NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
BOLESTI I PATNJE
 
Naši pažljivi čitaoci se sećaju kakva smo im pitanja postavljali pričajući o prvim nevinim suzama novorođenog deteta. Nema sumnje da one kriju tajnu čovečjeg života na zemlji. Zašto beba plače kad izađe iz materine utrobe, šta to ona hoće da izrazi svojim žalostivim i grčevitim jecajima? Da li to beba predoseća one iste bolesti i patnje koje prate čovečanstvo od vremena kada je naš zajednički praotac Adam, sagrešivši, izgubio rajsko blaženstvo i kada je seme greha proniklo u srcima svih njegovih potomaka i učinilo ih smrtnim bićima? A možda dete koje je tek izašlo na svetlost Božiju svojim suzama izražava potrebu za Iskupiteljem, Gospodom Isusom Hristom, koji se i ovaplotio da bi utro svaku suzu iz očiju slugu Svojih i, pobedivši greh i smrt, vratio im blagodatnu besmrtnost? Napokon, zar jednodnevno dete ne želi da nam svima kaže da je pokajanje jedini put u Nebesku Otadžbinu? „Blaženi koji plaču jer će se utešiti“ – potvrđuje ispravnost tih proročkih suza reč Božija.
Bilo kako bilo, ali patnje – taj neizbežni pratilac svih koje je na zemlji majka rodila – po premudrom Promislu Božijem Hrist će pretvoriti u spasonosan lek koji isceljuje boljke grešnog čovekovog srca.
Mnogi događaji u Jevanđelju odnose se na sve nas. Vi znate da je Hristos Spasitelj bio raspet na brdu Golgoti koje se nalazi blizu Jerusalima. A s obe strane Gospoda, na svojim krstovima, trpela su muke dva razbojnika osuđena zbog bezakonja. Kažu da oni simbolizuju ceo ljudski rod. Prvi, s leve strane, vređao je i psovao Hrista. To su radili i zlobom zaslepljeni književnici i fariseji koji su stajali ispod Krsta. A drugi razbojnik (nazivaju ga blagorazumnim), raspet s desne strane, zadivljen Božanskom veličinom i krotkošću Stradalnika, shvatio je da pred njim nije grešnik nalik njima dvojici, već Sam Iskupitelj, Mesija, i uskliknuo je s velikom verom: „Pomeni me, Gospode, kada dođeš u Carstvo Tvoje!“ On se udostojio Hristovog obećanja: „Danas ćeš biti sa Mnom u raju“. Uskoro su rimski ratnici ovoj dvojici razbojnika polomili cevanice i oni su ispustili dušu. Prvi, ozlojeđeni hulitelj Gospoda, privremene patnje zamenio je za večne, a drugi, blagorazumni razbojnik, prvi je od ljudi ušao u raj i postao građanin Nebeskog Jerusalima. Time je nagrađen za veru i duboko pokajanje zbog svojih grehova.
Na zemlji nema čoveka kome su potpuno tuđe patnje. Bog je iz ljubavi prema palim stvorenjima postao Čovek i nevin se uspeo na Krst, prineo Sebe kao žrtvu zbog grehova ljudi, ispivši pehar stradanja koji bi trebalo da pije svako od nas. Iskupljenje se dogodilo! Sada Vaskrsli Hristos svakome kroz veru, pokajanje i krštenje daje životvornu blagodat Svetoga Duha. One patnje koje su ranije bile bezizlazne, jer su se završavale smrću i silaskom svih ljudi u pakao, sada, posle smrti i Vaskrsenja Hristovog, koji je na sebe preuzeo sve naše nevolje, bolesti i stradanja, postale su sredstvo za večno spasenje. Olakšane Hristom, ublažene blagodaću Svetoga Duha, te patnje na zemlji služe za iskušavanje naše vere i vernosti Nebeskom Ocu. Nije Bog vinovnik naših patnji, već mi sopstvenim rukama stvaramo onaj životni krst koji svako od nas treba da nosi s velikom trpeljivošću i zahvalnošću Tvorcu za Njegovu svagdašnju pomoć.
Sigurno da na zemlji nema strašnije sudbine od roptanja sličnog huljenju razbojnika razapetog s leve strane Gospoda. Pravično kažnjen, imajući na savesti neokajane grehe, on se ozlojedio i zato su njegove muke postale nepodnošljive. Umesto da se molećivo obrati Nebeskom Ocu i da se pokaje, razbojnik je učinio još jedan užasan greh hulio je na nevinog Gospoda! Posle toga njegova duša se potpuno pomračila i dobrovoljno postala zatočenica pakla. Neka nas Milosrdni Gospod izbavi od takvoga kraja!
Eto zašto, dragi i blagočestivi čitaoci, nikada, ni u kakvim okolnostima, čak ni u najtragičnijim, nećemo dozvoliti ni senku nezadovoljstva ili roptanja na Promisao Svemilostivog Boga. Ma koliko nam ponekad bilo teško, mučno i bolno – ne smemo gubiti nadu. Obratimo se u mislima radi nas raspetom Iskupitelju s dečjom molbom: „Gospode, dostojno ću primiti grehove svoje, ali oprosti, pomozi i pomeni me u Carstvu Svome!“ S dubokom verom i tvrdom nadom izgovorićemo te reči – i u srce će nam doći mir i radost. Sam Gospod svojom spasonosnom blagodaću olakšava bol. Učvrstimo se u molitvi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga!“ – i osećanje bezizlaza raspršiće se kao dim; nama će biti dato da osetimo blizinu Hristovu i da pojmimo smisao pretrpljenih patnji.
Pribeći ćemo neiscrpnom izvoru mudrosti i verodostojnog bogopoznanja, našim ruskim poslovicama i narodnim izrekama. „Što je dublji bol, to je bliži Bog.“ Doista, dešava se da ogrubelo čovečje srce počinje da liči na isušenu i ispucalu zemlju koja više nije u stanju da upija vlagu od kiše. U takvim slučajevima potrebni su jaki udarci pijuka ili motike pomoću kojih zemljoradnik usitnjava i rastresa zemlju stvrdnutu kao kamen. I naš Nebeski Lekar, „koji ne želi smrt grešnika, nego bi samo hteo da mu se obrati i da ga povrati u život“, ponekad upotrebljava takav Božanski ašov koji mi na zemlji nazivamo bol.
Naš narod je bolest ranije nazivao „posetom Božijom“. Kada te slomi slabost i kada te iznenada spopadne bolest, kada ti je onemogućena uobičajena životna aktivnost, ne ropći: „Zašto mi se to sada desilo?!“ Ne zahtevaj, prijatelju, da ti Gospod polaže račune, već je bolje da se smiriš pod Njegovom čvrstom rukom. Pronađi u sebi mudrost i odvažnost da se zahvališ Gospodu u tom trenutku i On te neće ostaviti bespomoćnog. Onaj koji ispituje dubine svoje savesti, nalazi skriveni uzrok onoga što mu se dešava.
Mi sveštenici znamo kakva se odlučujuća i ujedno blagotvorna promena dešava u bolesniku! Još do juče on nije hteo ni da misli o Bogu, pokajanje je smatrao činom neozbiljnim a o svojim grehovima je govorio samo u šali. A danas se i kaje, i moli se, i posti, i ugađa Svome Vladiki, svestan da su u časovima samoće u Njegovim rukama – njegov život i ozdravljenje!
Dakle, bolovi duboko smiruju čovekovu gordost, iskorenjuju samozadovoljstvo, dečje stanje duše – svest o sopstvenoj nemoći, a ujedno i smelu veru da Sveljubeći Otac neće ostati nepopustljiv i da će nam kao odgovor na naše pokajanje, ispovedanje i smirenu molitvu vremenom poslati i olakšanje.
Velike i male neprijatnosti i bolne okolnosti našeg života Bog ne sprečava i radi našeg iskušenja. Gospod svakog iskušava – i pravednog i grešnog; prvog – da bi ga učvrstio u dobrom raspoloženju duše i ovenčao vencem trpljenja, a drugog – radi razumevanja i spoznaje svojih grehova.
„Gospode, hvala Ti za sve što imam i triput – za ono što nemam.“ Uistinu premudra molitva! Blagodarenje i za dobro i za bolno u našem životu jeste velika vrlina. Ako ne želiš da boluješ – nemoj sam sebi da štetiš zbog lakomislenosti ili neopreznosti i više se zahvaljuj Gospodu za neprocenjivi dar zdravlja. Oni naši čitaoci koji su već u poodmaklim godinama složiće se ea mnom: počinjemo da govorimo o zdravlju najviše onda kada ga izgubimo. „Što imamo – ne čuvamo, kad ga izgubimo – plačemo.“ Stoga ne propuštaj ni jedan jedini dan da se zahvališ Gospodu za Njegove velike darove mladosti, snage i zdravlja. I On će ti, kad vidi zahvalnu i poniznu tvoju dušu, još pridodati Svojih blaga, učvrstiće ti dušu i telo, ukazujući ti kako da što bolje rasporediš sve to bogatstvo u slavu Božiju i na korist ljudima.
Ako te bolest ne napušta, ne očajavaj, već češće ponavljaj ovu molitvu: „Gospode, pomiluj, Gospode, oprosti, pomozi mi, Bože, da krst moj donesem!“ Vođeni Duhom Svetim, učitelji blagočestija svedoče da se u naša teška vremena hrišćani pre svega spasavaju smirenjem, trpljenjem bola i blagodarenjem. Bolest koja se podnosi sa zahvalnošću računa se kao mučeništvo i posreduje u večnom spasenju stradalnika na nebu.
„Onaj koji istrpi do kraja, spasiće se“ – blagosilja nas Spasitelj da budemo izdržljivi i blagodušni. Poslednje se sastoji u tome da u svim, čak i bolnim okolnostima, vidimo svetlu stranu i da se utešimo time da se nama ništa ne događa bez volje Božije. Svetitelj Ignjatije Brjančaninov, pravednik XIX veka, govorio je da je obilje bolova za hrišćanina – nesumnjivi znak izabraništva Božijeg i milosti Gospodnje prema čoveku.
Bog je premudro udesio da naš život ne bude satkan samo od radosti ili isključivo od bolova. Ali radost smenjuje bol, a posle bola dolazi i uteha. Bilo kako bilo, učićemo se da sve primamo sa zahvalnošću, imajući na umu da bez volje Božije ne pada nijedna dlaka s naše glave.
O trpljenju bolova koji vode očišćenju duše napisane su, prijatelji moji, čitave knjige. I ja ne mogu da vam iskažem sve o tome. Predviđajući neka vaša pitanja, potrudiću se da u nekoliko kratkih rečenica odgovorim na njih. Navodim te odgovore koji nisu moji, to jest, nisam ih ja smislio, nego sam ih sročio u skladu sa Svetim pismom, sa izrekama svetih otaca i sa narodnom i poetskom mudrošću.
 
Ne iskušavaj Gospoda tvoga i čuvaj svoje zdravlje radi služenja Bogu i bližnjima.
Ne odbijaj lekara, ali pre nego što počneš da se lečiš, pomoli se Bogu da bi On blagoslovio um i ruke njegove radi tvog uspešnog isceljenja.
Ponekad bolesti dece služe da raskrinkaju i urazume grešne roditelje. Roditeljsko pokajanje i ispravljanje životnih grešaka – zalog je blagostanja njihove dece.
Dešava se da Gospod uzima iz zemaljskog života nevinu decu, izbavljajući ih od grehova mladosti i darujući im da se hrabro ucnpce pred prestolom Božijim.
Mnogo je tajni u Gospoda – i neke molbe naše razrešiće se tek na dan Strašnog Suda.
Što Bog tvori, nikom ne govori.
Nije naše da istražujemo i merimo Premudrost Višnjega Tvorca, nego da smirenog srca verujemo i trpeljivo čekamo kraj.
 
Kao što se topi zapaljena sveća na svećnjaku, tako se bliži svome kraju i naš zemaljski život. I što je bliža starost, to nas vrebaju veće slabosti i bolesti. Dobro znajući to, bogomudri car David molio se Živome Bogu: „Ne odreci me se kad starost dođe; kad mi bude ponestajalo snage, ne ostavljaj me!“
Poželimo sebi i jedni drugima, čitaoci naši, dostojanstvenu starost, ako nam Bog dadne da doživimo poodmakle godine. Neka naše sede vlasi ne budu samo svedočanstvo starosti, već i životne mudrosti, po blagodati Duha Svetoga.
Pomozi nam, Milosrdni Stvoritelju, razumno da rasporedimo kratke dane našeg života da bismo pokajanjem i molitvom pobedili zle strasti koje nas opsedaju, da bismo ušli u meru uzrasta Hristovog i da bismo dosegli blaženu smirenost. Ne dozvoli, Gospode, da tada staračke slabosti nama toliko zagospodare da postanu prepreka blagougođaju i služenju Tebi. Sačuvaj nam bistar um i bodro srce, učvrsti telesne udove naše da radimo slaveći Tebe do poslednjih dana u pokajanju i veri, radosti i ljubavi, i pomeni nas, kada dođeš u Carstvo Tvoje. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *