УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
ПЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ
Умирући XX век је на издисају, а на прагу се већ појављује XXI век. Читаоче, заједно са мном погледај у његово лице, благовремено се упознај с њим, проучи његов карактер и природу да не изгубиш мир и разум када тај гост уђе у дом твој, него да с њим поступаш разборито, не наносећи штету својој бесмртној души.
Што пажљивије разгледаш фигуру и одећу, што дубље посматраш црте лица придошлице, то ти се срце испуњава све већом недоумицом. Судећи по оделу, он није у оскудици; међутим, иза њега се виде разорена насеља, трошне куће које су домаћини одавно напустити и поља која нико не обрађује. Покрети госта су нагли и напети, самоуверени поступци одају његов унутрашњи немир и страх, а цела фигура овог чудног посетиоца, ониска и непропорционална – драстично се разликује од његових племенитих и крупних претходника. Али највише запрепашћују лице и очи. Гост је тобоже млад, у коси нема ниједне седе длаке, на челу и на образима не примећују му се боре, али очи… очи гледају беживотно и отупело, оне су лишене топле енергије љубави и стваралаштва…
Да ли ће бити могуће спријатељити се с незнанцем који има намеру да живи поред вас цело столеће и да надживи и аутора и вас, читаоце прочитане књиге? Поштено говорећи, прво познанство не обећава много, јер придошлица не оставља утисак отворености и искрености. Он је очигледно од оних за које кажу да је “затворен у себе”, или их називају “мрачним типовима”.
Шта доносиш у наш дом, двадесет први веку, чиме ћеш испунити наш живот? Да ли ћеш га украсити или унакарадити, обасјати или помрачити? За сада можемо само да претпостављамо шта ће бити, темељећи своја размишљања на. посматрању стварности која нас окружује…
За последњих пет година, откако је написан “Уџбеник живота”, у нашој Отаџбини се много шта променило, али, нажалост, не набоље. Породице су постале све незаштићеније од удараца страсти – посебно мржње, блудног порока, егоизма и гордости. Тек што данашња деца науче да ходају и говоре, сусрећу се с таквим искушењима и опасностима о каквима нису ни слутиле њихове баке и деке.
Школа… Када размишљаш о моралном стању у школи, душу ти обузму очајање и туга. Шта се десило с тобом, наша школо, украсу друштва, кућо знања, расаднику просвећености – како те све још донедавно нисмо звали, сећајући се са сузама захвалности светлих и веселих дана проведених међу твојим зидовима? Које обољење, која неизлечива болест те је изненада спопала, па си ти, која си раније стајала, како се свима чинило, чврсто и самоуверено, пала наузнак и не можеш да устанеш? Како си напречац издала своје позвање и више не образујеш, не васпитаваш, већ претиш младим питомцима најтежим шоковима и непоправљивом штетом? На знак неког чаробног штапића твоји ходници су се наједном огласили нечистим псовкама, још чудовишнијим у дечјим устима, псовкама што су се раније могле чути само у мрачним буџацима кроз које се поштен свет није усуђивао да прође? Зашто си тако лакомислено ослободила децу од ученичке униформе, па се многи од њих сада не осећају ђацима, којима је главна обавеза учење и марљиво скупљање добрих знања?
Зар су отишли у неповрат тихи часови наставе, када ученици нису себи дозвољавали да проговоре ниједну сувишну реч, и пријатељско дружење између ученика старијих разреда којима су туђи баналност, масне, безобразне речи, пушење и отворен разврат? Какво је чудовиште та наркоманија која је као многоглава али нимало митолошка хидра огњем и сумпором тровала душе и тела хиљаде младих људи? Неке је претворила у доживотне инвалиде, а неке је уништила, не дозволивши им да остваре ништа значајно и корисно у њиховом кратком земаљском животу?
Зар ти, јадна школо, данас ниси стециште страхова и ужаса за ону децу коју време није покварило, што, упркос њима, бране своје право на стицање знања, частан и чист живот, природан за млада, неискварена, разумна створења?
Куд се денуше разум и одважност педагога који су умели смиреним изразом лица и једном одсечном али добронамерном речју да успоставе тишину и ред у учионици у којој галаме деца? Где ли су морално јаки учитељи и наставници испуњени топлом али захтевном љубављу, уз које су се привијали њихови васпитаници тражећи подршку и утеху?
А да ли ће у двадесетом веку уопште бити деце којој ће бити потребан “Уџбеник живота”, којој ће бити схватљив његов језик и срцу драг садржај што је у њему забележен?
Драги читаоци!
С потпуним уверењем потврдно одговарам на последње питање. Ви сте се, по свој прилици, мало растужили читајући болна размишљања аутора свештеника који је ојађен драстичним падом морала у Русији крајем XX века? Дозволите ми да за исцељење Вашег духа наведем песму мудрог руског песника Фјодора Ивановича Тјутчева, коју је исписала његова пророчанска рука тачно пре 130 година.
Чему год нас живот учи,
Срце верује у чуда:
Да неизмерна снага постоји,
Да постоји непролазна лепота.
И увелост земна
Неће се таћи цвећа неземног,
И подневна жега
Росу неће осушити с њега.
И та вера обманути неће
Оног ко само за њу живи,
Неће свенути све што цветало је овде,
Неће проћи све што овде би!
Али у тој вери малобројних
Само је онима доступна благодат
Који су искушењима живота строгим
Као ви умели, волећи, да пате.
Које туђе да лечи бољке
Својим страдањем умео,
Које душу дао за друге
И до краја све ucmpneo.
Сачувати чистоту душе, изградити прави морални карактер и постати истински човек Божији било је, нема сумње, изузетно тешко у свим временима.
Од времена првородног греха Адама, нашег заједничког праоца, свет је потонуо у таму и до данашњег дана “у злу лежи”. Сваки човек који се рађа у овом свету мора да се бори, не за живот, него за смрт, да би, с Божијом помоћи, победио светску таму и постао веродостојан син светлости, да би очистио душу од греха и украсио је Христовим врлинама, да би је учинио кадром да царује заједно с Христом Искупитељем и достојном вечног живота.
У којем год веку човек живео – првом, петом, деветнаестом или двадесетом – њему свеједно предстоји окршај с ђаволом и са страстима сопствене пале природе. Господ Исус Христос истинским хришћанима уопште није обећао да бројчано доминирају на земљи. “Не бој се, мало стадо”, обраћа се Он својим ученицима, “јер је Отац ваш желео да вам да Царство.” “Много је званих, али мало изабраних” – често Јеванђеље подсећа своје читаоце на неопходност да се сачувају сабраност духа, одважност и одлучност до победничког краја. Разуме се, прошле епохе тријумфа хришћанске вере допринеле су (повољним стањем морала) спасењу многих, али с друге стране, у свако време и у свим околностима Бог нам дарује све што је неопходно и довољно за испуњење Његових заповести и прослављање Његовог Имена на земљи.
Ето зашто нам је страшан XXI век с његовим противречним карактером и несхватљивом спољашњошћу. Као и у претходним столећима, хришћани ће потпуно трезвено користити све могућности које ће нам понудити наступајуће столеће – јер Господ на видљив начин промишља о Својој Цркви коју, по истинитом сведочанству Њеног Поглавара, ни “врата пакла неће победити”.
Усред Москве се уздиже великоруски свети јунак – храм Христа Спаситеља, који је чудесно, као птица феникс, Божијом вољом устао из пепела. У целој Русији је отворено, обновљено и поново изграђено на хиљаде храмова и на стотине манастира у којима се обавља служба Божија, приноси Бескрвна Жртва за спасење света, прима Крштење, у којима се каје и причешћује на десетине хиљада људи што жуде за очишћењем душе. Они су изабрали пут вере, чистоте, правде и љубави – пут истинског хришћанства. У многим градовима и селима Домовине свештеници су прекорачили прагове школа, болница, затвора да би донели светлост јеванђелске Истине “онима који седе у мраку и сенци смрти”.
Данас свако ко жели може да набави Свето писмо, да се кроз светоотачке књиге присаједини ризници Православне вере, да усвоји целовити хришћански поглед на свет и тако постане следбеник Господа Исуса Христа, члан Његове Цркве. Уистину је Бог “оставио човека у рукама сопствене милости”, говорећи му: “Ево, пред тобом је живот и смрт: изабери живот да би живео!”
Ми данас имамо непроцењив дар спољашње слободе коју морамо разумно да користимо, не ради сопствене осуде, него ради спасења сопствене душе. Не, сада није време безбрижности и лакомислености, тражења сујетних задовољстава и лаког пута у животу! Дани који су дошли постављају пред нас врло сурове задатке. “Док још постоји могућност”, призивају нас они, “познајте Христове заповести, проучавајте Предање и Писмо Православне Цркве, одлазите у храм Божији, борите се са страстима, учите да се молите пажљиво и од свег срца, одбацујући што даље сваку слабост и потиштеност.”
“Бдите и молите се да не уђете у напаст.” Духовно бдите, будите будни да бисте своје душе припремили за суочавање с искушењима која ће захватити васељену.
Стога, драги читаоци, што више у нашем животу наилазимо на потешкоће и препреке на путу учвршћења морала, што се теже навикавамо на молитве, што у извршавању заповести Божијих стичемо мање присталица истомишљеника – то нека ватренија буде наша вера у Спаситеља, чвршћа љубав према Мајци Цркви и чвршћа одлучност да све савладамо и истрпимо да бисмо, свему одолевши, победили у тешкој борби са злом.
И даће Бог да се тајанствене речи омиљеног ученика Господовог, светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, што их је изрекао на самом почетку другог века после Рођења Христовог, остваре у животу читалаца ове књиге који су доживели почетак трећег миленијума:
“Пишем вам, дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена Његова”.
“Пишем вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца.”
“Писах вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Писах вам, младићи, јер сте јаки и ријеч Божија у вама пребива и побиједили сте нечастивога…”
“Дјецо, посљедњи је час… останите у Њему (Господу) да кад се јави имамо слободу и да се не постидимо пред Њим о Доласку његову.” (1. Јв. 12-14, 18, 28).
[Протојереј Артемије Владимиров]
