NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
MAMA
 
Upravo ta reč – mama – prva izlazi iz bebinih usta. I to je sasvim prirodno jer majka i dete čine jedinstven organizam. Iz majčinih grudi, ne iz njenih ruku, hranimo se prvih meseci našeg života i u potpunosti zavisimo nje. Ma koliko odrasli, jaki, pametni i lepi postali i ma koliko daleko nas život odveo od roditeljskog ognjišta, mama će za nas uvek ostati mama, a mi – njena deca sa slabostima i manama koje niko ne zna bolje od nje. I niko, naravno, neće umeti tako da saoseća s nama i da nas ujedno s blagošću grdi kao što to radi majka. Kada nas ukori zbog nečega, ona ne želi da nas uvredi, već da nas popravi. Eto zašto se čak i majčinih šamara sećamo sa zahvalnošću, jer i onda kad se ljuti na nas – to je uvek s ljubavlju.
Čime možemo da otplatimo, da uzvratimo mami za upaljenu sveću njene ljubavi koja plamti tokom svih godina njenog života? Ta ljubav je nas branila i čuvala kad smo bili nezaštićeni i bespomoćni; ta ljubav je nas podizala kad smo padali sablažnjeni zlim mislima; ta ljubav je nama ulivala nadu i učvršćivala nas kad nas je život doneo u škripac i kad nam se činilo da nema izlaza iz zamršenih okolnosti. Čime da uzvratimo majci za besane noći provedene pored našeg krevetića kada se borila sa svakojakim bolestima i mukama koje tako često prate dečji uzrast?
Ko od nas može dostojno da oceni mukotrpan, a ujedno i neprimetan majčin posao u kući, u domaćinstvu, rad koji se nastavlja iz godine u godinu? I sve to radi naše koristi i sreće – samo da deca budu sita, čista i uredna, samo da njihovo detinjstvo bude najsrećnije doba života. A mnoge majke su bile primorane da rade tokom skoro cele nedelje – ustajale su mnogo ranije od nas i kasnije odlazile na spavanje a pri tom su sve stizale: i da postave doručak, i da operu, i da nam spreme čistu odeću kako niko ne bi sina ili ćerku nazvao aljkavko ili prljavko.
Kako, ponavljam, možemo uzvratiti tom beskrajno dragom i bliskom biću koje nam je mogao darovati samo Bog i koje mi zovemo mama? Toliko želim, prijatelji moji, da odgovor na to pitanje bude zlatnim slovima zapisan u našem srcu! Toliko želim da ta slova uvek jarko svetle u vašoj svesti, nezavisno od toga koliko ćete dugo hodati putem zemaljskog života! Majci se ničim ne možemo dostojno odužiti osim zahvalnošću koja nikad ne prestaje, već samo raste – zahvalnošću ispoljenoj i rečima, i delima, i molitvama.Upravo o tome govori Gospod u Svojoj biblijskoj zapovesti: „Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji“.
Meni se čini da su pojmovi „mati“, „materinstvo“ sveti. I neka mama samu sebe smatra nesavršenom ili grešnom – u očima svoje dece ona uvek mora ostati lepa, možda, čak, i sveta. U svakom slučaju, nedopustivo js mamu prekorevati i upućivati joj primedbe koje su umesne samo ako dolaze iz usta odraslih (u odnosu na generaciju koja raste). Neću da skrivam, neki savremeni mladići i devojke, duševno slepi i gordi, prekorevaju svoje roditelje zbog svojih sopstvenih nedostataka, koje pripisuju njihovim propustima u vaspitanju. Nema veće nezahvalnosti od ove koja zaslužuje naziv – crna!
Nažalost, naša deca su danas toliko zanesena raznim igrama i kompjuterima da im malo vremena ostaje za majku.
Koliko naših čitalaca može da kaže kakve su majčine oči? Ne, nisam mislio na boju – smeđe ili plave – toga se, Bogu hvala, sećamo. Majčine oči… U njima je – sav naš život, u njima smo mi sami – u sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Ponekad u majčinim očima vidiš mir i spokojstvo. One su nalik jezeru koje ne uznemirava nijedan dašak vetra. Kada gledaš u te oči, nespokojstvo i nemir iščile, srce se oslobađa strahova i strepnji i ti veruješ: sve će biti dobro zato što je pored tebe – mama. A ponekad se te oči smrknu, kao što se smrkne vazduh pre oluje, i pretvaraju se u strašne oči iz kojih u tebe gleda pravda – tada se osećaš mali i grešan i stidiš se zbog svog prezrenog, poganog postupka. U tim trenucima poželiš da skreneš pogled s majčinog lica zato što ponekad zajedno s njom na nas motri Sam Bog, a od Gospoda se ne može sakriti nijedna tajna reč, nijedna misao koja se skriva u dubinama našega srca.
A šta mi znamo o majčinim rukama – prebrižnim, koje ne znaju ni za umor, ni za predah, koje stalno nešto kuvaju, krpe, peru? Mi verujemo i znamo da su majčine ruke čudotvorne. Eto zašto – kad nas nešto zaboli ili kad ogrebemo ruku, kad se ubodemo ili kad se udarimo – odmah jurimo njoj, oglašavajući celoj kući cilj našeg usplahirenog i naglog dolaska gromoglasnim jaukom: „Mama, maama!“ I gle čuda! Samo što nas je majka prigrlila, samo što je pomilovala bolno mesto, pomazila ga – i bol ss već upola smanjio ili je sasvim nestao.
Eh, za žaljenje je što su se deca u naše vreme odvikla da se obraćaju majci različitim umiljatim imenima. Neće da je zagrle, neće da je poljube, neće da joj kažu s ljubavlju: „Mamice moja lepa, draga…“, već joj priđu i samo odsečno odvale: „Kevo, šta ima za klopu?“ – primoravajući je da dešifruje to neobično pitanje. Znate, prijatelji moji, Bog je ukrasio ovaj svet da bismo gledajući njegove lepote crpli načine za toplo oslovljavanje majke. Zašto da joj se ne obratimo sa „sunašce“ ili „zvezdice“? Samo probajte reči će same doći i prirašće majci za srce.
Ako hoćete, otkriću vam još jednu tajnu: majka veoma voli cveće. Ako niste u stanju da kupite majci raskošne ruže, donesite joj leti skroman buket poljskog cveća od deteline i kamilice. Majka će se, kao odgovor na vaš poklon, tako osmehnuti da će se njen ozaren osmeh zauvek urezati u vaše sećanje i nikakve potonje nevolje i neprilike (njih će uvek biti) neće uspeti da ga izbrišu. U trenutku potištenosti i tuge, kada se pored vas ne nađe niko ko bi vas podržao i obodrio a oni koji se nazivaju vašim prijateljima tada vam okrenu leđa, pa ostanete sasvim sami u hladnom svetu, u tom času Gospod će u vašem sećanju vaskrsnuti blagodaran majčin osmeh i teško breme će se iznenada svaliti s vaših pleća i srce će vam zaigrati od miline…
Kako s godinama mama bude sve nemoćnija, tako veću pažnju i brigu moramo da ispoljavamo u svom odnosu prema njoj. Ona nas je radi toga mazila i pazila – da bi jednog dana njenu nemoć zamenila naša snaga, njenu bolest – naše zdravlje, njenu oskudicu – naše izobilje. Aktivna ljubav prema majci nikoga nikad nije ponizila, čak ni najveće ljude, naprotiv – učinila ih je još plemenitijim i dostojnijim poštovanja. Zanemariti roditelje, ostaviti ih bez staranja – isto je što i precrtati sve ono dobro što smo nekada učinili i odreći se Boga – a gore od toga ništa nema. „Neka uvek bude sunce, neka uvek bude mama, neka uvek budem ja“ – tu pesmu zna svako. Reči ove pesme ne obmanjuju nas: majka će nam biti uvek majka ali neće uvek biti pored nas. Eto zašto je neophodno da sada, od današnjeg dana, učimo da volimo majku tako da ta ljubav ispuni njeno i naše srce i da se tom ljubavlju povežemo tesnim vezama koje će biti jače i od same smrti.
Ne treba misliti da ljubav zahteva ispunjenje bezuslovno velikih dela. Ne, „od potočića počinje reka“. I ogromna zgrada slaže se od malih cigala. Svakome od nas priliči da postane neimar ljubavi koja od nas očekuje napor, i to neprekidan napor. Osnova sinovske ljubavi je – svagdašnje sećanje na roditelje. Noseći u srcu majčino ime, ne možemo da se ne molimo za nju. Molitva za one koji su nas rodili, stalna, duboka i iskrena – još jedna je vrlina koju treba da prostremo pod namučene stope materine. Čovek koji se moli za bližnjeg uvek za njega traži lepu reč. I ako do kraja majčinog života ostanemo prijatelji s njom, ako je naše srce otvoreno za njen brižan i topao pogled, ako težimo da s njom podelimo sve što nam ispunjava dušu, a roditeljski savet, oprezan i mudar, za nas jeste podsticaj za delovanje, onda ćemo i mi – deca i majka biti od Boga udostojeni vencem ljubavi. Taj venac je sastavljen od dragoga kamenja: rubina saosećanja, safira čistote i nežnosti, bisera domaće tihe molitve.
Siguran sam da među našim čitaocima, i mladim i starijim, nema nijednog koji nije video ikonu Božije Matere s Bogomladencem Isusom Hristom na rukama. Mali Spasitelj priljubljuje glavu uz lice (kako bi rekli stari – uz obraz) Prečiste Djeve koja grli rukom Svoga Sina, gleda s ikone svet, pateći i moleći se za svakog od nas. Ta ikona se naziva „Umiljenje“ i lepše od nje na svetu nema. Stara ikona s velikom i pobedonosnom snagom svedoči da će svaka blagočestiva mati hrišćanka zagrliti svoje dete u Carstvu Nebeskom kad budu vaskrsla tela na Strašnom Sudu Hristovom. I tamo, u Nebeskom Jerusalimu, nezalaznim suncem sijaće Sunce pravde – Vaskrsli Hristos, i tamo će uvek biti majka, i tamo ćemo uvek biti mi – ako kod Boga zaslužimo večito blaženstvo delima vere i ljubavi na ovoj grešnoj zemlji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *