i na pravedne i na nepravedne, svima daruje život i nikoga ne zapostavlja. Sunčevi zraci mogu da klize i po livadi prekrivenoj cvećem i po močvari ovlaš presvučenoj zelenkastom sočivicom. Jedan isti zrak nežno dodiruje čedne latice đurđevka, obasjava ustajalu, od gnjileži potamnelu vodu u šumskom jarku – i uvek ostaje čist, netruležan i prepun svetlosti koja nikad ne oskrnavljuje, već sve sobom oplemenjuje! Takav je i Gospod naš koji zemljoradnicima šalje kišu, kasnu i ranu, koji naređuje zemlji da svake godine rađa plodove, koji svako stvorenje teši čistim vazduhom i svežinom. Nijednog čoveka kojeg je stvorio Bog ne lišava svojih milosti, očigledno sa ciljem da dobre i blage učvrsti u dobru i pravednim delima, a grešne i poročne da samom blagošću Svojom privoli da se pokaju i poprave.
Koliko ćemo korisnih moralnih pouka izvući proučavanjem pojava Božijeg sveta! Eto, to istinsko poznavanje prirode! Zagledajte se samo u providnu vodu tihe rečice koja mirno teče tamo iza guste šume, između zelenih brda. Da li se ona zaustavlja makar na trenutak, da li ona s lenjošću obavlja posao koji joj je poveren? Ne – rečica, slatka rečica ne zna za umor; čak i kada spavamo, ona valja svoje vode prema naznačenom cilju. Eto takvi i mi treba da postanemo ako takvi već nismo: postojani, savesni, skromni trudbenici koje, pre svega, odlikuje usmerenost ka cilju. A cilj je najvažnija stvar u našem životu – to je bogopoznanje ili – jednostavnije – poznanje Boga i služenje Njemu.
A koliko je voda meka i nežna! Nikoga neće uvrediti, ni sa kim neće grubo postupiti ali će svakoga rashladiti, osvežiti a uz to i oprati i očistiti… Takvo je svojstvo istinske ljubavi koju nam je Hristos ostavio u amanet: „Po tome ću znati da ste moji učenici – ako ljubav između sebe budete negovali“. Tako živite, tako delajte, tako postupajte – da svako, čak i čovek koji vam je slučajno prišao, prozborio s vama dve-tri reči, ode od vas prosvetljen, utešen, kao da je uzeo gutljaj sveže, prohladne vode.
Hoćete još jedan nauk? Probajte da bacite kamen u vodu. Šta će se desiti? Čuće se pljesak, kamen će nestati, a na vodi će se pojaviti krugovi – prvi, drugi, treći. Trenutak – i sve nestaje. Reka koja je bila mirna, takva je i ostala, a kamen više ne možete naći. Setite se te čudesne osobine omiljene rečice kada neko na vas baci kamen – uvredljivu, oštru i zlu reč. „Pobeđuj zlo dobrim“ – uči nas Jevanđelje. Neka Sam Hristos učini dušu sličnom vodi: zla reč (uvreda, kleveta, sprdnja) ušla je u nju i momentalno potonula, nestala, iščezla u čistim vodama vašeg srca. A vi samo mirno i krotko pogledajte uvreditelja: zašto izgovaraš takve surove i lažne reči? Umeće da se podnose neprijatnosti, da se vatra tuđe razdražljivosti zaliva vodom sopstvene krotkosti naziva se smirenjem, a onaj koji ga poseduje postaje zadivljujuće nalik Hristu.
Ne može se napisati sve što pero traži. Bolje je da ja vama postavim pitanja, ljubazni moji čitaoci. Bog je, kao što je poznato, stvorio sve životinje, obdarivši ih raznovrsnim osobinama. Pa recite onda, šta korisno možemo i moramo da naučimo od… dabra? Tačno: radinost, veštinu graditeljstva, revnost. A od… lisice? Neki su se dosetili: spretnost (ali ne lukavstvo, naravno), snalažljivost i, rekao bih, gracioznost. Može li kamila da nam drži poučne lekcije? Naravno da može, ona je toliko štedljiva i trpeljiva: pošto popije vodu, danima može da trpi žegu i sparinu u beživotnoj pustinji dok karavan ne dođe do sledeće oaze. Nama je, za razliku od kamile, potrebno da češće pijemo i jedemo, stoga biti trpeljiv, izdržljiv, odvažan u podnošenju iskušenja, složićete se, nije toliko kamilja koliko je čovečja vrlina. I ne dao nam Bog da od dvogrbog stanovnika pustinje preuzmemo naviku pljuvanja – takvog zlosretnog učenika ja bih uputio na prevaspitavanje negde u pustinju Karakum.
A ko se to u šumi oglašava čudesnim trilerima i zvučnim kaskadama kojima bi pozavideli i Vivaldi i Mocart? To je naš ruski slavuj – njemu nema ravnog u pernatom carstvu! Pomislite samo: neugledna siva ptičica zamenjuje ceo simfonijski orkestar! Kakva divna lekcija za generaciju koja raste! Jer prava lepota i značaj ličnosti nisu u umilnom licu i proporcionalnim telesnim formama, nisu u istančanom odevanju, a pogotovo nisu u originalnim frizurama. Lep u Božijim očima postaje samo onaj kome su svojstveni molitvenost uma i srca, moralna plemenitost i želja da svojim darovima nesebično služi ljudima.
Čini mi se da smo vi i ja uspeli da spojimo prijatno s korisnim i ozbiljno sa smešnim i treba da se malo odmorimo. Tim pre što se i poglavlje već bliži kraju. Kao zaključak reći ću još nešto. Kad izađete iz kuće i kad ugledate tmurno nebo, sitnu kišu rosulju, nikada ne govorite:
„Ružno vreme!“ Setite se tada reči jedne mudre pesme: „U prirodi nema ružnog vremena, svako vreme je – blagodat: i kišu, i oluju, svako godišnje doba treba sa zahvalnošću primati…“ Setite se, u svetu nema ničeg slučajnog! Ne upravlja slučaj svetom, već Božija Promisao, to jest, briga voljenog Nebeskog Oca za svakog od nas. Eto zašto su naše prabake znalački govorile: „U svemu je volja Božija. Jutro je pametnije od večeri. Gospod će razrešiti. Hvala Bogu za sve!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *