NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
PRIJATELJSTVO, LJUBAV, SUPRUŽNIŠTVO
 
Pristupam ovoj temi i ne znam kako da sažeto i kratko izložim ono što je široko i teško odredljivo. Usto, vi i ja, revnosni moji čitaoci, nemamo toliko potrebu za definicijama koliko je imamo za moralnom poukom i dobrim životnim savetom.
Život je možda toliko lep zato što u njemu prijateljstvo ima svoje mesto. Prijateljstvo, verodostojno i provereno vremenom – nesumnjivi je dar Božiji. Onaj koji nema prave prijatelje, mora da se moli da mu ih Bog daruje. Nije lako reći šta ljude čini prijateljima ali mislim da će čvrst biti samo onaj prijateljski savez koji se zasniva na duhovnoj istomišljenosti. Ako dva ili tri čoveka imaju potpuno različita shvatanja života – ako jedan veruje u Boga i neosporivost Njegovih zapovesti, a drugi samu reč „Bog“ piše malim slovom, ako je trećem sve svejedno – zar oni nisu nalik labudu, raku i štuki iz istoimene basne Ivana Andrejeviča Krilova?
Setimo se koga je Hristos poželeo da imenuje za svoje prijatelje: „Vi ste Moji drugovi ako ispunjavate ono što vam Ja zapovedam“, a zatim dodaje: „Ovo vam zapovedam: da volite jedan drugoga“. Dakle, i hrišćanska ljubav i snaga prijateljstva su – od Boga. Njegovom spasonosnom blagodaću prijateljstvo počinje i njome se učvršćuje. Eto zašto se svetitelj Ignatije Brjančaninov, znameniti podvižnik i duhovni pisac XIX veka, klanjao daru prijateljstva i smatrao velikom srećom ako u životu uspemo da sretnemo jednog ili dva prijatelja koji istinski vole Gospoda i koji s velikom revnošću izvršavaju Njegove zapovesti. Nažalost, takvo uzvišeno shvatanje prijateljstva, kao saveza duhovnih istomišljenika koji zajedničkim podvigom molitve podržavaju jedan drugoga na životnom putu, danas susrećemo veoma retko, jedino možda u liku venčanih pravoslavnih supružnika o kojima ćemo tek govoriti. Ali sada se vratimo na razmišljanje o prijateljstvu i prijateljima. Čini se da prijateljstvo ne može da opstane bez uzajamne otvorenosti i poverenja. I opet se moja misao okreće Gospodu, istinskom učitelju našeg života. „Ja vas više ne nazivam robovima, jer rob ne zna šta radi njegov gospodar; nego sam vas nazvao prijateljima, zato što sam rekao sve što sam čuo od Oca Mojega.“ Od prijatelja nećemo sakrivati ništa, jer se on zato i naziva prijateljem što je, deleći naše misli i voleći nas u Hristu, spreman da s nama deli i svete tajne. I još jedno utemeljenje prijateljstva nalazimo u Jevanđelju – spremnost žrtvenog služenja ljudima bliskim po duhu. „Nema veće ljubavi od one kad neko da dušu svoju za prijatelje svoje.“ Eto visine prema kojoj nam je zapoveđeno da težimo na zemlji i kojom treba da proveravamo sami sebe u uzajamnim odnosima s prijateljima. Nju čine istomišljenost, poverenje i požrtvovana ljubav.
A sada bih hteo da posavetujem naše mlade čitaoce da se klone suviše bliskih, kako kažu, kratkih ali, avaj, to liko često lakomislenih poznanstava koja se zbog nerazumevanja nazivaju prijateljstvom. „Potrebno je sa čovekom džak soli pojesti pre nego što mu otvoriš dušu“, često su ranije govorili stari dobri ljudi. „Ne uvodi svakog čoveka u dom tvoj“, upozorava nas starozavetni mudrac, želeći da spreči iskušenje koje se događa mladima zbog njihovog životnog neiskustva i prostodušnosti. Istinsko prijateljstvo, dodaćemo mi, moguće je u slučaju potpune i uzajamne nekoristoljubivosti. I ako samo jedna životna namera vređa ispruženu ruku prijateljstva, tada se obistinjuje gruba i žalosna formula M.J. Ljermontova koji je govorio da je u nekim slučajevima jedan od prijatelja budala a drugi je podlac.
Očigledna ilustracija takvog sumnjivog saveza je svima poznata epizoda iz „Kapetanove kćeri“ A. S. Puškina, kada jedan od „prijatelja“, prevareni Petruša Grinjov, biva prinuđen da kukuriče ispod bilijara, a drugi, bezobzirni konjički kapetan Zurin, stoji iznad njega podnapit i raduje se neočekivanom uspehu – pobedio je mladog žutokljunca i uzeo mu veliku sumu novca! Ne dao Bog da se neko od naših čitalaca nađe u njegovom položaju! „Bolje sto drugova, nego sto rubalja“ – glasi ruska poslovica. Ali, kao što vidimo, prijatelje takođe moramo da biramo razborito, jer se „prijatelj u nevolji poznaje“. I dešava se da nam samo teška životna iskušenja i patnje koje nas pogađaju daju mogućnost da odvojimo žito od kukolja, da još jednom proverimo same sebe i da se uverimo u prijateljstvo onih malobrojnih koji su odlučili da velikodušno s nama podnesu sve nedaće.
Osim toga, o patnjama i bolestima i o njihovom blagotvornom značenju za moralni život čovekov vama i meni još predstoji da porazmislimo.
Primetićemo, međutim, da prijateljstvo biva dugovečno onda kada se trudimo da u sebi razvijamo osetljivost i delikatnost prema nama bliskom čoveku. Čim neko počne da ispoljava neumerenu upornost, da ne kažemo nametljivost, čim počne da zahteva da mu prijatelj o svemu polaže račune kao da mu je on svojina, čim počne da biva ljubomoran na druge ljude, na njegove sopstvene aktivnosti, na poslove kojih svako od nas ima mnogo, na život uopšte – prijateljstvu je kraj! Neka stoga naša iskrena naklonost i ljubav prema prijateljima njih ničim ne rastužuju i neka ih ne uznemiravaju – tada će nam oni uvek uzvratiti na isti način.
Svako zna da prijateljstvo između mladića i devojke, visoko i uzvišeno, često prerasta u ljubav. Imaćemo to vidu i bićemo veoma oprezni u razmatranju njihovog uzajamnog odnosa. Nezavidno je i neplemenito povređivati tuđa srca i ostavljati u njima krvave rane. Prijateljstvo među devojkama, jednako kao i bratsko opštenje među mladićima, uvek će ostati najpouzdanije utočište za čovečje srce koje traži spokoj, mir i tišinu.
Ljubav je skopčana kako s velikim tajnama tako i s velikim iskušenjima koje hrišćanin mora da pobeđuje u ime Bogom danog supružništva. Glavno iskušenje je – u uzajamnoj privlačnosti polova. Ono nalazi svoje osveštanje u svetoj tajni Venčanja i izvršavanja biblijske zapovesti: „Plodite se i razmnožavajte se, i ispunjavajte zemlju“. Gospod Bog i Njegov večni zakon zahtevaju da budući supruzi čuvaju nevinost, duševnu i telesnu čistotu, pre stupanja u brak. Jer takav pažljiv odnos jednog prema drugom – zalog je sretnog i mirnog života u supružništvu, koje se u svoj punoći otkriva pojavom dece – Bogom blagoslovenog potomstva. Eto zašto su se u stara vremena trudili da udaju devojku što ranije i na svaki način su je čuvali od bliskog opštenja s verenikom, smatrajući nedopustivim bilo kakvo slobodno ponašanje među njima – s pravom, jer od malog do velikog pada je – jedan korak. Sada su druga vremena: veći deo čovečanstva, pošto je odbacio Boga, uprkos savesti, ozakonjuje bezakonje, smatrajući razvrat i bludno zajedništvo ne samo prirodnim, nego i neophodnim – svojevrsnom proverom budućeg supružničkog života. „O tempora, o mores!“ („O vremena, o običaji!“) – uskliknuo bi s iskrenim užasom Ciceron da se pojavio u XX veku, sedeći ispred televizora u nekom moskovskom stanu.
Ova knjiga nije pisana za one o kojima upečatljivo govori naša poslovica: „Svinja nađe svoje blato“. Dakle, prijatelji moji u Hristu, ako danas nema ko da vodi računa o našoj moralnosti, bićemo stražari sami sebi i svojoj verodostojnoj zemaljskoj sreći koju će mnogi pronaći u zakonitom venčanom braku. Mladi hrišćani u sebi moraju da odgajaju viteški odnos prema ženi. Mladiću! Ako izuzetno poštuješ svoju majku, kako možeš u mislima da skrnaviš onu koja će u budućnosti sama da postane majka?! Ako devojku nazoveš svojom verenicom i razmišljaš o njoj kao o saputnici tokom celog tvog života, boj se da je i prstom dotakneš, osim kad joj pružiš ruku dok bude stupala na zemlju i tražila oslonac pri izlasku iz „fijakera“. Zna li naš mladi i odvažni čitalac unekoliko preosmišljenu „formulu ljubavi“, uzetu iz spisa svetog apostola Pavla? Obraćajući se dragom stvorenju, svaki hrišćanin morao bi umeti da kaže: „…Tražim ne od vašeg, nego vas“. I doista, čista i duboka privrženost uliva strahopoštovanje prema čoveku. Gruba pohotljivost i ničim nesuzdržavani plotski nagon često su prisutni tamo gde nema ni reči o uzajamnom uvažavanju, duhovnom jednodušju i autentičnoj ljubavi.
Divne čitateljke naše! Mudra je Majka Crkva koja zapoveda da se čuva nevinost kao dragocen dar kako bi neukaljana bila prinesena na venčanju. Inače, hvatajući se na udicu neobuzdanog udvarača, mi nikada (!) nećemo umeti da procenimo njegove duševne osobine i, jednostavno govoreći, nećemo ga shvatiti kao čoveka. Takva raspuštenost pre braka ne karakteriše baš u najlepšem svetlu osobine supružnika kao ličnosti. Ljubav, razmišljaju neki, predstavlja celokupnost duhovnog, duševnog i telesnog jedinstva onih koji se vole. I ako nad njima dominiraju plot i pohota, ako se sve radi da bi se ugodilo strasti, ne očekuj sreću u supružničkom životu! Stoga se ne smemo plašiti da budemo „smerni mladić“ ili, kako su govorili u stara vremena „seoska mlada“. Naprotiv, izazvaćete veće uvažavanje kod ljudi koji vas okružuju ako više strogoće i čednosti budete ispoljili prema mladim ljudima koji traže vašu pažnju.
Zaljubljenost je, kako se to uobičajeno smatra, divna. Ona i nespretne čini uglađenim, aljkave primorava da obrate pažnju na sebe i ponekad čak izvlači rime iz potpuno nepoetskih duša. Ali zaljubljenost može postati i bolesno stanje. To se dešava onda kada, zaljubivši se, zaboravljamo da je: Jedan Gospod Uzrok postojanja, Svetlost, Disanje i Život čovečjeg srca. „Ne pravi sebi idola“ – kaže Sveta Biblija. I često, kad bogotvori i kad se duboko klanja pred svojom izabranicom, duhovno neiskusan mlad čovek mnogo štete nanosi i sebi i svojoj budućoj supruzi. Istinski hrišćanin će se potruditi da uvek trezveno procenjuje život oko sebe. Možda se ljubav ogleda u sledećem: iako vidimo i znamo mane voljenog čoveka, trpimo ih s nadom da ćemo ih kasnije sopstvenom rafiniranošću i razumevanjem ispraviti. Samo molitva Bogu daje snagu i mudrost, krotkost i istinsku ljubav. Ispunjeni njima, pobedonosno ćemo proneti dobrovoljno preuzeti krst supružništva.
Koliko je tek potrebno pravilno procenjivanje samoga sebe u bračnim odnosima! Imao sam priliku da vidim žene koje su gorko plakale, vajkajući se na svoju žalosnu sudbinu u braku. Njihovi muževi su bili okorele pijanice. „A zar tu naviku niste primetili kod njih pre braka?“, pitao sam ih kao sveštenik. „Da, oče“, odgovarale su neke, „ali činilo mi se da sam jaka, da ću izaći na kraj s tim, da ću ga prevaspitati.“ Ako vaš verenik ne može da žrtvuje flašu, opaku strast radi vas, onda, dozvoljavam sebi smelost da otvoreno kažem – nikada ne prihvatajte njegovu bračnu ponudu! Ili vino – ili vi!
Deleći životne savete uzete iz pastirske prakse, a više iz narodne mudrosti, dodaću još nešto: „Iver ne pada daleko od klade“. Ako hoćete više da saznate o svojoj suđenoj, ne izbegavajte poznanstvo s njenim roditeljima. U supružništvu biva veoma važno kom staležu ili krugu pripadaju mladi muž i žena. Ako oni pripadaju potpuno drugačijim načinima života – on je sin šumara, a ona princeza – onda će problema (pomodna reč), kao što pretpostavljate, biti napretek. Princeza je, pretpostavimo, navikla na svakodnevne kupke u vodi s borovim iglicama, a njen izabranik čak nije ni znao da postoji umivaonik dok se umivao vodom iz obližnjeg potoka.
Za pravoslavnu dušu najvažniji i najneophodniji uslov za brak je ista vera verenika i verenice. Crkveni kanoni zabranjuju Venčanje pravoslavca s pripadnicom sekte ili druge vere ako ona ne želi da primi pravu veru. Jer brak je, pre svega, jedinstvo dva bića u Hristu i Crkvi Hristovoj, a to jedinstvo je nemoguće izvan pravoslavne vere.
Mladići! Neka vas ne zanese lepuškasto devojčino lice, već bolje pogledajte kako se ona ophodi prema sopstvenoj majci. Ako se uskoro uverite da je kćerka predusretljiva, ljubazna i puna poštovanja prema roditeljki – pred vama je Božiji anđeo! Ali ako uočite omalovažavanje, nezadovoljstvo u tonu, drskost, pa čak i prostakluk u ophođenju prema majci, bežite što pre iz te kuće, kao da je u pitanju koliba na kokošjim nogama a vi ste Ivanbudalicanaivčina. Neke devojke bi želele da se što pre udaju kako bi se oslobodile roditeljskog staranja ili da bi poboljšale stambene uslove. Neka se one udaju za koga god žele: za Otela, Robinzona, d’Artanjana, samo ne za vas! „Ne traži ženu u kolu, već u polju“ – poučava nas ruski narod. Teško mužu ako je za ženu dobio razmaženu lenjivicu koja jedva čeka da odleprša iz kuće: čas u pozorište, čas kod prijatelja. Ako ne ume kako valja ni da kuva, ni da šije, ni da veze, žena dostojna sažaljenja će i svog muža učiniti nesrećnim čovekom – stalno će nešto od njega zahtevati i uvek će biti i sama nezadovoljna.
Brak je komplikovan ali spasonosan odnos ako mladi ljudi ne stupaju u njega iz računa ili iz strasti, već stupaju iz ljubavi koja je osveštana verom i molitvom. Sveće koje u rukama drže mladenci za vreme Venčanja – simbol su njihove spremnosti da jedno drugom daju svetlost i toplinu a svako za sebe treba da bude ponizan radi očuvanja mira i duhovnog jedinstva. „Ko je pametniji, taj prvi popušta“, reče onomad jedan savremen moskovski sveštenik tek venčanim supružnicima. Venčani brak se razlikuje od potpuno umesne građanske registracije time što on, budući da je sam sveta tajna Crkve, bračne drugove daruje Božijim blagoslovom i obavezuje ih da služe supružništvu. Taj dar ne dobijamo od Boga bez naših zakletvi i obećanja. Gospod
Isus Hristos kroz sveštenika prima obećanja verenika i verenice da će čuvati uzajamnu vernost, da nikada neće ukaljati supružničku postelju neverstvom i da će nositi krst supružništva do smrti. Sama smrt ne rastavlja muža i ženu, koji su odani jedno drugom. I kao što stoje ovde, na zemlji, tako i kod prestola Božijeg, u Carstvu Nebeskom, oni će stajati ruku pod ruku ovenčani spasenjem kao nagra, dom za veru, vernost i ljubav!
Nisam uspeo, strpljivi moji čitaoci, da ispričam sveobuhvatno ono što ni život ne može da obuhvati. Nisam vam ispričao o najvažnijoj tajni supružničke sreće koja se sastoji u tome da muž treba prema ženi da se ophodi isto onako pažljivo i s istom onakvom ljubavlju, kao na dan venčanja. Nisam spomenuo ni to da devojka, koja je opterećena mnoštvom nedaća i muka, bolesna i krhka, mora unapred dobiti potpunu predstavu o teškoćama udaje, zato što su bremenitost i rađanje dece, kao što se sećate u prvom poglavlju naše knjige, pravi podvig i zahtevaju mnogo fizičke snage. Nisam rekao da hrišćanski brak, čist i svet, uopšte ne poznaje nikakve zločine protiv začeća i protiv same dece u majčinoj utrobi, čije je ubijanje glavno zlodelo našeg vremena koje vapi na nebo za pravednom kaznom. Nisam stigao da posavetujem hrišćansku devojku da makar na nedelju dana ode u manastir pre nego što se u mislima bude opredeljivala za udaju, kako joj ne bi ostala skrivena anđelska staza – monaštvo – izuzetan put o kojem tek treba da pročitate u ovoj knjizi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *