NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
ODMOR I TRENUCI DOKOLICE
 
Ne znam da li u našoj knjizi ima mesta za opis dokolice i za razmišljanje o odmoru kada je toliko predmeta važnih za život ostalo nepomenuto zbog raznolikosti čovečjeg života? Osim toga, odmor nije moguće sasvim zaobići. Čoveku je svojstveno da se umara, bilo da nešto piše, bilo da čita, bilo da se nečim s marljivošću i usrdnošću bavi.
Reći ćemo, pre svega, zajedno s najmudrijim mitropolitom XIX veka, Filaretom Moskovskim, da je najbolji odmor prelazak na drugu vrstu posla. Vidimo da nam je Gospod po blagosti Svojoj darovao smenu godišnjih doba da bismo se uvek radovali bogatstvu Božijeg sveta i da se nikada u njemu ne bismo dosađivali. Sve oko nas se menja i mi sami se menjamo. Prolazeći postepeno kroz dečji, mladalački, zreli i starački uzrast, mi iz svakog doba crpemo nešto posebno i ne umaramo se od života sa svim njegovim zavrzlamama.
Dakle, tetivu luka ne treba držati samo u nategnutom stanju. Ako ne želimo da se ona pokida, neophodno ju je s vremena na vreme popuštati. Razumni hrišćanin će se stoga truditi da glavni posao svog života dopuni raznolikim sporednim poslovima i novim utiscima koji duši neće naneti nikakvu štetu. Svjatejši Patrijarh Tihon je, na primer, dok je upravljao Crkvom u najtežim uslovima sovjetskih bezbožničkih progona, verovatno trpeo natčovečanske napore opšteći s neprijateljski nastrojenim državnim činovnicima koji su svaki čas tražili audijenciju kod njega. Sve to postizao je i pored čestih bogosluženja, i pored mnoštva verujućeg naroda koji je od starca, nemoćnog telom ali bodrog duhom, tražio podršku i utehu! Do nas su stigla svedočanstva očevidaca prema kojima je stradalnik i zastupnik sveruski neposredno pred smrt čitao „Lovčeve zapise“ Ivana Sergejeviča Turgenjeva, velikog majstora ruske umetničke proze i poznavaoca ruske duše.
A za svetog pravednog Jovana Kronštatskog, čiji je radni dan počinjao pre četiri sata ujutru a završavao se duboko u noć, odmor je bila osama, makar i kratka, u krilu prirode – bilo u gradskom parku, bilo za vreme šetnje diližansom. Kako se preobražavalo lice pravednika, kako je blistalo od oduševljenja, od nezemaljske radosti, kada je sagledavao lepotu zvezdanog neba ili omiljenu prirodu severnog kraja za vreme putovanja u zavičaj, u daleku Suru Arhangelske gubernije, jednom godišnje! Napokon, sećam se priče o jednom od moskovskih istaknutih pastira duhovnika predrevolucionarnog vremena. Premoren dugim ispovestima i razgovorima, on je voleo da rešava matematičke zadatke, pošto je od detinjstva bio poštovalac te egzaktne nauke.
Kad govorimo o dokolici hrišćanina, umesno je da popričamo i o odnosu prema našoj sopstvenoj telesnoj prirodi, ili, jednostavnije rečeno, o odnosu prema telu. Telo je, kao i dušu, stvorio Bog i ono služi kao alat, oruđe, pomoću kojeg razumna čovečja duša deluje u ovom svetu. Iskupiteljski Hristov podvig poslužio je osveštanju tela i duše čovečje učinivši ih hramom Duha Svetoga. Prema tome, mi moramo ispoljavati razumnu brigu o telu koje sveti oci ne nazivaju neprijateljem, već prijateljem razumne duše. I to se, pre svega, odnosi na Bogom dano zdravlje. Ponekad, kod mladih hrišćana primećujemo potpuno zanemarivanje tog Stvoriteljevog dara. Nanoseći štetu telu sopstvenom aljkavošću, zapuštajući razne bolesti koje su u početnom stadijumu lako mogle biti izlečene ili sasvim izbegnute, mi činimo greh zbog kojeg Gospod može da traži odgovornost od nas, od Svojih nerazumnih i lakomislenih učenika. Niko nema pravo da samovoljno skraćuje od Boga dati zemaljski život.
Svetitelj Teofan Zatvornik, između ostalog preporučuje da se ujutru bavimo gimnastikom, razume se, ne na štetu jutarnjeg molitvenog pravila. I onaj koji je u mladosti zavoleo turističke pohode ili sada svakog jutra redovno trči, onaj koji se radi poboljšanja zdravlja bavi lakom atletikom (kraljicom sportova, kako je nazivaju), veslanjem ili plivanjem, nimalo se neće ogrešiti o blagočestije. Sve je lepo ako je s merom. „Što nije s merom, od nečastivog je“, često su govorili podvižnici blagočestija.
Ako se tvojim fizičkim aktivnostima počela prikradati gordost, ako je tvoja fizička kultura prerasla u paganski kult tela, ako te sredina uvlači u svet takozvanog vrhunskog sporta koji zahteva ljudske žrtve i koji je vrsta idolopoklonstva – tu onda, po savetu i blagoslovu duhovnika, treba ispoljiti odlučnost i spasti se od iskušenja bekstvom dostojnim pohvale. „Ono što te zanosi, to te i iskušava“ – glasi narodna mudrost. Sve nam je dopušteno ali ništa ne sme nama da zavlada. Svet je lukav i podmukao, čak i nevina zadovoljstva i same po sebi korisne aktivnosti on nastoji da ukalja čim zaboravimo da se zahvaljujemo Stvoritelju i čim osetimo grehovnu naklonost prema bilo kojem zemaljskom predmetu. Posebno treba naglasiti da nikakve vrste sportova koje su povezane s agresijom i demonskom gordošću (na primer, istočnjačke borilačke veštine) hrišćansko blagočestije nikada neće odobriti. „A da li je dopušteno ispuniti dokolicu plesom?“, možda će me upitati čitaoci. Ima različitih vrsta plesa i svaka aktivnost priliči određenim godinama; za savremene plesove ja nemam nijednu lepu reč. U spoju s kakofoničnom muzikom oni su izgleda izmišljeni radi toga da kod mladih ljudi skinu poslednje velove stidljivosti i da smerni odnos prema licima suprotnog pola zamene nezasitom pohotljivošću i sladostrašćem. Budući da su veštački izazvane, plotske strasti neće se smiriti dok svoje zatočenike ne uvale u jamu nečistote i bludnoga greha. Neka Milosrdni Gospod sačuva od njega čitaoce ove knjige! Takozvani klasični plesovi, koje smo dobili u nasleđe od minule epohe XIX veka, zahtevali su određeno umeće, plesačku veštinu, gracioznost i pripremu osmišljene aktivnosti. Takve plastične vežbe veoma su korisne u dečjem i delimično u adolescentnom uzrastu, kada se formira držanje, jer mnoga deca tada imaju trapave i nespretne pokrete, bangav hod i ostale nedostatke. Posle fizičkog sazrevanja hrišćanski mladići i devojke treba da vode bitku s duhom truleži i bluda koji dominiraju u svetu. Blizak dodir s licima suprotnog pola (što se podrazumeva u plesačkim aktivnostima) krajnje je beskoristan i čak je opasan. Budući da si slama, možeš li da ne sagoriš ako se nalaziš pored usijane peći? Raznovrsne životne situacije i pitanja koja one podstiču potrebno je razrešavati s duhovnikom sveštenikom kroz ispovedne razgovore, na šta nijedna, čak ni najbolja knjiga, složićete se, ne može da pretenduje.
Ovo poglavlje bilo bi nepotpuno ako ništa ne bismo rekli o skupovima i susretima mladih hrišćana u krugu porodice, prijatelja ili parohijana iz svog hrama. Samo se osvrnite unaokolo i pogledajte kako su ljudi razjedinjeni i otuđeni jednih od drugih! U današnjem veku proračunatosti i materijalističkog prakticizma ljudi su se odvikli od čistog, prijateljskog, nesebičnog i istinski hrišćanskog opštenja! Jedino što se kod mnogih zadržalo jesu porodične gozbe koje, po pravilu, zasićuju telo, ali ne zasićuju i dušu. O nepriličnim i netrezvenim sastajanjima neću ni da govorim na stranicama ove knjige. Ubeđen sam da su skupovi pravoslavnih hrišćana i u svetovnom ambijentu blagosloveni, samo ako se sve odvija časno, dostojno Gospoda koji nas je prizvao! Setimo se, prijatelji, obećanja Spasiteljevog: „Jer gde su se dvoje ili troje sakupili u Moje ime, tu sam Ja s njima“. Da li ste primetili kakvo osećanje duhovne punoće i radosti zbog uzajamnog opštenja obuzme dušu svaki put kada duhovni istomišljenici, članovi jedne parohijske porodice, zajedno organizuju ovaj ili onaj praznik? Posebno je tako ako dođe i sveštenik koji dobro poznaje sve prisutne. Tada blagost Gospodnja veseli ljudska srca, jer se kroz takvo opštenje proslavlja Sam Hristos. I kako je lepo da naša omladina češće bude zajedno! Moramo reći da se Božanska ljubav izliva na sve uzraste. Razlika u godinama života nema značaja tamo gde sijaju jedinstvo vere i zajednička težnja da se služi Bogu ispunjavanjem Njegovih zapovesti. Rusko pravoslavno srce je neverovatno duboko. Ono ponekad nalazi izlaz za svoja radosna osećanja u narodnoj pesmi koja objedinjava sve u jedinstven hor, a ponekad – u tajnoj molitvi koja, nimalo ne remeteći atmosferu drugarstva i poverenja, izliva na okupljene blagodat tišine i spokoja. Doista, katkad poželimo da zajednički ćutimo zato što nam nije dato da sve izrazimo rečima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *