NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
MONAŠTVO
 
Ispunićemo obećanje, prijatelji, i ispričaćemo vam s Božijom pomoći o onom najizuzetnijem putu koji sveti Jovan Zlatousti naziva većim od svake hvale. „Znaj, ljubljeni“, kaže on, „da je brak vrlina dostojna divljenja, ali za čednost, monaštvo, teško da se mogu naći reči, jer je to anđelska vrsta života.“
Interesantno je da reč „manastir“ kod necrkvenog čoveka izaziva najneobičnije predstave koje nemaju nikakve veze s istinskim stanjem stvari. To se objašnjava shvatanjima koja nam je nametnula svetovna umetnička literatura. Veoma površno upoznati s duhovnim životom, a s monaškim još manje, njeni autori često opisuju manastir u opštim crtama, ističući ga kao utočište kurtizana razočaranih u život na dvoru ili kao stecište lukavih poslenika u mantijama i kapuljačama, zaraženih svim smrtnim gresima, koji učestvuju u ogavnim intrigama i pohodima glavnih junaka tih dela. Istine radi, reći ćemo da za većinu ruskih klasičnih pisaca to nije karakteristično. Perima Dostojevskog i Ljeskova pripadaju likovi monaha koji u određenoj meri imaju sličnosti s pravim monasima i koji su ušli u riznicu svetske književnosti.
Uostalom, ostavimo po strani književna traganja i vratimo se životu, koji je jedini predmet ove knjige.
Odmah ćemo reći da monaštvu treba težiti iz ljubavi prema Gospodu našem Isusu Hristu i iz želje da Njemu nesmetano služimo, što nije sasvim ugodno čoveku koji živi u ovakvom svetu i koji je opterećen mnoštvom životnih briga.
Za utemeljenje monaštva smatraju se jevanđelske reči Hrista Spasitelja upućene bogatom mladiću: „…idi, sve što imaš prodaj i razdeli siromasima i imaćeš blago na nebesima; uzmi krst i kreni za Mnom“. Spasenje duše se, s Božijom pomoći, može naći i usred bučnog sveta, ali duhovno savršenstvo, sticanje blagodati Svetoga Duha u punoći dostupnoj čoveku, najbliskije sjedinjavanje s Iskupiteljem kroz neprekidnu molitvu i ukrašavanje duše Hristovim vrlinama – postižu se pre svega udaljavanjem od mirskog života, među blagodatnim manastirskim zidovovima, ili, bolje reći, odlaskom u monaške redove.
Sećam se kako sam, tek krenuvši putem vere, još neupućen u duhovna pitanja mladića, posetio Pjuhticki ženski manastir Uspenja Presvete Bogorodice koji je poznat svakom ruskom pravoslavnom hrišćaninu. Sve je bilo zadivljujuće u toj meni dotad nepoznatoj zemlji: čudesna priroda (manastir se nalazi u Estoniji), zelenilom prekrivena brda, brezove šume, svež vazduh zasićen mirisom trava i sveže pokošenog sena, što se na staroslovenskom naziva „blagorastvorenije vozduhov“. Ogromna saborna crkva blistala je od čistoće, tako da nas je bilo stid da koračamo po oribanom i opranom kamenom podu. Divno beše pojanje čistih ženskih glasova, čudesnih zbog jasnoće i toplog zvučanja. Sve se ne može opisati. Ali pravo otkrovenje za mene bila su lica – da li poslušnica ili monahinja, to nije tako važno. Od tada je prošlo sigurno više od petnaest godina a u srcu do danas živi sećanje na taj neizrecivi utisak.
Dočekala nas je manastirska sestra kojoj je bilo povereno da u trpezariji nahrani i napoji tek prispele hodočasnike. Odjednom sam shvatio da nikada ranije nisam video tako svetlo lice koje kao da je iznutra obasjano svetlošću. To nije bila službena ljubaznost konobara ili stjuardese, već nešto potpuno drugačije. Skroman osmeh odisao je takvom prostodušnošću i čistotom da sam momentalno dobio želju da spustim pogled. Tako biva kad gledaš u sunce i nehotice se okrećeš. Njeno ophođenje, nepatvoreno dobronamerno i srdačno, ujedno je bilo, koliko ja danas razumem, više nego čedno. Ukratko rečeno, ta sestra mi je izgledala kao biće iz drugog sveta, kao osoba uz koju ne pristaju nikakva životna prljavština, taština ili lukavstvo. Do današnjeg dana zahvaljujem Majci Božijoj što mi je pokazala verodostojnu lepotu života u Hristu!
Sad mi je potpuno jasno šta je to monaštvo – to nije način života nastao zbog gubitništva ili bede, kako misle ljudi koji ništa nisu videli sopstvenim očima i koji o svemu sude po čuvenju. Ne! Monaški život jeste život blagodatan i harmoničan, koji pokazuje kolikom je plemenitošću i lepotom Tvorac počastio našu bogopodobnu prirodu!
Onaj koji oseća težnju za anđelskim životom mora dugo sebe da iskušava: prvo – dok još živi u svetu, ali ne na svetovan način, a zatim – u podvigu poslušništva, sad već među manastirskim zidinama. Izvršavajući obaveze koje su mu poverene, usrdno posećujući bogosluženja, čitajući monaško molitveno pravilo, poslušnik se upoznaje s načinom manastirskog života i moli Gospoda i Božiju Majku da mu daju dovoljno snage i odlučnosti da im služi u bezbračju, nesticanju (to jest, odricanju od svake imovine) i apsolutnom poslušanju. Ta tri obećanja daju se pri postrigu, pri čemu postriženik zajedno s monaškim odećom dobija i novo ime, kao da se rađa drugi put!
Mnogi govore o čudesnom preobražaju koji doživljava čovek za vreme postriga! Pred vama više nije vaš stari poznanik (tako pričaju oni koji su poznavali sadašnjeg monaha pre njegovog odlaska u manastir), nego anđeo! U dugoj crnoj odeždi, s upaljenom svećom u jednoj ruci, s drvenim krstom u drugoj, s kamilavkom, posebnom kapom, i u mantiji koja talasasto pada – to je sasvim druga osoba!
Prvih nekoliko dana novopostriženi provodi u oltaru, svakodnevno se pričešćujući Svetim Hristovim Tajnama, kao znak duhovnog braka s verenikom duše – Hristom Iskupiteljem. Odsad najvažniji životni zadatak monaha jeste – neprekidna pokajnička Isusova molitva, ona ista molitva čije lagano i pažljivo izgovaranje malo-pomalo dovodi do očišćenja od strasti i ulivanja blagodati Božije u srce podvižnikovo. Bilo da se moli za vreme bogosluženja u hramu, bilo da izvršava radno poslušanje, bilo da ide za trpezu ili se vraća od nje – monah mora kao dete, iskreno, sa strahom Božijim da priziva najslađe ime Iskupitelja: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog!“ Odvažnog učenika Hristovog čeka mnogo muka, nevolja i iskušenja. Borba s grehom koji se gnezdi u dubinama našeg srca katkad će biti bolna, neće mu odmah i neće mu odjednom biti darovani istinsko očišćenje i preobražaj duše, nego će se on uz pomoć evojih Nebeskih Roditelja – Gospoda i Njegove Prečiste Matere – uspeti trnovitom ali blagodatnom stazom ka duhovnom savršenstvu! I možda taj monah neće biti blagosloven da napiše knjigu, da učestvuje u velikim društvenim događajima ili da na neki drugi način ovekoveči svoje ime na stranicama istorije, ali on nije zbog toga primio monaštvo…
Može se desiti da će se jednog lepog dana neki mladić koji ili traga za verom, ili koga muče sumnje, naći u manastiru i slučajno baciti pogled na smirenog služitelja Hristovog koji, kao i uvek, savesno i molitveno izvršava svoje svakodnevno poslušanje. I ozaren svetlošću Božije blagodati koja počiva na podvižniku pokajanja, mladi čovek će odjednom pojmiti jevanđelske reči: „Vi ste – svetlost sveta… I kad zapali sveću, neće je staviti ispod posude, već na svećnjak da svetli svima u kući. Tako neka svetli svetlost vaša pred ljudima da bi oni videli vaša dobra dela i proslavljali Oca vašeg Nebeskog“.
Ako biste me upitali: „A u koji manastir je najbolje da odemo da bismo se sopstvenim očima uverili u ono što je rečeno i da bismo dobili predstavu o manastirskom životu, ne iz tuđeg svedočenja, već iz ličnog iskustva?“, ja bih se setio stare ruske blagočestive pošalice: „Ako ti tvrda glava smeta, otplovi u Valaam na kraj sveta, ako surov ne želiš biti, moraš Sarov posetiti. Ako iskustvo želiš steći, pravo u Optinu kreći“. Po milosti Božijoj, mnogo je slavnih manastira danas u Rusiji obnovljeno. Što se mene tiče, nosim se mišlju da posle pisanja naše zajedničke knjige (a suprotna obala već se vidi!) posetim Serafimo-Divejevski ženski manastir koji se nalazi nedaleko od Sarova i Arzamasa, na poslednjem, četvrtom imanju Božije Majke na zemlji. Po svedočanstvu prepodobnog Serafima, Sama Carica Nebeska svaki Božiji dan obilazi svoje posede i svima koji s verom posete ovo mesto obećava veliku blagodat Svoju…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *