NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
DUŠA POSLE SMRTI
 
O onome koji je do juče bio s nama govorimo na razne načine: „Otišao, umro, skončao, preminuo, otišao na drugi svet, počinuo u Bogu“.
Međutim, ma kako se izrazili, posle onoga što se desilo, ostaje tajna. Ne znam da li je neko od mojih čitalaca prisustvovao smrti bliskog čoveka. Ali tek kad ona nastupi i kada duša pređe krhku granicu zemaljskog bitisanja i dođe u duhovni svet, odjednom nastaje veliki spokoj. Nema više predsmrtnog mučenja, borbe mučenice duše s telom koje se raspada. Kao ptica koja udara o zidove tesnog kaveza i najzad izleće iz njega, i duša, izmučena patnjama, odjednom dobija slobodu – i s olakšanjem izdiše. Gotovo je!
Ako je umro istinski hrišćanin, s nadom u Gospoda i s verom u život večni, Bog koji je prisutan izdisaju odlazećoj duši daje svoju blagodat. U molitvenoj tišini koja je zavladala niko neće prozboriti nijednu suvišnu reč. Ukućani i rodbina, što ispraćaju novopreminulog, osećaju Hristov mir u svojim srcima. Čini se da su veze ljubavi s pokojnikom postale još bliskije i još čvršće. Vernici kao da osećaju pored sebe prisustvo svetle duše koja ushićeno slavi dan svog duhovnog rođenja. Da, naravno, duhovnog rođenja, za koje je ceo zemaljski život samo priprema! I ako dete, kada izlazi iz materine utrobe, plače, onda se bogoljubiva duša hrišćanka raduje i likuje jer je uverena u milost Gospoda kome je do poslednjeg daha služila u telu – verom, nadom i ljubavlju.
Prema učenju Crkve duša tri dana treba da prebiva pored svog tela. I ma koliko ona bila prosvećena znanjem zakona Božijeg, ma koliko je čvrsto i određeno iz usta Majke Crkve usvojila pojmove o Večnosti, kad izađe iz tela, čudi se velikim čudom onome što se otkriva njenom pogledu. Kad bi joj bilo dozvoljeno da ponovo uđe u svoje telo i da ispriča o svemu što je videla i čula tamo, ne bi mogla da nađe reči kojima bi opisala tajnu drugog sveta. „…Nije videlo oko, nije čulo uho i nije dospelo u srce čovekovo ono što je Bog pripremio za one koji Ga vole.“
Ono što prvo zapanji dušu je – njena sloboda u odnosu na telo! „Kako to? Ja ležim i ja stojim?! Mrtva sam i živa sam?!“ Ne privikne se ona odmah na svoj novi život. „Eto, skupili se pored moga kreveta najmiliji, neko od njih jedva suzdržava jecaje, na izmučenim licima je – pečat bola. A meni je tako lepo, tako lako!“, kliče bogoljubiva učenica Hristova. Ona pokušava da im nešto kaže, da ih dodirne – ali zatočenici tela to ne čuju i ne osećaju. Granicu između dva sveta odredio je Sam Bog! I samo vera naslućuje tajne zagrobnog života.
Kažu da pre crkvenog opela blagočestive duše novopreminulih teže da prebivaju na onim mestima na kojima su se u danima zemaljskog života ponajviše napajale Božijom blagodaću. Njima je dato da slobodno savlađuju zemaljski prostor i nikakve materijalne prepreke za njih nemaju značaja. U čudesnom sjaju pred njima se pojavljuje dragi im parohijalni hram! Duša oseća neizrecivo blaženstvo kad čuje pojanje i, dok sluša molitve, prosvetljava se blagodaću Svetoga Duha u tolikoj meri da podseća na sunce. „Kako mogu neki koji dolaze u hram da budu toliko slepi kod očiju?“, pita se duša i užasava se mračnog stanja duha nekih ljudi koji za vreme bogosluženja slobodno jedni s drugima razgovaraju. Zamislite, dragi čitaoci, duši je Bog dao da vidi i ono što je obično sakriveno od nas dok prebivamo u telu!
Ali evo, završava se opelo. U pogrebnom pojanju Crkva se zauzima pred Bogom da se novopreminulom slugi Božijem oproste grehovi i da mu Svemogući Sudija podari milost.
Zbog moga grubog uma i srca meni nije dato da shvatim i rečima izrazim koliko je divan Anđeo Čuvar koji u toku celog zemaljskog života poučava i prosvećuje hrišćanina poznavanjem volje Božije, a posle njegove smrti neposredno brine o njegovoj duši.
Sveti ugodnici Božiji opisuju ovog Anđela kao čudesnog mladića u dugoj snežnobeloj rizi, preko grudi unakrsno opasanog đakonskom trakom – orarom i sa dva snažna krila na leđima.
Kažu da niko, dok prebiva u telu, ne može da vidi svog Anđela – tolikom Božanskom slavom i veličinom su ispunjeni žitelji neba. Osim toga, Crkvi je dato izuzetno sredstvo opštenja s našim Nebeskim Učiteljem – molebni kanon Anđelu Čuvaru [1].
Pripremajući se za Sveto Pričešće, blagočestivi hrišćani svaki put čitaju taj kanon, moleći svetog Anđela da im se približi i da im prosvetli um, umiri srce i odagna zle duhove koji neprekidno smišljaju zlo protiv čeda Božijih.
Ako duša ima milost kod Gospoda, onda je Anđeo Čuvar udostojava razgovora, prosvetljuje je poznavanjem tajni zagrobnog života, a što je najvažnije, štiti je svojim blistavim mačem od mračnih sila, od demona koji još ne gube nadu da će zavladati dušom ako je uhvate u neokajanim gresima.
Posle opela i sahrane pokojnikovog tela po pravoslavnom običaju, Anđeo Čuvar zapoveda duši da počne uspinjanje ka prestolu Božijem. Čitavih četrdeset dana, prema zemaljskom računanju vremena, traje tajanstven i strašan put koji nijedan hrišćanin ne bi uspešno prešao da ga nije pokrivala i štitila blagodat Gospodnja. Tu blagodat su Hristovi ratnici usvojili kroz podvige pokajanja, pričešća, molitve i blagočestivih dela. „Blaženi mrtvi“, rečeno je u knjizi Otkrovenja, „koji umiru u Gospodu… njihova dela će ih pratiti!“
O onima pak koji su u zemaljskom životu pokazivali nemarnost u izvršavanju zapovesti i telo i dušu ukaljali neokajanim gresima, rečeno je drugačije: „Smrt grešnika je okrutna, jer je strašno pasti u ruke Boga Živoga!“
Anđeo Čuvar dostojnoj duši pokazuje nebeske žitelje i upoznaje je s nebeskom slavom ugodnika Božijih. Ako je duša na zemlji posebno poštovala neke svece, molila im se i posećivala njihove grobove, njena velika uteha je susret s njima licem u lice. Nadam se da znate za ove svetitelje i da ih slavite: Nikolaja Čudotvorca, prepodobnog Sergeja Radonješkog, svetog velikomučenika i iscelitelja Pantelejmona. Svi oni pomažu duši svojim molitvama da bi ona, uspinjući se ka Sudu Božijem, uspešno prošla vazdušaste zasede u kojima je čekaju demoni odvratnog spoljašnjeg izgleda s namerom da u savesti novopreminulog pronađu neke neispoveđene grehove ili da ga okrive za neproživljene strasti i poroke.
Da li vam je sada jasno, prijatelji, zašto Gospod u Jevanđelju naređuje da se što pre mirimo sa suparnikom dok smo još na putu da napustimo ovaj svet? Suparnikom on naziva nepotkupljivu savest koja nas ili raskrinkava u grehovima i ružnim postupcima, ili nas pak opravdava kada se kajemo, kada popravljamo naš život i kada činimo dobro. „Gledaj“, upozorava svakog od nas Gospod, „da te suparnik ne preda sudiji i da te sudija ne preda sluzi i da te ne bace u tamnicu; istinito ti kažem: nećeš izaći odatle sve dok ne predaš poslednji novčić.“ Ne dozvoli, o Milosrdni Bože, svetlonosnim Tvojim anđelima da se ni na trenutak odvoje od nas, kako zli i nečisti dusi ne bi proslavljali svoju pobedu nad nama! Izgled im je toliko užasan da je duša pre spremna da bude uništena (što je nemoguće), nego da gleda njihova strašna zverska lica. Reći ću vam da je Sama Prečista Djeva Marija, koja za života nije učinila nijedan greh, kratko vreme pre Svoje blažene smrti molila Gospoda da je izbavi od gledanja zlih duhova. Eto zašto toliko veliki značaj za novopreminule imaju crkvena i kućna molitva.
Odani rođaci i prijatelji pokojnikovi u hramovima obično daju pomene – po pravilu devetog i četrdesetog dana – a kod kuće čitaju sveti Psaltir, bogonadahnute psalme cara Davida. Mnoge psalme hrišćani znaju napamet. Postoji i blagočestivi običaj da se deli milostinja za upokojenje duše umrlog. Ali najvažnija vrsta pomena je saborna molitva na Božanskoj liturgiji, glavnoj crkvenoj službi, za vreme koje sveštenoslužitelji, radi otpuštanja svih grehova počivšeg, u Sveti Putir sa Svetim Darovima stavljaju čestice izdvojene iz prosfore za upokojenje duše. Duši se ukazuju i mračne tamnice pakla, ona postaje svedok žalosnih stanja čovečjih duša koje su skončale u bezverju s bremenom smrtnih grehova na savesti. Duša može da prođe ta strašna mesta samo ako je pod zaštitom anđelskih krila.
Upitaćete: „A zašto se baš na deveti i na četrdeseti dan posle smrti u hramovima služe parastosi za novopreminule?“ Kao odgovor, Crkva će nam otkriti tajnu: na deveti dan blagočestivoj hrišćanskoj duši darovano je da izrazi poštovanje prema Vladiki Hristu, Caru neba i zemlje. O ljudima pak sputanim smrtnim grehovima, koji se nisu pokajali jasno, govori biblijski prorok Isaija: „…nečastivi… se neće osvrtati na veličinu Gospoda“. A na četrdeseti dan (po zemaljskom računanju vremena) Gospod izriče svoju pravednu odluku o prebivanju duše pre sjedinjenja s telom na Strašnom i konačnom Sudu Božijem: ili će ona radosno uživati u rajskom blaženstvu, carujući s Hristom, ili će, obuzeta demonima, jadikovati, uzdisati i mučiti se zbog nečasno provedenog života. Biće kinjena beskorisnim kajanjem u tamnici gde se ne zna za Boga, očekujući strašnu ali pravičnu sudbinu posle vaskrsnuća grešnog tela – večno saprebivanje sa dusima tame – odbačena od Boga, od Izvora života i ljubavi.
Sve što sam opisao i ispričao, prijatelji moji, učenje je Crkve o tajnama zagrobnog života. U duši pažljivih čitalaca pojavilo se mnogo pitanja. S Božijom pomoći odgovoriću samo na neka od njih.
 
Da li je posle četrdeset dana duši pravoslavnog hrišćanina dato da uzme Gospoda Isusa Hrista u očekivanju Strašnog Suda?
 
Ta čast, prema svedočanstvu Svetog pisma, pripašće samo svetim mučenicima koji su prolili svoju krv za ispovedanje vere Hristove.
 
Prestaje li posle smrti duhovni rast ličnosti koja je od Gospoda dobila milost, ili duša raste spoznajući Boga?
 
Poput svetih anđela koji ne mogu da se nasite gledanjem slave Božije i koji neprestano napreduju u spoznaji Boga, duša sve savršenije upoznaje Boga i tajne Njegove Promisli, dakle, ona se menja snagom blagodati Božije, neprekidno se uspinjući putem duhovnog savršenstva.
 
Za koje se preminule pravoslavne hrišćane najpre moli Sveta Crkva na Božanskoj Liturgiji?
 
Za one koji su se tokom života kajali za svoje grehe, ali ipak nisu dospeli u stanje svetosti i duhovnog savršenstva. Milosrdni Gospod prima molitve Crkve za Svoja čeda i, po beskrajnoj blagosti i čovekoljublju, prosvetljuje duše počivših, darujući im promenu nabolje i odvodeći ih u oaze smirenja.
 
Zašto se Crkva ne moli za samoubice koji su svesno digli ruku na sebe?
 
Zato što zbog svoje okrutnosti i ozlojeđenosti oni ne mogu i ne žele da prime za sebe milostivu žrtvu.
O, Svemilostivi Bože i Gospode naš Isuse Hriste! Neka nam ne bude za osudu znanje tajni tvojih, nego duhovno usavrši nas, čeda Crkve Tvoje, tako da, kad neometano prođemo vazdušaste mučitelje demone, zadobijemo milost od Tebe, Pravednog Sudije našeg, molitvama Prečiste Matere Tvoje, svetih Anđela Čuvara naših i svih svetih koji Ti oduvek blagougađaju! Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. To molitveno pravilo može se naći u pravoslavnom molitvoslovu, gde se obično nalaze, pored jutarnjih i večernjih molitvi, kanoni Spasitelju, Bogorodici, Anđelu Čuvaru i pravilo za Sveto Pričešće.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *