NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
ŽIVOT U MAJČINOJ UTROBI I ROĐENJE NA SVETLOST BOŽIJU
 
Za većinu naših čitalaca, kao i za mene samog, taj period će zauvek ostati tajna sakrivena iza sedam pečata.
Samo kad pomislim da sam se nekad nalazio u majčinoj utrobi, u njenom stomaku, ili, kako su ranije govorili, „bejah majci ispod srca“! Ne znamo, nažalost, uvek precizno dan kada su nas otac i majka začeli, a taj dan je u pravom smislu reči dan našeg rođenja. Tada je Sam Tvorac u utrobu moje majke, gde se već formiralo sićušno telašce buduće bebe, usadio dušu – to čudo nad čudima! Samo je Bog, Otac naš Nebeski, kadar da u trenutku začeća tela spoji s njim čovečju dušu, besmrtnu, slobodnu i razumnu!
Čitavih devet meseci raste dete u majčinoj utrobi. I koliko se za to vreme majka veže za svoje dete, koliko ga zavoli! Devet meseci trudnoće – poseban je period. Svaka sitnica postaje važna, svaki korak odgovoran. Sve je značajno za buduću majku: i domaća atmosfera, i ishrana, i duševan sklad bliskih ljudi.
Kako samo brižno i nežno majka u svojoj utrobi nosi svoje čedo! Kako unutrašnjim sluhom osluškuje svaki treptaj detenceta svoga! Upitajte, prijatelji moji, svoju majku da li se seća trenutka kada ste se prvi put pomerili u njenoj utrobi i celom svetu (tako se tada činilo majci) najavili svoje prisustvo?
Postoje i druge neobično važne stvari o kojima oba-vezno moram da vam ispričam. One se tiču života naše buduće dece. Žena u drugom stanju (tako se ponekad laički imenuje stanje trudnoće) ni u kom slučaju ne sme da se nervira, razdražuje, a najpre ne sme ni na koga da viče – pa ona ima dete u stomaku! Šta, ako dozvolite da kažem, ono oseća kada se majka ne suzdržava, kada se predaje lošem raspoloženju, gnevu? Kakve će lekcije ono dobiti pre izlaska u „veliki, odrasli život“?
Čini mi se da je za majku veoma važno da bude neprestano radosna i zahvalna Bogu za to što je njoj i ocu On darovao dete. Majci predstoje mnoge brige i iskušenja: kako će se beba razvijati, da li će porođaj dobro proći? Eto zašto je neophodno dete posvetiti Gospodu, što se kaže „od utrobe materine“. „Svemilostivi Gospode Isuse Hriste, Tebi posvećujem moje dete. Ti si ga formirao u mojoj utrobi, daruj mi da se srećno od bremena odvojim, da novorođeni mladenac proslavi Svesveto ime Tvoje molitvama Prečiste Matere Tvoje Preblagoslovene Marije. Amin.“ Možda će neko od vas, dragi čitaoci, zapamtiti ovu molitvu i izgovoriti je kada taj srećni trenutak dođe…
Eh, koliko toga želim da ispričam na ovim stranicama! Sećam se, kao sveštenik, susretao sam se s đacima prvacima u prisustvu njihovih roditelja. „Recite mi, mali moji prijatelji“, bilo je moje prvo pitanje, „kako ste ss osećali dok ste bili u majčinom stomaku?“ Majke su s neskrivenom radoznalošću gledale svoje prvačiće. Podigla se jedna ruka, pa druga – đaci su poželeli da nešto kažu. „Kako se zoveš?“ „Ljoša.“ „Pa šta ćeš ti da nam kažeš?“, okuražih ja nebojšu. „Bilo mi je veoma lepo.“ Malo razmislivši, dodade: „I toplo“. A zatim smo počeli priču o dolasku deteta na svetlost Božiju.
Da li naši čitaoci znaju kako je bilo majci kad je rađala dete svoje ljubavi? Da li je to radila s lakoćom, s radosnim osmehom na usnama? I uopšte, koliko vremena traje običan porođaj? Vidite koliko je pitanja odjednom niklo u našoj svesti! Mislim da nije loše u trenucima odmora priupitati majčicu o tome ako već ona sama nije stigla da vam o tome ispriča.
Kad bismo samo znali koliko se majka žrtvovala da nas rodi (za neke je to najradosniji dan u godini) – sigurno bismo je više voleli. I možda bismo shvatili zašto nas ona toliko voli – kao niko drugi na svetu. Ono što se stiče trudom i znojem, sopstvenom krvlju i suzama, ceni se na pravi način.
O, kad bi svaki maloletni čitalac ove knjige dorastao do one ljubavi prema majci koju ona tokom celog života nesebično i požrtvovano izliva na svoje čedo! Uostalom, o tome ćemo govoriti u posebnom poglavlju posvećenom majci. A sada mi dozvolite da za kratko vreme od pisca postanem slikar. Ponekad u mislima uzimam četkicu i slikam motiv koji sam nazvao „Srećan porođaj“. Zamislite veliki visoki krevet u porodilištu bolnice gde su smestili majku radi porođaja. Evo, već su prošle sve muke povezane s rođenjem deteta: i takozvani trudovi i sam porođaj, često dugotrajan, porođaj koji traje deset i više časova. Majka leži iznemogla, pokrivena belim čaršavom. Na čelu su joj vidljivi tragovi znoja – znak velikih napora i muka. Kosa joj je raspletena, onemoćale ruke leže nepomično pored tela. Odmara se. Ali na njenom licu više nema uznemirenosti. Na njemu su veličanstveno smirenje i spokoj. U očima – radosna svest o ispunjenoj dužnosti. (I reče Bog Evi: „I u mukama ćeš rađati decu“. „Žena kada rađa trpi bol zato što je njen čas došao; ali kada rodi dete, više se ne seća bola zbog radosti, zato što se rodio čovek u svet.“) A preko puta, na malom stolu, leži neko sićušno stvorenje u pelenama od glave do nogu – vide mu se samo oči, ogromne plave oči upravljene prema majci koja je i tako blizu i tako daleko. Šta ima u tom bebinom pogledu? To zna samo Jedini Gospod koji je nevidljivo prisutan ovde i koji sjedinjuje majku i dete vezama Svoje večne Božanske ljubavi. Ta ljubav je tajna koja se ne može izraziti nikakvim rečima: zbog nje srce, kada je oseća, i plače i raduje se istovremeno.
Sećaš li se sebe u tom trenutku, mladi moj prijatelju, sad već odrasli čitaoče? Šta si hteo da kažeš tada, o čemu si želeo da pričaš svojim žalostivim plačem? Kad su te predali u majčine ruke i kad te je ona privila na svoje grudi, suze su ti se osušile – nevine, a zbog toga i providne, prvodnevne suze. I tebi se otkrio Božiji svet u nepojamnom spoju svetlosti i zvukova, svet u koji te je uveo Gospod po velikoj Svojoj milosti. Ta milost iskazana je svima nama u našoj majci i u njenoj neiscrpnoj ljubavi, zahvaljujući kojoj smo primili snagu neophodnu za život.
Dan rođenja… Njegovo približavanje s nestrpljenjem očekujemo svake godine. Kako da volimo taj dan koji nam je doneo toliko radosti? Prvo – postajemo stariji tačno godinu dana, a ko, osim odraslih, ne želi da što pre poraste? Drugo – postajemo viši za jedan, dva a ponekad i tri santimetra. Neka deca imaju običaj da na rođendan mere svoju visinu i da upisuju odgovarajuće crtice na zidu. (Koliko dečica liče na … na mlade trske! Trska, kao što je poznato, raste – ne svaki dan nego svaki sat.) Treće – nama će, kao junacima dana, davati poklone i to već samo za sebe mnogo toga govori. Četvrto – uveče se očekuju gosti (rođaci i prijatelji) zbog čega od ranog jutra vlada praznična užurbanost: priprema za gozbu je u punom jeku. Samo ne treba zaboraviti da najviše uspomena taj dan donosi roditeljima, posebno majci, koja nikako ne može da se privikne na misao da je njeno dete odraslo i da će se uskoro otisnuti u samostalan život. Malo-pomalo, u sećanje joj dođe prvi i nezaboravan dan rođenja, kada joj se dugoočekivano dete osmehnulo bezubim, pa ipak najdivnijim osmehom na svetu. Kada pak ti, čitaoče, zaista porasteš, ti ćeš možda shvatiti zašto je na rođendan, pre svega, neophodno upraviti pogled prema nebu. I daj Bože da se kod svakoga od nas toga dana nađu reči zahvalnosti koje ishode iz dubine iskreno verujućeg, bogobojažljivog srca: „Gospode, zahvaljujem Tebi što si poželeo da me dozoveš iz nebića u biće! Zahvaljujem Tebi što se u mene usadio Tvoj lik – u moju besmrtnu dušu, slobodnu i razumnu! Gospode, nauči me da služim Tebi svim srcem, da proslavljam ime Tvoje sveto! Amin“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *