NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
VASPITANJE DECE
 
Da li svi znaju šta je rekla sveta pramajka Eva kada se prvi put čedom svojim razrešila od bremena? „… Dobila sam čoveka od Gospoda!“, izrekla je tada prva majka na zemlji. I ako je čedo, dete – od Boga, onda se i podizanje i vaspitanje deteta bez Božije pomoći nikako ne može zamisliti. To je posebno očigledno u naše vreme, koje je možda daleko teže za vaspitavanje mlade generacije od proteklih vremena. I neka se naši čitaoci ne čude što je u knjigu uključeno ovo poglavlje. Šta može biti interesantnije od ove teme za one koji još i sami nisu izašli iz mladog uzrasta i koji su „objekat vaspitanja“? Već smo popričali o tolikim temama za odrasle da, što kažu, sada povratka nema.
Želeo bih, pre svega, nešto da kažem o posvećivanju naše dece Bogu „od utrobe materine i pelena detinjih“. Razume se da Stvoritelj voli svu decu koju je stvorio prema biblijskoj reči: „Ti, Gospode, čuvaš decu“. I još: „Ti si mene stvorio i satkao me u utrobi matere moje… Čudesna su dela Tvoja“. Međutim, ma kako to bilo čudno, u velikoj meri od samih roditelja zavisi koliko će se blagodat Božija izliti na njihovo dete.
Vi već znate koliki značaj u čovekovom životu imaju svete tajne Krštenja i Pričešće Svetim Hristovim Tajnama. O neophodnosti da se svetlošću Krštenja prosvetljuju deca, Spasitelj jasno svedoči: „…pustite decu dami dolaze i ne sprečavajte ih, jer je njihovo carstvo Božije“. A zar se može i pomisliti da će dete pravoslavnih roditelja ostati bez prosvetljenja Duhom Svetim?! Eto zašto, po običaju, četrdesetog dana, a ako je potrebno i ranije, novorođenče biva udostojeno da se rodi na nebu, uz pomoć vode i Duha Svetoga. Pričešćujući detence nedeljom i praznicima (što češće – to bolje) mi dozvoljavamo Gospodu i Njegovoj životvornoj blagodati da uvek saprebiva s našim milim čedom.
Ali i od roditeljskih srca mnogo toga zavisi. Dešava se da majka sebe smatra neograničenom gospodaricom koja upravlja sudbinom sopstvenog deteta. „Dete je moje, rodila sam ga za sebe! I samo za sebe!“ Kupajući dete bujicama egoistične ljubavi, podižući ga po svojoj slici i prilici, verom neprosvećena roditeljka učiniće sina ili kćerku nesrećnim. Ako ne priznaje detetu slobodu i ako ne vidi u njemu bogomdanu ličnost, ona će se pre ili kasnije užasnuti od plodova svojih nerazumnih postupaka. Kad porastu, deca takvih roditelja ne samo da ne osećaju zahvalnost, već ustaju protiv svojih roditelja, potpuno ignorišu njihov autoritet i raskidaju s njima odnose, nemilosrdno presecajući sve veze rodbinske ljubavi koja, nažalost, nije bila prosvećena hrišćanskom mudrošću. Majka, hrišćanka, dok još nosi svoje dete u utrobi, posvećuje ga Stvoritelju poput drevnih svetih žena koje su podarile svetu velike pravednike. Takve su bile: sveta Sara, supruga patrijarha Avrama, pravedna Jelisaveta, majka najvećeg kog je žena rodila – proroka i Krstitelja Gospodnjeg Jovana, pravedna Ana, koja je udostojena da postane majka Preblagoslovene Djeve Marije. Sve što mi poveravamo ili predajemo Bogu, osveštava se kao Njegova svojina i imetak. Reč „sveti“ na starohebrejskom znači „od Boga uzeti deo“. „Gospode“, tako može da se pomoli blagočestiva majka, „Tebi posvećujem svoje dete. Neka bude blagodat Tvoja na njemu od utrobe moje. Primi ovo dete na dar od nas, grešnih, postavi ga da služi Tebi i da se kroz njega na zemlji proslavi Sveto ime Tvoje.“
Prijatelji, vi i sami osećate koliko su to ozbiljne i odgovorne reči! Srce nam kaže da će Bog prigrliti to dete, da će na poseban način upravljati njegovim životom i osveštavati ga Svojom blagodaću. Razume se, roditelji treba da ulože sve napore da bi u detetu odgajali duhovne osobine i vrline dostojne njegovog budućeg visokog pozvanja. Mnogi odrasli shvataju da deca prvo pripadaju Svemilostivom i Svemudrom Gospodu, a tek onda njima! Ali hajde da se spustimo na zemlju i da misaonim okom zavirimo u neke porodice: šta se tamo događa? Avaj, prizor koji ćemo videti nije uvek utešan! Vidimo dete koje sebe, bez obzira na svoje godine, doživljava kao gospodara situacije. Malomalo – pa pada u histeriju, baca igračke, valja se po podu, udara nogama i rukama, dere se iz sveg grla kao da ga kolju. Kakav bezobrazluk! U stvari, razmaženo dete gramzivo nešto isteruje, na nedokučiv način spajajući mokre suze i suvu proračunatost! „Dete treba utešiti po svaku cenu, samo da ne plače.“ Saleću ga mame, dadilje, zapomaže baka uzrujano se vrpoljeći oko „vođe crvenokožaca“, kako bismo vi i ja nazvali to milo detence. Nadam se da niko od naših čitalaca u opisanoj sceni nije prepoznao stranicu iz sopstvene biografije! Zašto sve tako ispadne? Očigledno je tako zbog toga što je u porodici, u kojoj se tek pojavilo dugoočekivano dete, ono stavljeno u centar sveopšte dirljive pažnje. Šta onda ima čudno u tome što je mališan osetio prednost svog položaja i iz toga izvukao odgovarajuće zaključke, naravno, ne razmišljanjem, nego, takoreći, nadahnućem, vođen svojim ćudima i kapricima?
Budući roditelji! Ljubav prema detetu mora biti razumna i ne sme biti slepa. Ako detetu u svemu povlađujemo i činimo mu ustupke, razorićemo moralno osećanje u. njemu, ukaljaćemo njegovo srce i u budućnosti ćemo ga osuditi na usamljenost i otuđenost od ljudi. I Gospod, koji nas je postavio pored deteta, kao baštovana pored neke lepe biljke, pozvaće nas, naravno, na odgovornost zbog toga što se ta biljka osušila, ne pokazavši svetu ni cvetove ni plodove. Znači, vaspitanje treba da bude takvo da dete, imajući svest o tome da je jako i odvažno, uči da voli svoje roditelje i, koliko je to moguće, da ispoljava pažnju i brigu o svim ljudima koji ga okružuju.
Lepo rečeno, ali kako to postići? Neka se dete navikava na to da ono uopšte nije najvažniji član porodice. Kada dođe u dečački uzrast, neka vidi sebe kao maminog pomoćnika. S velikim zadovoljstvom ono će izvršavati poverene mu zadatke, osećajući se već odraslim. Bilo da se radi o spremanju stana, jela, bilo da je u pitanju pranje ili peglanje veša – uvek ćemo za dete naći posao koji je potpuno dostupan njegovoj slabašnoj snazi i dečjem umu.
Ako pogledamo odumiruću seosku rusku svakodnevnicu ili iskustvo savremenih porodica s mnogo dece (a one su, po pravilu, pravoslavne), videćemo da je tamo vaspitanje najbolje. Starija deca pomažu mlađoj, navikavajući se na aktivnu ljubav i pažnju. Sve je kod dece zajedničko, a zavidljivci, gramzivci i tužibabe – najmanje se cene! Kako bi bilo lepo kada mi i naša deca ne bismo znali za reči: „Želeo bih, ja hoću, ja neću…“
Mudri roditelji koji vole svoju decu strogo će odgovoriti mališi čim ovaj počne da ispoljava samovolju: „To Bogu nije ugodno! Bolje da radiš to što ti je naloženo i biće ti dobro“.
Između ostalog, uopšte nije loše upoznati generaciju koja raste s pojmom posta i s vremenom kada se posti. Nadam se da većina naših čitalaca zna zašto su sreda i petak – sveti dani koji zahtevaju uzdržavanje od masne, to jest, neposne hrane. U sredu je Gospoda Isusa Hrista izdao Juda a u petak je razapet na Krstu. Od davnina se hrišćani tim danima, isto kao i za vreme četiri višednevna posta (pre praznika Rođenja Hristovog, Uskrsa, dana svetih apostola Petra i Pavla i pre Uspenja, to jest, blažene smrti Božije Matere), uzdržavaju od mesa i mlečnih proizvoda. Možda je za malu decu teško da se strogo pridržavaju posta, ali učiti ih da se uzdržavaju od slatkiša i svega onoga što ona nazivaju ukusnim – više je nego korisno! A ne gledati tih dana televiziju (ako su se i roditelji uopšte nje oslobodili) Sam Bog zapoveda! Poznate su mi porodice u kojima deca poste naporedo s odraslima i to žele prema zahtevu sopstvene savesti. Odrasli znaju koliko je loše biti rob želuca. Bivajući od malih nogu upoznati s razumnim uzdržavanjem, učimo se da gospodarimo telom, pri čemu darujemo duši slobodu za kojom žudi.
Bilo bi potpuno nepravično lišiti našu dečicu sreće da se mole i da slušaju Sveto pismo! Ispravno postupaju one majke koje, dok doje dete, istovremeno pevaju Arhanđelski pozdrav Božijoj Majci, koji je izašao iz usta Nebeskog Žitelja: „Bogorodice Djevo, raduj se, Blagodatna Marijo, Gospod je s Tobom; blagoslovena si Ti među ženama i blagosloven je plod utrobe Tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših!“ Eto šta znači, prema starom dobrom izrazu „posisati blagočestije s majčinim mlekom“! I istina je – reči čudesne molitve osveštavaju dete i mir Božiji počiva na njemu. Bebi koja nikako ne može da zaspi daleko je bolje, kažu, pročitati poglavlje iz Jevanđelja ili odabrane molitve, nego joj satima ljuljati krevetić. Veoma je mudro u dečjoj sobi staviti veliku ikonu Hrista i Bogorodice da bi se dečje okice navikavale na svetinju i da bi dete osećalo na sebi pogled One koja nam je bliža od rođene majke. Jer najvažnije je – kod naše dece usaditi osećanje Božije sveprisutnosti, sveznanja i svemoći. To sveto stanje nazivamo, kao što se sećamo, strah Božiji.
Jedared, već kao sveštenik, upoznao sam se sa sredovečnom blagočestivom ženom koja je proživela pravedan život. Složićete se da je to u naše vreme – retkost. „A kako se desilo da vas grehovi zaobiđu?“, upitah je začuđeno. „Znate, oče, ja sam se uvek bojala Boga“, s vedrim osmehom priznade ona. „A kako je to – bojati se Boga?“, postavih ja pitanje, živo zainteresovan. „Evo kako. Bila sam sasvim mala, imala sam oko četiri-pet godina. Ležala sam na peći a mama je dole nešto po kući radila. Kod nas u kući uvek je gorelo kandilo ispred ikone Spasitelja. Ja pitam mamu: ‘A zašto meni Bog prstom preti?’ Pa vi, oče, znate kako Gospod na ikonama desnom rukom blagosilja? Mama odgovara: ‘Bog sve vidi i tebi zabranjuje da grešiš’. Pomislih: kako to Bog može sve da vidi? Hajde da se sakrijem ispod ćebeta, a potom ću proviriti kroz malu rupu – Bog će za to vreme skrenuti pogled! Rečeno – učinjeno. Sakrijem se ispod ćebeta, napravim rupicu, gledam kroz nju… A Bogme gleda i sve mi prstom preti: ‘Manja, ne greši!’ Od tada se ja bojim Gospoda, molim mu se, a grehove izbegavam“ – završila je svoju prostodušnu priču sabesednica.
Veliki vaspitač ruskog naroda, prepodobni Amvrosije Optinski, govorio je da je bez straha Božijega, bez osećanja sveprisutnosti Nebeskog Oca nemoguće odgojiti moralnu ličnost, usaditi joj u srce vrline Hristove. Onaj koji je navikao da sve radi pred licem Božijim, nikada se neće usuditi da čak ni rđavim pomislima ražalošćuje Stvoritelja.
Daj Gospode nama i našoj deci da budemo ponizni pred Tobom, da čuvamo sebe od zla velikom milošću Tvojom!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *