NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
SMRT
 
Čitajući knjigu vi i ja neprimetno smo proživeli ceo život. Koliko događaja smo proživeli! I rođenje na svetlost Božiju, i prve korake u učenju, i izbor životnog poziva, i ženidbu (a za nekog i monaštvo), i napore da se zaradi hleb nasušni, i napore u vaspitavanju dece, i radosti i boli, i nered i blagostanje, i odlazak u omiljeni hram, i odlazak duhovniku, i pričešće Svetim Hristovim Tajnama – vaskrs hrišćanske duše, i molitve koje nas uvek i svuda prate, prvu sedu vlas i, najzad, bolesti pod stare dane – vesnike smrti koja se primakla!
Da li da pišem o smrti, da li da s vama zajedno razmišljam o njoj? Neizostavno! Zar nema potrebe da se osmisli ono što niko ne može da izbegne? Ili ne moramo da znamo ono što će doći nezavisno od naših želja? Zamislite, dragi moji čitaoci, mladog čoveka kome predstoji polaganje najvažnijeg ispita, odlučujućeg za njegovu budućnost. Znajući i strogoću ispitivača i složenost predmeta, on ipak ne žuri da počne s pripremama i bavi se sporednim stvarima. S vremena na vreme brižni rođaci i prijatelji podsećaju studenta da je ipak neophodno da se lati knjige, ali njihova nagovaranja u njemu izazivaju ljutnju i razdražljivost. I evo, došla je poslednja nedelja. Čini mu se da se još uvek sve može popraviti. Studentu su potrebni izdržljivost, umeće da se odvoji od svega što mu rasplinjava um i slabi volju, velika marljivost i molitva s nadom u pomoć Božiju. Milosrdni Gospod, kao što znate, nikoga ne odbacuje: ni one koji su došli da rade u vinogradu od rane zore, ni one u podne, ni one posle podne – kad je žega i sparina, ni one pred samo veče. Ali umesto da žestoko prione na posao, jadni student gura od sebe knjige, hvata se rukama za glavu i leži očajan i ozlojeđen, dotučen mislima o neizbežnom padanju na predstojećem ispitu. Da li je to razumno i da li je takvo ponašanje dostojno čoveka?! Da se ne bismo našli u takvom nezavidnom položaju, što je za istinskog hrišćanina jednako dezerterstvu vojnika, hajde da proniknemo u suštinu tog poslednjeg i odlučujućeg ispita koji svako mora da polaže i kojemu je ime – smrt, ili još bolje – izdisaj ili skončanje.
Ako ne priliči svešteniku da govori o tome, kome priliči? On je od Boga pozvan ne samo da nas vodi stazom zemaljskog života, nego i da pouči svoja duhovna čeda u teškom času prelaska preko granice zemaljskog postojanja na Sud Gospodnji.
Zapanjujuće je ovo: što ozbiljnost bolesti očiglednije upozorava čoveka na blizinu njegovog poslednjeg trenutka, to je on sve više uveren u suprotno, u svoje najskorije ozdravljenje. Ovakvo zapažanje nekima se može učiniti čudnim, pa ipak je ono tačno za većinu ljudi, posebno za one ljude koji nikada nisu razmišljali o večnosti, koji se nisu molili Gospodu Bogu te se, prema tome, nisu osećali kao hrišćani. To stanje se objašnjava prirodnom vezanošću za zemaljski život, a možda i time što je smrt, razdvajanje duše i tela, za čoveka – neprirodna stvar. Podsetimo se: da Adam nije sagrešio oglušujući se o volju Božiju, niko od njegovih potomaka ne bi bio prinuđen da umre (naravno, ako ne bi sagrešio kao njihov praotac). Stoga se mnogi samrtnici, obodreni od strane svojih rođaka da će im se uskoro zdravlje poboljšati i da će na zemlji živeti dugo i srećno, rado prepuštaju samoobmani. Ukućane je ljudski moguće razumeti: zaista je teško odlučiti se da bliskom čoveku saopštimo ono što on nije spreman da čuje. Ali koliko je jadan noj, koji pred opasnošću sakriva glavu u pesak, toliko je nevesela i besmislena smrt nevernika. U stvari, da li je umesna lakomislenost onda kada je neophodno pripremiti se za susret sa svima nama zajedničkim poslednjim iskušenjem, onim iskušenjem koje je, uostalom, mnogo olakšano i ublaženo iskupiteljskim patnjama i Vaskrsenjem iz mrtvih našeg Vođe – Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. Ali da idemo redom.
Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne bih hteo da budem doveden u zabludu u vezi s mojom sopstvenom smrću. Sačuvaj me Bože od neostvarivih maštarija i lažnih nada! Da li je moguće spavati kada treba biti budan? Treba li da se razoružamo umesto da sebe dovedemo u stanje pune borbene gotovosti?! Da li je dobar ratnik onaj koji se predaje uživanju u trenutku nailaska neprijatelja! Dragi saborci, u tom času moramo da se zaštitimo punim hrišćanskim oklopom: da nadenemo oklop ljubavi i pravde, da zaštitimo čelo šlemom nade u blagodat Hristovu, da u jednoj ruci stegnemo mač molitve i razboritosti, da podignemo drugi – spasonosni štit vere kako bismo se odbranili od evih užarenih dušmanskih strela. Učenik Hristov koji se sprema za poslednji čas na bedrima učvršćuje pojas uzdržanosti od svega što u njegovom umu i srcu može da ugasi kandilo Isusove molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga!“
Priznanja nalik na sledeća mogu se čuti od ljudi koji nemaju iskustva i koji ne znaju suštinu stvari: „Kako je lepo umro Ivan Ivanovič, sasvim neočekivano! Zamislite: sedeo je za stolom i jeo glavno jelo. Odjednom je štucnuo – i dušu ispustio. Uopšte se nije mučio. Da svako poželi takvu smrt!“ Ni vama, prijatelji, ni sebi tako nešto ne bih poželeo! Bez pripreme, bez pokajanja otići na Sud Božiji! Isto kao u jevanđelskoj priči o bogatašu koji je, kad je video bogat rod na svom polju, bio u nedoumici gde da skupi sve plodove. „I reče: Ovo ću učiniti: razvaliću žitnice svoje i sagradiću veće; i ondje ću sabrati sva žita moja i dobra moja. I kazaću duši svojoj: dušo, imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine; počivaj, jedi, pij, veseli se. A Bog mu reče: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti? Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom.“ Strašna je smrt bez pripreme, koja dođe u neočekivanom času. Eto zašto se Majka Crkva na svakom bogosluženju moli da svim svojim čedima budu darovani „hrišćanska smrt, bezbolna, časna i mirna i dobar odgovor na Sudilištu Hristovom“.
Sveti oci zajedno s prorokom Davidom uče nas da se u toku života molimo ovim rečima: „Reci mi, Gospode, za smrt moju i broj mojih dana, koliko ih je, da bih znao koliki mi je vek“. A naš vek je poprište pokajanja, jedino što nas stavlja pred lice Božije.
Neki bolesnici, osećajući težinu predsmrtnog krsta, pomišljaju na samoubistvo – kao na razrešenje situacije: „I bližnje ću osloboditi muka i sam ću se spasiti“. Takve crne i lažne misli može da sugeriše samo čovekoubica – đavo: on dobro zna da su samoubice kao samovoljnici i otpadnici lišeni milosti Božije poput razbojnika hulitelja raspetog levo od Krsta Hristovog. Na „prosvećenom Zapadu“ sve više i više se širi metod takozvane eutanazije. Tom pseudonaučnom rečju imenuje se ozakonjeno samoubistvo, kada na molbu bolesnika specijalni aparat ubrizga u njega otrov i on umre. Eto šta može da smisli razum zaslepljen bezverjem! Sopstvenim rukama – u pakao! Kakvo huljenje na Hrista koji je pobedio smrt, huljenje na njegovu spasonosnu blagodat! Ne, naš put je drugačiji. To je put molitve, trpljenja, put blagodarenja Bogu koji dolazi u pomoć istinskim slugama svojim u poslednji čas, prema slovu Jevanđelja: „Ko ima zapovesti Moje i pridržava ih se, taj Me voli; a ko voli Mene, toga će zavoleti Otac Moj i Ja ću ga zavoleti i javiću mu se“. „Ko sluša reč Moju i ko veruje u Onoga koji Me je poslao, ima život večni i ne ide na sud, već je prešao iz smrti u život!“
Kao zaključak ispričaću vam kako duša pravoslavnog hrišćanina odlazi Bogu i kakva iskušenja ona mora da podnese na tom poslednjem ispitu.
Niko nikada neće moći da objasni kako je duša sjedinjena s telom – to je tajna premudrosti Božije. Ali tek dolazi vreme da se naše telo raspadne i pretvori u prah – do vremena sveopšteg Vaskrsenja na Strašnom Sudu Božijem. Dolazi trenutak kada duša oseća da je Sam Gospod priziva k Sebi. Jezik postaje nem, udovi se hlade, pogled se gasi. Koliko je značajno da se u tim trenucima ukućani ne uznemire, nego da se mole za olakšanje predsmrtne tuge i za bezbolni odlazak duše stradalnika! Okupljenima oko samrtnog odra čini se kao da je život u bliskom čoveku zamro, a u stvari besmrtna duša i misli, i vidi, i čuje, i svesna je sebe! Samo više ne može da koristi svoje uobičajeno oružje – telo koje je napušta do svog vaskrsnuća. Ako je bolesnika sveštenik blagovremeno ispovedio i pričestio Svetim Tajnama, onda mu Gospod čudesno ublažava predsmrtne patnje i blagodaću obasjana hrišćanska duša krotko se rastaje s telom. Za takvu smrt kažu: laka, blagodatna smrt.
Duhovno stanje čoveka obično se na neki način odražava na telesnim crtama lica. Ja sam kao sveštenik imao prilike da vidim takva svetla i divna lica tek preminulih pravoslavnih hrišćana. Ta lica su odisala nezemaljskom lepotom i radošću i moje srce su u isto vreme ispunjavale tuga i tiha i blagodatna uteha.
A sad ću nabrojati, makar ukratko, najvažnija duhovna iskušenja vezana za smrt. Mislim da nikome od dobronamernih čitalaca neće biti na odmet da to sazna.
Oni koji umiru najčešće bivaju iskušavani duhom potištenosti i očajanja zbog svesti o težini i mnoštvu sopstvenih grehova. Đavo, pali anđeo, posebno se trudi da u umu hrišćanina umanji bezgraničnu milost Gospoda prema Njegovim učenicima koji se kaju. Ne dozvolimo da nas taj lažni duh pokori. „Gospode, nemoćan sam i slab. Ali uvek sam se kajao za grehe svoje i koliko sam mogao trudio sam se da se popravim. Tvojom milošću i blagodaću moji gresi su oprošteni u svetoj tajni Ispovesti. Čvrsto verujem da ćeš me Ti, Stvoritelju moj, očistiti, pomilovati i spasiti!“ Tako ćemo misliti, tako ćemo verovati i tako ćemo se moliti – i iskušenje će nas napustiti…
Neki se predaju duhu taštine. Umesto da se kaju, u sebi i naglas nabrajaju svoja dobra dela i na to obraćaju pažnju rođacima. Nerazborito je i čak opasno na zemlji činiti dobra dela da bi ih ljudi videli. Strast taštine, kao zmija otrovnica, svojim otrovom truje namere čovekougodnika. Koliko će biti njegovo čuđenje i koliki će biti njegov užas na Strašnom Sudu kada se otkrije da su sva dela milosti uništena paklenim ognjem zbog duha taštine i oholosti kojima su bila prožeta. Sačuvaj nas Gospode od pogubnog samozavaravanja! Jer niko od nas ne opravdava se pred Tobom delima – već jedino verom i blagodaću koja je dar za veru! Dobrih pak dela mi nemamo. A što je bilo – to je Tvoj dar, Gospode!
Najzad – nas može da zadesi iskušenje od samog duha zlobe kome ponekad biva dozvoljeno da se pojavljuje u nestvarnom obličju nebeskog žitelja ili u sopstvenom užasnom liku. Ni u kom slučaju ne treba da ispoljavamo bilo kakvo interesovanje za slične prikaze, ni da stupamo u razgovor s njima ako ne želimo da nas obmane satana. Naprotiv, treba da se oborenih očiju smireno i spokojno molimo, prizivajući u pomoć Hrista Spasitelja, Prečistu Bogorodicu, Anđela Čuvara i svete ugodnike Božije, sve dok napast ne iščezne. Gospod je veran i neće dozvoliti neprijatelju našeg spasenja da nas opčini ako pokažemo neophodnu veru, odvažnost i razboritost! Naš poslednji uzdah, ispunjen ljubavlju i nadom u Gospoda, nek bude praćen rečima koje je Blagi Učitelj uputio s Krsta svim učenicima: „Oče, u ruke Tvoje predajem duh Moj! Amin“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *